{"id":223589,"date":"2017-03-27T08:18:34","date_gmt":"2017-03-27T06:18:34","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=223589"},"modified":"2017-03-27T08:20:19","modified_gmt":"2017-03-27T06:20:19","slug":"jugoslaviju-vidim-kroz-politiku-mira","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2017\/03\/27\/jugoslaviju-vidim-kroz-politiku-mira\/","title":{"rendered":"Jugoslaviju vidim kroz politiku mira"},"content":{"rendered":"

Razgovarao: Sre\u0107ko Pulig<\/strong><\/p>\n

\"Branislav<\/a>Beogradski teoreti\u010dar i povjesni\u010dar umjetnosti Branislav Dimitrijevi\u0107 <\/strong>predstavio je u Zagrebu svoju knjigu \u2018Potro\u0161eni socijalizam. Kultura, konzumerizam i dru\u0161tvena imaginacija u Jugoslaviji (1950-1974)\u2019, koju je objavila beogradska izdava\u010dka ku\u0107a “Fabrika knjiga”. Ovaj autor knjiga i kataloga o modernoj i suvremenoj umjetnosti, kustos i suradnik mnogih muzeja, ovdje se oku\u0161ao u tematici kulturalnih studija.<\/p>\n

\u0160to ste mislili pod sintagmom \u2018potro\u0161eni socijalizam\u2019?<\/strong><\/p>\n

Postojala je ideja da se knjiga zove \u2018Kako smo potro\u0161ili socijalizam, a pritom se smejali\u2019, \u0161ta bi bila parafraza naslova knjige Slavenke Drakuli\u0107 \u2018Kako smo pre\u017eivjeli komunizam i pritom se smijali\u2019. Zanimala me ta ambivalencija: s jedne strane konstatacija da je socijalizam istorijski period koji je iza nas, a s druge da je u idejnom smislu jo\u0161 neuhvatljiv i da je ne\u0161to \u0161ta nikada u potpunosti nije bilo ostvareno. Naslov poziva na tu vrstu ambivalencije, nada se da \u0107e neki \u010ditaoci da se iznerviraju tim naslovom. Izabrao sam konkretnu istorijsku sekvencu od 1950-ih do sredine 1970-ih, kada po mojoj tezi ve\u0107 mo\u017eemo prepoznati sve one elemente koje zovemo postsocijalisti\u010dkom tranzicijom. Tema prava ljudi na robu \u0161iroke potro\u0161nje uvodi se ve\u0107 negde 1958., da bi se sredinom 1960-ih privrednom reformom uvodili neki elementi tr\u017ei\u0161ne privrede. \u010citav ovaj period zanimljiv je po tome \u0161ta dolazi nakon vremena kada je Jugoslavija po svim ekonomskim merilima postigla najve\u0107i privredni rast u Evropi u 20. veku. Ova reforma socijalizma bila je nekakva nova faza u tom uspehu, ali je istovremeno sa sobom donela i ideje liberalne imaginacije da je tr\u017ei\u0161te ono koje proizvodi blagostanje, a blagostanje dovodi demokratiju, \u0161ta je prodrlo u sistem zasnovan na druga\u010dijoj imaginaciji.<\/p>\n

Stimulisanje potro\u0161a\u010dke \u017eelje<\/strong><\/p>\n

Uvodno spominjete dva kriva pristupa jugoslavenskoj kulturi danas. Jedan je teorija o totalitarizmu, koja je dosjetkom vlasti o njih dva u Hrvatskoj ve\u0107 nanijela puno \u0161tete, jer da fa\u0161izma nema, a komunizam uvijek prijeti. A druga je jugonostalgija, u biti ona za \u2018normalnim \u017eivotom\u2019, u smislu ba\u0161 potro\u0161a\u0161tva. No sada postoji i ne\u0161to tre\u0107e, a to je lijeva kritika Jugoslavije. Ona ima svoje probleme kontinuiteta i diskontinuiteta, pa i sekta\u0161kog pristupa.<\/strong><\/p>\n

Jo\u0161 je Edvard Kardelj po\u010detkom 1970-ih tvrdio da je najve\u0107i protivnik samoupravnog socijalizma nova levica. Ja bih rekao da je to bila jedna vrsta histeri\u010dnog vi\u0161ka, ne\u010dega \u0161ta sistem nije uspevao ni na koji na\u010din da interiorizuje i ne\u0161to \u0161ta se i dan-danas ne mo\u017ee potpuno da interiorizuje. Te ideje dolazile su ipak kao deo kulturalnih identiteta i teorijske misli koji su stvarani u razvijenom delu sveta i nisu bili ni na koji na\u010din vezani uz socijalisti\u010dki sistem.<\/p>\n

Kako onda objasniti maoiste u Parizu \u201868? No pustimo to. Namjerno u knjizi niste htjeli razdvajati kulturu toga vremena na oficijelnu i disidentsku. Jer radilo se o idejnoj borbi o prirodi jednog sistema, koji je bio otvoren za su\u010deljavanja.<\/strong><\/p>\n

To je najbitnije. A vidi se i u produkcionom smislu. Zato svu produkciju toga vremena i mo\u017eemo zvati socijalisti\u010dkom kulturom. Filmovi prepoznati kao disidentski nisu nastajali izvan sistema, scenarije su odobravale komisije, a nastajali su unutar kino-klubova, manjih produkcionih zajednica, ali i velikih kompanija. Mo\u017eemo \u010dak re\u0107i da su oni u smislu sadr\u017eaja bili vi\u0161e socijalisti\u010dki od nekih produkata oficijelne kulture. Poznati je primer film \u2018Ljubav i moda\u2019 re\u017eisera Ljubomira Radi\u010devi\u0107a, koji je zabavni, mejnstrim film, i u sebi ne sadr\u017ei nikakve socijalisti\u010dke vrednosti, a nije ni na koji na\u010din zvani\u010dno dovo\u0111en u pitanje. S druge strane ljudi poput Du\u0161ana Makavejeva mislili su da je socijalizam dinami\u010dna stvar, pa da treba uvek iznova utvrditi \u0161ta su njegove vrednosti. Trebamo razbiti tu totalitarnu paradigmu, koja vidi monolitni sistem, kao npr. u novijem filmu \u2018Cinema Komunisto\u2019 Mile Turajli\u0107, u kojem ispada da je Tito donosio odluke o tome \u0161ta i kako \u0107e biti u kinematografiji prikazano, \u0161ta je potpuna mistifikacija. Postojalo je dinami\u010dno su\u010deljavanje stavova i o njima se otvoreno razgovaralo. \u017delimir \u017dilnik napri\u010dao se anegdota o tome kako je vodio ozbiljne polemike s visokim partijskim kadrovima, bore\u0107i se za svoje razumevanje socijalizma.<\/p>\n

To je i vrijeme hladnog rata, koji je utjecao i na jugoslavensku kulturu?<\/strong><\/p>\n

Jedna od glavnih strategija s ameri\u010dke strane bio je upravo kulturni hladni rat, stimulisanje nekakvih formi potro\u0161a\u010dke \u017eelje, pokazivanje razlika u potro\u0161a\u010dkom kapacitetu ljudi. Poznat je slu\u010daj ameri\u010dke izlo\u017ebe u Moskvi 1958., povodom koje su Hru\u0161\u010dov i Nixon vodili \u010duvenu \u2018kuhinjsku debatu\u2019 o tome \u010dija je kuhinja bolja. Izlo\u017eba je bila zasnovana na centralnosti mita po kome su socijalisti\u010dke zemlje zemlje sivila, neima\u0161tine i nemanja osnovnih potro\u0161a\u010dkih dobara, tj. robe. Ispostavilo se da je to, kako je proces napredovao prema 1980-ima, bio jedan od najja\u010dih oblika kolonizacije svesti ljudi koji su \u017eiveli u socijalizmu. Uvo\u0111enje novog utopijskog ozna\u010ditelja blagostanja postojalo je 1960-ih i u SSSR-u, no o tome smo bili slabo obave\u0161teni, pa nam je ono izgledalo kao velika jugoslovenska iznimka.<\/p>\n

Zanima vas i pitanje stvaranja novog \u010dovjeka, ne samo u nas nego poslije svake socijalisti\u010dke revolucije, naro\u010dito kao dio kulturne politike?<\/strong><\/p>\n

Da. Na primer posle Oktobarske revolucije postavlja se pitanje kako dinamizovati promene i osigurati podr\u0161ku. Zato mi je interesantan taj period po\u010detka 1920-ih godina, kada je uveden NEP, a Trocki se u knjizi \u2018Pitanja o na\u010dinu \u017eivota\u2019 bavi detaljima svakodnevnog \u017eivota. Radnik koji je temelj novoga dru\u0161tva ne mo\u017ee izneti to novo dru\u0161tvo, jer nema ni pribli\u017ene navike da postane taj novi \u010dovek. Me\u0111utim, ta razlika izme\u0111u makro i mikro nivoa dru\u0161tva ostaje najve\u0107om. Pa i danas, u doba liberalne kontrarevolucije, srpski premijer Aleksandar Vu\u010di\u0107 kritizira radnike, jer ho\u0107e da oni rade kao \u0160ve\u0111ani. Ali i Lenjin je sanjao o tome kako \u0107e ruski radnik da radi kao \u0161vajcarski radnik.<\/p>\n

Ambis ispod nas<\/strong><\/p>\n

Shva\u0107anje po kojemu nova Jugoslavija nije ni Istok ni Zapad postojalo je u nas gotovo od po\u010detka socijalisti\u010dkog projekta. Na konferenciji 1956. u Veneciji posve\u0107enoj kulturnom susretu Istoka i Zapada na\u0161 predstavnik Marko Risti\u0107 inzistira da postoji i ne\u0161to tre\u0107e.<\/strong><\/p>\n

To je vezano i uz poku\u0161aj kreiranja jugoslovenskog identiteta, od koga se ve\u0107 krajem 1950-ih zapravo odustalo. To krle\u017eijansko jugoslovenstvo najbolje je ilustrovano izlo\u017ebom \u2018Srednjovjekovna umjetnost naroda Jugoslavije\u2019 u Parizu 1950., na kojoj su izlagani dalmatinski romani\u010dki portali, ste\u0107ci iz Bosne i kopije fresaka srednjovekovnih manastira iz Srbije. U predgovoru Miroslav Krle\u017ea ka\u017ee kako su to markeri na\u0161e kulture, identitet vekovima vezan uz otpor s jedne strane Bizantu, a s druge Latinima. Pedesetih se kulturno-politi\u010dki imaginira jedna genealogija socijalizma, koja ve\u0107 u Matiji Gupcu vidi prefiguraciju modernog revolucionara.<\/p>\n

A \u0161to je drugo bio Spartakov savez u Njema\u010dkoj? Vratimo li se hladnom ratu, ideja alternative je politi\u010dki za\u017eivjela i osnivanjem Pokreta nesvrstanosti. Radilo se i o privrednim, ali i o kulturnim vezama?<\/strong><\/p>\n

Pomenuti Marko Risti\u0107 bio je 1950-ih predsednik Komisije za kulturne veze s inostranstvom, koja je osmi\u0161ljavala kulturne razmene. Veoma se vodilo ra\u010duna o tome na koji na\u010din \u0107e jugoslovenska kultura sti\u0107i u odre\u0111enu sredinu. Ako je to Zapad, slala su se moderna dela, na druga mesta druga\u010dija \u2013 ali vodilo se ra\u010duna ne samo kakav \u0107e utisak jugoslovenska kultura ostaviti u tim sredinama, ve\u0107 i o tome da je kultura i sredstvo me\u0111unarodne diplomatije. Tako se gradila jedna aktivna politika mira. Ono kako ja vidim Jugoslaviju, to je upravo kroz politiku mira. To je bila jedna fundamentalna kategorija, a koju smo raspadom zemlje zamenili jednom kulturom rata.<\/p>\n

Ono \u0161to je do nas dolazilo kao zapadna kultura, naro\u010dito popularna, bilo je podvrgnuto ne cenzuri nego, ka\u017eete, kuriranju, izabiranju najboljeg u knji\u017eevnosti, stripovima, muzici\u2026 Tako smo dobili kriterije, ali i postali razma\u017eenima, sa\u010duvanima, naivnima? <\/strong><\/p>\n

Sve troje. Ja sam kao \u010ditaoca svoje knjige imao u vidu neku mla\u0111u osobu, koja je rasla u poslednjih dvadeset godina, s tom danas dominantnom tezom da su u jugoslovenskoj kulturi sve odluke koje su se donosile bile ideolo\u0161ke, po podobnosti, pa su se npr. i filmovi ili muzika birali po dr\u017eanju partijske linije. To, naravno, nije bilo tako. Odluke su donosili ljudi koji su bili veoma stru\u010dni za odre\u0111enu oblast i imali \u0161iroko poznavanje svetske kulture. To se nastavilo i kasnije. U vreme koga se i ja se\u0107am, druge polovine 1970-ih, Jugoton ili PGP RTB imali su vrlo provokativna licencirana izdanja. Sistem je ipak ohrabrivao kriti\u010dka dela. Komisije koje su odobravale filmove, pa i \u2018Plasti\u010dnog Isusa\u2019 nedavno preminulog Lazara Stojanovi\u0107a, bile su sastavljene od ljudi koji su bili pre kriti\u010dari, a ne nekakvi vernici socijalisti\u010dke ideologije. Na \u017ealost, u slu\u010daju Stojanovi\u0107a, neki od njih nisu imali smelosti da se suo\u010de sa konsekvencama vlastite uloge u dru\u0161tvu, pa su mu okrenuli le\u0111a kada je \u010ditava stvar postala suvi\u0161e opasna jer se ume\u0161ala vojska. Kada je iza\u0161ao iz zatvora, izbegavali su ga, prelazili na drugu stranu ulice kada bi ga sreli.<\/p>\n

Kako obnoviti ideju socijalizma nakon \u0161to smo ga ve\u0107 jednom, kako vi ka\u017eete, potro\u0161ili, ako je zadnja tranzicija, ona u kapitalizam, za jedne zavr\u0161ila u \u0107orsokaku, a za druge je lo\u0161a beskona\u010dnost?<\/strong><\/p>\n

A tre\u0107i ka\u017eu, na primer u Srbiji, da u pravom smislu nije ni po\u010dela. To nije pitanje li\u010dne fantazije nego nekakve kolektivne volje. Na nivou na\u0161ih li\u010dnih fantazija mi mo\u017eemo stalno sanjati nekakve kapacitete da se odre\u0111ene socijalisti\u010dke ideje ne obnove, nego zapravo ponovno konstitui\u0161u u novim konkretnim okolnostima. Da se izvu\u010demo iz te ritualnosti da vezujemo odre\u0111ene ideje isklju\u010divo uz njihove historijske manifestacije, nego da ih vezujemo uz nove konkretne okolnosti. Pitanjem dru\u0161tvene imaginacije bavio sam se zato \u0161ta je evidentno da \u017eivimo u vremenu bez nje. A ako je ima, vezana je uglavnom uz neku idealizovanu pro\u0161lost. Jedina imaginacija postala je ona katastrofe. Mi \u017eivimo \u017eivot u kome tro\u0161imo nekakve ostatke ne\u010dega \u0161ta je u istorijskom i politi\u010dkom smislu stvoreno i prosto be\u017eimo pred nekakvim mostom koji se ru\u0161i za nama. Kao u crti\u0107u, ve\u0107 je ambis ispod nas, ali mi i dalje tr\u010dimo u nadi da \u0107emo ga pretr\u010dati. Sli\u010dno je sa socijalisti\u010dkim idejama, gde je sve vi\u0161e onih \u2013 i to je dobro \u2013 koji to shvataju. Problem je moje generacije, a pripadam onoj kojoj je kolaps socijalizma bio prirodna pojava, sklop odre\u0111enih okolnosti koje su bile potpuno normalizovane, \u0161ta mi nismo videli (govorim o Jugoslaviji krajem 1980-ih) kako bi takav sistem bio odr\u017eiv. Potrebno je potpuno novo generacijsko iskustvo da bi se socijalisti\u010dke ideje ponovno dogodile. Na\u0161a generacija naknadno shvata odre\u0111ene zablude koje je imala. Ja sam ovu knjigu i napisao kao obra\u010dun sa vlastitim shvatanjima, koja sam imao ranije. Moja generacija svakako nije ta koja je sposobna da promi\u0161lja socijalisti\u010dke ideje na nov na\u010din. Imamo nove generacije \u010dije je \u010ditavo iskustvo ono rata i tranzicije. A to je druga\u010dije iskustvo od na\u0161eg koje je, hteli mi to ili ne, vezano uz odre\u0111ene forme nostalgi\u010dnih se\u0107anja. Ima li socijalizam budu\u0107nost? Ja se, naravno, nadam da ima. Ali to je pitanje sticanja novog iskustva da je ovaj eksploatatorski sistem neodr\u017eiv i da ga treba menjati.<\/p>\n

Portal novosti<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Dimitrijevi\u0107: Potrebno je potpuno novo generacijsko iskustvo da bi se socijalisti\u010dke ideje ponovno dogodile<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":223590,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-223589","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/223589","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=223589"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/223589\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/223590"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=223589"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=223589"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=223589"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}