{"id":243330,"date":"2018-03-17T07:50:18","date_gmt":"2018-03-17T06:50:18","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=243330"},"modified":"2018-03-17T07:50:18","modified_gmt":"2018-03-17T06:50:18","slug":"hoce-li-burzoazija-zavladati-kineskom-drzavom","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2018\/03\/17\/hoce-li-burzoazija-zavladati-kineskom-drzavom\/","title":{"rendered":"Ho\u0107e li bur\u017eoazija zavladati kineskom dr\u017eavom?"},"content":{"rendered":"

Autor: Branko Milanovi\u0107<\/strong><\/p>\n

[Rana i donekle modifikovana verzija odeljka iz moje nove knjige koja bi trebalo da se pojavi 2019. godine u izdanju Harvard UP. Ovo je prvi od takvih tekstova, ne\u0161to du\u017eih od mojih uobi\u010dajenih postova, koje \u0107u objaviti na ovom blogu. Svi komentari su dobrodo\u0161li.]<\/p><\/blockquote>\n

\"\"<\/a>

Branko Milanovi\u0107<\/p><\/div>\n

Kina nije Zapad. Ali u \u010demu se ta\u010dno ogleda razlika izme\u0111u Kine i Zapada kada ih posmatramo kroz du\u017ee periode? To je va\u017eno pitanje koje u poslednje vreme (to jest, poslednje dve decenije) dobija na zna\u010daju zahvaljuju\u0107i ekonomskom usponu Kine, novom na\u010dinu organizacije privrede koji Kina primenjuje i preciznijim istorijskim podacima kojima raspola\u017eemo. Ovde \u017eelim da ispitam zanimljivo razmatranje tog problema koje nudi Giovanni Arrighi u knjizi Adam Smith u Pekingu: rodoslov 21. veka.<\/p>\n

Arrighi polazi od dihotomije \u2013 koju je, verujem, upravo on prvi definisao u seriji \u010dlanaka \u2013 izme\u0111u Smithovog \u201eprirodnog\u201c puta razvoja kapitalizma i Marxovog \u201eneprirodnog\u201c puta (termin je Arrighijev). Smithov prirodni put \u2013 \u201eprirodni napredak bogatstva\u201c, da upotrebimo frazu iz Bogatstva naroda \u2013 podrazumeva tr\u017ei\u0161nu ekonomiju malih proizvo\u0111a\u010da koja se postepeno razvija kroz podelu rada, od poljoprivrede do proizvodnje, a zatim preko doma\u0107e trgovine do trgovine sa udaljenim zemljama. Taj put je \u201eprirodan\u201c jer prati na\u0161e potrebe (od hrane i tekstila do trgovine, od seoske zajednice i grada do prekomorskih zemalja) i ne preska\u010de pojedine faze razvoja. U tom procesu \u2013 nagla\u0161ava Smith \u2013 dr\u017eava omogu\u0107uje kapitalistima da razvijaju tr\u017ei\u0161nu ekonomiju, \u0161titi privatno vlasni\u0161tvo i prikuplja podno\u0161ljive poreze, ali sve vreme zadr\u017eava relativnu autonomiju u vo\u0111enju ekonomske i spoljne politike. (Tako u jednom delu Bogatstva naroda Smith hvali protekcionisti\u010dki Zakon o plovidbi pozivaju\u0107i se na argumente o nacionalnoj bezbednosti, dok ga u drugom delu knjige, mo\u017eda zaboravljaju\u0107i da ga je prethodno hvalio, kritikuje kao monopolisti\u010dki.)<\/p>\n

Arrighi to sa\u017eima na slede\u0107i na\u010din: \u201eSvojstva koja uo\u010dava Smith \u2026 [jesu] postepenost reformi i postupaka dr\u017eave koji imaju za cilj da pro\u0161ire i unaprede dru\u0161tvenu podelu rada; \u0161irenje sistema obrazovanja; podre\u0111ivanje interesa kapitalista interesima dr\u017eave i aktivno podsticanje konkurencije izme\u0111u kapitalista\u201c (str. 361).<\/p>\n

Marxov pristup je druga\u010diji jer je on doga\u0111aje u Evropi svog vremena protuma\u010dio kao \u201euobi\u010dajeni razvojni put kapitalizma\u201c. Put koji je Marx smatrao za \u201euobi\u010dajen\u201c po Smithu je tipi\u010dan za Holandiju \u2013 sistem koji (1) obr\u0107e prirodni napredak tako \u0161to na po\u010detku razvija trgovinu, a tek na kraju poljoprivredu, zbog \u010dega je \u201eneprirodan\u201c i retrogradan, i (2) li\u0161ava dr\u017eavu autonomije u odnosu na bur\u017eoaziju.<\/p>\n

Zapravo, u upravljanju dr\u017eavama na Zapadu kapitalisti\u010dki interesi imaju primat od Marxovog vremena do danas, kako u ekonomiji (Trumpova poreska reforma) tako i u spoljnoj politici (ratno profiterstvo u Iraku). Kapitalisti su preuzeli dr\u017eavu, a vlada se, kao \u0161to prime\u0107uje Marx, pretvorila u \u201eodbor za koordinaciju zajedni\u010dkih interesa bur\u017eoazije\u201c. Takav put izvr\u0107e Smithov \u201eprirodni\u201c razvoj, jer preska\u010de razvojne faze i otpo\u010dinje prekomorsku trgovinu i kolonizaciju pre nego \u0161to je lokalna proizvodnja dovoljno razvijena. Najva\u017enija razlika izme\u0111u dva ponu\u0111ena opisa razvoja jeste u odsustvu autonomije dr\u017eave u odnosu na bur\u017eoaziju. Po\u0161to su se evropski kapitalisti razvijali u okru\u017eenju osvajanja, robovlasni\u0161tva i kolonijalizma, za ostvarivanje takvog \u201eekscentri\u010dnog\u201c razvoja neophodna im je bila dr\u017eava, to jest, projektovanje njene sile napolje, ka spolja\u0161njem svetu, radi njegovog \u201eosvajanja\u201c. Zato je evropski put bio agresivan i sli\u010dan beskrajnom ratu.<\/p>\n

Arrighi veruje da je ono \u0161to se danas prihvata kao standardna verzija istorije razvoja kapitalizma najsli\u010dnije putu koji opisuje Marx. (U odli\u010dnoj knjizi Izlazak iz siroma\u0161tva Peer Vries defini\u0161e kapitalizam na slede\u0107i na\u010din: racionalna potera za profitom plus komodifikacija rada plus projektovanje sile napolje.) Ali ta putanja je specifi\u010dna za Evropu i ne mo\u017eemo je uop\u0161tavati ili \u201edeifikovati\u201c. Druga\u010dijim putem, znatno bli\u017eim onome \u0161to opisuje Smith, napredovala je Kina od dinastije Song do dinastije \u0106ing. Tr\u017ei\u0161na ekonomija je bila razvijenija u Kini nego u zapadnoj Evropi (verovatno sve do 1500), ali komercijalni interesi nisu uspeli da se dovoljno efikasno organizuju da bi mogli da diktiraju dr\u017eavne politike. Autoritarna dr\u017eava je bogate trgovce ostavljala na miru dokle god je oni ne bi ugrozili, to jest, dok se ne bi \u201epru\u017eili preko gubera\u201c. Ali uvek je budno motrila na njih.<\/p>\n

U knjizi Svakodnevni \u017eivot u Kini pre mongolske invazije 1250-1276 (str. 61ff), posve\u0107enoj Kini iz doba dinastije Song, Jacques Gernet prime\u0107uje da su se mnogi trgovci u Kini obogatili, ali nisu uspeli da stvore \u201eklasu\u201c kao \u0161to je bio tre\u0107i stale\u017e u Francuskoj ili sli\u010dne posedni\u010dke klase u Evropi koje su se izborile za politi\u010dko predstavljanje i kona\u010dno vlast. U Kini, s druge strane, sna\u017ena centralna uprava je od po\u010detka dr\u017eala mo\u0107 trgovaca i svih ostalih pod \u010dvrstom kontrolom. O tome pi\u0161e i Debin Ma u radu o fiskalnim kapacitetima kineske dr\u017eave i \u201evelikom razlazu\u201c (\u201eKamen, makaze, papir\u201c: \u201e\u2026 u Kini, rani razvoj apsolutizma [centralizovana dr\u017eava sa hijerarhijski organizovanom birokratijom] uz odsustvo bilo kakvih predstavni\u010dkih institucija osigurao je da ekonomske rente od kontrole primene sile ostanu u rukama politi\u010dkih interesa odvojenih od komercijalnih ili posedni\u010dkih interesa\u201c (str. 26-27). To nije bila dr\u017eavna uprava po meri bur\u017eoazije.<\/p>\n

\u0160to nas dovodi do dana\u0161nje Kine. Dana\u0161nja dr\u017eavna uprava kojom dominiraju Komunisti\u010dka partija i uspostavljena podela mo\u0107i izme\u0111u partije i formirane kapitalisti\u010dke klase li\u010di na odnos kakav je postojao u pro\u0161losti. Dr\u017eava izlazi u susret interesima bur\u017eoazije, ali samo u meri u kojoj se ti interesi ne kose sa ciljevima dr\u017eave (to jest, elite koja upravlja dr\u017eavom).<\/p>\n

Distinkcije izme\u0111u dr\u017eavnog i privatnog vlasni\u0161tva \u2013 kao i bezbroj drugih vlasni\u010dkih aran\u017emana koji postoje izme\u0111u ta dva pola (dr\u017eavne korporacije koje se kotiraju na berzama i finansiraju privatnim kapitalom, dru\u0161tvena imovina kombinovana sa privatnim vlasni\u0161tvom, dr\u017eavna preduze\u0107a sa stranim privatnim kapitalom itd.) \u2013 prili\u010dno su nejasne u dana\u0161njoj Kini. Organizacije Komunisti\u010dke partije su aktivne i unutar kompanija koje su u celosti u privatnom vlasni\u0161tvu. Naravno, takve ispostave su korisne utoliko \u0161to ih kapitalisti mogu kooptirati da lobiraju za njihove interese kod predstavnika partijske dr\u017eave. S druge strane, njihovo prisustvo deluje upozoravaju\u0107e, jer to je jo\u0161 jedna interesna grupa koju treba zadovoljiti i podmititi ili jo\u0161 jedno telo koje bi se moglo okrenuti protiv kapitalista, ako nastupi takva politi\u010dka klima \u2013 \u0161to lako mogu u\u010diniti bez obzira na formalnu vlasni\u010dku strukturu i prava.<\/p>\n

\u010cak i zvani\u010dna kineska statistika ima te\u0161ko\u0107a u rasplitanju mno\u0161tva svojinskopravnih aran\u017emana \u2013 toliko su brojni razli\u010diti oblici vlasni\u0161tva i vlasni\u010dkih prava, od prava raspolaganja i otu\u0111ivanja imovine do ograni\u010denog prava plodou\u017eivanja. To mno\u0161tvo vlasni\u010dkih i korporativnih struktura zadaje glavobolju tvrdim zagovornicima Va\u0161ingtonskog konsenzusa koji insistiraju na va\u017enosti jasno definisanih vlasni\u010dkih prava za ekonomski razvoj. Kina se sa svojim brojnim tipovima vlasni\u010dkih odnosa ne uklapa u neoliberalni kalup. Zanimljivo je da su neki od najsumnjivijih oblika, kao \u0161to su gradska i seoska preduze\u0107a, ostvarili spektakularne stope rasta. (M. Weitzman i C. Wu su napisali odli\u010dan rad o tome).<\/p>\n

Ho\u0107e li se kineski kapitalisti koji \u017eive u toj d\u017eungli razli\u010ditih svojinskih oblika i neizvesnih vlasni\u010dkih prava zauvek miriti sa ulogom koja im je dodeljena, a koja podrazumeva da im formalna prava mogu biti ograni\u010dena ili uskra\u0107ena u bilo kom trenutku i da \u0107e zauvek biti pod strogom kontrolom dr\u017eave; ili \u0107e se kada oja\u010daju i postanu brojniji organizovati, staviti dr\u017eavu pod kontrolu i kona\u010dno je preuzeti, kao \u0161to se dogodilo u Evropi? Evropski put razvoja u obliku koji je skicirao Marx u mnogim aspektima izgleda kao da po\u0161tuje jednu neumoljivu logiku: ekonomska mo\u0107 \u0107e uvek nastojati da se emancipuje i za\u0161titi ili nametne svoje interese. Ako kapitalisti dr\u017ee ekonomsku mo\u0107 u svojim rukama, ko ih mo\u017ee zaustaviti? S druge strane, gotovo dva milenijuma napetih i neravnopravnih odnosa izme\u0111u kineske dr\u017eave i kineskih bogata\u0161a predstavljaju ozbiljnu prepreku. Taj splet tradicije i inercije mogao bi sa\u010duvati autonomiju dr\u017eave i zadr\u017eati Kinu na putu koji Arrighi opisuje kod Smitha.<\/p>\n

Zato se pitanje o demokratizaciji Kine mora postaviti na nov na\u010din, a ne u svojoj standardnoj formulaciji. Ovde je klju\u010dno pitanje da li \u0107e kineski kapitalisti uspeti da uspostave kontrolu nad dr\u017eavom i da li \u0107e u tom cilju iskoristiti predstavni\u010dku demokratiju kao sredstvo. U Evropi i Sjedinjenim Dr\u017eavama kapitalisti su to sredstvo koristili veoma oprezno; primenjivali su ga u homeopatskim dozama, jer se pravo glasa \u0161irilo pu\u017eevim korakom i ukidalo svaki put kad bi se javila nova pretnja posedni\u010dkim klasama (kao u Engleskoj posle Francuske revolucije ili Francuskoj posle restauracije ili u Ma\u0111arskoj i ne\u0161to manje u Austriji u doba dvojne monarhije). Ali ve\u0107 od 1918. bilo je politi\u010dki neodr\u017eivo nametati testove pismenosti ili dokaze o pla\u0107anju poreza kao uslov za pravo glasa, a \u010dak i na jugu SAD vlasti su bile prinu\u0111ene da 1965. odustanu od brojnih metoda kojima je pravo glasa ograni\u010davano, zahvaljuju\u0107i delovanju Pokreta za gra\u0111anska prava. Kineska demokratija, ako je bude, u zakonskom smislu bi se zasnivala na sistemu jedan \u010dovek \u2013 jedan glas, to jest, sistemu koji se ve\u0107 primenjuje u ostatku sveta. A ipak, imaju\u0107i u vidu istorijsko nasle\u0111e, nesiguran polo\u017eaj i jo\u0161 ograni\u010denu brojnost pripadnika posedni\u010dke klase (prema nalazima jedne studije, srednja klasa \u010dini svega jednu petinu urbane populacije), pitanje je da li bi se demokratija mogla odr\u017eati. U prvom poku\u0161aju po\u010detkom 20. veka nije bilo uspeha. Da li bi novi poku\u0161aj stotinu godina kasnije bio uspe\u0161niji?<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik<\/a>\/Global inequality<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Kina se sa svojim brojnim tipovima vlasni\u010dkih odnosa ne uklapa u neoliberalni kalup<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-243330","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/243330","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=243330"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/243330\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=243330"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=243330"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=243330"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}