{"id":235524,"date":"2017-10-30T06:38:29","date_gmt":"2017-10-30T05:38:29","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=235524"},"modified":"2017-10-30T06:38:29","modified_gmt":"2017-10-30T05:38:29","slug":"sve-sto-niste-znali-o-neoliberalizmu","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2017\/10\/30\/sve-sto-niste-znali-o-neoliberalizmu\/","title":{"rendered":"Sve \u0161to niste znali o neoliberalizmu"},"content":{"rendered":"

Autori: William Mitchell\/Thomas Fazi<\/strong><\/p>\n

\"mediji_kapitalizam\"<\/a>Pomirimo se sa sudbinom: u dana\u0161njoj veoma slo\u017eenoj i povezanoj internacionalnoj ekonomiji nacionalni suverenitet je neva\u017ean. Produbljivanje ekonomske globalizacije \u010dini dr\u017eave nemo\u0107nima pred delovanjem tr\u017ei\u0161nih sila. Internacionalizacija finansija i sve ve\u0107i uticaj multinacionalnih korporacija ograni\u010davaju mo\u0107 dr\u017eava da vode autonomne socijalne i ekonomske politike i obezbe\u0111uju prosperitet za svoje stanovni\u0161tvo. Na\u0161a jedina \u0161ansa da ne\u0161to promenimo jeste \u201eudru\u017eivanje\u201c suvereniteta i njihovo preno\u0161enje na nadnacionalne institucije (kao \u0161to je Evropska unija) koje su dovoljno velike i mo\u0107ne da se izbore za svoje stavove i tako na nadnacionalnom nivou povratimo deo suvereniteta izgubljenog na nivou dr\u017eave. Drugim re\u010dima, da bi o\u010duvale \u201estvarni\u201c suverenitet, dr\u017eave se moraju odre\u0107i svog formalnog suvereniteta.<\/p>\n

Ako vam ovi argumenti zvu\u010de poznato (i uverljivo), to je zato \u0161to ih slu\u0161amo ve\u0107 decenijama. Predstavnici progresivnih snaga \u010desto isti\u010du da je neoliberalizam sproveo (i sprovodi) \u201epotiskivanje\u201c, \u201elju\u0161tenje\u201c ili \u201ega\u0161enje\u201c dr\u017eave, \u0161to doprinosi prihvatanju ideje da je dr\u017eava danas \u201enadja\u010dana\u201c tr\u017ei\u0161nim silama. To je razumljivo, ako se ima u vidu da je politi\u010dka i ekonomska filozofija Margaret Tatcher i Ronalda Reagana insistirala na ograni\u010davanju dr\u017eavnog uplitanja u slobodno funkcionisanje tr\u017ei\u0161ta i preduzetni\u0161tvo. Sve je sa\u017eeto u \u010duvenoj Reaganovoj izjavi: \u201eDr\u017eava ne mo\u017ee da re\u0161i na\u0161e probleme, jer je ona sama problem\u201c.<\/p>\n

Ali to nije ono \u0161to se zaista doga\u0111a poslednjih decenija. Ovla\u0161an pregled tro\u0161kova dr\u017eavne uprave u zemljama OECD-a, na primer, pokazuje da je \u201eveli\u010dina\u201c dr\u017eave, izra\u017eena kao postotak BDP-a, zapravo bila u porastu (jedini izuzetak je Evropa posle 2008). \u010cak i navodno neoliberalne vlade \u2013 one koje su vodili Margaret Thatcher i Ronald Reagan \u2013 nisu smanjile javne tro\u0161kove i bele\u017eile su relativno visoke deficite. Kao \u0161to prime\u0107uju Miguel Centeno i Jospeh Cohen, \u201eraspolo\u017eivi podaci pokazuju da su promene u vo\u0111enju dr\u017eavnih politika i makro ekonomije u doba neoliberalizma komplikovanije nego \u0161to se obi\u010dno pretpostavlja\u201c. Pre svega, podaci pokazuju da u glavnim kapitalisti\u010dkim zemljama nije do\u0161lo do odumiranja dr\u017eave. Naprotiv, dogodilo se suprotno. Iako kao ideologija proisti\u010de iz \u017eelje za smanjenjem ovla\u0161\u0107enja dr\u017eave, neoliberalizam kao politi\u010dko-ekonomska stvarnost proizvodi jo\u0161 mo\u0107niji, intervencionisti\u010dki, sveprisutni \u2013 \u010dak i autoritarni dr\u017eavni aparat.<\/p>\n

Proces neoliberalizacije podrazumeva dalekose\u017ene i dugoro\u010dne dr\u017eavne intervencije uklju\u010duju\u0107i: liberalizaciju tr\u017ei\u0161ta roba i kapitala; privatizaciju resursa i javnih usluga; deregulaciju poslovanja, a posebno finansijskih tr\u017ei\u0161ta; su\u017eavanje radni\u010dkih prava (pre svega, prava na kolektivno pregovaranje o uslovima rada) i potiskivanje radni\u010dkog aktivizma; smanjivanje poreza na imovinu i kapital na ra\u010dun srednje i radni\u010dke klase; ga\u0161enje socijalnih programa i tako dalje. Takve politike se sistematski sprovode svuda na zapadu (i name\u0107u se zemljama u razvoju) sa gvozdenom odlu\u010dno\u0161\u0107u, uz podr\u0161ku klju\u010dnih me\u0111unarodnih institucija i politi\u010dkih partija.<\/p>\n

U tom smislu, neoliberalnu ideologiju, bar pod njenom oficijelnom maskom anti-dr\u017eavnih politika, treba tuma\u010diti pre svega kao zgodno opravdanje za sprovo\u0111enje jednog su\u0161tinski politi\u010dkog i preko dr\u017eave realizovanog projekta koji ima za cilj da se \u201ekomandni visovi\u201c ekonomskih politika \u201epredaju u ruke interesima kapitala, pre svega finansijskog\u201c, kao \u0161to prime\u0107uje Stephen Gill. Kapital danas ne zavisi od usluga dr\u017eave ni\u0161ta manje nego u doba vladavine \u201ekejnsijanizma\u201c \u2013 jer dr\u017eava je tu da kontroli\u0161e radni\u010dku klasu, pokriva gubitke velikih kompanija koje bi bez takve pomo\u0107i bankrotirale, osigurava pristup stranim tr\u017ei\u0161tima i tako dalje.<\/p>\n

U mesecima i godinama posle finansijskog kraha 2007-09, zavisnost kapitala i kapitalizma od dr\u017eave, koja nikada nije ni prestajala, postala je bolno o\u010digledna kada su vlade u Evropi, SAD i ostatku sveta pru\u017eile pomo\u0107 finansijskim institucijama, koja se meri trilionima evra i dolara. U Evropi je posle izbijanja \u201ekrize evra\u201c 2010. nastupio koordinisani op\u0161ti napad na posleratni evropski socijalni i ekonomski model, da bi se evropska dru\u0161tva i ekonomije restrukturisali i reorganizovali u skladu sa na\u010delima koja vi\u0161e odgovaraju potrebama kapitala. Ipak, (neutemeljena) ideja da neoliberalizam zna\u010di potiskivanje dr\u017eave i dalje je \u0161iroko prihva\u0107ena na levici. Tome doprinosi i ideja da dr\u017eava istovremeno gubi mo\u0107 usled delovanja sila globalizacije. Prihvata se stav da su globalizacija i internacionalizacija finansija okon\u010dali epohu nacionalnih dr\u017eava i ukinuli mogu\u0107nost sprovo\u0111enja politika koje odstupaju od diktata globalnog kapitala.<\/p>\n

Da li stvarnost zaista podr\u017eava tvrdnju da je doba nacionalnog suvereniteta okon\u010dano? Tvrdnje da aktuelna faza kapitalizma onemogu\u0107ava opstanak nacionalne dr\u017eave \u010desto se oslanja na \u010duvenu trilemu harvardskog ekonomiste Danija Rodrika. Pre desetak godina Rodrik je izlo\u017eio politi\u010dku \u201eteoremu nemogu\u0107nosti\u201c, koja ka\u017ee da su \u201edemokratija, nacionalni suverenitet i globalna ekonomska integracija uzajamno neuskladive: mo\u017eemo kombinovati dva elementa, ali nikada ne mo\u017eemo dobiti sva tri\u201c: jednostavno re\u010deno, budu\u0107i da nacionalne dr\u017eave name\u0107u transakcione tro\u0161kove, ako \u017eelimo istinski internacionalnu ekonomsku integraciju, moramo biti spremni da se odreknemo nacionalnog suvereniteta (kroz kreiranje sistema regionalnog\/globalnog federalizma, da bi se tako podru\u010dje demokratske politike poklopilo sa podru\u010djem globalnih tr\u017ei\u0161ta).<\/p>\n

Tokom godina, snage sa \u010ditavog politi\u010dkog spektra ve\u0161to su koristile Rodrikovu trilemu da neoliberalne politike \u2013 koje podrazumevaju su\u017eavanje domena participativne demokratije i nacionalnog suvereniteta \u2013 predstave kao \u201eneizbe\u017enu cenu koju pla\u0107amo za globalizaciju\u201c. \u010cak i predstavnici levice koji tvrde da se suprotstavljaju neoliberalizmu \u010desto se pozivaju na Rodrikovu teoremu da bi opravdali stav da je s nacionalnom dr\u017eavom \u201egotovo\u201c. Ali to nije ono \u0161to je Rodrik hteo da ka\u017ee. Suprotno \u0161iroko prihva\u0107enom mi\u0161ljenju, on smatra da je aktuelna internacionalna ekonomska integracija jo\u0161 daleko od \u201eistinske\u201c integracije i ostaje \u201ekrajnje ograni\u010dena\u201c.<\/p>\n

\u010cak i u navodno globalizovanom svetu, urpkos procvatu globalnih kompanija i lanaca snabdevanja, i dalje postoji velika nesigurnost u pogledu stopa razmene; i dalje postoje jezi\u010dke i kulturne razlike koje onemogu\u0107uju puni anga\u017eman resursa preko nacionalnih granica, kao \u0161to pokazuje \u010dinjenica da napredne industrijske zemlje i dalje daju prednost \u201edoma\u0107em terenu\u201c; i dalje postoji visoka korelacija izme\u0111u nacionalnih stopa investicija i stopa \u0161tednje; i dalje postoje velika ograni\u010denja slobodnog kretanja radne snage; a protok kapitala izme\u0111u bogatih i siroma\u0161nih zemalja daleko je ispod onoga \u0161to teorijski model predvi\u0111a. Isto va\u017ei i danas (deceniju posle publikovanja Rodrikovog \u010dlanka). Otuda njegova trilema ima smisla sa teorijskog stanovi\u0161ta, ali nema mnogo uticaja na stvarnost, osim kao samoispunjavaju\u0107e proro\u010danstvo ili politi\u010dka manipulativna alatka.<\/p>\n

Na jo\u0161 \u0161irem planu, kao \u0161to obja\u0161njavamo u na\u0161oj knjizi \u201ePovratak dr\u017eavi: Progresivna vizija suvereniteta u post-neoliberalnom svetu\u201c, globalizacija, \u010dak i u svom neoliberalnom obliku, nije proizvod imanentne kapitalisti\u010dke ili tehnolo\u0161ke dinamike koja nu\u017eno vodi u ograni\u010davanje mo\u0107i dr\u017eave, kao \u0161to se \u010desto tvrdi. Naprotiv, globalizacija je bila i jeste proces koji dr\u017eave aktivno promovi\u0161u. Svi elementi koje povezujemo sa neoliberalnom globalizacijom \u2013 delokalizacija, deindustrijalizacija, slobodno kretanje robe i kapitala i tako dalje \u2013 bili su i jesu, u ve\u0107ini slu\u010dajeva, rezultat izbora samih dr\u017eava. Dr\u017eave i dalje imaju krucijalnu ulogu u promovisanju, izvo\u0111enju i odr\u017eavanju strukture neoliberalnog internacionalnog okvira (mada kao da se i to postepeno menja), kao i u uspostavljanju odgovaraju\u0107ih uslova na lokalnom nivou koji \u0107e omogu\u0107iti da se procvat globalne akumulacije nastavi. U isto vreme, ne mo\u017ee se pore\u0107i da su njeni kapaciteti u pogledu ekonomskog suvereniteta, uklju\u010duju\u0107i \u010dak i razvijene kapitalisti\u010dke ekonomije, zaista ograni\u010deni vi\u0161e nego \u0161to je to bio slu\u010daj u pro\u0161losti \u2013 na primer, u pogledu mogu\u0107nosti promovisanja lokalnih u odnosu na inostrane industrije, regulisanja fiskalnog deficita, upravljanja koli\u010dinom novca, propisivanja poreza i da\u017ebina, regulacije uvoza i izvoza roba i kapitala i tako dalje.<\/p>\n

Ali to je u velikoj meri rezultat prora\u010dunatog i svesnog ograni\u010davanja dr\u017eavnog suvereniteta zaslugom nacionalnih elita kroz proces poznat kao depolitizacija. Razli\u010dite politike koje dr\u017eave na zapadu primenjuju da bi to ostvarile uklju\u010duju:<\/p>\n

(1) su\u017eavanje ovla\u0161\u0107enja parlamenta u odnosu na izvr\u0161nu vlast i smanjivanje reprezentativnosti parlamenta (na primer, pomeranjem od proporcionalnog ka ve\u0107inskom sistemu);<\/p>\n

(2) davanje formalne nezavisnosti centralnim bankama u odnosu na dr\u017eavu;<\/p>\n

(3) usvajanje \u201eciljane inflacije\u201c \u2013 pristupa koji nisku inflaciju postavlja kao primarni cilj monetarne politike, uz isklju\u010divanje svih drugih ciljeva, na primer, pune zaposlenosti \u2013 kao glavnog pristupa u kreiranju politika centralne banke;<\/p>\n

(4) usvajanje politika koje po\u010divaju na unapred definisanim pravilima i parametrima \u2013 o javnoj potro\u0161nji, dugu kao udelu BDP-a, konkurenciji i tako dalje \u2013 \u010dime se ograni\u010dava ono \u0161to bi politi\u010dari mogli preduzeti u ime svojih bira\u010da;<\/p>\n

(5) pot\u010dinjavanje javne potro\u0161nje kontroli trezora;<\/p>\n

(6) ponovno uvo\u0111enje sistema fiksnih kurseva, kao \u0161to je evro, \u010dime se ograni\u010dava mogu\u0107nost da vlade upravljaju ekonomskom politikom;<\/p>\n

(7) ograni\u010davanje kapaciteta vlada da usvajaju propise koji slu\u017ee javnim interesima kroz takozvane ISDS mehanizme (re\u0161avanje sporova izme\u0111u investitora i dr\u017eava), koji su danas uklju\u010deni u ve\u0107inu bilateralnih investicionih sporazuma (ima ih preko 4.000) i regionalnih trgovinskih sporazuma (kao \u0161to su FTAA i TPP); i, \u0161to je mo\u017eda najva\u017enije,<\/p>\n

(8) preno\u0161enjem ovla\u0161\u0107enja dr\u017eave na nadnacionalne institucije i nad-dr\u017eavne birokratije kao \u0161to je EU.<\/em><\/p>\n

Jasno je za\u0161to vlade dobrovoljno pristaju da \u201esebi ve\u017eu ruke\u201c. Kao \u0161to pokazuje primer Evrope, uvo\u0111enje samonametnutih \u201espoljnih ograni\u010denja\u201c omogu\u0107uje lokalnim politi\u010darima da kontroli\u0161u politi\u010dku cenu neoliberalne tranzicije \u2013 koja, naravno, uklju\u010duje i veoma nepopularne politike \u2013 prebacuju\u0107i krivicu na institucionalizovana pravila i \u201enezavisne\u201c ili me\u0111unarodne institucije koje se predstavljaju kao novo, surovo lice stvarnosti globalizacije. Tako se i makroekonomske politike \u0161tite od mogu\u0107ih napada i osporavanja. Rat protiv suvereniteta je u osnovi rat protiv demokratije. Taj proces se u najekstremnijem obliku javlja u Evropi, gde je Mastrihtskim sporazumom (1992) neoliberalizam ugra\u0111en u samo tkivo Evropske unije, \u010dime su prakti\u010dno ukinute \u201ekejnsijanske\u201c politike koje su dominirale u prethodnim decenijama.<\/p>\n

Ako se imaju u vidu rat koji je neoliberalizam objavio suverenitetu i pogubni efekti depolitizacije, ne iznena\u0111uje \u0161to \u201esuverenitet postaje glavni okvir savremene politike\u201c, konstatuje Paolo Gerbaudo. Isto tako, sasvim je prirodno \u0161to revolt protiv neoliberalizma pre svega dobija oblik zahteva za sprovo\u0111enje repolitizacije procesa dono\u0161enja odluka na dr\u017eavnom nivou \u2013 to jest, zahteva da se omogu\u0107i vi\u0161i stupanj demokratske kontrole nad politikom (a posebno nad destruktivnim globalnim tokovima koje je inicirao neoliberalizam), koja se u odsustvu delotvornih nadnacionalnih mehanizama zastupanja mo\u017ee spovoditi isklju\u010divo na nacionalnom nivou. EU o\u010digledno nije izuzetak: zapravo, nju mnogi (sasvim opravdano) vide kao otelovljenje tehnokratske vladavine i otu\u0111enja elita od masa, kao \u0161to pokazuju rezultat britanskog referenduma i \u0161irenje evroskepticizma.<\/p>\n

U tom smislu, kao \u0161to tvrdimo u svojoj knjizi, levi\u010dari ne bi trebalo da do\u017eivljavaju brexit \u2013 i \u0161iru aktuelnu krizu EU i monetarne unije \u2013 kao razlog za o\u010dajanje, ve\u0107 kao jedinstvenu priliku da se (ponovo) prihvati jedna progresivna, emancipatorska vizija nacionalnog suvereniteta, da se odbace neoliberalni kalupi koje name\u0107e EU i ostvari istinski socijaldemokratska platforma (koja ostaje nedosti\u017ena u okvirima EU, a da ne pominjemo ograni\u010denja evrozone). Ali da bi to uradili, treba da shvate da suverena dr\u017eava nije sasvim bespomo\u0107na i da jo\u0161 poseduje resurse potrebne za demokratsku kontrolu nacionalne ekonomije i finansija \u2013 da je borba za nacionalni suverenitet, u krajnjoj instanci, borba za demokratiju. To ne mora ugroziti evropsku saradnju. Naprotiv, ako dozvolimo vladama da maksimalno uve\u0107aju blagostanje svojih gra\u0111ana, to \u0107e omogu\u0107iti izgradnju temelja za obnovu evropskog projekta zasnovanog na multilateralnoj saradnji suverenih dr\u017eava.<\/p>\n

Autori su upravo objavili knjigu \u201eReclaiming the state: A progressive vision of sovereignty for a post-neoliberal world \/ Povratak dr\u017eavi: Progresivna vizija suvereniteta u post-neoliberalnom svetu\u201d, izdava\u010d: The University of Chicago Press Books.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik<\/a>\/<\/a>Social Europ<\/a>e<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Proces neoliberalizacije podrazumeva dalekose\u017ene i dugoro\u010dne dr\u017eavne intervencije uklju\u010duju\u0107i: liberalizaciju tr\u017ei\u0161ta roba i kapitala; privatizaciju resursa i javnih usluga; deregulaciju poslovanja, a posebno finansijskih tr\u017ei\u0161ta; su\u017eavanje radni\u010dkih prava (pre svega, prava na kolektivno pregovaranje o uslovima rada) i potiskivanje radni\u010dkog aktivizma; smanjivanje poreza na imovinu i kapital na ra\u010dun srednje i radni\u010dke klase; ga\u0161enje socijalnih programa<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-235524","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/235524","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=235524"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/235524\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=235524"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=235524"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=235524"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}