{"id":229948,"date":"2017-07-20T07:29:52","date_gmt":"2017-07-20T05:29:52","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=229948"},"modified":"2017-07-20T07:30:29","modified_gmt":"2017-07-20T05:30:29","slug":"melanholicni-nejednaki-i-liseni-zdravog-razuma","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2017\/07\/20\/melanholicni-nejednaki-i-liseni-zdravog-razuma\/","title":{"rendered":"Melanholi\u010dni, nejednaki i li\u0161eni zdravog razuma"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Adriana Zaharijevi\u0107 <\/strong> <\/p>\n

\"adriana<\/a>U samo nekoliko dana dogodila su se dva mu\u010dka ubistva \u017eena u centrima za socijalni rad u Beogradu. U \u010dar\u0161iji se uobi\u010dajno povela rasprava o tome ko je i za\u0161to kriv i \u0161ta je zapravo uzrokovalo smrt \u017eena usred bela dana u glavnom gradu ove zemlje. Sva\u0161ta se moglo \u010duti: te da je re\u010d o povratniku iz rata, te da su postojale izvesne veze s politi\u010dkim \u010delnicima, te da je siroma\u0161tvo opravdani razlog za \u201emikronasilje\u201c u na\u0161a \u010detiri zida, te da postoje neke \u017eene koje lo\u0161e biraju, takore\u0107i ba\u0161 vole nasilnike. Bilans ovih pri\u010da koje se u medijima i na dru\u0161tvenim mre\u017eama prenose u starom maniru \u201eod tra\u010da do istine\u201c jesu dve mrtve \u017eene, jedno mrtvo dete, troje dece koja su ostala bez oba roditelja. Nedavno je, \u010duli smo u odjecima, prokazano obrazovanje dece o rodno zasnovanom nasilju, jer su sve na\u0161e porodice, samim tim \u0161to su na\u0161e, normalne. Mo\u017eda je red da se ponovo zapitamo. A onda ponovo, i ponovo. Jer porodice i pojedinci koji ih \u010dine ne \u017eive izvan dru\u0161tva, nego su, naprotiv, njime temeljeno oblikovani.<\/p>\n

Mnogo je re\u010di izgovoreno o femicidu. Iako je to i sada prava tema, osvrnu\u0107u se na ne\u0161to drugo \u0161to je duboko isprepleteno s tim \u010dinom kojim se hrane crne hronike, dok se na paralelnim stranicama raspravlja o beloj kugi i razma\u017eenim Srpkinjama koje se ustru\u010davaju da ra\u0111aju. Re\u010d je, naime, o sveprisutnom nasilju koje pro\u017eima na\u0161e \u017eivote i formira na\u0161 pogled na svet, na\u0161a ose\u0107anja, na\u0161e svakodnevno pona\u0161anje u gradskom prevozu, na kolovozima, u \u010dekaonicama, \u0161kolama i porodili\u0161tima. Svuda.<\/p>\n

Prvi oblik nasilja o kojem moramo progovoriti jeste ratno nasilje. Srbija je u\u010destvovala u ratu jezivih razmera. Mnogi mu\u0161karci koji i danas \u017eive u ovoj zemlji su bili u policijskim, vojnim i paravojnim jedinicima \u2013 zato \u0161to su tako hteli, ili zato \u0161to su tako morali, ubijali su, prisustvovali ubijanjima, mu\u010denjima, silovanjima, plja\u010dkama. Po povratku u Srbiju, zemlju koja \u201enikada nije bila u ratu\u201c, sem formalno za vreme bombardovanja 1999. godine, ni oni sami nisu javno postojali kao ljudi koji su pre\u017eiveli rat. Me\u0111utim, \u010dinjenica da to zakoni ove dr\u017eave nisu uva\u017eili, da je javnost ove zemlje takore\u0107i jednoglasno prihvatila da prikriva svoju najjavniju tajnu, da je neuspela \u201erevolucija\u201c Petog oktobra proizvela dru\u0161tveni konsenzus o tome da su se ratovi zavr\u0161ili, kao da ih nikada nije ni bilo \u2013 ta \u010dinjenica ne umanje prisustvo nasilja koje se fraktalno razliva kroz \u017eivote onih koji su ga \u010dinili i onih koji su im bili bliski, tada ili mnogo kasnije. PTSP je tu, a trauma nikad nije ni prepoznata, ni priznata.<\/p>\n

Drugi oblik nasilja koji \u017eivimo jeste nasilje rastu\u0107e strukturne nejednakosti. Ovo je bila zemlja u kojoj su generacije rasle i \u017eivele u duhu jednakosti i obe\u0107anog blagostanja. Danas je ovo zemlja u kojoj se rascep izme\u0111u relativno siroma\u0161nih i izrazito siroma\u0161nih iz dana u dan smanjuje, dok jaz izme\u0111u ove ogromne grupe i grupe izrazito bogatih postaje nepremostiv klanac. Srbija je postala zemlja u kojoj neko mo\u017ee da skokne do Kube, a neko nema ni 300 dinara da iz sela ode do obli\u017eenjeg grada da bi podigao penziju. Srbija je postala zemlja u kojoj od koli\u010dine izdvojenog novca zavisi nega u bolnicama, tretman na poro\u0111aju, opho\u0111enje u \u0161koli. To, naravno, ne zna\u010di da i dalje nema \u010dasnih i \u010destitih ljudi dobrog srca. Me\u0111utim, strukturna nejednakost, zakonski opravdano pravo ja\u010deg i precizno definisanje kome to pravo pripada, uti\u010de i na na\u0161e emocije, na na\u0161u \u010destitost, na na\u0161e predstave o tome \u0161ta je dozvoljeno, po\u017eeljno i mogu\u0107e.<\/p>\n

Tre\u0107i oblik nasilja, isprepleten s prethodna dva, jeste nasilje privida, nasilje nad zdravim razumom. Stalno \u010dujemo da nam nikada nije bilo bolje, da nam institucije nikada nisu radile kao sada, da nam svet nikada nije bio naklonjeniji, da se \u201eevropske vrednosti\u201c nikada nisu toliko usvajale kao danas. Ono \u0161to \u010dujemo, ono \u0161to nam se govori nikada nije bilo u ve\u0107em raskoraku s onim \u0161to vidimo, \u0161to isku\u0161avamo. Razum se preokre\u0107e kao rukavica: krivi su radnici koji \u0161trajkuju jer gladuju, jer se stvara lo\u0161 privid za magi\u010dne investitore; krive su \u017eene jer su pogre\u0161no birale, uprkos tome \u0161to su zakoni koje imamo \u010darolija, kao i ustanove koje ih sprovode u delo; krivi su svi oni koji su ostali bez \u017eivota, stvarnog ili simboli\u010dkog, koje nismo mi polagali u masovne grobnice, nego su se nekako sami tamo zatekli.<\/p>\n

Srbija je zemlja u kojoj nasilje ne prestaje da raste. Panik tasteri su svakako dobro re\u0161enje, jer \u0107e mo\u017eda uspeti da spre\u010de umno\u017eavanje novih izgubljnih \u017eivota. No, problemi s kojima se ovo dru\u0161tvo suo\u010dava, problemi koji svakodnevno dolaze na naplatu, toliko su \u0161iroki, duboki i obuhvatni da nam ni jedan gigantski panik taster ne bi bio dovoljan. Bilo koja politi\u010dka snaga u ovoj zemlji mora\u0107e da se uhvati u ko\u0161tac s debelim talozima dugotrajnog vanrednog stanja koje nas strukutrno oblikuje kao nasilnike \u2013 melanholi\u010dne, nejednake i li\u0161ene zdravog razuma.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Prvi oblik nasilja o kojem moramo progovoriti jeste ratno nasilje. Srbija je u\u010destvovala u ratu jezivih razmera<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":225012,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-229948","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/229948","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=229948"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/229948\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/225012"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=229948"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=229948"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=229948"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}