![\"\"](\"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-content\/uploads\/2018\/06\/dubravka-stojanovic.jpg\")
<\/a>Uticajni deo srpske intelektualne elite poziva da se kosovsko pitanje zamrzne. Vlast to kao nikako ne \u017eeli, ali to su\u0161tinski radi. Za\u0161to je toliko va\u017eno da se Kosovo zamrzne, da \u017eivimo ve\u010dni Vidovdan? I \u0161ta to, u stvari, zamrzavamo?<\/p>\nNa to poslednje pitanje imam bar tri odgovora:<\/p>\n
1. Zamrzavamo poraz<\/p>\n
Verovatno se i vama de\u0161avalo da vas stranci pitaju dal\u2019 smo mi Srbi naludi pa slavimo taj poraz iz 1389. i \u0161ta to s nama nije u redu? To pitanje zahteva stvarno ozbiljan odgovor, zasnovan na teoriji kulture se\u0107anja. Odnosno, ako su za istoriju va\u017ene pobede i heroji, za se\u0107anje su va\u017eni porazi i \u017ertve. Poraz stvara empatiju sa slabijim, pora\u017eeni je moralno superioran, \u017ertvi je sve opro\u0161teno, ona ne mo\u017ee biti kriva. Pozicija \u017ertve moralno pere sve naredne postupke, ona je besplatna indulgencija za budu\u0107nost. Poraz je politi\u010dki daleko unosniji od pobede, \u010dist benefit, reklo bi se danas. Na njemu se mo\u017ee graditi revan\u0161izam, on je mobili\u0161u\u0107i faktor, homogenizuje naciju, ja\u010da kolektivni strah i anksioznost kao va\u017ene pokreta\u010dke sile za neki budu\u0107i rat. Zbog toga danas mnogi intelektualci i istori\u010dari upozoravaju na opasnost od mode samoviktimizacije. Pa tako dok Amos Oz govori o tome da \u017eivimo \u201esvetski \u0161ampionat za najve\u0107u \u017ertvu\u201c, jedan od pionira istra\u017eivanja mesta se\u0107anja, francuski istori\u010dar Pjer Nora, govori o \u201etiraniji \u017ertava\u201c.<\/p>\n
Ali, postavlja se tu jedno potpitanje \u2013 za\u0161to ba\u0161 kosovski poraz? Imamo mi i drugih izgubljenih bitaka za koje bismo se mogli emotivno vezati. Imamo, na primer, bitku na Slivnici, u kojoj je Bugarska neprijatno porazila srpsku vojsku 1885. godine. Taj poraz inspirisao je generacije, podstrekivao na obra\u010dun. Danas je, me\u0111utim, ta bitka skoro potpuno zaboravljena. \u0160ta bi tome bio razlog? Mo\u017eda uspe\u0161ni revan\u0161? Ono kad se 1913. pevalo \u201eZa Slivnicu Bregalnicu\u201c i kad je izgledalo da su tim Drugim balkanskim ratom ra\u010duni s Bugarskom ra\u0161\u010di\u0161\u0107eni?<\/p>\n
To nekako nije dovoljno, \u010dini se da tu ima jo\u0161 ne\u0161to, da revan\u0161 nije dovoljan za zaborav. To drugo mogla bi biti \u010dinjenica da su u srpskom kolektivnom pam\u0107enju Bugari prestali da igraju ulogu visoko rangiranog neprijatelja. U svojoj knjizi U tradiciji nacionalizma Olivera Milosavljevi\u0107 je pokazala kako su se, posle stvaranja jugoslovenske kraljevine, negativni stereotipi o Bugarima \u201eprebacili\u201c na Hrvate, koji su od tada dobili presti\u017eno mesto na top listi neprijatelja. Zato izlazim s pretpostavkom da je i Slivnica zaboravljena zato \u0161to su Bugari izgubili svoje po\u010dasno mesto omiljenog negativca.<\/p>\n
Da li nam ova ve\u017ebica s pam\u0107enjem i zaboravljanjem poma\u017ee da bolje razumemo dugo trajanje traume iz 1389? Poma\u017ee, ako se slo\u017eimo da prilikom izbora \u0161ta \u0107emo pamtiti iz pro\u0161losti klju\u010dnu ulogu igra pitanje ko je idealni neprijatelj? Ako se slo\u017eimo da u centar proizvodnje se\u0107anja stavimo neprijatelja, onda se postavlja pitanje u \u010demu je dra\u017e Turaka kao neprijatelja koji vekovima odr\u017eavaju \u201ekosovski plam\u201c, nesmanjenu strast ka \u010duvanju upravo Kosovske bitke na mestu bitke br. 1? Jer, ako je do revan\u0161a, Turcima je vra\u0107eno i mnogo vi\u0161e puta nego Bugarima. Od srpskih ustanaka, preko ostvarene dr\u017eavne autonomije, pa nezavisnosti, do balkanskih ratova\u2026 A i dalje su neprijatelji. Dakle, nije stvar u revan\u0161u. Stvar je u Turcima.<\/p>\n
2. Zamrzavamo Turke<\/p>\n
Turci su klju\u010dni sastojak srpske istorijske svesti. Pad Srbije pod Turke (dodu\u0161e malo ko zna kad se to stvarno dogodilo) je orijentir u vremenu, granica izme\u0111u stare i nove ere. To je i iracionalno re\u0161enje za nagomilane probleme. Turci su re\u0161enje za sve. Ulice su prljave zbog tih 500 godina; nemamo demokratske tradicije zbog tog nesre\u0107nog nasle\u0111a; toaleti su zapu\u0161teni zbog tog jarma\u2026 To je na\u0161e kolektivno \u201enesre\u0107no detinjstvo\u201c, trauma koja dalje osloba\u0111a od svake odgovornosti. To stanje se uzima kao zauvek dato, nepromenljivo. Kad bismo ostali bez \u201eTuraka\u201c, ostali bismo sami sa sobom. Morali bismo da se preispitamo, zamislimo, odrastemo, sazrimo, promenimo se. Jer, \u201eTurci\u201c su opravdanje, alibi, obja\u0161njenje za sve propuste i proma\u0161aje.<\/p>\n
Turci su idealni \u201edrugi\u201c. Ona obrnuta slika u ogledalu, prema kojoj mi izgledamo uspe\u0161niji, pametniji, evropskiji, uredniji, demokratskiji, napredniji, razvijeniji, superiorni. E, tu smo. Superiorni. Slika zaostale Turske je, bez obzira na sasvim suprotnu istorijsku realnost, ta nasu\u0161na identitetska potreba, dajd\u017eest na\u010din da mi od nekoga ispadnemo bolji. U tu orijentalisti\u010dku konstrukciju povremeno pripustimo i Albance (s tog istog Kosova), jer nam i oni, u isfantaziranoj podeli na bolje i gore narode, garantuju tako nasu\u0161no potreban ose\u0107aj \u201erazvijenije vrste\u201c. Ili makar one kojoj su otpali repovi (samo da podsetim na re\u010denicu zna\u010dajnog srpskog politi\u010dara i lekara Vladana \u0110or\u0111evi\u0107a: \u201ejedino me\u0111u Arnautima izgleda kao da je i u XIX veku \u017eiveo jo\u0161 po koji repat \u010dovek\u201c). Zbog toga ne mo\u017eemo preboleti Kosovsku bitku, zaboraviti Turke i skinuti ih se prestola omiljenih neprijatelja, pomiriti se s Albancima. Jer, u odnosu na koga \u0107emo onda biti bolji? Odatle jedna\u010dina koju \u010dine omiljeni neprijatelji: Turci plus Albanci jednako je Kosovo.<\/p>\n
3. Zamrzavamo Kosovo<\/p>\n
I, na kraju, klju\u010dno pitanje \u2013 za\u0161to se svi toliko trude da zamrznu Kosovo? Za\u0161to je va\u017eno da se tu nipo\u0161to ni\u0161ta ne promeni. Ta\u010dnije, da se ne prizna da se tu promenilo sve. Knjiga Ivana \u010colovi\u0107a Smrt na Kosovu polju pokazuje da se pri\u010dom o toj bici manipuli\u0161e ve\u0107 629 godina, da su svi re\u017eimi i sve ideologije uspeli da u tom doga\u0111aju na\u0111u idealan prostor za manipulacije, da su ba\u0161 u toj bici utemeljeni svi istorijski narativi, da su me\u0111usobno sasvim suprotni politi\u010dki ciljevi zasnovani na toj pri\u010di. \u010colovi\u0107 pokazuje da je tako bilo od prvih vesti o tome \u0161ta se uop\u0161te dogodilo tog Vidovdana 1389, od informacije koju je bosanski kralj Tvrtko poslao Firentincima, obave\u0161tavaju\u0107i ih da je on na tom polju pobedio. Tako je i svaka slede\u0107e pri\u010da o Bici bila podesna za politi\u010dki marketing. To se posebno odnosi na 19. vek kada pri\u010de o Kosovskoj bici postaju temelj ideje o obnovi carstva i stvaranju velike srpske dr\u017eave. Ali, na toj pri\u010di zasnivala se i sasvim suprotna, jugoslovenska ideja. Tako je Ivan Me\u0161trovi\u0107, kako je \u010colovi\u0107 na\u0161ao, obja\u0161njavaju\u0107i svoj nacrt Vidovdanskog hrama na Gazimestanu, rekao: \u201eSvi jugoslovenski mu\u010denici od Kosova do danas i sav jugoslovenski narod jesu vojnici cara Lazara. On neprekidno vlada u du\u0161i jugoslovenskog naroda\u201c.<\/p>\n
Pa i sve su strane u Drugom svetskom ratu imale svoje kosovske reminiscencije. Nedi\u0107 je kralja i vladu u Londonu nazivao Brankovi\u0107ima, dok su partizani, nakon smrti Ratka Mitrovi\u0107a, pevali ovako:<\/p>\n
\u201eO Jelice jel ti \u017eao
\nRatka druga \u0161to je pao
\nRatka druga Mitrovi\u0107a
\nTog heroja Obili\u0107a\u201c<\/p>\n
I, ne zaboravimo da je socijalisti\u010dka Jugoslavija podigla jedini spomenik na Gazimestanu, onaj s \u010dijih je stepenica Milo\u0161evi\u0107 krenuo u rat protiv Jugoslavije. Dakle, radi se o idealnoj pri\u010di, rastegljivoj do te mere da mo\u017ee postati potporni stub svakoj vlasti i svakoj ideologiji. Ona je idealna i zbog svega \u0161to je u ovom tekstu navedeno \u2013 zbog poraza, \u017ertava, Turaka, Albanaca\u2026 I zato mora da ostane zamrznuta. I zato Kosovsko pitanje ne mo\u017ee da se re\u0161i.<\/p>\n
Jer, \u0161ta bi se desilo kada bismo se suo\u010dili s tim porazom iz 1389? Morali bismo da iza\u0111emo iz tople utrobe samoviktimizacije i da se pokrenemo. Kako zavr\u0161iti pri\u010du o 500 godina turskog jarma? Morali bismo da se suo\u010dimo sa samima sobom i svim propu\u0161tenim prilikama. \u201eOdmrznuti\u201c Kosovo zna\u010dilo bi suo\u010diti se i s godinom 1999, ali i sa svim prethodnim godinama \u2013 s 1987, 1989, 1991, 1992, 1995, 1998\u2026<\/p>\n
Pokrenuti se i suo\u010diti se sa sobom zna\u010dilo bi promeniti razumevanje vremena. Jer, svi na\u0161i re\u017eimi podr\u017eavaju epsko razumevanje vremena, to vreme u kome svi \u017eivimo zajedno, preci i potomci. Vreme u kome se ne menja ni\u0161ta, osim ve\u010dnog vra\u0107anja istog. Istorija se tu razume kao sudbina, vi\u0161a sila, na koju ljudi nemaju uticaja. Takav zatvoreni koncept vremena temelj je svakog zatvorenog dru\u0161tva i naj\u010dvr\u0161\u0107a osnova svih na\u0161ih autoritarnih poredaka. Svaka vlast voli da se utemelji u ideji da je ona tu na sudbinskom, \u201evi\u0161em\u201c, zadatku i da \u0107e tu ve\u010dno ostati. Zamrznuta sa kosovskim junacima, sjedinjena s njima. I oslobo\u0111ena svake odgovornosti.<\/p>\n
Eto, to zna\u010di \u201ezamrznuto Kosovo\u201c. Mi nismo zamrznuti u 2008, ni u 1999. Mi \u017eelimo da zamrznemo 28. jun 1389. I da tu sa\u010dekamo budu\u0107nost. Budu\u0107nost, u kojoj \u0107e se stvoriti ti vekovima i\u0161\u010dekivani uslovi, kada \u0107emo se za sve naplatiti. I za poraz, i za \u017ertve, i za jaram. Kao da se u me\u0111uvremenu ni\u0161ta nije dogodilo, kao da se sve mo\u017ee vratiti u \u201ezlatno doba\u201c, u imaginarne Nemanji\u0107e, Du\u0161anovo carstvo, kao da \u0107emo se opet br\u010dkati u tri mora. Po tom konceptu, budu\u0107nost treba da se nastavi tamo gde je pro\u0161lost prekinuta na Vidovdan, pre 629 godina.<\/p>\n
Zbog toga nema re\u0161enja kosovskog pitanja. Kad bi se ono odmrzlo i re\u0161ilo, sve bi se promenilo. \u017dive\u0107i u toj zamrznutooj pro\u0161losti, u tom ve\u010dnom Vidovdanu, zamrzavamo sada\u0161njost. Da je ne bismo videli.<\/p>\n
Pe\u0161\u010danik.net<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Imamo mi i drugih izgubljenih bitaka za koje bismo se mogli emotivno vezati.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-249111","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/249111","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=249111"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/249111\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=249111"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=249111"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=249111"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}