{"id":224575,"date":"2017-04-14T06:32:56","date_gmt":"2017-04-14T04:32:56","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=224575"},"modified":"2017-04-14T06:32:56","modified_gmt":"2017-04-14T04:32:56","slug":"o-kapitalizmu-mogucnosti-kritike-nacionalnoj-proizvodnji-zivota","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2017\/04\/14\/o-kapitalizmu-mogucnosti-kritike-nacionalnoj-proizvodnji-zivota\/","title":{"rendered":"O kapitalizmu, mogu\u0107nosti kritike, nacionalnoj proizvodnji \u017eivota"},"content":{"rendered":"

Razgovarao Darko Vujica<\/strong><\/p>\n

\"Alpar<\/a><\/p>\n

Alpar Lo\u0161onc (1958, Temerin) filozof je i redovni profesor na Fakultetu tehni\u010dkih nauka Univerziteta u Novom Sadu na Katedri za dru\u0161tvene nauke. Podru\u010dja zanimanja su mu kritika politi\u010dke ekonomije, marksizam i kriti\u010dka filozofija. Autor je vi\u0161e knjiga, od kojih su va\u017enije Otpor i mo\u0107 (2012), Filozofija Merlo-Pontija (2010), Mo\u0107 kao dru\u0161tveni doga\u0111aj (2009) i Neoliberalizam, sudbina ili izbor (u koautorstvu, 2007). Njegova posljednja knjiga (objavljena u koautorstvu sa Vladimirom Gvozdenom) iza\u0161la je pro\u0161le godine u izdanju Adrese.<\/p><\/blockquote>\n

U kakvom su odnosu Marx i marksizam?<\/strong><\/p>\n

Marksizam je po sebi problemati\u010dan pojam, radi se zapravo o pojmu koji izvorno ima mobilizacijsko-ideolo\u0161ku ulogu. Samo religije se zasnivaju polaze\u0107i od imena oca, biolo\u0161kog osniva\u010da, arhi-mislioca: to ionako ne pristaje samoj stvari koja ovde mora podrazumevati bezobzirnu kritiku postoje\u0107eg. Oduvek je marksizam bio problemati\u010dan, tako i danas vi\u0161e odma\u017ee nego poma\u017ee. Naravno, znam da iza pojma marksizam stoji duga tradicija i sijaset konvencija, ali postavite sebi pitanje: kako je mogu\u0107e staviti u isti ko\u0161 recimo jednog Ernsta Blocha i Moishe Postonea ili Alfreda Sohn-Rethela? \u0160ta \u0107ete re\u0107i za jednog Badioua? \u0160ta \u0107emo govoriti za ne-bolj\u0161evisti\u010dki komunizam jednog Pannekoeka ili Paula Matticka? Gde je kohezija? Nije li ona previ\u0161e labava da bismo govorili o jednom entitetu? Pre nekoliko decenija su problem poku\u0161avali re\u0161iti sa figurom pluralizma marksizma, ali daleko je to od zadovoljavaju\u0107e solucije. Nama nije bitan marksizam nego da razmi\u0161ljamo o tome da li tradicija koja je makar u odre\u0111enoj vezi s Marksom nudi polazi\u0161ne ta\u010dke za kriti\u010dko promi\u0161ljanje dana\u0161njeg stanja kapitalizma i za alternativne forme dru\u0161tveno-ekonomskih posredovanja. Filologija koja istra\u017euje ispoljavanja Marxa je bitna, ali relevantnije je da li on nudi upori\u0161ne ta\u010dke za na\u0161e znanje danas, da li mo\u017ee da bude zna\u010dajan u odnosu na konkretne politi\u010dke intervencije. Marx je, mislim, jo\u0161 uvek referentna ta\u010dka za promi\u0161ljanje strukturalnih zakonitosti kapitalizma, ali tek kao po\u010detak, mada istovremeno, kao neizostavni osnovni impuls. Ko danas ho\u0107e ozbiljnu, a ne povr\u0161nu kritiku, jo\u0161 uvek se mo\u017ee osloboditi Marxa samo uz samozavaravanje.<\/p>\n

Konvencionalno gledano odnos Marxa i marksizma se postavlja u najmanju ruku dvojako. S jedne strane postavlja se pitanje da li je marksizam nu\u017ean ishod Marxa, da li se to \u0161to se de\u0161avalo pod zastavama razli\u010ditih marksizama mo\u017ee dedukovati iz njegovih projekcija poimanja. Da li je zamah utopije, ratni komunizam, slamanje mornara u Kron\u0161tatu, Gulag, Goli otok, razvla\u0161\u0107ivanje seljaka u posleratnoj Jugoslaviji itd. nu\u017ena posledica Marxovog zaleta? Da li je predodre\u0111eno da postoji vi\u0161ak nasilja koji je posledica jedne izvorne istorijske zablude, naime, Marxove? Druga orijentacija smatra da postoji i interpretativna i istorijska distanca izme\u0111u Marxa i marksizma; da je marksizam zbog kontekstualnih, empirijskih \u010dinjenica, zbog kontingentnih determinacija jednostavno skrenuo u drugim pravcima u odnosu na refleksivnost Marxa. Dakle, postoji sna\u017ena divergencija. Poznato je da je npr. Lenjin transponovao projekciju promene sveta na druga\u010diji refleksivni nivo, u drugo polje u odnosu na Nemca. Ali za mene bitno je i jedno tre\u0107e stanovi\u0161te. Naime, kompaktnog dela Marxa nema, postoji njegova orijentacija, ali \u010dak i to se mo\u017ee obezbediti samo sa rekonstruktivnim radom. Postoji njegov projekat, ali ne i program. Postoji njegova orijentacija, ali to nije politi\u010dka strategija. Postoje njegovi analiti\u010dki u\u010dinci, ali se oni moraju podvrgnuti tuma\u010denjima. Njegov istorijski u\u010dinak je nemoralisti\u010dka artikulacija strukturalnih zakonitosti kapitalizma koji je opisan kao sistem koji funkcioni\u0161e iza le\u0111a dru\u0161tvenih subjekata te koji figuriraju kao personifikacije razli\u010ditih robnih kategorija: pri tome kapitalizam se pojavljuje kao apstraktno zajedni\u0161tvo izbrazdano eksploatacijom. Marx se bavio istorijsko-logi\u010dkim presekom dinamike kapitala a marksizam se morao suo\u010davati sa kapitalizmom; Nemac se konfrontirao sa reprodukcijom kapitala, marksizam i sa socijalnom reprodukcijom kapitalizma: izme\u0111u tih stvari ne postoji kineski zid, ali postoje distance. A razumevanje objektivno-subjektivne dimenzije Marxovih razmatranja diferencira i dana\u0161nje teoreti\u010dare od Antonia Negrija do nema\u010dke Wert-Kritik, to je pozadina \u010dak i klasi\u010dnog diferenciranja izme\u0111u revolucije i reformizma. Razli\u010dite interpretacije po\u010dev od Ernesta Mandela i opet do Negrija se poku\u0161avaju izboriti s tim: kakva je veza izme\u0111u objektivne dinamike samouspostavljaju\u0107eg kapitala, objektiviteta kriznih tendencija i klasnih borbi, te \u0161trajkova, pobuna, otpora, razmaha subjektivnosti? Postoji li danas neka dijalektika izme\u0111u dinamike kapitala i klasnih borbi, ili se raskidaju veze? Neki marksisti su verovali da je kriza predvorje raspada kapitalizma, mi ipak znamo da je kriza mehanizam disciplinovanja i mehanizam vladanja pomo\u0107u straha, ali \u0161ta to zna\u010di? U kojoj meri je otpor autonoman i nezavisan od dinamike kapitala? Ne slu\u010dajno u istorijske uslove upleteni marksizam je decenijama takore\u0107i lovio subjekta koji je predodre\u0111en da izmeni kapitalizam, tako je ina\u010de i nastao marksizam koji se ciljno-hodno oslanja na radni\u010dku klasu. Delimi\u010dno razumljivo, ali to ipak nije Marx. Ina\u010de, to \u0161to se Kapital zavr\u0161ava tamo gde treba da po\u010dne analiza klasa, simptomati\u010dno je. Mi smo ovde na objektivnim granicama teorijske misli. Neodlu\u010deno je kod Marxa da li je radni\u010dka klasa koja je i sama deo kapitalisti\u010dke ma\u0161inerije tek odraz kapitalisti\u010dke logike, ili je ona, barem latentno, nosilac subjektivnosti koja \u0107e prevazilaziti svet. To je njegovo nasle\u0111e i nezavisno od Marxa rekao bih da je to objektivna protivre\u010dnost koja poga\u0111a svakog ko \u017eeli izmeniti kapitalizam. Odgovaraju\u0107e razlike izme\u0111u dana\u0161njih teoreti\u010dara kao \u0161to je Agamben ili Negri se pojavljuju i u vezi toga kako gledaju na odnos izme\u0111u sociologizovane radni\u010dke klase i filozofski postavljenog proletarijata koji nema \u0161ta da izgubi. Razli\u010diti marksizmi koji su nu\u017eno postajali kreativni interpretatori Marxovog dela su se zapravo suo\u010davali sa ovim momentom \u2013 kako izvesti revoluciju na osnovu subjektivnosti onih koji su ukotvljeni u okvirima kapitalizma. Dovoljan primer je isku\u0161avanje nepostojanja teorije tranzicionog perioda u Marxovom projektu od strane svih subjekata koji su se usmerili na promenu sveta. Ono \u0161to zovemo marksizmom itd. se nu\u017eno suo\u010davalo sa \u010dinjenicom da je politi\u010dka strategija tek potencijalna kod Marxa i da uop\u0161te postoji te\u0161ko\u0107a povezivanja strukturalne analize i analize koja adresira nekog konkretnog subjekta. U tom smislu, naravno, postoji divergencija izme\u0111u Marxa i marksizma, ali problem promene se ne mo\u017ee iscrpljivati s tim. Pitanje promene ionako zadire u polje mo\u0107i i nasilja a to se ne poga\u0111a ni s tim da na Marxa stavljamo hipoteku prapokreta\u010da nasilja ni s tim da ga purifikujemo od svakog nasilja. Moram, nadalje, da ka\u017eem i jednu frazu: Marx je zahtevan, ali stoga \u0161to je i razumevanje kapitalizma zahtevno. Apstraktnost Marxove misli korespondira apstraktnosti samog kapitalizma, ako ho\u0107ete to je izvesna kontra-apstraktnost. U vreme socijalizma su Marxa, dakako, vi\u0161e \u010ditali nego danas, kada se on uop\u0161te ne \u010dita, ali su uvek vi\u0161e voleli njegova egzoteri\u010dna, a ne ezoteri\u010dna dela. Oni, koji protiv Marxa mobilizuju prakticizam sa geslom da se prestane sa teoretizacijom zarad \u0161to ve\u0107e konkretnosti, duboko gre\u0161e: kompleksnost, neprovidnost, skrivanje su\u0161tine kapitalizma \u010dini nemogu\u0107im izbegavanje teorijske refleksije. To \u0161to je teorija bila od izuzetnog zna\u010daja za sve iole ozbiljne komuniste i vi\u0161e je nego simptomati\u010dno. I tu \u0107e nas Marx uvek \u010dekati, bez njega nema prodiranja u su\u0161tinu na\u010dina kapitalisti\u010dke proizvodnje \u017eivota.<\/p>\n

Za kakav pojam istine se zala\u017ee marksizam?<\/strong><\/p>\n

Problematiku istine moramo tematizovati iz perspektive dana\u0161nje relativizacije i progla\u0161avanja istine kao apriori nasilne. Iznalaze se razli\u010diti razlozi: istina je povezana sa idejama a one su izvorno totalitarne, istinu treba rastvoriti u iskaze subjektivnih preferencija, istina je povezana sa celinom a ona je nedosti\u017ena, postoji prevelika kompleksnost koja nas prevazilazi, te je bolje odustati od tra\u017eenja istine, ili se iskrcati kod krhkih, trenuta\u010dnih panorama o svetu, kako bi to Bruno Latour rekao. No odricanje od socijalne teorije totaliteta kapitalizma deluje paraliziraju\u0107e. Medijski izraz toga danas je figura \u201epost-truth\u201c, neka vrsta pasivnog nihilizma u pogledu spoznaje uop\u0161te. Neki su ovu kvazi-kategoriju prona\u0161li pro\u0161le godine posle pobede Donalda Trumpa u SAD-u, ali stvar je mnogo dublja. Morali bismo detaljno pratiti kako se do\u0161lo do ove situacije, verovatno da su i izvesni pravci postmoderne koji su se ustalili u akademiji doprineli tome. Derogacija istine bi da delegitimi\u0161e bavljenje sa kritikom ideologije: tako ne treba vi\u0161e govoriti ni o levici i desnici, nema ni konfrontacije povodom istine. Naravno, sa Marxom se ne sti\u017ee previ\u0161e lako do istine; njegov artikulisani metodolo\u0161ki zahvat prezentuje dola\u017eenje do istine koja je procesualna a nije neki gotovi proizvod koji se mo\u017ee ispostaviti kao na tacni. U svakom slu\u010daju, danas dominantna relativizacija vr\u0161i delegitimaciju ne samo istine, nego i bilo kakvog napora dosezanja istine: ova relativizacija ne \u0161tedi \u010dak ni nekada\u0161nji liberalizam koji je sam mnogo puta \u017ertva kapitalisti\u010dke dinamike prestajaju\u0107i da bude korektiv u odnosu na tu istu dinamiku. Ali, pogledajte i nauku: danas postoji posebna disciplina, naime, agnotologija koja se bavi proizvodnjom neznanja, \u0161to ne samo da nas poziva da ponovo tretiramo zamr\u0161eni odnos izme\u0111u znanja i mo\u0107i, nego i moduse proizvodnje znanja. Prema tome, oni koji jo\u0161 uva\u017eavaju Marxa, morali bi istrajavati na osloba\u0111anju istine, bez toga ni kritika ideologije dana\u0161njice, ni iole ozbiljan zahvat u odnosu na kapitalizam nije mogu\u0107.<\/p>\n

Sam Marx je govorio kako je komunizam neizbje\u017ean, ali on se distancirao od preciziranja kako bi to komunisti\u010dko dru\u0161tvo trebalo izgledati. Koji su po Vama glavni razlozi za takvu suzdr\u017eanost?<\/strong><\/p>\n

Jedan od razloga je i njegov teorijski izvor, Hegel, koji decidno govori o tome da postoji zabrana u pogledu teorijskog zahvatanja budu\u0107nosti. Marxu prili\u010di misao da postoji tek potencijalnost komunizma, ali da li \u0107e se komunizam ostvariti i na koji na\u010din to je ne\u0161to \u0161to je izvan teorijske kompetencije. \u010cak i mislilac koji radi na sprezi teorije i prakse mora da zna o pomenutoj nekompetenciji teorije. A put od potencije do aktuelnosti zahteva politiku i subjektivnost. Bele\u017eimo neke Marxove naloge povodom komunizma kao \u0161to je procesualno razgra\u0111ivanje takvih ekonomskih determinacija koje instrumentalizuju \u010doveka, ili graduelna dekonstrukcija nu\u017enosti koja porobljava, itd., ali sve se to izgovara odmeravanjem re\u010di. Primera radi, kada u Ekonomsko-filozofskim rukopisima govori o komunizmu Marx sti\u017ee do patosa povodom ljubavi i naznake da \u0107e drugi \u010dovek biti potreba, ali je i sudr\u017ean. Ta njegova reduktivnost i nesklonost u pogledu planiranja pr\u010dvarnice budu\u0107nosti o\u010digledno ima korena i u njegovoj opreznosti. Nisam siguran da je on to svesno i dosledno izveo u pogledu svakog detalja, ali objektivno ga je njegova logika terala u tom pravcu. Zna\u010di da teoreti\u010dar ne mo\u017ee da vidi ono \u0161to \u0107e praksa eventualno da postigne. Ne mo\u017eemo da idemo preko toga, ma kako \u017eeleli. I ta Marxova opreznost (mo\u017eemo, naravno, raspravljati o tome koliko je ta njegova opreznost bila uvek oprezna) ipak do\u010darava jednog mislioca koji nije \u017eeleo da planira tok emancipacije umesto realnih i konkretnih-telesnih ljudi. Nezavisno od Marxa mora biti jasno da postoji odre\u0111ena kontingentna praksa postoje\u0107ih subjekata koju nijedna teorijska refleksija ne mo\u017ee da vidi. Postoji Marxov projekat komunizma, ali da li \u0107e to neki adresat prihvatiti, to je izvan doma\u0161aja refleksije. \u010cim o tome raspravljamo ve\u0107 smo deo nekih prakti\u010dkih determinacija. I moram da ka\u017eem da je posredi i nesporazum: u stvari, o neizbe\u017enosti raspada kapitalizma su govorili zapravo gra\u0111anski mislioci kao \u0161to je bio Joseph Schumpeter koji je danas jedan od kultnih mislioca zbog involviranja figure preduzetnika. Neka se pogleda, recimo, \u0161ta on govori o sledu kapitalizam\/socijalizam. Iz Marxa, me\u0111utim, pre mo\u017eete izvesti dozu opreza, ponekad \u010dak i pesimizma. Iz Schumpetera se mo\u017ee i slede\u0107a stvar izvesti: on insistira na tome da kapitalizam ne mo\u017ee razviti moral, jer je izvorno amoralan, te mora parazitski da \u017eivi od prekapitalisti\u010dkog morala. Njegova bojazan jeste u tome da \u0107e kapitalizam prestati da postoji samo ako je kapitalizam, odnosno, ako razru\u0161i sve svoje spoljne pretpostavke. Ovaj strah bi savremeni poststrukturalista sagledavao kao strah od ekscesa sistema, a danas upravo to do\u017eivljavamo. Generalno gledano, to je samo primer toga da nije ta\u010dna ideologija potpune samoreferencijalnosti kapitalizma, jer on ne stvara sve svoje preduslove. I to bi, nadalje, zna\u010dilo da upravo u ovoj nekonzistentnosti kapitalizma bi se mogao roditi modus kontrasubjektivnosti.<\/p>\n

Autori poput Badioua i \u017di\u017eeka isti\u010du kako postoje veliki ljevi\u010darski momenti u dvadesetom stolje\u0107u kao \u0161to su radni\u010dki pokreti, demokracija masa, lenjinizam, socijalisti\u010dka dr\u017eava itd. \u2013 ali da je to pro\u0161lo i da te stvari ne treba obnavljati nego da treba ustrajati na Ideji komunizma kroz otvaranje novog modusa postojanja komunisti\u010dke hipoteze. Kako vi gledate na to?<\/strong><\/p>\n

Znamo da je obnovljen diskurs o komunizmu i da se isti diskurs poku\u0161ava izbaviti iz marginalnosti. Istovremeno, postoji bojazan da je danas politi\u010dka imaginacija uveliko izbledela, odnosno, da je dinamika kapitalizma razorila preduslove za politi\u010dku imaginaciju. Savremeni ekonomski sociolog Wolfgang Streeck u njegovoj analizi kraja kapitalizma sugeri\u0161e da je politi\u010dka imaginacija toliko splasnula usled dinamike kapitalizma da prvi put u modernitetu nastaje takva situacija da uprkos tome \u0161to je verovatno da \u0107e se vladaju\u0107i obrazac organizacije \u017eivota \u2013 kapitalizam \u2013 raspasti, ipak ne postoji nijedna vrsta alternativnog scenarija. Ako je tako, a ne mo\u017eemo to odbaciti kao smislenu hipotezu, to je dijagnoza koja govori o oronulosti alternativnih scenarija koje su nemogu\u0107e bez imaginacije. Svakako, stanje obiluje antinomijama. A povodom i jednog i drugog pomenutog mislioca u postavljenom pitanju moram da pomenem da iz mog vidokruga oni pokazuju odre\u0111ene deficite u pogledu promi\u0161ljanja onoga do \u010dega je Marxu stalo, a to je kritika politi\u010dke ekonomije. Kod Badioua, uprkos mog visokog uva\u017eavanja njegovih napora, vidim da njegov obnovljeni militantni platonizam zapravo ne tretira kapitalizam kao takav u vidu teorijskog problema. Naravno, znam da je naknadno uprili\u010dio odre\u0111ene intervencije povodom toga, ali mene to ne zadovoljava u potpunosti. Naime, ube\u0111en sam da bez artikulacije kapitalizma koji je jedna vrsta sveze izme\u0111u stalnosti i promene ne mo\u017eemo se ni pribli\u017eiti stvaranju mogu\u0107eg alternativnog scenarija. Transcendencija da, ali mora se strpljivo raditi na imanentnosti koja u kapitalizmu uvek podrazumeva politi\u010dko-ekonomske determinacije. Kod \u017di\u017eeka je to ne\u0161to druga\u010dije, ali u nekim njegovim iskazima ipak pronalazim deficite u pogledu artikulacije politi\u010dke ekonomije, kao npr. povodom artikulacije tzv. kognitivnog kapitalizma gde on zapravo klizi prema italijanskom operaizmu insistiraju\u0107i na anahronosti zakona vrednosti na svetskom planu. Jako kratko i tek kao neodgovorna deklarativna tvrdnja: mada cenim analiti\u010dke u\u010dinke lakanizma u pogledu artikulacije fenomena kapitalizma, i mada volim iskaze o nekonzistentnosti strukture, meni se \u010dini da Lacan istovremeno emituje strukturalisti\u010dki isprepariranu paralizovanost na osnovu predeterminisanosti simboli\u010dkog poretka. Nespremnost Lacana da uva\u017eava posebnost onoga \u0161to se de\u0161avalo 1968. mene samo poja\u010dava u tom uverenju. \u017di\u017eek na ovde ve\u0107 pomenuto pitanje odnosa izme\u0111u kapitala koji stvara svoje pretpostavke i subjektivnog-konfliktnog-klasnog opho\u0111enja odgovara sa teorijom akta koja po meni oskudeva u socio-ekonomskim determinacijama. I mada sam kriti\u010dan prema nekim elementima Foucaultovog mi\u0161ljenja i povodom neoliberalizma i povodom latentnog historicizma, njegove putanje su jo\u0161 uvek referentna ta\u010dka za mene, naro\u010dito s obzirom na fenomen otpora. \u017di\u017eek ina\u010de govori o tome da bismo trebali da do\u0111emo do nulte ta\u010dke ponovnog po\u010detka, ali to nije potpuno u skladu sa tim da je Lenjin za njega izvor u pogledu mogu\u0107eg, dakako, refleksivnog ponavljanja. Badiou poku\u0161ava uskladiti kriti\u010dku kategoriju ve\u010dnosti i istori\u010dnosti, poimanje strukturalnih datosti koje nas bacaju u inerciju, i postuliranje subjektivne volje, odnosno, politi\u010dke intervencije. Relevantna je njegova usredsre\u0111enost na dana\u0161nju situaciju, tematizacija energije savremenih pobuna\/otpora, \u010dak se, barem u obrisima, mo\u017ee \u010ditati kod njega i o dijalekti\u010dkoj tenziji izme\u0111u pobuna i kapitalisti\u010dke logistike, odnosno, forme cirkulacije kapitala. Uputna je i njegova tvrdnja koja bilo kakvu ideju, tako i ideju komunizma \u017eeli da upi\u0161e u postoje\u0107e determinacije sveta, uva\u017eavaju\u0107i tenziju izme\u0111u za njega toliko bitnog doga\u0111aja i istorijskih okolnosti i uvi\u0111aju\u0107i nedostatnost atemporalne komunisti\u010dke ideje koja tra\u017ei politi\u010dku formu. Ukoliko komunisti\u010dka hipoteza to podrazumeva, naime posredovanje izme\u0111u ideje i savremene konstelacije, medijaciju izme\u0111u politi\u010dke ekonomije kao anatomije kapitalizma, subjektivnosti i istorije, onda nemam ni\u0161ta protiv toga. Struktura kapitalizma se nije promenila, robne determinacije su i dalje postoje\u0107e, ali se one pojavljuju u drugim formama: ne treba sporiti da je mnogo toga promenjeno povodom kompozicije radni\u010dke klase, industrijskih obrazaca itd. Ipak, nagla\u0161avam da nikakav razgovor o komunizmu ne mo\u017ee biti smislen ukoliko se ne doti\u010de pitanja eliminacije podele rada i najamnog rada i pitanja prodiranja u robne odnose. Ina\u010de odista sti\u017eemo do nadistorijske hipoteze o razli\u010ditim komunizmima kao o mestu gde se razvijaju utopije o zajedni\u010dkosti, i gde se razvija retorika protiv privatne svojine. Razumem naznake koje tvrde da kod Badioua atemporalna platonisti\u010dka hipoteza ima polemi\u010dki naboj, ali i govor o komunizmu se mora dr\u017eati u okvirima istorijskih determinacija. Protiv Badioua bih ipak naglasio da se imanentnost ne mo\u017ee artikulisati ukoliko se odri\u010dete kritike politi\u010dke ekonomije. Da je komunizam pokret koji tek u svojoj procesualnosti stvara ciljeve, to se mo\u017ee izvesti iz odre\u0111enih ispoljavanja Marxa.<\/p>\n

U kojim momentima i gdje po Vama Marx pada ispod svog refleksivnog nivoa? Bismo li mogli govoriti o gre\u0161kama kada govorimo o njegovom nezaokru\u017eenom djelu?<\/strong><\/p>\n

Ne bih govorio o gre\u0161kama koliko o tome da katkad nije mogao da izdr\u017ei svoja sopstvena merila. Zadatak pred njim je bio neizmerno te\u017eak i postoje padovi u njegovoj misli. Ipak, moramo biti dovoljno strogi i meriti Marxa Marxom, tek onda izvla\u010dimo raspravu iz akademskih diskursa. Tako da osciliram izme\u0111u strogosti i tra\u017eenja alibija. Jer, \u010dini se da njegov izazov duboko zadire, i ne slu\u010dajno mogla bi se napisati \u010ditava biblioteka o nesporazumima i pogre\u0161nim razumevanjima povodom njega. Prvo, on nikada nije bio akademski mislilac koji je u miru mogao da zaokru\u017ei svoje delo uprkos tome \u0161to se upravo u njegovom vremenu ustalilo akademsko diferenciranje razli\u010ditih nau\u010dnih disciplina. Njegov zahvat u pogledu kritike politi\u010dke ekonomije se nigde ne mo\u017ee uklopiti, naro\u010dito ne u akademsku sferu, jer se njom upravo kritikuju parcelizacija nauka sa dalekose\u017enim efektima po bi\u0107e \u010doveka. Danas se iznova izdaju njegova ukupna dela koja pokazuju ne samo erudiciju, nego i zavidno poznavanje svojevremene literature, ali i iznova publikovani opus pokazuje krivudave linije, skokove, gestove restruktuiranja. Drugo, ne samo da apatrid Marx nema zaokru\u017eeno delo, nego on je i veliki po\u010detnik. \u010cesto je iznova po\u010dinjao i zapravo ima veoma malo njegovih dela koja su zaista i zavr\u0161ena. Gre\u0161ke, zablude, padovi? U jednom trenutku, ako se dobro se\u0107am, 1857. godine, kada Marx uveliko radi na Kapitalu, on pi\u0161e Engelsu da je prava \u0161teta \u0161to je izbila velika ekonomska kriza, on ne\u0107e mo\u0107i da zavr\u0161i Kapital jer \u0107e ekonomska kriza da oduva kapitalizam. To je bila naivna vera u logiku sloma koja je kasnije i promovisana od strane Druge internacionale. Postoji i geneza njegove misli: ako pogledate jo\u0161 uvek interesantne i relevantne Ekonomsko-filozofske rukopise koji obiluju fantasti\u010dnim fragmentima, on tamo zagovara skoro istu koncepciju ekonomskih zakonitosti kao klasi\u010dna politi\u010dka ekonomija. I politi\u010dki je gre\u0161io, tako recimo povodom Indije, odnosno imao je neke izlive evrocentrizma. 1848. godine je zagovarao vulgarno-hegelijanske misli u pogledu u kojoj meri su Sloveni na istorijskoj razini itd. Mora se kriti\u010dki tuma\u010diti njegovo insistiranje na akcionarskom dru\u0161tvu koje on predstavlja kao neku vrstu prevazila\u017eenja kapitalizma: iz perspektive dominacije korporativnog upravljanja, ili pro\u0161irivanja korporativnog upravlja\u0161tva,to izgleda kao drasti\u010dna redukcija. Ipak, ponavljam, njegov u\u010dinak jeste da je interpretirao strukturalne odre\u0111enosti kapitalizma \u0161to trpi vreme. Pre dvadeset godina u jeku tranzicije, globalizacije etc. u dru\u0161tvenim naukama su po\u010deli da tematizuju varijetete kapitalizma. Posle toga u jeku krize iz 2008. uvidelo se da mo\u017eda postoje razlike u kapitalizmima, mo\u017eda postoji npr. razlika izme\u0111u Nema\u010dke i Srbije u pogledu odnosa kapitalizma i demokratije itd., ali tek na jednoj skali. I da se to ipak mora izvesti iz strukturalnosti kapitalizma kao takvog. A tu je Marx nezamenljiv, \u010dak mislim da je ovo po mnogo \u010demu njegovo vreme: svetski protegnuti-pro\u0161ireni kapitalizam vanredno aktualizuje njegovu strukturalnu analizu. I korporacije se moraju razumeti u kontekstu njegovih analiza o personifikaciji kapitala, i zgoda povodom subjektivnosti i desubjektiviranja.<\/p>\n

Vi ka\u017eete kako je ljevica uvijek u gr\u010du kada se suo\u010dava sa jednim slo\u017eenim historijskim fenomenom kao \u0161to je nacija i da je ljevica uvijek osje\u0107ala odre\u0111enu vrst nelagode kada je trebala da se suo\u010di sa njom. Odakle proizlazi ta neugoda?<\/strong><\/p>\n

Ta nelagoda je dvostruka. Negativno iskustvo levice koje se vezuje za 1914. godinu i istorijsko priklanjanje ratno-nacionalnim ciljevima od strane socijal-demokratije u doti\u010dnoj godini je ostavilo traumu koja se samo pogor\u0161ava sagledavanjem \u010dinjenice da je nacionalizam toliko puta odneo pobedu i u XX i u XXI veku. Ne\u0107emo zaboraviti ko se tada borio protiv uzavrelog nacionalizma. I moji problemi sa socijal-demokratijom proizilaze i iz tog istorijskog deficita. Ali, pomenuta nelagoda proizilazi i iz antinomije samoga nacionalnog bi\u0107a. Ne mo\u017eemo se osloboditi od toga da je nacija istovremeno i re\u0161enje i problem. Ne slu\u010dajno, Nicos Poulantzas je upozoravao da je marksizam ostao prekratak u pogledu nacije, \u0161to dovodi do paralize od strane levice koja \u010desto bje\u017ei od tretiranja nacije kao od kuge boje\u0107i se da ne upadne u kolote\u010dinu nacionalisti\u010dkog promiskuiteta. Ali, mo\u017eda popularno re\u010deno, nacija je previ\u0161e bitna da se prepusti nacionalistima. Zapravo, istorijski posmatrano nacija kao zajednica mobilizacije nastaje i na osnovu odre\u0111enih demokratskih aspiracija spram institucionalizacije biolo\u0161ki odre\u0111enih privilegija. Po tome, ona je zajednica, jedna vrsta utelovljenja onih koji su jednaki i adresirani su na osnovu biopolitike ro\u0111enja i smrti, to su oni koji su povezani lancem mrtvih, dakle, tradicijom nastalih i propadaju\u0107ih tela. Istovremeno, nacija je i robna zajednica, komunija onih koji su povezani ekonomskim nacionalizmom u kapitalizmu: Marx u kriti\u010dkom naletu govori o naciji kao o apstraktnoj i iluzornoj zajednici, kao o komunitarnoj strukturi \u010diji delovi su povezani apstrakcijama u kapitalizmu. Iluzornost nije fatamorgana, puka iluzija, nego kao feti\u0161izam robe, konstitutivna projekcija, pri \u010demu pozivanje na naciju kao objedinjenu zajednicu prikriva kako dru\u0161tvene tako i klasne protivre\u010dnosti. Te\u0161ko\u0107a analize je i u tome da je nacija istovremeno i izvor afektivnih energija, viktimizacije, ali i racionalnih strategija povodom kapitalisti\u010dkih normi. Uvek je nacija povezana sa kapitalizmom, ali nikad ne u pukom funkcionalnom smislu; naprotiv, to i jeste problem, \u0161to ona ima odre\u0111enu autonomiju u odnosu na politi\u010dko-ekonomske determinacije kapitalizma. Pitanje je da li se danas mo\u017ee govoriti u istom smislu o naciji kao \u0161to se moglo govoriti u devetnaestom veku? Neki teoreti\u010dari kojima bih se i ja priklonio, mada sa izvesnom skepsom, zagovaraju dihotomiju izme\u0111u nacije i etniciteta. Opisa\u0107u to na primeru. Ako se uzimaju u obzir nacionalne rekonstrukcije istorije, onda je arhetip \u017ertva: ona je glavna figura nacije sa pedago\u0161kim i mobilizacijskim efektima. Ali, kasni kapitalizam ima nelagodu sa \u017ertvom: on potencira disciplinu, izdr\u017eavanje prekarnosti u radu, fleksibilnost na tr\u017ei\u0161tu rada. Istovremeno nudi se izbavljenje: ukoliko ste svoj sopstveni preduzetnik, kako bi smo to rekli pomalo u Foucaultovom stilu, onda \u0107ete do\u0107i u situaciju da svaka emocionalna investicija, i uop\u0161te investicija svoje sopstvenosti dovodi do toga da u\u017eitak nadvisuje \u017ertvovanje. Margaret Thatcher je bila rekla: stvar nije u ekonomiji nego u promeni du\u0161e; eto, ako ste spremni da promenite du\u0161u otvarate vrata prema nadre\u0111enosti u\u017eitka u odnosu na \u017ertvu. Da zloupotrebim Lacana: sti\u017eete u luku vi\u0161ka u\u017eivanja. Naravno, sve to je paradoksalno: danas \u017eivimo u epohi viktimizacije, svi su \u017ertve nekada\u0161njeg navodnog komunizma koji je razorio zajednicu itd. No to nije \u017ertva, nego instrumentalizacija figure \u017ertve zarad u\u017eitka. Ina\u010de, i bez namere da ovde tematizujem razloge jugoslovenskih ratova, ovaj momenat obja\u0161njava mnogo toga \u0161to se de\u0161avalo u jugoslavenskim ratovima. Gdegde nije postojala spremnost na \u017ertvu uprkos nekim gromoglasnim retorikama, ali je itekako bilo spremnosti i sklonosti ka etnifikovanim oblicima u\u017eivanja. Uostalom, da li ste ikada \u010duli od savremenih etnicista da se odri\u010du neoliberalnih zadovoljstava, nebuloznog hedonizma neolioberalizovanog dru\u0161tva? Da li ste ikada \u010duli od savremenih desni\u010dara \u0161irom Evrope da negiraju neoliberalizam, jer ukoliko kritikuju onda izla\u017eu kritici tek inostrani neoliberalizam, ali kapitalizam kao takav tretiraju kao svetu kravu? I to je ono \u0161to dovodi do toga da nacionalizam klizi prema etnicizmu; nemojte zaboraviti da je nacija ipak politi\u010dka zajednica, a etnicitet, pak, ostaje na prepoliti\u010dkoj ravni. Danas etnicitet, koji se danas pogre\u0161no dovodi u vezu sa do nesvesti instrumentalizovanog pojma populizma, figurira kao medij depolitizacije najbitnijih pitanja, bez obzira da li se radi o migrantima ili o klasama. Pogledajte uostalom usamljenost jednog Vila Kimlike danas, ina\u010de rodona\u010delnika politi\u010dke filozofije u multikulturalnom klju\u010du, koji je po samorazumevanju zagovornik liberalnog nacionalizma. Danas to izgleda kao neki ostatak XIX veka! Jer, odista, nacija se mo\u017ee promisliti samo na osnovu politi\u010dkih posredovanja. Etnifikacija se pojavljuje kao ishod nastupa koji tra\u017ei mitsku izvornost i autenti\u010dnosti i finalizuje se u tautolo\u0161kom identitetu \u201eja sam ja zato \u0161to sam ro\u0111en kao takav i shodno tome imam odre\u0111ene zahteve\u201c i tu se stvar zapravo i zavr\u0161ava. Tako da shodno tome \u0161to je kasni kapitalizam proizveo depolitizaciju, depolitizovao je i naciju. Valjalo bi analizirati zapravo me\u0111usobni uticaj etniciteta i nacije, njihove interferencije, ali uvek u kontekstu kapitalisti\u010dkih posredovanja i to ne samo u kulturalisti\u010dkoj, kako se to \u010desto radi, nego i u politi\u010dko-ekonomskoj perspektivi. To poku\u0161avam da sledim u svojim \u010dlancima. Pitanje sa kakvim uspehom.<\/p>\n

\u010cesto se govori o nasilju kao inherentnom dijelu emancipacije. Je li mogu\u0107e prevazi\u0107i kapitalizam bez nasilja?<\/strong><\/p>\n

Nije mogu\u0107e. Potpuna pacifikacija dubokih transformacija je naivna. Svaka promena sveta je povezana sa odre\u0111enim stepenom nasilja, jer zadire u postoje\u0107e interesne sveze, motivacije i o\u010dekivanja a koja su odre\u0111ena postoje\u0107im sistemom. Bez sumnje, ova konstelacija pripisuje odre\u0111enu vrstu tragi\u010dnosti svakoj revoluciji ili radikalnoj promeni sveta. Ali mora se raspravljati o stepenu i apsolutno po\u017eeljnoj minimalizaciji nasilja. Problem je u tome da se zamagljuje problematika nasilja \u010dak i na levici koja je povodom toga dospela u defanzivu. Ona se povla\u010di i zauzima odbrambenu poziciju boje\u0107i se toga da \u0107e na nju nalepiti stigmu nasilnosti. Levica bi trebala da istrajava na strpljivoj kritici svih oblika nasilja koji danas postoje i istovremeno da bude otvorena prema svojim sopstvenim potencijalima povodom nasilja.<\/p>\n

Dakle, sterilna kritika nasilja je ideologizovana posle pada istorijski postoje\u0107ih socijalizama; smatra se da sama emancipacija proizvodi nasilje, da se emancipacija kao takva izjedna\u010dava sa nasiljem. Ali, ne treba zaboraviti da ne postoji ni jedan oblik kapitalizma koji ne sadr\u017ei u sebi odre\u0111enu dozu nasilja, bez obzira da li se radi o genezi kapitalizma, ili o reprodukciji kapitalizma. Pre \u0107e biti da su upravo ljudi koji su razmi\u0161ljali na Marxovim tragovima nalazili za shodno da sistemati\u010dno i refleksivno tretiraju problem nasilja uop\u0161te. Koga interesuju razli\u010diti izlivi nasilja povodom prodora kapitala u razli\u010ditim segmentima sveta? Da li \u0107ete ikada na\u0107i ozbiljniju kritiku nasilja kod jednog Hajeka ili Miltona Fridmana i drugih, osim veoma reduktivnih refleksija? Re\u0107i \u0107u i dva istorijska primera u kolikoj je meri upravo teoreti\u010darima i prakti\u010darima u Marksovom kontekstu stalo do istrajnog tretiranja nasilja. Rasprave marksiste-mislioca \u0110er\u0111a Luka\u010da koji se barem dva puta na\u0161ao u ulozi prakti\u010dnog subjekta menjanja istorije o bolj\u0161evizmu kao moralnom problemu ili o odnosu taktike i etike su jo\u0161 uvek paradigma. Lutaju\u0107i Holan\u0111anin, Jevrej-Ma\u0111ar-Jugosloven iz Vojvodine, pisac Drvarskog dnevnika i drugih dela, \u010dlan Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti posle 1945, \u0161ti\u0107enik Miroslava Krle\u017ee, Ervin \u0160inko, i sam prakti\u010dni revolucionar, je pisao o problematici promene dru\u0161tva i nasilja na svetskom nivou. Danas, pak, frapantno je da je doti\u010dno pitanje tabuizirano, \u0161to na kraju doprinosi stanovitim zabunama i nedoumicama. Izvesno da je to posledica toga da se ideolo\u0161ki polazi od toga da nema alternative.<\/p>\n

Po\u010detkom devedesetih dogodilo se ono \u0161to je Badiou nazvao \u201emra\u010dnim slomom\u201c. Realsocijalisti\u010dki sistemi su pali i zamijenjeni su tr\u017ei\u0161nim ekonomijama. Nama se kao dominantni narativ onoga \u0161to se doga\u0111alo prije i neposredno nakon pada Berlinskog zida name\u0107e onaj neoliberalni. Kako vi gledate na period realsocijalisti\u010dkih sistema koji su bili na geopoliti\u010dkoj pozornici u jednom vremenskom periodu?<\/strong><\/p>\n

Ne mo\u017eemo izostaviti makar kratko bavljenje starom temom da li je to bio socijalizam uop\u0161te? To nije uop\u0161te antikvarno pitanje, naprotiv, to jeste pitanje sa dalekose\u017enim prakti\u010dnim konsekvencama. Liberalna kritika socijalizma se ne dvoumi, ona insistira na tome da je to socijalizam od po\u010detka do kraja. Naravno da mo\u017eemo raspravljati o tome \u0161ta je uop\u0161te socijalizam, to je po sebi jedno relevantno pitanje, ostavljam to po strani. Razli\u010diti sistemi u srednjoj i isto\u010dnoj Evropi su u ime socijalizma uglavnom menjali titulara vlasnika, razvla\u0161\u0107ivali, prisvajali tada postoje\u0107e re\u017eime vlasni\u0161tva i realizovali nacionalizaciju. To se mora razumeti u doti\u010dnom istorijskom kontekstu, ali izvesno je da transformacija sistema vlasni\u0161tva po sebi nije nikakav socijalizam, jer socijalizam, minimalno, podrazumeva duboku promenu u proizvodnji \u017eivota, rekonceptualizaciju modusa i raspodele vi\u0161ka, \u0161to bi zna\u010dilo da vi\u0161kom ne upravljaju oni koji su otu\u0111eni od, da progovorimo ortodoksnim re\u010dnikom, neposrednih proizvo\u0111a\u010da a koji stvaraju vi\u0161ak. Ovde treba tra\u017eiti i odre\u0111ene slepe ulice jugoslovenskog samoupravnog socijalizma koji je zapravo zavr\u0161avao na izvesnim prudonovskim putevima, odnosno kombinovao bolj\u0161evisti\u010dke putanje sa Prudonom, mada se mora ipak re\u0107i da je to jedini projekat koji bi jo\u0161 izazivao teorijsku pa\u017enju. Tako da ako ka\u017eemo da promena vlasni\u0161tva po sebi nije socijalizam, onda \u0107emo do\u0107i do toga da se istorijski u\u010dinak takozvanih socijalizama iscrpljivao u dirigovanju naknadne modernizacije i korekcije socijalnog stanja. Istorijski u srednjoj i isto\u010dnoj Evropi ionako slaba\u0161ni kapitalizam je bio optere\u0107en mnogobrojnim recidivima te imao stanovite probleme u pogledu realizacije modernizacije. Kada su komunisti do\u0161li na vlast, naravno, sa planom i programom gra\u0111enja komunizma, mislili su da je istorija zavr\u0161ena, ali su se na\u0161li u situaciji subjekata odozgo izvedene modernizacije. \u010cinili su to mada naravno nisu znali \u0161ta rade. Ako sad poku\u0161avamo promi\u0161ljati stvari i dosada\u0161nju dinamiku istorije, dakako retrospektivno, onda mo\u017eemo da ka\u017eemo da se desilo ne\u0161to sasvim suprotno u odnosu na ono \u0161to su nekada\u0161nji komunisti o\u010dekivali \u2013 to da \u0107e, shodno logici faznih promena, posle socijalizma (kao znak istorijske zrelosti) nastati komunizam. Ovde je posle socijalizma nastao kapitalizam, mada ne u onom smislu kako je to ideolo\u0161ki projektovano, naime u smislu povratka navodnoj normalnosti. Ina\u010de, ne potcenjujem istorijske u\u010dinke ovih socijalizama, oni su jedno vreme izvojevali visoku stopu rasta, stvorili dru\u0161tvenu mobilnost koja je donela egalitarne tendencije, socijalnu sigurnost, mada uz sve poznate slabosti, sa demokratskim deficitima, gdegde sa uniformizacijom dru\u0161tvenog \u017eivota. Ideolo\u0161ki stav koji to pori\u010de i sugeri\u0161e da je socijalizam epoha potpune gre\u0161nosti jednostavno ne uzima u obzir modernizacijske\/egalitarne rezultate. Nemojte zaboraviti da su izvesni kriti\u010dari prejudicirali da \u0107e to trajati samo 3 meseca. Prema tome, \u010dak i realni socijalizam je imao uzlaznu fazu, jer su se ti posleratni sistemi, koji se zajedno mogu nazvati sistemima blagostanja, posle Drugog svetskog rata razvijali visokim ritmom, mada uz iscrpljivanje prirode. Nije slu\u010dajno da kriza kapitalizma i kriza socijalizma nastaju simultano, to su sedamdesete godine, i kao \u0161to znamo to je epoha kada kapitalizam i kapital preduzimaju kontraofanzivu: neoliberalna agresivnost, dana\u0161nja neoliberalizacija jeste posledica toga. Mada ne treba zaboraviti: neoliberalizam je samo odraz dinamike kapitalizma a ne obrnuto. I nisu novi sistemi toliko tr\u017ei\u0161ni: pominjanjem tr\u017ei\u0161ta se mistifikuju stvari i stupa se u neplodnu diskusiju, malo toga se danas mo\u017ee razumeti iz rakursa tr\u017ei\u0161ta koliko iz perspektive razli\u010ditih modaliteta kretanja kapitala.<\/p>\n

Prometej.ba<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Alpar Lo\u0161onc: Svaka promena sveta je povezana sa odre\u0111enim stepenom nasilja, jer zadire u postoje\u0107e interesne sveze, motivacije i o\u010dekivanja a koja su odre\u0111ena postoje\u0107im sistemom<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":192500,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-224575","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/224575","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=224575"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/224575\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/192500"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=224575"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=224575"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=224575"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}