{"id":246288,"date":"2018-05-09T06:11:29","date_gmt":"2018-05-09T04:11:29","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=246288"},"modified":"2018-05-09T06:12:36","modified_gmt":"2018-05-09T04:12:36","slug":"moze-li-liberalna-demokratija-preziveti-drustvene-medije","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2018\/05\/09\/moze-li-liberalna-demokratija-preziveti-drustvene-medije\/","title":{"rendered":"Mo\u017ee li liberalna demokratija pre\u017eiveti dru\u0161tvene medije?"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Yascha Mounk<\/strong><\/p>\n

\"\"<\/a>Bio je to veliki dan za seljake iz Janu\u0161aua, udaljenog dela isto\u010dne Pruske. Prvi put u svom \u017eivotu ili u \u017eivotu svojih o\u010deva ili o\u010deva svojih o\u010deva, bili su pozvani da glasaju. Vekovima su bili podanici \u2013 gotovo vlasni\u0161tvo \u2013 porodice Oldenburg, bez prava glasa i s vrlo malo drugih prava. A sada \u0107e u\u010destvovati u nepojamno plemenitom \u010dinu vladanja samim sobom.<\/p>\n

Dok su se okupljali oko lokalne kr\u010dme, koja je za tu priliku na brzinu pretvorena u bira\u010dko mesto, videli su da je novi svet zadr\u017eao mnoge elemente starog. Zemlji\u0161ni inspektor porodice Oldenburg delio im je zape\u010da\u0107ene koverte. U njima su se nalazili ve\u0107 obele\u017eeni glasa\u010dki listi\u0107i. Seljaci su uglavnom postupili kao \u0161to im je re\u010deno. Ubacili su svoj prvi glasa\u010dki listi\u0107 a da nisu ni znali \u010dije ime su zaokru\u017eili.<\/p>\n

Samo jedan buntovnik usudio se da otvori svoj koverat. Na njega se odmah sru\u010dio inspektorov gnev. Udariv\u0161i \u010doveka \u0161tapom, inspektor je dreknuo: \u201eGlasanje je tajno, krmku!\u201c<\/p>\n

Na ve\u0107ini mesta demokratija se malo ozbiljnije pretvarala da \u0107e pustiti ljude da vladaju, a uplitanje elite u izborni proces bilo je malo manje upadljivo. Ipak, ova pri\u010da iz vremena po\u010detaka demokratije sadr\u017ei osnovni aran\u017eman koji su tradicionalne elite ponudile narodu na po\u010decima na\u0161eg politi\u010dkog sistema: \u201eSve dok nas budete pu\u0161tali da vodimo glavnu re\u010d, mi \u0107emo se praviti da vas pu\u0161tamo da vladate.\u201c Taj aran\u017eman je savr\u0161eno funkcionisao dvesta pedeset godina. Danas je sve neodr\u017eiviji, a razlog je prili\u010dno neverovatan i istovremeno kontraintuitivan: zahvaljuju\u0107i usponu Interneta i dru\u0161tvenih medija ideolo\u0161ki temelj liberalne demokratije \u2013 koji je vladao na\u0161om imaginacijom skoro dva veka \u2013 postaje sve klimaviji.<\/p>\n

Do pre nekoliko godina ve\u0107ina posmatra\u010da je vrlo optimisti\u010dki gledala na uticaj Interneta i dru\u0161tvenih medija na na\u0161 politi\u010dki sistem. U jednoj od najsuptilnijih ranih analiza \u2013 u tekstu \u010diji naslov \u201eOslobodila\u010dka tehnologija\u201c govori sam za sebe \u2013 Larry Diamond tvrdio je da \u0107e digitalni alati omogu\u0107iti gra\u0111anima da \u201esaop\u0161tavaju vesti, raskrinkavaju korupciju, izra\u017eavaju mi\u0161ljenja, pokre\u0107u proteste, nadgledaju izbore, nadziru vlasti, produbljuju participaciju i \u0161ire horizonte slobode\u201c. Njegov \u010dlanak je objavljen u leto 2010. Posle ne\u0161to manje od godinu dana izgledalo je da su se njegova predvi\u0111anja obistinila. Izbili su masovni protesti u Tunisu, Egiptu, Libiji i na kraju u Siriji. U ve\u0107ini tih zemalja svrgnuti su autokrati koji su dugo bili na vlasti. U svakom od tih slu\u010dajeva demonstranti su koristili dru\u0161tvene medije da kritikuju vlast, opisuju represivne mere i koordiniraju vreme i mesto protesta. Pokazalo se da je Twitter, napisao je Andrew Sullivan u Atlanticu, \u201eklju\u010dno sredstvo za organizovanje\u201c. U sukobima dvadeset prvog veka, napisao je Nicholas Kristof u \u010dlanku za New York Times, \u201edr\u017eavne siled\u017eije koje ispaljuju metke\u201c sve vi\u0161e \u0107e nailaziti na otpor \u201emladih buntovnika koji ispaljuju tvitove\u201c.<\/p>\n

Pozitivni efekti digitalne tehnologije uo\u010davani su i na doma\u0107em terenu. Kao \u0161to je tvrdio Clay Shirky u knjizi Svi dolaze: mo\u0107 organizovanja bez organizacija (Here Comes Everybody: The Power of Organizing Without Organizations) \u010dak i u starim demokratijama poput Sjedinjenih Dr\u017eava digitalna tehnologija je omogu\u0107ila aktivistima da se lak\u0161e organizuju. Uo\u010di finansijske krize to se pokazalo na bezbroj na\u010dina. Na desnici, pokret Tea Party je za\u010det viralnim verbalnim napadom na CNBC i u velikoj meri se koristio onlajn alatima, od meeting.org do mejling liste. Na levici su se pokreti Okupiraj Volstrit i Crni \u017eivoti su va\u017eni okupljali pomo\u0107u dru\u0161tvenih medija i organizovali mre\u017eu aktivista ra\u0161trkanih \u0161irom zemlje. \u010cinilo se da u svakom kutku zemlje obnovljena energija javnosti svedo\u010di o potencijalu dru\u0161tvenih medija da podupru demokratiju.<\/p>\n

Jo\u0161 2014. i 2015. godine op\u0161te mi\u0161ljenje o dru\u0161tvenim medijima je bilo pozitivno. A onda je do\u0161ao uspon Donalda Trumpa.<\/p>\n

Tokom cele neverovatne Trumpove kampanje bilo je o\u010digledno koliko su dru\u0161tveni mediji doprineli njegovoj sposobnosti da zaobi\u0111e tradicionalne \u010duvare vrata ameri\u010dke politike. Ranije bi ve\u0107ina televizijskih mre\u017ea odbila da emituje njegove presne la\u017ei ili tirade protiv imigranata, verskih manjina i politi\u010dkih protivnika. Ali, zahvaljuju\u0107i Twitteru, Trumpu nije bila potrebna infrastruktura tradicionalnih medija \u2013 mogao je direktno da tvituje svoje poruke milionima pristalica. Posle toga ugledne TV mre\u017ee suo\u010dile su se s vrlo neprijatnim izborom: da zanemare glavnu temu razgovora i postanu irelevantne \u2013 ili da na\u0161iroko raspravljaju o svakom tvitu i time dalje \u0161ire Trumpovu poruku time \u0161to je kritikuju. Mo\u017eda nije neobi\u010dno \u0161to su se odlu\u010dile za drugu opciju.<\/p>\n

Delimi\u010dno zahvaljuju\u0107i kori\u0161\u0107enju Twittera \u2013 kao i tome \u0161to je njegova kampanja promu\u0107urno (a mo\u017eda i nezakonito) koristila mikrotargetiranje na Facebooku \u2013 Donald Trump je odneo tesnu pobedu. U mesecima posle izbora 2016, op\u0161te mnjenje se okrenulo naglavce. Ako je jedva pre nekoliko godina Internet slavljen kao spasilac, sada je morao da postane an\u0111eo uni\u0161tenja. \u017darke hvale osloba\u0111aju\u0107em potencijalu digitalne tehnologije pretvorile su se u jednako \u017earka predvi\u0111anja sudnjeg \u010dasa. Dru\u0161tveni mediji su progla\u0161eni za najopasnijeg neprijatelja liberalne demokratije. \u201eVreme je da priznamo\u201c, napisao je Farhad Manjoo iz New York Timesa nekoliko dana posle izbora, \u201eda dru\u0161tvene mre\u017ee postaju sile koje drmaju svet, ba\u0161 kao \u0161to su obe\u0107ali njihovi promoteri \u2013 i da se upla\u0161imo od velikih promena koje \u0107e one pokrenuti umesto \u0161to se zanosimo njihovim mogu\u0107nostima\u2026 Sada \u017eivimo u nekakvoj bizarnoj verziji utopije koju su izvesni tehnolozi zami\u0161ljali kao posledicu delovanja dru\u0161tvenih medija\u201c.<\/p>\n

Manjoo je u pravu: negativni potencijal dru\u0161tvenih medija je i te kako stvaran. Ipak, previ\u0161e je jednostavno re\u0107i da su dru\u0161tveni mediji \u201esile koje drmaju svet\u201c i koje \u0107e nas izvesno odvesti u stra\u0161nu distopiju. Istina o dru\u0161tvenim medijima nije to da su oni nu\u017eno dobri ili lo\u0161i za liberalnu demokratiju, kao ni to da oni po svojoj prirodi osna\u017euju ili slabe toleranciju. Istina je, naprotiv, da dru\u0161tveni mediji zatvaraju tehnolo\u0161ki jaz izme\u0111u insajdera i autsajdera.<\/p>\n

Pre nekoliko decenija, vlade i velike medijske kompanije imale su oligopoliju nad sredstvima masovne komunikacije i mogle su da diktiraju standarde prihvatljivog politi\u010dkog diskursa. Ponekad je to vodilo marginalizovanju strasnih kriti\u010dara statusa kvo \u2013 \u0161to zna\u010di da su slabi i nemo\u0107ni te\u017ee uspevali da se njihovi glasovi \u010duju. Ponekad je pak to zna\u010dilo odbijanje da se objavljuju teorije zavere, la\u017ei ili rasisti\u010dki govor \u2013 i vodilo stabilizovanju liberalne demokratije.<\/p>\n

S razvojem dru\u0161tvenih medija ta tehnolo\u0161ka prednost je gotovo nestala. Zato se politi\u010dke i finansijske elite sada suo\u010davaju s nizom mnogo te\u017eih izazova: zahvaljuju\u0107i Twitteru i Facebooku, hrabri glasovi koji zahtevaju promenu \u2013 poput u\u010denika Parklenda, u Floridi, koji su nedavno postali vode\u0107i glasovi pokreta za kontrolu vatrenog oru\u017eja \u2013 mogu znatno uticati na javni diskurs. Ali iz istih razloga prodavci mr\u017enje i trgovci la\u017eima mogu daleko lak\u0161e podrivati liberalne demokratije.<\/p>\n

Poslednjih godina je potro\u0161eno mnogo mastila na pitanje kako se baviti tim promenama. Jedan odgovor je da se Twitter i Facebook moraju naterati da promene svoje algoritme i da korisnicima nametnu stro\u017ee smernice; to je predlog ve\u0107ine kriti\u010dara tehnologije u Sjedinjenim Dr\u017eavama. Drugi odgovor je da se zakonski ograni\u010di ono \u0161to se mo\u017ee re\u0107i na platformama dru\u0161tvenih medija; taj stav su veoma brzo usvojile evropske vlade. (U Nema\u010dkoj, na primer, vode\u0107im ljudima platformi dru\u0161tvenih medija koji ne izbri\u0161u rasisti\u010dke komentare \u2013 ili skarednosti \u2013 sada prete velike kazne.)<\/p>\n

Samo vreme mo\u017ee pokazati da li \u0107e ijedna od ovih strategija uspeti da vrati duha u bocu. Mo\u017ee se pokazati da \u0107e glasa\u010di biti voljni da \u017ertvuju neograni\u010denu slobodu Interneta u nadi da to vodi ve\u0107oj politi\u010dkoj stabilnosti; da su korisnici Facebooka i Twittera tako privr\u017eeni postoje\u0107im platformama da \u0107e im ostati verni \u010dak i kad se uvedu stro\u017ea ograni\u010denja njihove slobode izra\u017eavanja; i da \u0107e poruke mr\u017enje biti marginalizovane \u010dim kombinacija promenjenih algoritama i ljudskih cenzora istrebi ve\u0107inu o\u010diglednih prekr\u0161ilaca. Ali \u010dini se barem jednako verovatnim da Amerikanci ne\u0107e prihvatiti nikakve kompromise u vezi s pravima koja im garantuje Prvi amandman; da \u0107e se prikloniti manje regulisanim alternativama ako postoje\u0107e platforme dru\u0161tvenih medija budu ukro\u0107ene; i da \u0107e suptilniji, ali ne manje mo\u0107ni oblici mr\u017enje nastaviti da se \u0161ire na postoje\u0107im platformama \u010dak iako se suzbiju njihove najgrublje manifestacije.<\/p>\n

Postoji, dakle, vrlo realna mogu\u0107nost da su uspon digitalne tehnologije i prate\u0107i razvoj gotovo besplatne komunikacije doveli u direktan sukob dve vrednosti do kojih najvi\u0161e dr\u017eimo: slobodu govora i stabilnost na\u0161eg politi\u010dkog sistema. To je prvi na\u010din na koji bi Intenet mogao okon\u010dati hegemoniju liberalne demokratije, a ujedno i odgovor na pitanje za\u0161to se tako rasplamsala javna debata o regulisanju platformi kao \u0161to su Twitter i Facebook.<\/p>\n

Ali dok sam poku\u0161avao da razumem za\u0161to su Amerikanci, pogotovo mladi, kao \u0161to pokazujem u istra\u017eivanju s Robertom Foaom, manje zainteresovani za demokratiju nego \u0161to su bili pre nekoliko decenija, po\u010deo sam da strahujem da je problem jo\u0161 fundamentalniji. Ako je razvoj digitalne tehnologije do sr\u017ei uzdrmao na\u0161 politi\u010dki sistem, \u010dinjenica da nekada\u0161nji marginalni glasovi mogu da zaobi\u0111u tradicionalne vratare nije jedini razlog za to. Verovatnije je da svakodnevno iskustvo zadovoljstva u deljenju postova na dru\u0161tvenim medijima navikava korisnike na simulirani oblik neposredne demokratije i da im zato postoje\u0107e institucije predstavni\u010dke demokratije izgledaju nepodno\u0161ljivo zastarele.<\/p>\n

Odatle proizlazi niz pitanja koja su jednako uznemiruju\u0107a kao ona na koja su se mnogi od nas fokusirali prethodnih meseci: da li \u0107e oni koji su odrastali uz digitalnu tehnologiju biti manje voljni da podnose sporo, indirektno funkcionisanje analognih institucija stvorenih u osamnaestom veku? I da li su mo\u017eda manje radi da prihvate demokratski mit na kom je dugo po\u010divala stabilnost ameri\u010dke republike?<\/p>\n

Politi\u010dki sistemi zemalja kao \u0161to su Velika Britanija i Sjedinjene Dr\u017eave osnovani su ne da promovi\u0161u demokratiju ve\u0107 da je suzbiju. Oni su tek naknadno dobili demokratski oreol zahvaljuju\u0107i novijim tvr\u0111enjima da su upravo oni omogu\u0107ili gra\u0111anima da vladaju. Kredibilitet tih tvrdnji zavisi od toga na \u0161ta se one odnose. Sve dok je se\u0107anje na apsolutnu monarhiju bilo sve\u017ee, a neposrednije demokratski sistem izgledao neodr\u017eiv, liberalne demokratije su mogle tvrditi da osna\u017euju gra\u0111ane. Tako je bilo tokom pribli\u017eno jednog veka u kom je demokratija u\u017eivala ideolo\u0161ku hegemoniju bez presedana. U doba Interneta vi\u0161e nije tako. Zato demokratski mit koji je pomogao da na\u0161e institucije izgledaju jedinstveno legitimne danas gubi snagu.<\/p>\n

edemokratski koreni na\u0161ih navodno demokratskih institucija jasno se vide u Velikoj Britaniji. Parlament nije bio napravljen da bi dao narodu mo\u0107 u ruke; bio je to kompromis \u2013 osvojen u krvi \u2013 izme\u0111u monarha sateranog uza zid i vi\u0161ih delova elite te zemlje. Tek s postepenim \u0161irenjem fran\u0161ize tokom devetnaestog i dvadesetog veka za\u010deta je ideja da bi taj sistem vladanja mogao li\u010diti na demokratiju. \u010cak i tada se pokazalo da \u0161irenje fran\u0161ize nije tako potpuno kao \u0161to su predvi\u0111ali kako pristalice tako i protivnici demokratske reforme.<\/p>\n

Po\u0161to su Sjedinjene Dr\u017eave osnovane na ideolo\u0161ki samosvesniji na\u010din, ta istorija je ovde jo\u0161 o\u010diglednija. Za na\u0161e o\u010deve osniva\u010de izbor predstavnika, koji smo s vremenom po\u010deli da vidimo kao najdemokratskiji na\u010din preno\u0161enja narodnih gledi\u0161ta u javnu politiku, zapravo je bio mehanizam dr\u017eanja naroda na odstojanju. Kao \u0161to je rekao James Madison, svrha izbora je bila da \u201epro\u010di\u0161\u0107avaju i uve\u0107avaju javna gledi\u0161ta provla\u010de\u0107i ih kroz medij izabranog tela sa\u010dinjenog od gra\u0111ana \u010dija mudrost mo\u017ee najbolje otkriti pravi interes njihove zemlje\u201c. Time je, nimalo slu\u010dajno, radikalno smanjen stepen u kom gra\u0111ani mogu da uti\u010du na vladu. \u201eGlas javnosti iz usta predstavnika naroda\u201c, rekao je Madison, \u201ebi\u0107e bolje uskla\u0111en s javnim dobrom nego kad bi dolazio iz usta samih gra\u0111ana koji su se okupili u tu svrhu\u201c. Ukratko, o\u010devi osniva\u010di nisu smatrali da je predstavni\u010dka republika ute\u0161na nagrada u nedostatku neposredne demokratije, ve\u0107 su smatrali da je ona daleko bolja od razornih u\u017easa istinske demokratije.<\/p>\n

Tek u devetnaestom veku, kad je egalitarno raspolo\u017eenje po\u010delo da raste na obe strane Atlantika, mnogi preduzimljivi mislioci po\u010deli su da zaodevaju ideolo\u0161ki samosvesnu republiku u novo ruho ponovo ro\u0111ene demokratije. Iste one institucije koje su jednom napravljene da bi isklju\u010dile narod iz znatnijeg udela u vlasti sada su hvaljene \u0161to olak\u0161avaju vladavinu \u201enaroda, pomo\u0107u naroda, za narod\u201c.<\/p>\n

Amerika je po\u010dela da se opisuje kao demokratija. Ali \u010dak i tada je stvarnost daleko zaostajala. Sjedinjene Dr\u017eave su tek postepeno unosile stvarna pobolj\u0161anja u svoj demokratski proces. S ratifikacijom Petnaestog amandmana 1870. godine, \u201erasa, boja ili prethodno stanje ropstva\u201c vi\u0161e nisu mogli biti kori\u0161\u0107eni za uskra\u0107ivanje prava glasa gra\u0111anima (mada su se u praksi \u010desto i dalje upravo tako koristili). Direktan izbor senatora ustanovljen je Sedamnaestim amandmanom 1913. Najzad, Devetnaesti amandman, usvojen 1920, dao je \u017eenama pravo glasa i utvrdio da \u201epravo gra\u0111ana Sjedinjenih Dr\u017eava da glasaju ne\u0107e biti uskra\u0107eno ili ograni\u010deno\u2026 na osnovu pola\u201c.<\/p>\n

Te reforme su zaista unele vi\u0161e demokratije u ameri\u010dke institucije. Ali promena jezika kojim opisujemo institucije ameri\u010dke demokratije bila je mnogo dalekose\u017enija nego \u0161to je to bila promena samih institucija. A klju\u010dna za tu promenu je bila pri\u010da o granicama demokratske vladavine u modernim uslovima.<\/p>\n

Pri\u010da ka\u017ee da su u staroj Atini ljudi \u2013 ili bar oni koji su smatrani ljudima, to jest odrasli mu\u0161ki gra\u0111ani \u2013 mogli neposredno da vladaju zato \u0161to ih nije bilo mnogo, zato \u0161to je teritorija dr\u017eave bila tako mala i zato \u0161to su imali vremena da vladaju jer su mnogi od njih posedovali robove koji su brinuli o njihovim dnevnim potrebama. U modernim demokratijama nije tako. Kao \u0161to je primetio John Adams, ljudi \u201enikad ne mogu da deluju, savetuju se ili razmi\u0161ljaju zajedno zato \u0161to ne mogu da pre\u0111u osamsto kilometara, kao ni da obezbede vreme ili prostor za sastanke\u201c. U industrijskim nacijama, koje su se prostirale na ogromnoj teritoriji, smatralo se da je neposredna demokratija nemogu\u0107a.<\/p>\n

Ta pretpostavka je omogu\u0107ila demokratskim piscima s kraja devetnaestog veka da izvr\u0161e \u010dudnovat preokret u tuma\u010denju ameri\u010dkog sistema. Mada su predstavni\u010dke institucije osnovane kao ideolo\u0161ka suprotnost demokratiji, sada su opisivane kao najbli\u017ee mogu\u0107e ostvarenje demokratskog ideala u modernim uslovima. Tako je nastao osniva\u010dki mit liberalno-demokratske ideologije \u2013 neuverljiva fikcija da predstavni\u010dki sistem ide naruku vladavini naroda.<\/p>\n

\u010covek koji uspe mlado vino u stare mehove, upozorava nas Jevan\u0111elje po Luki, pretrpe\u0107e \u0161tetu: \u201eina\u010de prodre novo vino mjehove i ono se prolije, i mjehovi propadnu\u201c. Suprotna situacija je sli\u010dnija demokratiji. Talas egalitarnog ose\u0107anja tokom devetnaestog veka trebalo je, po logici stvari, da do\u0111e u sukob s nizom o\u010digledno aristokratskih institucija. Umesto toga, nova ambala\u017ea udahnula je predstavni\u010dkim institucijama Sjedinjenih Dr\u017eava i Velike Britanije novi \u017eivot. To se dopalo eliti koja je nastavila da sprovodi svoju volju u najva\u017enijim pitanjima, kao i egalitaristima, koji su u tome videli ostvarenje svojih te\u017enji.<\/p>\n

Tokom ne\u0161to vi\u0161e od sto godina osniva\u010dki mit liberalne demokratije imao je dovoljno \u010dvrst oslonac u stvarnosti da bi vladao narodnom imaginacijom i pomogao je jednom politi\u010dkom sistemu da osvoji polovinu Zemljine kugle. Ali taj temelj se sada osipa. S dolaskom Interneta, briga Johna Adamsa da ljudi ne\u0107e mo\u0107i zajedno da promi\u0161ljaju va\u017ena pitanja postala je zastarela. Mo\u017eda je i dalje istina da ljudi ne mogu da pre\u0111u osamsto kilometara i na\u0111u mesto za okupljanje. Ali za\u0161to bi to radili? Ako zaista \u017eele da vladaju sami sobom, lako to mogu u\u010diniti. Fizi\u010dka agora starih Atinjana sad mo\u017ee da se zameni virtuelnom agorom koja milionima ljudi omogu\u0107uje da sve lak\u0161e raspravljaju i glasaju o politi\u010dkim predlozma. Zato gra\u0111ani sada instinktivno ose\u0107aju da su na\u0161e demokratske institucije veoma posredni\u010dke. Prethodnim generacijama je mo\u017eda izgledalo prirodno da narod vlada preko parlamentarnih institucija i da bira svoje predstavnike izlaze\u0107i na bira\u010dka mesta. Generaciji odgajenoj na digitalnom, plebiscitarnom i neposrednom glasanju na Twitteru i Facebooku, u Velikom bratu i Ameri\u010dkom idolu, te institucije po\u010dele su da izgledaju neobi\u010dno kabaste, i zato ne treba da nas \u010dudi \u0161to prema njima imaju kriti\u010dki odnos.<\/p>\n

Mnoge dana\u0161nje gra\u0111ane mo\u017eda manje zanima ishod debata o javnoj politici nego \u0161to ih zanima njihov omiljeni rijaliti. Oni mo\u017eda ne bi ni \u017eeleli da njihov uticaj na vlast bude jednako neposredan kao njihov glas u televizijskom programu za talente. Ali oni vrlo dobro znaju kako izgleda stvarni, neposredni uticaj. I znaju da sistem koji bi zaista omogu\u0107avao gra\u0111anima da vladaju ne bi li\u010dio na dana\u0161nju predstavni\u010dku demokratiju.<\/p>\n

Uspon Interneta i dru\u0161tvenih medija stvorio je ogroman nesklad izme\u0111u direktne efikasnosti na\u0161ih digitalnih \u017eivota i kabaste neefikasnosti na\u0161ih formalnih institucija \u2013 i istakao kontrast izme\u0111u obe\u0107anja na\u0161eg sistema da \u0107e dopustiti ljudima da vladaju i stvarnog stanja u kom ljudi retko ose\u0107aju da mogu imati stvarni uticaj na najva\u017enije izbore s kojima se suo\u010dava njihova zemlja. Zato ideolo\u0161ki temelji na\u0161eg politi\u010dkog sistema ubrzano erodiraju. Internet bi mogao da dokraj\u010di hegemoniju liberalne demokratije ne samo time \u0161to poja\u010dava glas male grupe mrzitelja i ekstremista ve\u0107 i time \u0161to odbija veliki broj mladih od analognih institucija pomo\u0107u kojih se njima vlada.<\/p>\n

Tek smo po\u010deli da se suo\u010davamo s prvim velikim korozivnim uticajem digitalne tehnologije na na\u0161u politiku: na\u010dinom na koji su dru\u0161tveni mediji pomogli mejnstrim ekstremistima. Tek po\u010dinjemo da shvatamo kako mo\u017eemo da spre\u010dimo ogromne platforme poput Facebooka i Twittera da \u0161ire mr\u017enju i la\u017ene vesti \u2013 i da se pitamo da li \u0107e to biti mogu\u0107e bez \u017ertvovanja konstitutivnih elemenata na\u0161eg politi\u010dkog sistema. Neizvesnost je jo\u0161 ve\u0107a kad je re\u010d o drugom velikom korozivnom uticaju digitalne tehnologije na na\u0161u politiku: kako digitalna tehnologija podriva demokratski mit na kome na\u0161 politi\u010dki sistem po\u010diva nekoliko vekova. Zbog toga jo\u0161 nismo ni po\u010deli da se bavimo pitanjem \u0161ta treba da u\u010dinimo da bi demokratsko obe\u0107anje na\u0161eg politi\u010dkog sistema zvu\u010dalo istinito budu\u0107im generacijama.<\/p>\n

Nezadovoljstvo mladih postoje\u0107im institucijama moglo bi da pokrene mehanizam popravljanja: po\u0161to danas vi\u0161e ljudi zahteva nove oblike participacije, mogli bismo da preduzmemo ambiciozne reforme kako bismo politiku u\u010dinili fleksibilnijom i pristupa\u010dnijom. A dok se politika bude postepeno menjala, digitalna generacija bi mogla da se pomiri s reformisanim institucijama liberalne demokratije. Postoji, nesumnjivo, mnogo na\u010dina da se digitalna tehnologija produktivno uklju\u010di u upravljanje. Kao \u0161to su pokazale novije kompanije, koje su stasale u digitalnom dobu, dana\u0161nji biznisi su uspe\u0161niji kad se izgrade oko prednosti i zahteva elektronskog poslovanja \u2013 umesto da novom veb stranicom samo dopune postoje\u0107e kanale distribucije. Tako bi i vlade mogle da uvedu radikalne promene u na\u010din na koji slu\u017ee svojim gra\u0111anima. Sli\u010dno tome, eksperimenti s raznim oblicima elektronskog participativnog bud\u017eetiranja, u kojima gra\u0111ani donose odluke o tome kako \u0107e se tro\u0161iti novac za popravljanje stanja u op\u0161tini, pokazuju da je mogu\u0107e uvesti forme neposredne demokratije u lokalnu upravu.<\/p>\n

Ali postoje i jaki razlozi za verovanje da na\u010dini na koje tehnologija mo\u017ee pobolj\u0161ati upravljanje nailaze na realnu granicu. Gra\u0111ani bi svakako vi\u0161e verovali vlastima kad bi im administracija br\u017ee i efikasnije pru\u017eala osnovne usluge. Ali uzrok rasprostranjenog nezadovoljstva dr\u017eavom nisu toliko prekomerna birokratija ili glomazni procesi koliko realnosti ekonomije i socijalne dr\u017eave: takozvani \u201eperformativni legitimitet\u201c na\u0161eg politi\u010dkog sistema oslabljen je kombinacijom rastu\u0107ih tro\u0161kova \u017eivota, stagniranja realnih nadnica, sve ve\u0107e nejednakosti i oslabljenih socijalnih mera.<\/p>\n

\u0160tavi\u0161e, realne prepreke participaciji gra\u0111ana u politici uvek su bile interes, vreme i stru\u010dnost \u2013 u jednakoj meri kao tehnologija. \u010cak i kad bi bilo lako promisliti, pa \u010dak i glasati za svako pitanje na lokalnom, okru\u017enom, dr\u017eavnom i federalnom nivou, malo je verovatno da bi ve\u0107ina gra\u0111ana odu\u0161evljeno prihvatila da bude tako aktivno anga\u017eovana u tako raznovrsnim pitanjima javne politike. Uz to, ve\u0107ina gra\u0111ana ne bi preko no\u0107i stekla stru\u010dnost da ocenjuje, na primer, koje vrste regulativa su potrebne da bi elektrane bile bezbedne. Jasno je za\u0161to je neposredna demokratija uvek imala vi\u0161e pristalica u teoriji nego u praksi.<\/p>\n

Desetak godina posle pronalska \u0161tamparske prese nova tehnologija jo\u0161 nije napustila Majnc. Vrlo mali deo svetske populacije je ikada dr\u017eao u rukama \u0161tampanu knjigu. Ve\u0107inu stvari jo\u0161 nije dotakla predstoje\u0107a revolucija u komunikaciji i politici. S druge strane, desetak godina posle pronalaska Facebooka nova tehnologija je prodrla u svaki kutak zemaljske kugle. Oko dve milijarde ljudi aktivno koriste tu platformu. Jo\u0161 se ne mo\u017ee re\u0107i da li \u0107e uspon dru\u0161tvenih medija za nekoliko decenija ili vekova promeniti svet nabolje ili nagore. Ali prili\u010dno je sigurno da \u0107e u kra\u0107em roku \u2013 to zna\u010di za na\u0161eg \u017eivota \u2013 stvoriti haoti\u010dniji svet.<\/p>\n

Poslednjih godina novu tehnologiju su najuspe\u0161nije koristili populisti da bi podrivali osnovne elemente liberalne demokratije. Neometani ograni\u010denjima starog medijskog sistema i podstaknuti sve ve\u0107im cinizmom stanovni\u0161tva u odnosu na obe\u0107anje demokratije, demagozi su bili voljni da govore bilo \u0161ta da bi bili izabrani \u2013 da laskaju i obmanjuju, da \u0161ire maglu pa \u010dak i da svoje sunarodnike podsti\u010du na mr\u017enju. Mo\u017eda \u0107e se pokazati da je njihova retorika nezaustavljiva. Kao \u0161to mi je nedavno rekao jedan dr\u017eavni zakonodavac, racionalan politi\u010dar \u0107e te\u0161ko pobediti u debati odgovorima od tri re\u010denice kad njegov suparnik nudi odgovore od jedne re\u010denice \u2013 naro\u010dito ako ovaj drugi mo\u017ee da pro\u0161iri svoju simplicisti\u010dku mudrost po Twitteru i Facebooku.<\/p>\n

Ali ba\u0161 kao \u0161to prodemokratski aktivisti koji su koristili dru\u0161tvene medije za ru\u0161enje diktatora nisu dobro procenili te\u0161ko\u0107e konsolidovanja pobede, tako i populisti u usponu mogu otkriti da je tehnolo\u0161ka budu\u0107nost problemati\u010dnija nego \u0161to su o\u010dekivali. \u201eOnaj koji pobe\u0111uje u ovom trenutku\u201c, napisao je George Orwell, \u201euvek izgleda nepobediv\u201c. Kad populisti ugrabe vlast i po\u010dnu da kr\u0161e mnoga obe\u0107anja, mo\u017ee im se dogoditi da ih dru\u0161tveni mediji grubo podsete na svoj potencijal da mobili\u0161u osna\u017eene autsajdere protiv njihove vladavine.<\/p>\n

Nije sve izgubljeno. Ali da bi se revitalizovala liberalna demokratija u digitalnom dobu nije dovoljno pa\u017eljivo razmisliti o za\u0161titi prava na privatnost ili o proterivanju glasova mr\u017enje sa Interneta. Moramo ponovo razmisliti i o tome kako da demokratsko obe\u0107anje ispunimo smislom za novu generaciju koja je izgubila veru u demokratski mit na kom je dugo po\u010divao legitimitet na\u0161eg politi\u010dkog sistema.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a>\/ The New York Review of Books<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Da bi se revitalizovala liberalna demokratija u digitalnom dobu nije dovoljno pa\u017eljivo razmisliti o za\u0161titi prava na privatnost ili o proterivanju glasova mr\u017enje sa Interneta<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-246288","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/246288","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=246288"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/246288\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=246288"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=246288"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=246288"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}