{"id":231877,"date":"2017-08-22T07:00:32","date_gmt":"2017-08-22T05:00:32","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=231877"},"modified":"2017-08-20T22:50:03","modified_gmt":"2017-08-20T20:50:03","slug":"uzasi-postmoderne-su-uzasi-postmarksizma","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2017\/08\/22\/uzasi-postmoderne-su-uzasi-postmarksizma\/","title":{"rendered":"U\u017easi postmoderne su u\u017easi postmarksizma"},"content":{"rendered":"

Autor: Ba\u0161kar Sunkara<\/strong><\/p>\n

\"Bhaskara<\/a>Sa dvadeset i dve godine, na putu ka diplomi iz ne\u010dega \u201eod \u010dega se mo\u017ee \u017eiveti\u201c, Ian Heris bio je predodre\u0111en za posao u dru\u0161tvu prepotentnih i prepla\u0107enih. Njegovi planovi su se naglo promenili kada je, sasvim slu\u010dajno, prisustvovao konferenciji Progresivne studentske mre\u017ee u Va\u0161ingtonu. Tema okupljanja bili su novi masovni pokreti u zapadnoj hemisferi. Ian danas tvrdi da se do tada \u010ditav njegov aktivizam svodio na posedovanje albuma benda Rage Against the Machine, ali o\u010digledno je da je imao bar najosnovniju svest o istoriji. Potla\u010deni su se opravdano bunili, a on je uvek bio na njihovoj strani. Bilo je to 1994. godine: republikanci su u Kongresu potisnuli Klintonove demokrate, Vanila Ajs je furao dredove, a Ian Heris uputio se u meksi\u010dku dr\u017eavu \u010cijapas da upozna zapatiste.<\/p>\n

Hiljade aktivista-\u201ezapaturista\u201c putovalo je tih godina na jug Meksika. Trgovci u mestima kao \u0161to je Tijera Adentro prodavali su revolucionarne d\u017eid\u017eabid\u017ee i suvenire avanturistima iz svih krajeva sveta, a studenti u zapadnoevropskim dr\u017eavama prodavali su master diplome o \u201eokvirima mobilizacije u transnacionalnim uslovima\u201c i \u201esinergiji kontrapokreta\u201c da bi se \u0161to lak\u0161e uglavili na asistentsko mesto nekog fakulteta. Iako se trijumfalna neoliberalna globalna politi\u010dka klima drasti\u010dno razlikovala od lokalnih uslova, oni koji su dolazili u \u010cijapas bili su iskreni politi\u010dki naslednici masovnih pokreta iz \u0161ezdesetih. Aktivisti nisu bili puki pasivni posmatra\u010di: donosili su humanitarnu pomo\u0107, izve\u0161tavali o po\u0161tovanju ljudskih prava na terenu, uveli sistem za navodnjavanje, popravljali infrastrukturu i pona\u0161ali se kao uzorni internacionalisti. Uprkos tome, ve\u0107ina Ianovih pri\u010da sa fronta vrti se oko hroni\u010dne dijareje i komaraca. Danas, kada radi kao partner u uspe\u0161noj advokatskoj firmi, priznaje da je i sam prepotentan i prepla\u0107en.<\/p>\n

Kontekst<\/strong><\/p>\n

Tokom Hladnog rata, \u010dak i levi\u010dari koji su bili kriti\u010dni prema Sovjetskom Savezu idealisti\u010dki su posmatrali poku\u0161aje modernizacije perifernih zemalja, koje su poku\u0161avale da se izbave iz siroma\u0161tva i zaostalosti u koje ih je doveo globalni kapitalizam. Vera u istorijski emancipatorni potencijal proletarijata kao univerzalne klase gurnuta je u stranu. Maoisti su slavili selja\u0161tvo, fanonisti su hvalili lumpenproletarijat. Fotogeni\u010dni latinoameri\u010dki gerilci, Kinezi sa malim crvenim knjigama i vojni oficiri \u0161irom Tre\u0107eg sveta delovali su kao ljudi koji \u0107e najbr\u017ee da dovedu savremenu civilizaciju i progres. Socijalisti\u010dke enklave trebalo je da se takmi\u010de sa kapitalizmom, a potom i da ga nadma\u0161e.<\/p>\n

Jo\u0161 pre kolapsa Isto\u010dnog bloka, glamur nacionalnisti\u010dkih pokreta Tre\u0107eg sveta je izbledeo. \u201eAfri\u010dki socijalizam\u201c D\u017eulijusa Njererea, zasnovan na seoskim kooperativama, pretvorio je Tanzaniju, vode\u0107eg izvoznika poljoprivrednih proizvoda na kontinentu, u vode\u0107eg uvoznika. Klasi\u010dno staljinisti\u010dke \u0161eme razvoja u regionu, poput Angole, Mozambika i Etiopije, imale su jo\u0161 katastrofalnije posledice. Slavni revolucionari u Vijetnamu i na Kubi tako\u0111e su izgubili svoj sjaj. Ispostavilo se da je vijetnamski trijumf nad SAD bio Pirova pobeda. Suo\u010dene sa zatrovanom a nekad plodnom zemljom i milionima mrtvih, snage nacionalnog oslobo\u0111enja tra\u017eile su put pomirenja i sa me\u0111unarodnim kapitalom i sa svojim biv\u0161im neprijateljima. Na Kubi, zanos i harizma ranog stadijuma revolucije pretvorili su se u ne\u0161to \u0161to se nije moglo razlikovati od tihe represije i stagnacije Bre\u017enjevljeve Rusije.<\/p>\n

Sa padom Berlinskog zida i sa progla\u0161enjem \u201ekraja istorije\u201c, preostale iluzije levice su razbijene. Evrokomunisti su prestali da se pretvaraju i kona\u010dno otvoreno prihvatili liberalizam. Postkolonijalne dr\u017eave odustale su od modela industrijalizacije kroz doma\u0107u proizvodnju i prihvatile strane investicije. Nekad uspe\u0161ne i po\u0161tovane socijaldemokratske partije preuzeli su modernizatori \u201eTre\u0107eg puta\u201c. Svi oni su, neki sa rado\u0161\u0107u, a neki sa \u017ealjenjem, priznali da ne postoji globalni sistemski projekat koji bi doveo u pitanje dominaciju tr\u017ei\u0161nog kapitalizma. Peri Anderson je bio brutalno iskren: \u201eKakva god ograni\u010denja postojala u praksi, neoliberalizam kao set principa vlada \u0161irom planete: to je najuspe\u0161nija ideologija u istoriji sveta.\u201c<\/p>\n

Oni koji su se i dalje dr\u017eali antikapitalizma tra\u017eili su dru\u0161tvene snage koje bi mogle da slome ovaj neoliberalni konsenzus. Inspiraciju su, ponovo, prona\u0161li u inostranstvu. Za novi talas zapadnih aktivista, odbijanje staljinizma zna\u010dilo je napu\u0161tanje marksisti\u010dke analize i na\u010dina organizacije \u201estare levice\u201c zarad operaizma i anarhizma. Holovejeva Promenite svet bez preuzimanja vlasti zamenila je Lenjinovu Dr\u017eavu i revoluciju. Za ovu publiku, ustanak Zapatisti\u010dke vojske nacionalnog oslobo\u0111enja (EZLN) u meksi\u010dkoj dr\u017eavi \u010cijapas imao je isti zna\u010daj koji je Revolucija u Petrogradu imala za ranije generacije, bez obzira na njen proporcionalno mnogo manji uticaj.<\/p>\n

Istorija \u010cijapasa je tragi\u010dna. \u0160panska invazija u \u0161esnaestom veku prepolovila je populaciju lokalnih Maja. Po\u0161to nisu hteli da budu pasivne \u017ertve, starosedeoci su uzvratili udarac. Najve\u0107a pobuna desila se 1712. godine, ali Maje su masovno umirale od bolesti i trpele konstantnu represiju. S vremenom, elite sa severa spustile su se u tu oblast i uspostavile samodovoljna imanja \u010diji dodir sa svetskim tr\u017ei\u0161tem je bio ograni\u010den. Do promene je do\u0161lo krajem devetnaestog i po\u010detkom dvadesetog veka, pod diktaturom Porfirija Dijaza, kada je dr\u017eava prihvatila oslanjanje na izvoz kao model privrednog rasta. Industrijalizacija u Evropi dovela je do tra\u017enje hrane i sirovina na periferiji. Nova, modernizovana elita, koja je htela skupu robu, centralizovala je dr\u017eavu, nakon \u010dega su se pojavili novi sektori proizvodnje i nove dru\u0161tvene klase.<\/p>\n

Usledila je Meksi\u010dka revolucija (1910\u20131920), \u010dija agrarna reforma nije imala mnogo uticaja na region, ali tokom tridesetih, za vreme predsedni\u0161tva populiste Lazara Kardenasa, starosedeoci su se organizovali kroz sindikate i selja\u010dke zadruge koje je organizovala Institucionalno-revolucionarna partija (PRI). Uprkos tome, krupni zemljoposednici su nastavili da \u0161ire svoja imanja, a lokalno stanovni\u0161tvo, koje je sve br\u017ee raslo, raspolagalo je sa sve manje obradivog zemlji\u0161ta.<\/p>\n

U me\u0111uvremenu, Meksiko Siti postao je jedan od centara globalnih studentskih i radni\u010dkih pobuna 1968. godine. Organizovani su \u0161trajkovi i bojkoti koji su ugrozili jednopartijski sistem i skoro doveli do pada Vlade. Dr\u017eava je odgovorila brutalnom represijom: u Tlatelolko masakru, samo nekoliko dana pre otvaranja Olimpijskih igara, ubijene su stotine ljudi koji su se borili protiv vlasti. Sa poja\u010danjem represije, aktivisti su pre\u0161li u ilegalu i postali urbani gerilci.<\/p>\n

Uslovi u dr\u017eavi nisu bili dobri za mlade revolucionare: iako su se borili protiv izrazito nepopularne Vlade, bili su potpuno odvojeni od radni\u010dke klase. Nakon perioda intenzivne aktivnosti u ranim sedamdesetim, pokret je ugu\u0161en. Hiljade su pobijene, a mnogi su jednostavno nestali preko no\u0107i. Male gerilske grupe poput maoisti\u010dke Snage nacionalnog oslobo\u0111enja (FLN) su se brzo pojavljivale i jo\u0161 br\u017ee nestajale.<\/p>\n

U \u010cijapasu, me\u0111utim, stanovni\u0161tvo je postajalo sve militantnije. \u201eKongres starosedelaca\u201c uspostavljen je polovinom sedamdesetih, a do 1979. godine, vi\u0161e od 25 selja\u010dkih organizacija proglasile su se za autonomisti\u010dke. Vladaju\u0107a klasa odgovorila je jo\u0161 jednom kampanjom dr\u017eavnog nasilja i terora. U takvim uslovima, 1983. godine, pojavili su se Potkomandant Markos i \u0161a\u010dica drugova iz FLN-a. Tokom naredne decenije, ostvarili su veze sa lokalnim starosedela\u010dkim zajednicama i ubrzo su stekli nekoliko stotina novih i naoru\u017eanih \u010dlanova.<\/p>\n

Po\u010detkom devedesetih, meksi\u010dka Vlada je ratifikovala NAFTA-u i tako otvorila put za poni\u0161tavanje agrarne reforme iz tridesetih i sveop\u0161tu privatizaciju. Zapatisti\u010dke zajednice odgovorile su na to vojnom ofanzivom. 1. januara 1994. godine, na dan implementacije sporazuma, 3000 vojnika EZLN-a okupiralo je gradove i ran\u010deve \u0161irom dr\u017eave \u010cijapas.<\/p>\n

Postmoderni, postmarksisti\u010dki, postmaterijalisti\u010dki<\/strong><\/p>\n

Nakon kratke oru\u017eane pobune, revolucionari su se fokusirali na druge vidove otpora. Centralni fokus njihove kampanje bili su zapadni aktivisti. Pobunjenici su pisali saop\u0161tenja i pozivali VIP goste. Hiljade su do\u0161le na njihov prvi susret (encuentro) organizovan 1996. godine. Naoru\u017ean crnom skija\u0161kom maskom, lulom, laptopom i aforizmima, enigmati\u010dni glasnogovornik grupe postao je heroj koji je o\u010dajni\u010dki trebao razo\u010daranim radikalima. Autorka knjige No Logo, Naomi Klajn, svojevrsna zvezda postmoderne levice, napisala je:<\/p>\n

\u201e[Potkomandant] Markos, arhetip antivo\u0111e, tvrdi da je njegova crna maska ogledalo, tako da je ‘Markos gej u San Francisku, crnac u Ju\u017enoj Africi, Azijat u Evropi, Meksikanac u San Dijegu, anarhista u \u0160paniji, Palestinac u Izraelu, majanski Indijanac na ulicama San Kristobala, Jevrejin u Nema\u010dkoj, Ciganin u Poljskoj, Mohavk u Kvebeku, pacifista u Bosni, sama \u017eena u metrou u 10 sati uve\u010de, seljak bez zemlje, \u010dlan bande u getu, nezaposleni radnik, nesre\u0107ni student i, naravno, zapatista u planinama’. Drugim re\u010dima, on je jednostavno mi: mi smo lider kog smo \u010dekali.\u201c[1]<\/p>\n

Njihov namerno zbunjuju\u0107i pluralizam i flert sa politikama identiteta delovali su kao savr\u0161en lek za monolitnu i sivu ideologiju \u201estare levice\u201c.<\/p>\n

U svom istorijskom i geopoliti\u010dkom kontekstu, taktika EZLN-a je imala smisla. Klasi\u010dan model gerilskog ratovanja bio je diskreditovan. Tamo gde su gerilski pokreti, bar nominalno, i dalje te\u017eili osvajanju dr\u017eavne vlasti, njihova borba se pretvorila ili u nasilje nad samim masama ili u otvoreni kriminal. Zapatisti su znali da su mnogo slabiji od vojske i izolovani od \u0161ireg meksi\u010dkog dru\u0161tva. Nisu nameravali da podignu crveno-crnu zastavu u prestonici. Njihovi ciljevi su bili ambiciozni, ali istovremeno jednostavni i neposredni. Hteli su da kreiraju autonomnu zonu slobodnu od dr\u017eavne represije i neoliberalnih reformi. Hteli su da pove\u017eu svoje borbe sa drugim grupama \u0161irom politi\u010dkog spektra da bi zbacili PRI i tako dobili vi\u0161e manevarskog prostora. Znali su da \u0107e solidarnost iz inostranstva i medijska podr\u0161ka da im pomognu tako \u0161to \u0107e ubla\u017eiti odmazdu meksi\u010dke vojske i kupiti im vreme.<\/p>\n

Te\u017ee je razumeti za\u0161to su encuentros imali toliki uticaj na me\u0111unarodnu levicu. Ideali zapatista svakako su odgovarali saveznicima na levici koji su, nakon propasti zvani\u010dnog \u201ekomunizma\u201c, postali skepti\u010dni i prema industrijskoj modernizaciji i prema ideji osvajanja dr\u017eavne mo\u0107i. Revolucionari s kraja devetnaestog veka hteli su da uni\u0161te klasnu nejednakost, stalnu karakteristiku svih dru\u0161tava jo\u0161 od kamenog doba. Jedan vek kasnije, njihovi naslednici hteli su samo da pru\u017eaju \u201eotpor\u201c i da stvore prostor slobodan od koncentracije mo\u0107i \u2013 da negiraju, umesto da kreiraju. Neprijatelj vi\u0161e nije bio kapitalizam, nego neoliberalizam. Njegov grobar nije bila organizovana i svesna radni\u010dka klasa, nego apstraktno \u201emno\u0161tvo\u201c sastavljeno od fragmentiranih pojedinaca.<\/p>\n

Na terenu, rezultati povezivanja ovih minijaturnih protesta deluju ili zastra\u0161uju\u0107e haoti\u010dno, ili inspiri\u0161u\u0107e poeti\u010dno \u2013 ili i jedno i drugo. Umesto da nastupaju kao ujedinjeni front, male grupe aktivista okru\u017euju svoju metu iz svih pravaca. Umesto da grade slo\u017eene nacionalne ili me\u0111unarodne birokratije, podi\u017eu privremene strukture: pretvaraju prazne zgrade u \u201ecentre za sastajanje\u201c, a nezavisni mediji sastavljaju improvizovane aktivisti\u010dke pres-centre. Ad hoc koalicije koje nastaju tokom ovih demonstracija \u010desto dobijaju ime po datumu odr\u017eavanja: J18, N30, A16, S11, S26. Kada demonstracije pro\u0111u, za sobom ne ostave prakti\u010dno nikakav trag, osim arhiviranog veb-sajta.[2]<\/p>\n

Naomi Klajn slu\u010dajno otkriva su\u0161tinu. Nakon \u201einspiri\u0161u\u0107e poeti\u010dnog\u201c protesta, pokreti za kakve se ona zala\u017ee \u201eza sobom ne ostave prakti\u010dno nikakav trag\u201c. O\u010digledno je da je va\u017enije iscenirati spektakl nego poku\u0161ati sprovesti konkretnu dru\u0161tvenu transformaciju \u010diji konkretni rezultati bi bili vidljivi. Nova, \u201epostideolo\u0161ka\u201c levica, inspirisana antiintelektualisti\u010dkim i antimodernisti\u010dkim idejama, odlutala je daleko od politike emancipacije radni\u010dke klase i od strukturalne kritike kapitalizma. Odr\u017eava je isklju\u010divo sentiment.<\/p>\n

Taj sentiment kriv je i za na\u010din na koji se posmatraju pokreti u Tre\u0107em svetu. Sam \u010cijapas nije anarhisti\u010dki raj na zemlji kakvim ga zami\u0161ljaju aktivisti, nego duboko osiroma\u0161ena oblast \u010dija dvadeset godina duga revolucija nije ostavila mnogo traga. Nepismenost prelazi 20 posto, osnovna javna dobra poput teku\u0107e vode, struje i kanalizacije su luksuzi, a smrtnost novoro\u0111en\u010dadi duplo je ve\u0107a od nacionalnog proseka. Bilo bi apsurdno napadati zapatiste jer nisu uspeli da prevazi\u0111u vi\u0161evekovno siroma\u0161tvo i zaostalost za tako kratko vreme. Samo, da li je previ\u0161e tra\u017eiti od njihovih privilegovanih pristalica iz inostranstva da vi\u0161e pa\u017enje obrate na materijalne uslove u \u010cijapasu nego na inovativne na\u010dine kojima zapatisti koriste laptope da \u0161ire svoj \u201eotpor\u201c?<\/p>\n

Otpor je, ipak, uzaludan, simboli\u010dni \u010din ukoliko ne donosi materijalne promene. Pojava crnog bloka, taktike u kojoj aktivisti stave crne maske da bi ritualisti\u010dki uni\u0161tavali imovinu, \u010dime otu\u0111uju veliki deo demonstranata, savr\u0161en je primer ovog novog na\u010dina protestovanja. Ironija je da su, uprkos svojim manama, kadrovi FLN-a koji su iz gradova do\u0161li u d\u017eunglu ipak poku\u0161ali da razumeju okru\u017eenje u kojem su se na\u0161li i potrebe lokalnog stanovni\u0161tva. Sa druge strane, mnogi koje su inspirisali formiraju elitisti\u010dke klike, prihvataju paravojni nihilizam i feti\u0161iziraju fizi\u010dke sukobe s policijom, zato \u0161to preferiraju li\u010dni i momentalni \u010din bunta umesto nimalo glamuroznog posla organizacije klasno svesnog pokreta. Slogan \u201eAgituj, edukuj, organizuj\u201c postao je \u201eAgituj, agituj, agituj!\u201c.<\/p>\n

Posledice napu\u0161tanja marksizma nisu bile \u010disto akademske. Sa napu\u0161tanjem marksizma, napustili smo postkapitalisti\u010dku viziju i po\u010deli da posmatramo svet u vremensko-prostornom vakuumu. Izgubili smo organizacije koje su gra\u0111ene generacijama. Pri\u010dali smo o radni\u010dkoj klasi u pro\u0161lom vremenu ili sa prezirom. Uzeli smo jednu plemenitu borbu i pretvorili je u univerzalni model akcije.<\/p>\n

Voleli smo zapatiste, jer su bili dovoljno hrabri da stvaraju istoriju nakon \u201ekraja istorije\u201c. Voleli smo zapatiste, jer smo se bojali politi\u010dke mo\u0107i i politi\u010dkih odluka. Voleli smo zapatiste, jer smo mislili da mo\u017eemo graditi pokrete bez veka i po nasle\u0111a. Ali mogli smo da uradimo mnogo vi\u0161e za zapatiste da smo stvarno napali sistem koji nas sve ugnjetava: neoliberalizam. Ovaj, ho\u0107u re\u0107i, kapitalizam.<\/p>\n

[1] Naomi Klein, \u201cFarewell to the End of History: Organization and Vision in Anti-Corporate Movements\u201d, The Socialist Register, vol. 38 (2002): 3.<\/p>\n

[2] Klein, Ibid., 5\u20136.<\/p>\n

Ovaj tekst je originalno objavljen sa druga\u010dijim naslovom u ameri\u010dkom onlajn \u010dasopisu Jacobin. Preveo ga je Stefan Gu\u017evica.<\/p>\n

marks21.info<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Posledice napu\u0161tanja marksizma nisu bile \u010disto akademske. Sa napu\u0161tanjem marksizma, napustili smo postkapitalisti\u010dku viziju i po\u010deli da posmatramo svet u vremensko-prostornom vakuumu. Izgubili smo organizacije koje su gra\u0111ene generacijama<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":199321,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-231877","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/231877","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=231877"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/231877\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/199321"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=231877"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=231877"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=231877"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}