{"id":237733,"date":"2017-12-08T06:58:13","date_gmt":"2017-12-08T05:58:13","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=237733"},"modified":"2017-12-08T06:58:13","modified_gmt":"2017-12-08T05:58:13","slug":"spasavanje-ekonomske-nauke-od-neoliberalizma","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2017\/12\/08\/spasavanje-ekonomske-nauke-od-neoliberalizma\/","title":{"rendered":"Spasavanje ekonomske nauke od neoliberalizma"},"content":{"rendered":"

Autor: Dani Rodrik<\/strong><\/p>\n

I\"\"<\/a> najo\u0161triji kriti\u010dari priznaju da neoliberalizam nije lako definisati. U naj\u0161irem smislu, on upu\u0107uje na davanje prednosti tr\u017ei\u0161tu u odnosu na dr\u017eavnu kontrolu, ekonomskim podsticajima u odnosu na dru\u0161tvene ili kulturne norme, i privatnom preduzetni\u0161tvu u odnosu na delovanje kolektiva ili zajednice. Termin je kori\u0161\u0107en za opisivanje \u0161irokog spektra pojava i politika \u2013 od Augusta Pinocheta do Margaret Thatcher i Ronalda Reagana, od Clintonovih demokrata i britanskih novih laburista do ekonomskog otvaranja u Kini i reforme socijalne dr\u017eave u \u0160vedskoj.<\/p>\n

To je skupni termin za sve \u0161to miri\u0161e na deregulaciju, liberalizaciju, privatizaciju ili fiskalnu politiku stroge \u0161tednje. Danas se rutinski napada kao zajedni\u010dka etiketa za sve one ideje i prakse koje su proizvele rastu\u0107u ekonomsku nesigurnost i nejednakost, dovele do krize zapadnih vrednosti i ideala i \u010dak pokrenule aktuelni talas populizma.<\/p>\n

Navodno \u017eivimo u doba neoliberalizma. Ali ko su ljudi koji slede i propovedaju u\u010denje neoliberalizma \u2013 ko su neoliberali? Neobi\u010dno je to \u0161to se moramo vratiti \u010dak u 80-e godina 20. veka da bismo prona\u0161li nekoga ko se eksplicitno zala\u017ee za neoliberalizam. Charles Peters, dugogodi\u0161nji urednik \u010dasopisa Va\u0161ington montli, objavio je 1982. godine esej pod naslovom \u201eNeoliberalni manifest\u201c. Trideset pet godina kasnije, to je veoma zanimljivo \u0161tivo, jer neoliberalizam opisan u eseju nema mnogo sli\u010dnosti sa u\u010denjem koje je danas predmet brojnih kritika. Me\u0111u politi\u010darima na koje se Peters poziva nisu Margaret Thatcher i Ronald Reagan, ve\u0107 Bill Bradley, Gary Hart i Paul Tsongas. Me\u0111u novinarima i autorima koje pominje nalaze se James Fallows, Michael Kinsley i Lester Thurow. Petersovi neoliberali su zapravo liberali (u zna\u010denju koje re\u010d ima u Americi) koji su se odrekli pristrasnosti u korist sindikata i mo\u0107ne dr\u017eave, kao i predrasuda prema tr\u017ei\u0161tu i vojnom kompleksu.<\/p>\n

Upotreba termina \u201eneoliberalizam\u201c naglo se pro\u0161irila 90-ih godina 20. veka, kada je termin doveden u blisku vezu sa dva nova trenda koje Peters \u010dak i ne pominje. Jedan je finansijska deregulacija koja je kulminirala finansijskim slomom 2008. \u2013 prvim slomom u SAD posle me\u0111uratnog perioda \u2013 i debaklom evra koji jo\u0161 nije okon\u010dan. Drugi trend je ekonomska globalizacija koja se ubrzala zahvaljuju\u0107i slobodnom protoku novca i novom, ambicioznijem tipu trgovinskih ugovora. U dana\u0161njem svetu finansijalizacija i globalizacija se tuma\u010de kao najdirektnije manifestacije neoliberalizma.<\/p>\n

Ali to \u0161to je neoliberalizam neuhvatljiv i promenljiv koncept, bez samodeklarisanog lobija zagovornika, ne zna\u010di da je irelevantan ili da nije stvaran. Ko mo\u017ee pore\u0107i da je po\u010dev\u0161i od 80-ih godina 20. veka svet u\u0161ao u period odlu\u010dnog promovisanja tr\u017ei\u0161nih na\u010dela? Ili da su politi\u010dari levog centra \u2013 demokrati u Sjedinjenim Dr\u017eavama i socijaldemokrati u Evropi \u2013 sa entuzijazmom prihvatili neka od glavnih na\u010dela ta\u010derizma i reganizma, poput deregulacije, privatizacije, finansijske liberalizacije i privatnog preduzetni\u0161tva? Veliki deo dana\u0161njih rasprava o dr\u017eavnim politikama vrti se oko normi i na\u010dela koja su navodno utemeljena na ideji homo economicusa.<\/p>\n

Neuhvatljivost termina neoliberalizam tako\u0111e zna\u010di da kritike koje mu se upu\u0107uju \u010desto proma\u0161uju metu. Nema ni\u010deg lo\u0161eg u tr\u017ei\u0161tima, privatnom preduzetni\u0161tvu ili ekonomskim podsticajima \u2013 ako se koriste na primeren na\u010din. Njihovim kreativnim kori\u0161\u0107enjem ostvarena su neka od najve\u0107ih ekonomskih dostignu\u0107a na\u0161eg doba. Sipaju\u0107i drvlje i kamenje na neoliberalizam rizikujemo da se li\u0161imo i nekih korisnih ideja.<\/p>\n

Koren problema je u tome \u0161to ekonomska misao glavnog toka previ\u0161e lako zalazi na teren ideologije, su\u017eava na\u0161e izbore i name\u0107e gotova re\u0161enja. Ispravno razumevanje ekonomskih na\u010dela u temeljima neoliberalizma omogu\u0107ilo bi nam da prepoznamo \u2013 i odbacimo \u2013 ideologiju preru\u0161enu u ekonomsku nauku. \u0160to je najva\u017enije, to bi nam pomoglo da razvijemo institucionalnu imaginaciju neophodnu za preoblikovanje kapitalizma u skladu sa potrebama 21. veka.<\/p>\n

***<\/p>\n

Neoliberalizam se obi\u010dno tuma\u010di kao doktrina utemeljena na glavnim na\u010delima ekonomske nauke glavnog toka. Da bismo sagledali ta temeljna na\u010dela, oslobo\u0111ena ideolo\u0161kog balasta, izve\u0161\u0107emo jedan misaoni eksperiment.<\/p>\n

Slavni i uva\u017eeni ekonomista doputovao je u zemlju u kojoj nikada nije bio i o kojoj ni\u0161ta ne zna. Tamo se sastao sa vode\u0107im kreatorima dr\u017eavnih politika. \u201eNa\u0161a zemlja je u nevolji\u201c, ka\u017eu oni. \u201eEkonomija stagnira, nivo investicija je nizak, rasta nema nigde na vidiku\u201c. Obra\u0107aju mu se puni nade: \u201eRecite nam \u0161ta da u\u010dinimo da bi na\u0161a ekonomija po\u010dela da raste.\u201c<\/p>\n

Ekonomista poku\u0161ava da se opravda nepoznavanjem situacije, govori da premalo zna o zemlji da bi mogao da deli savete. Prvo bi morao bolje da se upozna sa njihovom ekonomskom istorijom, da prou\u010di statisti\u010dke podatke, da obi\u0111e zemlju. Ali njegovi doma\u0107ini ne odustaju. \u201eRazumemo va\u0161 oprez i voleli bismo da imamo dovoljno vremena za sve to\u201c, ka\u017eu oni. \u201eAli zar ekonomija nije nauka i zar vi niste jedan od najve\u0107ih stru\u010dnjaka za tu nauku? \u010cak i ako ne znate mnogo o na\u0161oj privredi, sigurno postoje neke op\u0161te teorije i preporuke koje mo\u017eete ponuditi kao smernice za na\u0161e ekonomske politike i reforme.\u201c<\/p>\n

Ekonomista shvata da se ne\u0107e lako izvu\u0107i. Ne bi \u017eeleo da bude kao oni ekonomski gurui koje \u010desto kritikuje jer u svakoj situaciji nude iste ekonomske savete. Postoje li uop\u0161te univerzalne ekonomske istine? Mo\u017ee li im re\u0107i bilo \u0161ta validno (i mo\u017eda korisno)?<\/p>\n

Onda zapo\u010dinje svoje izlaganje. Najva\u017enija determinanta ekonomskih performansi je efikasna alokacija ekonomskih resursa, ka\u017ee on. Efikasnost, opet, zahteva uskla\u0111enost podsticajnih mera za doma\u0107instva i preduze\u0107a sa koristima i tro\u0161kovima za dru\u0161tvo. Podsticaji za preduzetnike, investitore i proizvo\u0111a\u010de posebno su va\u017eni za ekonomski rast. Za rast je neophodan i sistem vlasni\u010dkih prava i mehanizam izvr\u0161avanja ugovornih obaveza, koji \u0107e osigurati da investitori mogu zadr\u017eati prihod od investicija. Tako\u0111e, ekonomija mora biti otvorena za ideje i inovacije iz ostatka sveta.<\/p>\n

Ali ekonomije ponekad mogu biti ugro\u017eene makroekonomskom nestabilno\u0161\u0107u, nastavlja on. Dr\u017eava zato mora voditi zdravu monetarnu politiku, \u0161to zna\u010di da mora ograni\u010davati rast raspolo\u017eivog novca u skladu sa nominalnim rastom tra\u017enje, uz razumnu stopu inflacije. Mora osigurati fiskalnu odr\u017eivost, tako da rast javnog duga ne prema\u0161i rast nacionalnog dohotka. I mora pa\u017eljivo regulisati rad banaka i drugih finansijskih institucija da bi spre\u010dila ulazak finansijskog sektora u nerazumne rizike.<\/p>\n

Ekonomista se sada ve\u0107 zagrejao za postavljeni zadatak. Ekonomija se ne svodi samo na efikasnost i rast, dodaje. Ekonomska na\u010dela se odra\u017eavaju na pravi\u010dnost i socijalnu politiku. Ekonomija nam ne mo\u017ee re\u0107i mnogo o tome koliko je redistribucije potrebno odre\u0111enom dru\u0161tvu. Ali mo\u017ee nam re\u0107i da poreska baza treba da bude \u0161to \u0161ira i da socijalne programe treba urediti tako da ne podsti\u010du radnike da napu\u0161taju tr\u017ei\u0161te rada.<\/p>\n

Na kraju njegovog govora ostaje utisak da je izlo\u017eio kompletan neoliberalni program. Kriti\u010dari u publici \u010duli su sve klju\u010dne re\u010di: efikasnost, podsticaji, vlasni\u010dka prava, zdrav novac, fiskalna razboritost. A ipak, univerzalna na\u010dela koja je na\u0161 ekonomista opisao i dalje su otvorena za veoma razli\u010dita tuma\u010denja. Izvesno je da podrazumevaju kapitalisti\u010dku ekonomiju \u2013 onu u kojoj odluke o investicijama donose privatna lica i preduze\u0107a \u2013 ali ne mnogo vi\u0161e od toga. Ona dopu\u0161taju \u2013 zapravo nala\u017eu \u2013 iznena\u0111uju\u0107e \u0161iroku lepezu razli\u010ditih mogu\u0107ih institucionalnih aran\u017emana.<\/p>\n

Da li je ekonomista zaista samo sa\u017eeto izlo\u017eio neoliberalnu doktrinu? Nije. Problem je u tome \u0161to mi svaki od tih apstraktnih termina \u2013 ekonomski podsticaji, vlasni\u010dka prava, zdrav novac \u2013 vezujemo za ve\u0107 utvr\u0111ene oblike institucionalne operacionalizacije. U tome je najve\u0107a i fatalna gre\u0161ka neoliberalizma: u uverenju da se ekonomska na\u010dela najvi\u0161eg reda mogu prosto primeniti na jedinstveni skup ekonomskih politika, koje pribli\u017eno odgovaraju ekonomskim programima u stilu Margaret Thatcher i Ronalda Reagana.<\/p>\n

Razmotrimo vlasni\u010dka prava. Ona su va\u017ena utoliko \u0161to osiguravaju alokaciju prihoda od investicija. Optimalan sistem je onaj koji vlasni\u010dka prava distribuira u korist ljudi koji \u0107e sredstva iskoristiti na najbolji mogu\u0107i na\u010din, i pru\u017ea im za\u0161titu od onih koji bi njihov prihod rado prisvojili. Vlasni\u010dka prava su dobra kada inovatore \u0161tite od parazita, ali nisu dobra kada ih \u0161tite od konkurencije. U zavisnosti od \u0161ireg konteksta, pravni re\u017eim koji pru\u017ea najadekvatnije ekonomske podsticaje ne mora li\u010diti na standardni re\u017eim prava privatnog vlasni\u0161tva ameri\u010dkog tipa.<\/p>\n

To mo\u017eda zvu\u010di kao semanti\u010dka pedanterija bez prakti\u010dnog zna\u010daja; ali tajna neverovatnog ekonomskog uspeha Kine krije se upravo u institucionalnim eksperimentima i aran\u017emanima koji se opiru ekonomskoj ortodoksiji. Kina se okrenula tr\u017ei\u0161nom re\u0161enju, ali nije preuzela zapadne prakse u sferi regulisanja vlasni\u010dkih prava. Reforme su obezbedile tr\u017ei\u0161no zasnovane podsticaje nizom neobi\u010dnih institucionalnih aran\u017emana prilago\u0111enih lokalnom kontekstu. Na primer, umesto da bez odlaganja pre\u0111u iz re\u017eima dr\u017eavnog u re\u017eim privatnog vlasni\u0161tva, \u0161to bi izazvalo probleme zbog tada preovla\u0111uju\u0107e strukture pravosudnog sistema, Kina se opredelila za me\u0161ovite oblike vlasni\u0161tva kojima je u praksi osigurana efikasnija za\u0161tita vlasni\u010dkih prava preduzetnika. Gradska i seoska preduze\u0107a, kojima je po\u010deo nagli ekonomski rast Kine 80-ih godina pro\u0161log veka, bila su zapravo zadruge u vlasni\u0161tvu i pod kontrolom lokalne samouprave. Iako su ta preduze\u0107a bila u dru\u0161tvenom vlasni\u0161tvu, preduzetnici su imali potrebnu za\u0161titu od eksproprijacije. Lokalne samouprave su imale ulog u dobiti preduze\u0107a i \u010duvale su gusku koja nosi zlatna jaja.<\/p>\n

Kina je proizvela niz inovacija kojima je svako od primarnih ekonomskih na\u010dela primenjeno na nov i neuobi\u010dajen na\u010din. Politikom dvojnih cena je sa\u010duvana obaveza isporuke prinosa dr\u017eavi, ali je farmerima istovremeno dozvoljeno da vi\u0161kove prodaju na slobodnom tr\u017ei\u0161tu. To je osiguralo podsticaje na strani ponude i istovremeno za\u0161titilo javne finansije od razornih efekata pune liberalizacije. Takozvani sistem doma\u0107inske odgovornosti podstakao je zemljoradnike da ula\u017eu i pobolj\u0161avaju imanja na kojima rade i bez pune privatizacije. Specijalne ekonomske zone pru\u017eile su podsticaj za izvoz i privukle strane investitore, ne ukidaju\u0107i pritom za\u0161titu za dr\u017eavna preduze\u0107a (\u010dime je o\u010duvana zaposlenost doma\u0107e radne snage). Kada se ima u vidu stepen odstupanja od ortodoksnih ekonomskih programa, jasno je da opisivanje kineskih ekonomskih reformi kao neoliberalnog zaokreta, \u0161to mnogi kriti\u010dari rado \u010dine, ne govori ni\u0161ta o doga\u0111ajima u Kini. Ako je to zaista neoliberalizam, onda sa vi\u0161e naklonosti moramo gledati na ideje koje su donele najspektakularnije smanjenje siroma\u0161tva u istoriji sveta.<\/p>\n

Neko \u0107e odgovoriti da su kineske institucionalne inovacije isklju\u010divo tranzicionog karaktera. Mo\u017eda \u0107e Kina ipak morati da prihvati institucije zapadnog tipa da bi odr\u017eala ekonomski rast. Ali kriti\u010dari koji iznose takve primedbe zanemaruju izuzetnu raznolikost kapitalisti\u010dkih aran\u017emana koja je o\u010devidna i u naprednim ekonomijama, uprkos homogenizaciji diskursa o ekonomskim politikama.<\/p>\n

\u0160ta su, uop\u0161te, zapadne institucije? Veli\u010dina javnog sektora, na primer, u bogatim zemljama \u010dlanicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) varira od jedne tre\u0107ine ekonomije u Koreji do 60 odsto u Finskoj. Na Islandu je 86 odsto radnika u\u010dlanjeno u sindikate, a u \u0160vajcarskoj svega 16 odsto. Preduze\u0107e u Americi mo\u017ee da otpusti zaposlenog kad god po\u017eeli. U Francuskoj poslodavac mora dobro da se pomu\u010di da bi uru\u010dio otkaz. Vrednost berzi u Americi odgovara vrednosti jednog i po nacionalnog dohotka zemlje. U Nema\u010dkoj je njihova vrednost tri puta manja i odgovara polovini nacionalnog dohotka.<\/p>\n

Ideja da je bilo koji od tih modela oporezivanja, ure\u0111enja tr\u017ei\u0161ta rada ili finansijskog sistema po definiciji superioran u odnosu na druge gubi na privla\u010dnosti kada sagledamo koliko su razli\u010diti putevi kojima su se ove ekonomije kretale u nekoliko poslednjih decenija. Sjedinjene Dr\u017eave su pro\u0161le kroz vi\u0161e napada panike u kojima su njihove ekonomske institucije ocenjene kao inferiorne u odnosu na institucije u Nema\u010dkoj, Japanu, Kini i sada mo\u017eda ponovo u Nema\u010dkoj. Nema sumnje da se uporedivi nivoi bogatstva i produktivnosti mogu dosti\u0107i unutar veoma razli\u010ditih kapitalisti\u010dkih modela. Mo\u017eemo po\u0107i i korak dalje: modeli koji su danas dominantni verovatno nisu ni blizu iscrpljivanja onoga \u0161to je izvodljivo (i po\u017eeljno) u budu\u0107nosti.<\/p>\n

Gostuju\u0107i ekonomista iz na\u0161eg misaonog eksperimenta sve to odli\u010dno zna i poznato mu je da se na\u010dela koja je formulisao moraju dopuniti specifi\u010dnim detaljima institucionalne organizacije da bi uop\u0161te bila operativna. Vlasni\u010dka prava? Da, ali kako? Zdrav novac? Naravno, ali kako? Mo\u017eda bi bilo bolje ako bismo njegovo nabrajanje na\u010dela kritikovali zbog nedore\u010denosti, umesto \u0161to ih napre\u010dac odbacujemo kao neoliberalnu litaniju.<\/p>\n

Ipak, ni nabrojana na\u010dela nisu li\u0161ena sadr\u017eaja. Kina i druge zemlje koje su ostvarile brz razvoj pokazuju da ta na\u010dela mogu biti korisna kada se na odgovaraju\u0107i na\u010din prilagode lokalnom kontekstu. Mnoge ekonomije su uni\u0161tili politi\u010dki lideri koji su odbili da to uva\u017ee. Dovoljno je da pogledamo ju\u017enoameri\u010dke populisti\u010dke i isto\u010dnoevropske komunisti\u010dke re\u017eime da bismo shvatili koliko su va\u017eni zdrav novac, fiskalna odr\u017eivot i privatna inicijativa.<\/p>\n

***<\/p>\n

Naravno, ekonomija se ne mo\u017ee svesti na spisak apstraktnih, uglavnom zdravorazumskih op\u0161tih na\u010dela. Veliki deo svog radnog vremena ekonomisti provode razvijaju\u0107i apstraktne modele funkcionisanja stvarnih ekonomija i porede\u0107i ih sa izve\u0161tajima sa terena. Ekonomisti rado zami\u0161ljaju da svojim radom postepeno usavr\u0161avaju na\u0161e razumevanja sveta: testiranjem i revidiranjem modeli bi trebalo da vremenom postaju sve bolji i bolji. Ali to nije put napretka ekonomije kao nauke.<\/p>\n

Ekonomisti izu\u010davaju dru\u0161tvenu stvarnost koja nimalo ne li\u010di na fizi\u010dki svet kojim se bave prirodne nauke. To je stvarnost koju proizvodi \u010dovek, podlo\u017ena je njegovom oblikovanju i funkcioni\u0161e u skladu sa pravilma koja se kroz prostor i vreme menjaju. Ekonomija ne napreduje postizanjem konsenzusa o jednom ispravnom modelu ili teoriji koja \u0107e odgovoriti na sva postavljena pitanja, ve\u0107 produbljivanjem na\u0161eg razumevanja raznolikosti kauzalnih odnosa. Neoliberalizam i njegovi univerzalni lekovi za sve boljke \u2013 tr\u017ei\u0161ta je uvek premalo, dr\u017eave uvek previ\u0161e \u2013 zapravo pervertiraju ekonomsku misao glavnog toka. Dobar ekonomista zna da ispravan odgovor na svako ekonomsko pitanje po\u010dinje re\u010dima: zavisi od konteksta.<\/p>\n

Da li se pove\u0107anje nadnice odra\u017eava na zapo\u0161ljavanje? Da, ako je tr\u017ei\u0161te rada zaista kompetitivno i poslodavci nemaju kontrolu nad nadnicama koje moraju platiti da bi privukli radnike; ali ne nu\u017eno u nekim drugim situacijama. Da li liberalizacija trgovine ubrzava ekonomski rast? Da, ako se tako uve\u0107ava profitabilnost industrija sa najvi\u0161im nivoom investicija i inovacija; ali ne u nekim drugim slu\u010dajevima. Da li rast dr\u017eavne potro\u0161nje doprinosi ve\u0107oj zaposlenosti? Da, ako ekonomija stagnira i nadnice ne rastu; ali ne uvek. Da li monopoli suzbijaju inovacije? I da i ne, u zavisnosti od niza okolnosti na tr\u017ei\u0161tu.<\/p>\n

U ekonomiji se retko doga\u0111a da novi modeli sasvim istisnu stare. Osnovni model tr\u017ei\u0161nje konkurencije iz vremena Adama Smitha tokom vremena je modifikovan uklju\u010divanjem, pribli\u017eno slede\u0107im istorijskim redosledom monopola, eksternalija, ekonomije obima, problema nepotpunih i asimetri\u010dnih informacija, iracionalnog pona\u0161anja i mnogih drugih elemenata iz stvarnog sveta. A opet, stari modeli nisu nimalo izgubili na upotrebljivosti. Za razumevanje kako stvarna tr\u017ei\u0161ta funkcioni\u0161u potrebne su nam razli\u010dite optike za razli\u010dite prilike.<\/p>\n

Mape su korisna analogija. Kao i ekonomski model, mapa je visoko stilizovan prikaz stvarnog sveta. Korisne su upravo zato \u0161to isklju\u010duju detalje stvarnosti koji bi nam u odre\u0111enoj situaciji samo smetali. Realisti\u010dna mapa u razmeri jedan prema jedan bila bi neupotrebljiva, kao \u0161to je pokazao Jorge Luis Borges u kratkoj pri\u010di koja je do danas najbolja i najsa\u017eetija eksplikacija nau\u010dnog metoda. Ali apstrahovanje stvarnosti ovde implicira da su nam za razli\u010dite vrste putovanja potrebne razli\u010dite mape. Ako putujemo biciklom, potrebna nam je mapa biciklisti\u010dkih staza. Ako pe\u0161a\u010dimo, potrebna nam je mapa za pe\u0161ake. Kada si\u0111emo u metro, potrebna nam je mapa metroa \u2013 ali to ne zna\u010di da \u0107emo sve druge mape pocepati i baciti.<\/p>\n

Ekonomisti su prili\u010dno dobri u pravljenju mapa, ali ne i u izboru mape koja najvi\u0161e odgovara postavljenom zadatku. Suo\u010deni sa pitanjima o ekonomskim politikama kakva su postavljena na\u0161em gostuju\u0107em profesoru, ekonomisti pre\u010desto pribegavaju \u201ekabinetskim\u201c lese-fer modelima. Uobi\u010dajena otvorenost i \u0161irina seminarskih diskusija ustupaju mesto brzopoteznim re\u0161enjima i hibrisu. John Maynard Keynes je jednom definisao ekonomiju kao \u201enauku mi\u0161ljenja primenom modela, udru\u017eenu sa umetno\u0161\u0107u izbora modela koji je najrelevantniji\u201c. Ekonomisti obi\u010dno imaju problem sa onim delom definicije koji se odnosi na \u201eumetnost\u201c.<\/p>\n

I to ilustrujem jednom parabolom. Neki novinar je pozvao profesora ekonomije da ga pita da li je trgovinska liberalizacije zaista dobra ideja. Profesor je odgovorio pozitivno i sa entuzijazmom. Novinar je zatim oti\u0161ao na predavanje istog profesora o me\u0111unarodnoj trgovini na postdiplomskom kursu. Postavio je profesoru isto pitanje: Da li je slobodna trgovina dobra? Ovog puta profesor je zastao. Prvo je odgovorio pitanjem: \u201eA \u0161ta je za vas dobro? Dobro za koga?\u201c Onda je zapo\u010deo op\u0161irnu egzegezu, da bi kona\u010dno stigao da slede\u0107eg, vi\u0161estruko uslovljenog odgovora: \u201eDakle, ako je ispunjena duga\u010dka lista uslova koje sam upravo pobrojao, a pod uslovom da je mogu\u0107e oporezovati dobitnike da bi se pru\u017eila kompenzacija gubitnicima, slobodnija trgovina bi mogla posedovati potencijal za uve\u0107anje op\u0161teg blagostanja\u201c. Da je imao vi\u0161e vremena profesor bi dodao i da efekti slobodne trgovine na dugoro\u010dne stope rasta nisu sasvim jasni i da zavise od ispunjenosti jednog drugog skupa uslova.<\/p>\n

Profesor sa predavanja razlikuje se od profesora sa kojim je novinar prethodno razgovarao. Kada se obra\u0107a javnosti, prepun je samouverenosti i ne sumnja ni najmanje u to koje politike su najispravnije. Postoji jedan i samo jedan model, bar kada se rasprava vodi pred o\u010dima javnosti; za svako pitanje postoji samo jedan ta\u010dan odgovor, bez obzira na kontekst. Izgleda da profesor misli da znanje koje prenosi svojim postdiplomcima zbog ne\u010dega nije primereno (ili je \u010dak opasno) za \u0161iru javnost. Za\u0161to?<\/p>\n

Korene takvog pona\u0161anja treba tra\u017eiti duboko u sociologiji i kulturi ekonomske profesije. Jedan od va\u017enih motiva je \u017eelja da se krunski dragulji struke \u2013 tr\u017ei\u0161na efikasnost, nevidljiva ruka, komparativna prednost \u2013 prika\u017eu u najboljem mogu\u0107em svetlu i tako za\u0161tite od napada samo\u017eivih varvara, to jest protekcionista. Na\u017ealost, isti ekonomisti \u010desto zaboravljaju na samo\u017eive varvare na drugom kraju batine \u2013 finansijere i multinacionalne korporacije \u010diji motivi nisu ni\u0161ta plemenitiji i koji su spremni da ove ideje iskoriste za sopstvenu dobit.<\/p>\n

Zbog toga su doprinosi ekonomista javnoj debati \u010desto iskrivljeni jednostranim zastupanjem skupa ideja koje idu u prilog liberalizaciji trgovine i finansija i su\u017eavanju nadle\u017enosti dr\u017eave. Zato su ekonomisti stekli reputaciju navija\u010da neoliberalizma, iako je glavni tok ekonomske misli daleko od toga da bude slavopojka lese-fer ekonomiji. Ekonomisti koji se prepu\u0161taju entuzijazmu za slobodno tr\u017ei\u0161te zapravo izdaju svoju profesiju.<\/p>\n

***<\/p>\n

Kako bi onda trebalo razmi\u0161ljati o globalizaciji da bismo se oslobodili stiska neoliberalnih praksi? Treba po\u010deti sa pozitivnim potencijalom globalnih tr\u017ei\u0161ta. Pristup svetskim tr\u017ei\u0161tima roba, tehnologija i kapitala igrao je va\u017enu ulogu u prakti\u010dno svim ekonomskim \u010dudima na\u0161eg doba. Kina je poslednji i najupe\u010datljiviji primer te istorijske istine, svakako ne i jedini. Sli\u010dna \u010duda su se pre Kine odigrala u Ju\u017enoj Koreji, Tajvanu, Japanu i u nekoliko neazijskih zemalja kao \u0161to su \u010cile i Mauricijus. Sve te zemlje su prihvatile globalizaciju i od toga imale koristi.<\/p>\n

Branitelji postoje\u0107eg ekonomskog poretka \u0107e se pozivati na te primere kada odgovaraju kriti\u010darima globalizacije. Zaboravi\u0107e da dodaju da su se gotovo sve te zemlje uklju\u010dile u svetsku ekonomiju kr\u0161e\u0107i neoliberalne zapovesti. Kina je za\u0161titila veliki dr\u017eavni sektor od globalne konkurencije, osnivaju\u0107i specijalne ekonomske zone u kojima su strane firme poslovale po druga\u010dijim pravilima u odnosu na ostatak zemlje. Ju\u017ena Koreja i Tajvan su subvencionisali svoje izvoznike, Koreja kroz finansijski sistem, a Tajvan poreskim olak\u0161icama. Sve te zemlje su na kraju eliminisale uvozne restrikcije, ali tek kada se ekonomski razvoj zahuktao. Niko, osim \u010cilea pod Pinochetovom re\u017eimom 80-ih godina, nije prihvatio neoliberalnu preporuku brzog otvaranja za uvoz roba. \u010cileanski neoliberalni eksperiment je proizveo najve\u0107u ekonomsku krizu u Ju\u017enoj Americi. Detalji se razlikuju od jedne do druge zemlje, ali u svim pomenutim slu\u010dajevima dr\u017eava je imala aktivnu ulogu u restrukturisanju privrede i za\u0161titi od nepredvidivih spolja\u0161njih uticaja. Industrijske politike, ograni\u010davanje protoka kapitala i kontrola stranih valuta masovno su kori\u0161\u0107eni, iako neoliberalizam to zabranjuje.<\/p>\n

S druge strane, zemlje koje su se dosledno pridr\u017eavale neoliberalnog modela globalizacije \u010dekala su neprijatna iznena\u0111enja. Primer Meksika je posebno tu\u017ean. Posle serije makroekonomskih kriza polovinom 90-ih godina, Meksiko je prihvatio makroekonomsku ortodoksiju, liberalizovao ekonomiju, deregulisao finansijski sistem, zna\u010dajno smanjio uvozne restrikcije i potpisao Severnoameri\u010dki sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA). Te politike su donele makroekonomsku stabilnost i zna\u010dajan rast obima spoljne trgovine i investicija. Ali ono \u0161to je najva\u017enije \u2013 rast op\u0161te stope produktivnosti i ekonomski razvoj \u2013 je izostalo. Produktivnost u Meksiku stagnira od pokretanja reformi, a performanse ekonomije su lo\u0161e \u010dak i prema ne tako visokim standardima Ju\u017ene Amerike.<\/p>\n

Iz perspektive zdrave ekonomske nauke takvi ishodi nisu iznena\u0111enje. To je jo\u0161 jedan pokazatelj potrebe da se ekonomske politike prilagode specifi\u010dnim okolnostima u datoj zemlji. Ne postoji gotov projekat koji odgovara svima.<\/p>\n

***<\/p>\n

Pre nego \u0161to je globalizacija u\u0161la u fazu koju mo\u017eemo opisati kao hiperglobalizacija, pravila su bila fleksibilnija i pomenuta \u010dinjenica se uva\u017eavala. Kada su projektovali globalnu ekonomsku arhitekturu u Breton Vudsu 1944. godine, Keynes i njegove kolege su me\u0111unarodnu trgovinu i investicije videli kao sredstvo ostvarivanja ekonomskih i dru\u0161tvenih ciljeva na doma\u0107em terenu \u2013 ciljeva kao \u0161to su puna zaposlenost i prosperitet za \u0161to ve\u0107i udeo stanovni\u0161tva. Me\u0111utim, od 90-ih godina globalizacija postaje sama sebi cilj. Globalne ekonomske aran\u017emane sada odre\u0111uje jednoumno fokusiranje na uklanjanje svih prepreka protoku roba, kapitala i novca preko nacionalnih granica \u2013 ali ne i radnika, iako bi ekonomska dobit tu bila najve\u0107a.<\/p>\n

Obrtanje prioriteta evidentno je u na\u010dinu na koji trgovinski sporazumi danas pose\u017eu preko nacionalnih granica i preoblikuju dr\u017eavne institucije. Regulacija investicija, zdravstveni i bezbednosni propisi, politike za\u0161tite \u017eivotne sredine i mehanizmi promovisanja odre\u0111enih industrija, sve to mo\u017ee se na\u0107i na spisku za eliminaciju, ako se oceni da takve politike stoje na putu trgovine i investicija. Velike me\u0111unarodne kompanije su novim propisima dobile posebne privilegije. Porezi na dobit preduze\u0107a se smanjuju da bi se privukli (ili zadr\u017eali) investitori. Strane firme i investitori imaju pravo da tu\u017ee dr\u017eave pred posebnim of\u0161or tribunalima ako promene u doma\u0107em zakonodavstvu prete da umanje njihovu dobit. Novi poredak je najve\u0107u \u0161tetu izazvao finansijskom globalizacijom, koja nije donela jo\u0161 investicija i ekonomski rast, kao \u0161to je obe\u0107ano, ve\u0107 seriju bolnih lomova.<\/p>\n

Kao \u0161to ekonomsku nauku treba spasiti od neoliberalizma, globalizaciju treba spasiti od hiperglobalizacije. Jednu druga\u010diju globalizaciju, bli\u017eu duhu Breton Vudsa, nije te\u0161ko zamisliti: to bi bila globalizacija koja uva\u017eava raznolikost kapitalisti\u010dkih modela i omogu\u0107uje zemljama da upravljaju svojom ekonomskom sudbinom. Umesto maksimizacije obima trgovine i stranih investicija i nametnutog ujedna\u010davanja uklanjanjem svih regulatornih razlika, ta globalizacija bi se fokusirala na pravila saobra\u0107anja kojima se reguli\u0161u odnosi izme\u0111u razli\u010ditih ekonomskih sistema. Ona bi otvorila prostor za kreiranje novih politika, i u bogatim zemljama i u zemljama u razvoju \u2013 da bi prve mogle da obnove svoje dru\u0161tvene ugovore kroz bolje politike oporezivanja i ure\u0111enje tr\u017ei\u0161ta rada, a druge da sprovedu restrukturisanje potrebno za ekonomski rast. Za takvu globalizaciju su potrebni manje militantni ekonomisti i kreatori politika, kao i mnogo vi\u0161e spremnosti za eksperimentisanje.<\/p>\n

***<\/p>\n

Kao \u0161to nam pokazuje Petersov manifest, zna\u010denje neoliberalizma se vremenom zna\u010dajno menja, a konotacije koje upu\u0107uju na deregulaciju, finansijalizaciju i globalizaciju postaju sve izra\u017eenije. Ali postoji jedna nit koja povezuje sve verzije neoliberalizma \u2013 to je insistiranje na ekonomskom rastu. Peters je 1982. pisao da je to sasvim opravdano, jer je rast su\u0161tinski va\u017ean za sve na\u0161e dru\u0161tvene i politi\u010dke projekte \u2013 zajednicu, demokratiju, prosperitet. Preduzetni\u0161tvo, privatne investicije i otklanjanje prepreka koje im stoje na putu (kao \u0161to su postoje\u0107i propisi) samo su instrumenti u slu\u017ebi postizanja ekonomskog rasta. Ako bi se sli\u010dan neoliberalni manifest pisao danas, nema sumnje da bi se u njemu na\u0161ao isti zaklju\u010dak.<\/p>\n

Kriti\u010dari \u010desto isti\u010du da se fokusiranjem na ekonomiju obezvre\u0111uju i \u017ertvuju neke druge va\u017ene stvari, kao \u0161to su jednakost, dru\u0161tvena inkluzija, demokratsko odlu\u010divanje i pravda. To su politi\u010dki i dru\u0161tveni ciljevi koji o\u010digledno imaju veliki zna\u010daj, u nekim kontekstima i najve\u0107i. A oni se ne mogu uvek, pa ni naj\u010de\u0161\u0107e, ostvariti primenom tehnokratskih ekonomskih receptura; u tom projektu centralnu ulogu mora imati politika.<\/p>\n

Ipak, neoliberali su u pravu kada tvrde da je verovatno\u0107a ostvarivanja na\u0161ih najva\u017enijih ideala ve\u0107a kada je ekonomija jaka i ostvaruje rast. Gre\u0161e kada veruju da postoji samo jedan univerzalni recept za pobolj\u0161anje ekonomskih performansi \u2013 njihov recept. Fatalna gre\u0161ka neoliberalizma je nerazumevanje ekonomije kao takve. U tom smislu, neoliberalizam treba odbaciti kao lo\u0161u ekonomiju.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik<\/a>\/Boston Review<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ekonomsku politiku treba prilagoditi specifi\u010dnim okolnostima u datoj zemlji. Ne postoji gotov projekat koji odgovara svima<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-237733","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/237733","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=237733"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/237733\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=237733"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=237733"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=237733"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}