{"id":221713,"date":"2017-02-21T08:51:02","date_gmt":"2017-02-21T07:51:02","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=221713"},"modified":"2017-02-21T08:51:02","modified_gmt":"2017-02-21T07:51:02","slug":"zar-bogati-ne-zasluzuju-da-zadrze-najveci-deo-svog-novca","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2017\/02\/21\/zar-bogati-ne-zasluzuju-da-zadrze-najveci-deo-svog-novca\/","title":{"rendered":"Zar bogati ne zaslu\u017euju da zadr\u017ee najve\u0107i deo svog novca?"},"content":{"rendered":"

Autor: Majkl A. Mekarti<\/strong><\/p>\n

\"bogatstvo\"<\/a>Tehno tajkuni, omiljeni zabavlja\u010di i zadivljuju\u0107i sportisti skoro uvek su u sredi\u0161tu \u017eestokih debata o porezima. A onda slede pitanja: Zar ne volite svoj Ajpod? A Hari Potera? Neoliberalni ekonomisti tvrde da li\u010dnosti poput Stiv D\u017eobsa, D\u017e. K. Rouling i Lebron D\u017eejmsa1 i treba da zara\u0111uju vi\u0161e nego ostali. Na kraju krajeva, mi \u2013 potro\u0161a\u010di \u2013 smo oni koji kupuju njihove proizvode. Njihove ve\u0107e plate su neophodan podsticaj te\u0161kom radu i inovaciji, od kojih \u0107e i najlenji me\u0111u nama imati koristi.<\/p>\n

Iako mo\u017eda izgleda intuitivno, ovakvo stanovi\u0161te ne pije vodu. Zagovornici niskih poreza za bogate namerno biraju primere iz sfere tehnologije i zabave, sugeri\u0161u\u0107i da su elite istinski inovatori, ljudi zaista druga\u010dijeg kova. Ali dovoljno je pogledati listu najbolje pla\u0107enih izvr\u0161nih direktora (chief executive officers, CEOs) u SAD i videti da stvari stoje druga\u010dije. Najvi\u0161e je pla\u0107en Dejvid Zaslav (David Zaslav), predsednik i generalni direktor kompanije Discovery Communications, koji je 2014. godine zaradio preko 150 miliona dolara. A njegov veliki doprinos ljudskim dostignu\u0107ima? Pa on poma\u017ee da se emituje rijaliti \u0161ou Here Comes Honey Boo Boo.2<\/p>\n

Ve\u0107ina ljudi ovo razume i veruje da bi bogati trebalo da pla\u0107aju ve\u0107i porez. Prema Gallup anketi iz 2015. godine, 62% ispitanica i ispitanika smatra da su ljudi sa ve\u0107im primanjima \u201epremalo\u201c oporezovani, dok samo 25% misli kako oni pla\u0107aju \u201efer deo\u201c. Da korporacije nisu dovoljno oporezovane smatra 69%, dok je samo 16% zadovoljno sada\u0161njim poreskim stopama. Ali, socijalisti\u010dko opravdanje poreza zasniva se na mi\u0161ljenju \u2013 koje nije obuhva\u0107eno u ispitivanjima javnog mnenja \u2013 o tome kako je zapravo stvoreno kapitalisti\u010dko bogatstvo. Da bismo istra\u017eili ovo mi\u0161ljenje, najpre moramo razumeti \u0161ta su porezi i \u0161ta ne-socijalisti misle o njima.<\/p>\n

Poreska politika radi dve stvari u kapitalisti\u010dkom dru\u0161tvu. Prvo, ona odre\u0111uje udeo u ukupnom ekonomskom kola\u010du kojim upravlja javnost, u obliku bud\u017eetskih prihoda, kao i koliki deo \u0107e ostati na kori\u0161\u0107enje privatnim akterima \u2013 individuama i korporacijama. Drugo, poreska politika propisuje kako \u0107e javni udeo biti podeljen izme\u0111u konkurentskih potreba i \u017eelja individua, organizacija i korporacija. Prvo se ti\u010de kontrole resursa, dok se drugo ti\u010de pitanja raspodele.<\/p>\n

\u010cak i kada vlada ubira visoke poreze, to ne mora nu\u017eno biti radi progresivnih ciljeva. Samo pomislite na ogromne beneficije koje korporacije dobijaju kroz subvencije i dr\u017eavnu podr\u0161ku za istra\u017eivanje i razvoj (research and development), lako je videti kako vlade mogu distribuirati prihode ka vrhu, na dole ili horizontalno. U kapitalisti\u010dkoj ekonomiji, u kojoj proizvodni resursi ostaju u privatnom vlasni\u0161tvu, socijalistkinje i socijalisti zahtevaju da znatan deo dru\u0161tvenog proizvoda bude javno kontrolisan i demokratski preraspodeljen odozgo na dole.<\/p>\n

Me\u0111utim, libertarijanski stav \u201eoporezivanje je kra\u0111a\u201c je toliko duboko pro\u017eeo svakodnevne koncepcije vlasni\u0161tva u SAD da \u010dak i oni koji podr\u017eavaju progresivno oporezivanje naj\u010de\u0161\u0107e prihvataju pretpostavku kako pre oporezivanja postoji prihod koji ljudi zara\u0111uju i koji u celosti imaju pravo da poseduju. \u010cak se i liberalni kredo da \u201esvako ima pravo na fer udeo u dobiti\u201c zasniva na implicitnoj ideji kako i radnici i kapital podjednako pla\u0107aju porez iz gra\u0111anske obaveze da se odreknu dela onoga \u0161to je njihovo radi dobrobiti dru\u0161tva.<\/p>\n

Na istim osnovama, libertarijanci tvrde da ako je prihod pre oporezivanja direktan proizvod napora osobe ili korporacije, onda bi trebalo da bude njihov i da ga koriste po svom naho\u0111enju. Prema tom gledi\u0161tu, \u010dak iako je vlada demokratski odlu\u010dila da \u0107e oporezovati bogate po vi\u0161im stopama, oporezivanje su\u0161tinski ostaje nepravedno. U ekstremnoj formulaciji libertarijanskog politi\u010dkog filozofa Roberta Nozika (Robert Nozick) \u201eoporezivanje zarada od rada je u istom rangu sa prinudnim radom\u201c.<\/p>\n

Ovaj stav su s pravom kritikovali progresivci. Socijalistkinje i socijalisti ne bi trebalo da se vra\u0107aju na uobi\u010dajen liberalni kriterijum za oporezivanje: da plate\u017ena sposobnost osobe ili korporacije odre\u0111uje iznos za pla\u0107anje poreza. Ovo poznato opravdanje cirkuli\u0161e \u010dak i me\u0111u levi\u010darima, koji u njemu \u010duju eho tvrdnje \u201esvako u skladu s svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama\u201c.<\/p>\n

Ovakva perspektiva sugeri\u0161e dve stvari, obe neta\u010dne. Prvo, da su porezi neka vrsta nu\u017enog zla za one koji se oporezuju. Iako su prihodi pre oporezivanja osobe ili korporacije rezultat njihovog rada, za dru\u0161tvo je prakti\u010dnije da se ne\u0161to od tih prihoda oporezuje u javne svrhe, nego da se ostavi pod privatnom kontrolom. Ili, druga\u010dije, dodatno oporezivanje bogatih je naprosto fer. Oba ova pogleda nas ponovo upetljavaju u libertarijansko \u0161ipra\u017eje \u2013 nije li ta\u010dno da poreska politika i dalje zadire u prava pojedinaca? Treba li pravednost onda biti adut za individualna prava? I na kraju krajeva, nije li socijalisti\u010dki argument za veoma progresivno oporezivanje tako\u0111e kr\u0161enje individualnih prava? Za\u0161to socijalistkinje i socijalisti toliko mrze slobodu?<\/p>\n

Socijalisti\u010dki pogled na preraspodelu unutar kapitalisti\u010dkog dru\u0161tva mora odbaciti klju\u010dnu premisu koja je na delu u gotovo svim raspravama o poreskoj politici: da je prihod pre oporezivanja ne\u0161to \u0161to je zara\u0111eno isklju\u010divo na osnovu individualnog truda i \u0161to se poseduje privatno, pre nego \u0161to dr\u017eava interveni\u0161e uzimaju\u0107i deo. Kad jednom raskinemo sa ovom libertarijanskom fantazijom, lako mo\u017eemo videti kako je individualni i korporativni prihod mogu\u0107 jedino putem porezom finansiranih dr\u017eavnih aktivnosti.<\/p>\n

Kapitalisti\u010dka ekonomija nije samoregulisana. Prvi preduslov da bi kompanije ostvarile profit jesu dr\u017eavno omogu\u0107ena vlasni\u010dka prava, koja nekim ljudima daju vlasni\u0161tvo i kontrolu nad proizvodnim resursima isklju\u010duju\u0107i druge. Drugo, vlade moraju upravljati tr\u017ei\u0161tem rada kako bi se osiguralo zadovoljenje potreba kompanija za odre\u0111enim ve\u0161tinama. Dr\u017eave ovo \u010dine putem imigracionih i obrazovnih politika. Tako\u0111e, sve kapitalisti\u010dke dr\u017eave poku\u0161avaju da ubla\u017ee rizike koje sa sobom nosi tr\u017ei\u0161te rada, bilo da je u pitanju rizik od nesta\u0161ice radne snage (za kompanije) ili rizik od nezaposlenosti (za radnice i radnike). Tre\u0107e, ve\u0107ina kapitalista \u017eeli da dr\u017eava primenjuje antimonopolske, ugovorne, krivi\u010dne, vlasni\u010dke i prekr\u0161ajne zakone, jer to tr\u017ei\u0161ne interakcije \u010dini predvidljivijim i pouzdanijim. I kona\u010dno, kapitalisti\u010dka ekonomija treba radnu infrastrukturu. \u010cak i ve\u0107ina libertarijanaca tvrdi kako je dr\u017eavna kontrola nad ponudom novca i kamatnim stopama neophodna za podsticanje ili usporavanje rasta onda kada ekonomija to zahteva.<\/p>\n

Sve ovo se obavlja uz pomo\u0107 poreza. Ukratko, s\u00e2m pojam prihoda ili profita pre oporezivanja jeste trik ra\u010dunovodstva. Prihod osobe ili profit korporacije su delimi\u010dno rezultat dr\u017eavnog prikupljanja poreza i aktivnog stvaranja uslova koji im omogu\u0107avaju da zarade novac. U tom okviru, \u201eporez za bogate\u201c nije samo pokli\u010d iz inata ili zahtev za pravedno\u0161\u0107u.<\/p>\n

Socijalisti\u010dki slu\u010daj oporezivanja i progresivne preraspodele izgra\u0111en je na osnovu tri bazi\u010dna faktora funkcionisanja kapitalizma. Prvo, kao \u0161to je upravo razmotreno, li\u010dni prihodi i korporativni profiti nisu samo rezultat individualnog rada i poslovne konkurencije \u2013 umesto toga oni su deo \u0161ireg dru\u0161tvenog proizvoda. Ukupan prihod ostvaren u kapitalisti\u010dkom dru\u0161tvu jeste rezultat kolektivnog dru\u0161tvenog napora, koji je omogu\u0107en specifi\u010dnom dru\u0161tvenom i pravnom arhitekturom, i koji se kanali\u0161e kako kroz javno inansirane, tako i privatno kontrolisane i finansirane institucije.<\/p>\n

Drugo, klasna nejednakost koja proizilazi iz stvaranja ovog dru\u0161tvenog proizvoda je relaciona. Kapitalisti su u stanju da akumuliraju velike zalihe bogatstva samo zato \u0161to radnici nisu. Preduze\u0107a mogu uzimati profit u obrnutoj srazmeri sa tro\u0161kovima rada. Jo\u0161 jednom, uslov ove relacije je politi\u010dki i odr\u017eava se putem poreza. Kompanije se oslanjaju na to \u0161to dr\u017eave sprovode vlasni\u010dka prava i ugovore koji odr\u017eavaju vlasni\u0161tvo nad proizvodnim resursima dru\u0161tva \u2013 sredstvima za proizvodnju \u2013 u rukama nekolicine. Kao rezultat, u kapitalizmu ve\u0107ina ljudi radi za druge; a radnice i radnici ne upo\u0161ljavaju druge da rade za njih. A kapitalisti zapo\u0161ljavaju radnike samo onda kada veruju da \u0107e njihovi napori doneti kompaniji vi\u0161e novca od iznosa nadnica \u2013 kada bi \u010dinili druga\u010dije to bi bilo ravno tr\u017ei\u0161nom samoubistvu.<\/p>\n

Naravno, te\u017eak rad, lukavstvo i sre\u0107a nekim radnicima ponekad omogu\u0107e da postanu kapitalisti. Ali osnovna struktura kapitalizma, u kojoj mali broj ljudi poseduje ve\u0107inu proizvodnih sredstava, garantuje da \u0107e ogromna ve\u0107ina ljudi (u najboljem slu\u010daju) provesti svoje \u017eivote zara\u0111uju\u0107i nadnice, ali nikada profit. Oporezivanje je delimi\u010dno lek za tu su\u0161tinsku, strukturalnu nejednakost kapitalisti\u010dkog dru\u0161tva.<\/p>\n

Tre\u0107e, preraspodela putem oporezivanja jeste sredstvo pro\u0161irenja individualne slobode \u2013 ne njenog suzbijanja, kako tvrde libertarijanci. Prema liberalnom teoreti\u010daru Ajzaji Berlinu (Isaiah Berlin), sloboda je dvostruka. S jedne strane je negativna sloboda, odsustvo prinude ili \u201esloboda od\u201c, \u0161to je odlika ve\u0107ine uobi\u010dajenih shvatanja slobode u SAD danas. \u0160to se ti\u010de prinude, porezi finansiraju niz javnih mera koje gra\u0111ankama i gra\u0111anima daju odre\u0111eni nivo slobode od privatne tiranije kompanija. One \u010dine osnovu \u010ditavog aparata dr\u017eave koji je, u kapitalisti\u010dkom sistemu, jedina sila \u010dija mo\u0107 prema\u0161uje mo\u0107 kapitalisti\u010dke klase u celini.<\/p>\n

Bez zakona kojima se zabranjuje ropstvo, a koje su napisali zakonodavci i podr\u017eavaju sudovi koje pak podr\u017eava javna blagajna, ljudi bi pod pretnjom nasilja ili gladi bili primorani da rade bez ikakve nadoknade. Bez regulacija, kao \u0161to su one kojima se zahteva barem minimalna za\u0161tita na radu ili one koje prisiljavaju upravu da se uklju\u010di u kolektivno pregovaranje, radnice i radnici bi izgubili i ono malo \u0161to imaju u vezi sa organizacijom njihovog rada.<\/p>\n

U kontekstu poreske politike, me\u0111utim, isto tako je bitna i pozitivna sloboda. Pozitivna sloboda je \u201emogu\u0107nost da\u201c \u2013 sposobnost da se rade stvari, kao i mogu\u0107nost izbora ciljeva i nastojanja da se oni ostvare. Takva sloboda zahteva resurse. U kapitalisti\u010dkim dru\u0161tvima sa niskim nivoom preraspodele, pozitivna sloboda je igra nulte sume u kojoj nekolicina u\u017eiva veliki deo ovih mogu\u0107nosti na ra\u010dun ve\u0107ine drugih. Za poresku politiku koja deli dru\u0161tveni proizvod na takav na\u010din da nekima omogu\u0107ava rasko\u0161an \u017eivot, dok drugi dobijaju samo mrvice, ne mo\u017ee se re\u0107i da promovi\u0161e slobodu. Primera radi, javni obrazovni sistem koji pru\u017ea gra\u0111ankama i gra\u0111anima priliku da razviju znanja i ve\u0161tine radi ostvarivanja kolektivnih i individualnih ambicija, je temelj pozitivne slobode koju je mogu\u0107e odr\u017eati samo putem oporezivanja.<\/p>\n

U istinski socijalisti\u010dkom dru\u0161tvu kombinacija politi\u010dke i ekonomske jednakosti \u0107e omogu\u0107iti daleko ve\u0107i stepen i negativne i pozitivne slobode nego \u0161to je to slu\u010daj u kapitalizmu. Dok ne ostvarimo taj svet, progresivna preraspodela putem oporezivanja je sredstvo ispravljanja strukturnih nejednakosti, kao i primarni na\u010din na koji mo\u017eemo pro\u0161iriti i uve\u0107ati slobodu za \u0161to vi\u0161e ljudi.<\/p>\n

Ali krenuli smo pogre\u0161nim putem. Proteklih nekoliko decenija, finansijski dobici od rastu\u0107e produktivnosti rada su pre svega bili usmereni ka vrhu, dok su poreske stope onih koji najvi\u0161e zara\u0111uju drasti\u010dno smanjene i sada dosti\u017eu nivo od pre Nju Dila.3 \u010cak i blagi porast poreskog optere\u0107enja najbogatijih 1% na stopu od 45%, \u0161to je i dalje ni\u017ee od posleratnog nivoa, donelo bi dodatnih 275 milijardi dolara prihoda. To je mnogo vi\u0161e od 47 milijardi dolara koje su nam potrebne da bi obrazovanje na svim javnim koled\u017eima i univerzitetima bilo besplatno. Takva uve\u0107anja bi na du\u017ee staze stvorila prihode koji su nam potrebni radi finansiranja univerzalnog sistema zdravstvene za\u0161tite, uve\u0107anja socijalnog osiguranja i obnavljanja raspadnute infrastrukture.<\/p>\n

Ve\u0107ina bi se slo\u017eila da svi mi zaslu\u017eujemo da \u017eivimo u dru\u0161tvu koje nam daje ono \u0161to zaslu\u017eujemo, u kojem smo slobodni i imamo mogu\u0107nosti da budemo kreativni i da ostvarimo na\u0161e potencijale. Iako mo\u017eda ne izgleda glamurozno, redistributivno oporezivanje je korak u tom pravcu. Bogati nisu zaradili svoj novac \u2013 oni ga samo zadr\u017eavaju od daljnje preraspodele.<\/p>\n

Bogatstvo stvara dru\u0161tvo. Preraspodela samo omogu\u0107ava ve\u0107em broju ljudi da u\u017eivaju u plodovima svog rada. <\/p>\n

1.Stiv D\u017eobs (Steve Jobs) je bio osniva\u010d i jedan od rukovodilaca Epl (Apple) kompanije, proizvo\u0111a\u010da kompjutera. D\u017eoana K. Rouling (Joanne K. Rowling) je autorka knjiga o Hariju Poteru. Lebron D\u017eejms (LeBron Raymone James) je ameri\u010dki ko\u0161arka\u0161. (prim.prev)
\n 2.Here Comes Honey Boo Boo je rijaliti \u0161ou u kojem se prati \u017eivot devoj\u010dice Alane Tomson (Alana Thompson), takmi\u010darke u de\u010djem izboru za mis. (prim.prev.)
\n 3.Nju Dil (New Deal) je bio program ameri\u010dke ekonomske politike u periodu od 1933. do 1938. godine, osmi\u0161ljen radi sanacije katastrofalnih posledica Velike ekonomske krize iz 1929. godine. Karakteri\u0161e ga velika intervencija dr\u017eave u ekonomiju i ozna\u010dava po\u010detak takozvane dr\u017eave blagostanja (welfare state). (prim. prev.)\n<\/p><\/blockquote>\n

Ma\u0161ina.rs<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Bogatstvo stvara dru\u0161tvo. Preraspodela samo omogu\u0107ava ve\u0107em broju ljudi da u\u017eivaju u plodovima svog rada<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-221713","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/221713","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=221713"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/221713\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=221713"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=221713"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=221713"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}