{"id":220906,"date":"2017-02-05T07:58:24","date_gmt":"2017-02-05T06:58:24","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=220906"},"modified":"2017-02-10T08:37:50","modified_gmt":"2017-02-10T07:37:50","slug":"kako-pobediti-populizam","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2017\/02\/05\/kako-pobediti-populizam\/","title":{"rendered":"Kako pobediti populizam"},"content":{"rendered":"

Auto: Jan-Werner M\u00fcller <\/strong><\/p>\n

\"Jan-Werner<\/a>Ova knjiga je prvi put objavljena u leto 2016. godine. Od tada su se desile stvari koje nas mogu pou\u010diti kako da dalje razmi\u0161ljamo o populizmu \u2013 i na\u010dinu borbe protiv njega.<\/p>\n

Ne mo\u017eemo se oteti utisku da bi pisac inauguracionog govora Donalda Trampa postigao izvanredan uspeh da je pisao prilog za ud\u017ebenik o populizmu. Svakome ko je slu\u0161ao ovaj govor mo\u017ee se oprostiti ako je pomislio da su se SAD upravo oslobodile strane okupacije. Predsednik je objavio da su sa vlasti zba\u010deni omra\u017eeni tu\u0111ini, da je Va\u0161ington slobodan i da Amerikom opet vlada narod.<\/p>\n

Svi populisti postavljaju \u201cnarod\u201d nasuprot korumpiranoj, koristoljubivoj eliti kao \u0161to to radi Tramp. Ali nije populista svako ko kritikuje mo\u0107nike. Kao \u0161to glavni stav koji zastupam u ovoj knjizi glasi, populista se od drugih kriti\u010dara elite razlikuje po tome \u0161to tvrdi da on i samo on predstavlja pravi narod. S\u00e2m Tramp je lepo objasnio da to \u0161to on sada kontroli\u0161e administraciju zna\u010di da narod kontroli\u0161e vladu. Time je implicirao i da je celokupna opozicija nelegitimna \u2013 onaj ko se suprotstavi Trampu suprotstavlja se narodu. To je duboko autoritaran obrazac oli\u010den u dobro poznatim liderima kao \u0161to su Ugo \u010cavez, ma\u0111arski predsednik vlade Viktor Orban, koji je samog sebe proglasio za neliberala, i turski predsednik Red\u017eep Tajip Erdogan. Tramp nije mogao jasnije pokazati svetu koliko je opasan za demokratiju.<\/p>\n

\u010cavezu se dopadala parola \u201cS \u010cavezom narod vlada\u201d. Ironija je u tome \u0161to stavljanje znaka jednakosti izme\u0111u naroda i njegovog jednog vernog predstavnika podrazumeva da, u krajnjoj liniji, populista ne preuzima nikakvu politi\u010dku odgovornost. Tramp se pretvara da je samo glavni izvr\u0161ilac autenti\u010dne volje naroda. Posle poku\u0161aja dr\u017eavnog udara u leto 2016. godine Erdogan je na isti na\u010din reagovao na svaku kritiku svog plana da ponovo uvede smrtnu kaznu: \u201cVa\u017eno je \u0161ta ka\u017ee moj narod\u201d. Nije va\u017eno \u0161to je zapravo on rekao \u201csvom narodu\u201d \u0161ta da ka\u017ee; nije va\u017eno \u0161to je on jedini legitimni tuma\u010d glasa naroda. Neslaganje ve\u0107 po definiciji postaje nedemokratsko. A kontrola i podela vlasti \u2013 uobi\u010dajene u demokratskom sistemu raspodele politi\u010dke mo\u0107i \u2013 samo ometaju razumevanje narodne volje.<\/p>\n

Neki liberali naivno su se nadali da \u0107e Tramp u jednom trenutku jasno staviti do znanja da namerava da \u201cujedini\u201d i \u201czaceli\u201d podeljenu zemlju. Posle izbora Tramp tvitovao ovu poruku: \u201cUjedini\u0107emo se i pobediti, pobediti, pobediti, pobediti!\u201d U inauguracionom govoru pominjao je \u201cujedinjenu\u201d i \u201cnezaustavljivu\u201d Ameriku. U stvari, svi populisti neprestano govore o \u201cujedinjenju naroda\u201d. Ali uvek je re\u010d o ujedinjenju isklju\u010divo pod uslovima koje odredi narod \u2013 ina\u010de te\u0161ko onima koji su protiv toga. Tramp je u maju, u nedovoljno zapa\u017eenom govoru tokom kampanje izjavio: \u201cJedina va\u017ena stvar je ujedinjenje naroda \u2013 drugi ljudi nisu va\u017eni\u201d. Drugim re\u010dima, ako se ne sla\u017eu s populisti\u010dkim vi\u0111enjem na\u010dina na koji narod treba ujediniti, \u010dak i onima koji su po svim mogu\u0107im pravnim i moralnim osnovama ravnopravni gra\u0111ani, mo\u017ee se dogoditi da im pripadnost narodu bude osporena.<\/p>\n

Svaki populista \u0107e poku\u0161avati da ujedini svoj narod \u2013 jedini autenti\u010dni narod \u2013 i u tu svrhu nastavi\u0107e da se sukobljava s onima koji po njegovom mi\u0161ljenju nisu deo \u201cprave Amerike\u201d, \u201cprave Turske\u201d i tako dalje. Za populiste polarizacija nije problem; ona je sredstvo obezbe\u0111ivanja opstanka na vlasti. Otuda bi bilo krajnje naivno misliti da \u0107e pre ili kasnije populisti\u010dki nastrojeni politi\u010dar poku\u0161ati da \u201cuspostavi kontakt s drugom stranom\u201d. Populisti \u0107e u konfliktima (i posebno teku\u0107im kulturnim ratovima) videti dobru i pozitivnu stvar dokle god im takva situacija omogu\u0107ava da uvek iznova pokazuju ko je \u201cpravi narod\u201d \u2013 i koliko je on zaista mo\u0107an.<\/p>\n

Ipak nije sve tako crno. Verujem da smo tokom 2016. godine, za koju mo\u017eemo re\u0107i da je bila annus horribilis, izvukli i neke va\u017ene i korisne pouke. Mnogima se mo\u017ee \u010diniti da \u0107e fenomen analiziran u ovoj knjizi samo nastaviti da ja\u010da; na kraju krajeva, skoro svakog dana slu\u0161amo i \u010ditamo kako se \u201ctalas\u201d populizma \u0161iri \u201ccelim svetom\u201d. Me\u0111utim, tvrdnja da neraspolo\u017eenje prema establi\u0161mentu raste na globalnom nivou nije neutralan opis politi\u010dke stvarnosti. Tu tvrdnju \u0161ire sami populisti\u010dki lideri, a takvim o\u010dekivanjima doprinosi i neka vrsta teorije domino-efekta. U januaru 2017. godine Marin le Pen je na skupu evropskih populista u Koblencu uzviknula da je \u201c2016. bila godina bu\u0111enja anglosaksonskog sveta\u201d i da je \u201csigurna da \u0107e 2017. biti godina bu\u0111enja kontinentalne Evrope\u201d. Najd\u017eel Fara\u017e \u2013 kome su pore\u0111enja s dominama ili obi\u010dnim talasom bila nedovoljna \u2013 pominjao je \u201ccunami\u201d i, slobodno me\u0161aju\u0107i metafore, pohvalio italijanske glasa\u010de zato \u0161to su odbacili ustavne reforme premijera Matea Rencija i tako iz \u201cbazuke\u201d pucali u Evropu.<\/p>\n

Ove \u017eivopisne \u2013 i manje-vi\u0161e neukusne \u2013 slike krajnje su neta\u010dne. Fara\u017e nije s\u00e2m doveo do brexita. Da bi \u201cizlazak\u201d postao stvarnost, morao je na\u0107i saveznike me\u0111u torijevcima kao \u0161to su Boris D\u017eonson i Majkl Gav \u2013 ovaj drugi mu je mo\u017eda ponajvi\u0161e bio potreban. Jer D\u017eonson je va\u017eio za pomalo ekscentri\u010dnu osobu, a Majkl Gav je, za razliku od Fara\u017ea, imao reputaciju uticajnog intelektualca u vladi (bio je ministar prosvete i ministar pravde). Kad je Gav rekao da gra\u0111ani ne treba da veruju stru\u010dnjacima, to je imalo te\u017einu \u2013 na kraju krajeva, i on je stru\u010dnjak. Ipak, va\u017enije je to \u0161to brexit nije bio samo rezultat spontanog otpora ugnjetenih prema establi\u0161mentu; evroskepticizam, nekada ekstremnu poziciju me\u0111u britanskim konzervativcima, decenijama su pothranjivali tabloidi i politi\u010dari poput Dejvida Kamerona, koji nije bio za napu\u0161tanje EU, ali je iz oportunisti\u010dkih razloga stalno ponavljao standardne tvrdnje o lo\u0161em pona\u0161anju Brisela.<\/p>\n

Isto va\u017ei i za drugu stranu Atlantika. Tramp nije pobedio kao kandidat nekog populisti\u010dkog pokreta koji je opozicija dvema glavnim partijama. Kao \u0161to je Fara\u017e imao svog D\u017eonsona i Gava, tako se i Tramp mogao osloniti na blagoslov republikanaca kakvi su Njut Gingri\u010d (jo\u0161 jedan bona fide konzervativni intelektualac), Kris Kristi i Rudi \u0110ulijani. Ta\u010dno je da su se mnogi vode\u0107i republikanci protivili usponu ovog gra\u0111evinskog magnata. Ali partija ga se nikad nije odrekla i upravo je njena podr\u0161ka klju\u010dna za obja\u0161njenje ishoda izbora: 90 odsto deklarisanih republikanaca glasalo je za Trampa. Nije neta\u010dno i ako ka\u017eemo da bi neki od njih ionako glasali za Trampa ba\u0161 kao \u0161to su Amerikanci i ranije glasali za Rosa Peroa, biznismena koji se preobrazio u spasioca nacije (\u010dija je kandidatura kao protivnika dveju glavnih stranaka pomogla Bilu Klintonu da pobedi 1992). Tek, bez Republikanske partije Tramp danas ne bi bio predsednik.<\/p>\n

Jedan suprotan primer ve\u0107 je doveo u pitanje pore\u0111enje s dominama i talasom. U Austriji, gde se u decembru naveliko predvi\u0111alo da \u0107e pobediti ultradesni\u010darski populista Norbert Hofer, izbore je dobio \u010dlan Zelene partije Aleksander Fan der Belen. Ta naizgled bezna\u010dajna stvar u odnosu na sna\u017ean razvoj populizma zapravo je va\u017ena pouka za Zapad u celini. Mnogi konzervativni politi\u010dari eksplicitno su se izjasnili protiv Hofera, naro\u010dito lokalni gradona\u010delnici i drugi provincijski politi\u010dari koji su u\u017eivali poverenje ruralnih Austrijanaca \u010diju su podr\u0161ku zeleni lideri iz Be\u010da te\u0161ko mogli da dobiju. Rascep izme\u0111u provincije sklone populizmu i gradova odanih liberalizmu \u2013 koji je bio tako o\u010digledan kad se glasalo za brexit i Trampa \u2013 nije neizbe\u017ean. \u0160tavi\u0161e, Fan der Belenova kampanja pozvala je mnoge gra\u0111ane da uspostave kontakt s ljudima s kojima se ina\u010de ne bi sreli. Imali su \u010dak i letke s obja\u0161njenjima kako da konstruktivno razgovaraju s Hoferovim pristalicama \u2013 a da ih, na primer, odmah ne optu\u017ee za ksenofobiju ili fa\u0161izam. Populizam nije nezaustavljiv.<\/p>\n

Dakle, od klju\u010dne va\u017enosti je da ne posve\u0107ujemo svu pa\u017enju populisti\u010dkim i ekstremisti\u010dkim strankama. Treba obratiti pa\u017enju i na druge politi\u010dare, a naro\u010dito videti da li su konzervativci voljni za saradnju. Treba biti svestan i toga da se nominalno mejnstrim konzervativne ili demohri\u0161\u0107anske partije ponekad preobra\u0107aju u populisti\u010dke i time remete jasnu podelu izme\u0111u \u201cestabli\u0161menta\u201d i \u201cprotivnika establi\u0161menta\u201d. Orbanova partija Fides nije uvek bila populisti\u010dka i u kampanji 2010. nije nudila populisti\u010dki politi\u010dki program; tek posle izbora Orban se preobratio u tvrdog neliberalnog lidera i protivnika EU, koji u svojoj zemlji sistematski potkopava vladavinu prava i demokratiju. Na sli\u010dan na\u010din se na izborima u jesen 2015. Partija prava i pravde Jaroslava Ka\u010dinjskog predstavljala kao umerena i svoje populisti\u010dko lice razotkrila tek po\u0161to je osvojila ve\u0107inu i krenula Orbanovim putem.<\/p>\n

Jasno je da ne postoji univerzalan na\u010din suprotstavljanja populizmu. Nema priru\u010dnika s deset odmah primenljivih i preciznih uputstava o tome kako pobediti populiste. Ali nismo ni sasvim dezorijentisani i bespomo\u0107ni. Moramo obratiti pa\u017enju i na potencijalne konzervativne saradnike i poku\u0161ati da ih odvratimo od toga da rade s populistima (naravno, ako ovi drugi prestanu da budu populisti \u2013 to jest antipluralisti \u2013 u demokratiji je potpuno legitimno raditi s njima). Nemojmo nasumi\u010dno otpisivati populisti\u010dke glasa\u010de kao \u201cjadnike\u201d, onako kako je to u svom govoru u septembru 2016. uradila Hilari Klinton. Razgovarajmo s ljudima s kojima se ina\u010de ne bismo sreli; ako imamo dobre razloge da verujemo da su \u017ertve nepravde, navedimo svoju vladu ili partiju da ispravi tu nepravdu.<\/p>\n

Be\u010d, januar 2017.<\/p>\n

Autorov predgovor srpskom izdanju knjige \u201e\u0160ta je populizam\u201c, koja u prevodu Slobodanke Gli\u0161i\u0107 uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Pe\u0161\u010danika.<\/em><\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Autorov predgovor srpskom izdanju knjige \u201e\u0160ta je populizam\u201c, koja u prevodu Slobodanke Gli\u0161i\u0107 uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Pe\u0161\u010danika<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-220906","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/220906","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=220906"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/220906\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=220906"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=220906"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=220906"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}