{"id":220732,"date":"2017-02-03T08:35:03","date_gmt":"2017-02-03T07:35:03","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=220732"},"modified":"2017-02-03T08:35:03","modified_gmt":"2017-02-03T07:35:03","slug":"istorija-kao-slon-u-sobi","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2017\/02\/03\/istorija-kao-slon-u-sobi\/","title":{"rendered":"Istorija kao slon u sobi"},"content":{"rendered":"

Autorka: Jacqueline Nie\u00dfer<\/strong><\/p>\n

\"Bewerbungsbild<\/a>

Bewerbungsbild geeignet zum Drucken bei 300 dpi<\/p><\/div>Gde po\u010dinje savremena srpska istorija? I koje mesto u njoj zauzima jugoslovensko nasle\u0111e? Da li razgovori o se\u0107anju i zaboravu u post-konfliktnim dru\u0161tvima uop\u0161te imaju smisla? Sa ovim pitanjima sam oti\u0161la iz Srbije u oktobru 2016. Pre 6 godina sam po\u0161la na studijska putovanja o kulturi se\u0107anja po celom post-jugoslovenskom prostoru u organizaciji Memory Laba (Laboratorije se\u0107anja), edukacijske mre\u017ee koja se bavi temom kulturnog savladavanja pro\u0161losti u zapadnoj Evropi i na zapadnom Balkanu. Od na\u0161eg prvog susreta u Sarajevu 2010. godine, nas 40 aktivista i analiti\u010dara smo zajedno putovali i istra\u017eivali kako dru\u0161tva u zapadnoj Evropi i na zapadnom Balkanu predstavljaju svoju istoriju. Posetili smo Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Francusku, Nema\u010dku i nema\u010dko-poljsku granicu, Kosovo, Makedoniju, Belgiju, a 2016. smo stigli u Srbiju.<\/p>\n

Svake godine, tih 5 jesenjih dana provedenih sa ljudima iz Laboratorije se\u0107anja za mene su bili puni intenzivnih do\u017eivljaja. Ali istra\u017eivanje u Srbiji je bilo druga\u010dije: tu sam se suo\u010dila sa ogromnom prazninom. Prvog dana u Beogradu imali smo 3 predavanja o dru\u0161tvenoj istoriji Srbije. Uvodni referat je odr\u017eala istra\u017eiva\u010dica sa Instituta za noviju istoriju Srbije, pod naslovom \u201eSavremena istorija Srbije sa posebnim osvrtom na period od 2. svetskog rata do danas\u201c.<\/p>\n

Istori\u010darka nam je objasnila da se geografski nalazimo na u\u0161\u0107u dveju reka, Save i Dunava, koje su vekovima razgrani\u010davale dve suparni\u010dke imperije: Austrougarsku monarhiju i Osmansko carstvo. Polaznu ta\u010dku \u201esavremene istorije Srbije\u201c ona je ozna\u010dila kao mesto spajanja ovih dveju kultura. Izborom reka kao metafore za istoriju ona nam je ukazala na fluidnost i neprekidnu promenu kao klju\u010dne osobine srpske istorije.<\/p>\n

Prvi va\u017ean datum koji je pomenula bilo je osnivanje Jugoslavije 1918. (tada jo\u0161 Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca). Posle njenog pada, detaljno nam je objasnila specifi\u010dnosti Titove socijalisti\u010dke Jugoslavije (dru\u0161tvena svojina, samoupravljanje, pokret nesvrstanih). Svoje izlaganje je zavr\u0161ila slede\u0107om napomenom: \u201eIako sva post-jugoslovenska dru\u0161tva imaju svoje specifi\u010dnosti, me\u0111u njima ima i mnogo sli\u010dnosti.\u201c<\/p>\n

U celom predavanju nijednom nije pomenula re\u010d \u201eSrbija\u201c. Predstavila nam je savremenu istoriju Srbije kao prazninu. Nije spomenula pad predsednika Socijalisti\u010dke partije Srbije, Slobodana Milo\u0161evi\u0107a, niti atentat na demokratskog premijera Zorana \u0110in\u0111i\u0107a u martu 2003. Ni referendum kojim se Crna Gora odvojila od Srbije 2006. ili progla\u0161avanje nezavisnosti Kosova 2008. nisu na\u0161li mesta u njenoj \u201esavremenoj istoriji Srbije\u201c. Od tolikog pre\u0107utkivanja, savremena istorija Srbije je narasla do ogromnog \u201eslona u sobi\u201d \u2013 on je tu, ali svi se prave da ga ne vide.<\/p>\n

Ona je govorila ljudima iz BiH, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Kosova i zemalja zapadne Evrope. Mo\u017eda bi njena prezentacija bila druga\u010dija pred drugom publikom. Mo\u017eda je procenila da je narativ o socijalisti\u010dkoj Jugoslaviji najsigurniji na\u010din da se izbegne rasprava o ratovima iz devedesetih godina pro\u0161log veka. Neko iz publike je pitao za nedavnu rehabilitaciju generala Dra\u017ee Mihailovi\u0107a. Tokom 2. svetskog rata on je bio vo\u0111a srpskog nacionalisti\u010dkog pokreta, poznatijeg kao \u010detni\u010dki pokret. Na po\u010detku rata \u010detnici su se borili protiv nema\u010dkog okupatora, ali su se ubrzo okrenuli protiv Titovih partizana i nesrpskog stanovni\u0161tva. Njihov cilj je bila \u201ehomogena Srbija\u201d.[1] Posle rata, Mihailovi\u0107u je bilo su\u0111eno za izdaju i ratne zlo\u010dine, bio je progla\u0161en krivim i streljan. U maju 2015. Vrhovni sud u Beogradu proglasio je presudu iz 1946. neva\u017ee\u0107om i presudio da su\u0111enje Mihailovi\u0107u nije bilo pravi\u010dno, ve\u0107 ideolo\u0161ki pristrasno.<\/p>\n

Tokom ovog kontroverznog procesa koji se nije bavio time da li je Mihailovi\u0107 zaista po\u010dinio zlo\u010dine za koje je osu\u0111en, nego vi\u0161e time da li je sudski proces bio pravovaljan, konsultovano je mnogo istori\u010dara. Kolega na\u0161e predava\u010dice iz Instituta za noviju istoriju je podr\u017eao ovu simboli\u010dki va\u017enu rehabilitaciju. Na\u0161a istori\u010darka je objasnila: \u201eOvde \u0107ete na\u0107i sve vrste istori\u010dara koji \u0107e vam potvrditi svaku istinu\u201c. Pomislila sam: \u201eSve zna\u010di ni\u0161ta\u201c. Ako svaki istori\u010dar mo\u017ee da tvrdi bilo \u0161ta, istorija kao nauka gubi svoju svrhu na\u0161e orijentacije u vremenu. Ako njen sadr\u017eaj mo\u017ee biti bilo \u0161ta, onda kao posledicu imamo dezorijentaciju dru\u0161tva.
\nSuveniri u beogradskoj pe\u0161a\u010dkoj zoni: Tito i Dra\u017ea \u00a9 Jacqueline Nie\u00dfer<\/p>\n

Primetila sam da ljudi koji pravdaju \u010detni\u010dki pokret to \u010dine zbog njegove povezanosti sa srpstvom. Taj naglasak na srpstvu je suprotstavljen neobi\u010dnom kontinuitetu jugoslovenstva. Srbija nije svojevoljno iza\u0161la iz Jugoslavije. Naprotiv, Milo\u0161evi\u0107 je izgra\u0111ivao Jugoslaviju sa namerom da je, kako bi to rekao Tramp, \u201eopet u\u010dini velikom\u201c. Jugoslavija se nije raspala samo zbog ratova ve\u0107 i zbog demokratskih promena. Prvo su bili izbori, pa tek onda ratovi. Na kraju tog procesa, ustavnim promenama je tiho i kona\u010dno prestala da postoji poslednja dr\u017eavna konstrukcija koja je nosila ime Jugoslavija: u februaru 2003. Savezna Republika Jugoslavija postala je Dr\u017eavna zajednica Srbija i Crna Gora.<\/p>\n

Posle svega, Srbija je preostala kao neka vrsta nevoljnog jugoslovenskog ostatka, po\u0161to su svi ostali u me\u0111uvremenu napravili svoje male, nezavisne dr\u017eave. Nenad Dimitrijevi\u0107 je odatle zaklju\u010dio da \u201esrpski nacionalni identitet vi\u0161e ne postoji. Projekat koji je bio usmeren na homogenizovanje svih Srba u \u201eVeliko Jedno\u201d u potpunosti je uni\u0161tio naciju\u201c.[2]<\/p>\n

U svakom slu\u010daju, opet imamo zemlju pod imenom Srbija, mada je ona \u201euvek nekako ostajala nedovr\u0161ena\u201c, kako ka\u017ee istori\u010darka Dubravka Stojanovi\u0107. Uni\u0161tena nacija u nedovr\u0161enoj dr\u017eavi pretvara svoju istoriju u prazninu. To zvu\u010di logi\u010dno, ali za stanovnike Srbije je ravno katastrofi.
\nBiti Srbin\/Srpkinja<\/p>\n

Memory Lab ne pose\u0107uje samo muzeje i spomenike, ve\u0107 i reflektuje \u0161ta ova iskustva prenose. Mi smo i analiti\u010dari se\u0107anja i aktivni posmatra\u010di. U pitanju je antropolo\u0161ki pristup gde je istra\u017eiva\u010d istovremeno i deo prou\u010davanog procesa. On u opis svog problema uklju\u010duje i refleksiju sopstvene pozicije u njemu. Svi mi smo u isto vreme i zamor\u010di\u0107i i nau\u010dnici Memory Laba.<\/p>\n

Ponekad imamo rasprave u manjim grupama. U Beogradu smo u takvoj grupi dobili zadatak da opi\u0161emo svoj odnos prema Srbiji. Jedna u\u010desnica iz srpske nevladine organizacije za ljudska prava je objasnila: \u201eOse\u0107am se odse\u010deno od Srbije. Ne mogu da se identifikujem sa njom, jer ne prihvatam zvani\u010dni nacionalisti\u010dki narativ\u201c. Jedna druga u\u010desnica je rekla: \u201cNamu\u010dila sam se da bih postala Srpkinja\u201c. Njen problem je bio konstruisanje identiteta kroz negaciju. Otkrila je argumente koji su joj omogu\u0107ili da se ose\u0107a prijatno govore\u0107i: \u201eJa sam Srpkinja\u201c. Kroz tu pripadnost ona prihvata odgovornost da transformi\u0161e zna\u010denje toga biti Srpkinja na na\u010din koji joj je prihvatljiv. Ona \u017eeli da spre\u010di da negiranjem svog srpskog identiteta zbog dominantnih nacionalisti\u010dkih stremljenja \u2013 zanemari njegove po\u017eeljnije karakteristike koje se ne uklapaju u zvani\u010dni stereotip. Zato ona izbegava raskid sa svojim srpskim identitetom i te\u017ei tome da premosti njegove antagonizme.<\/p>\n

Jedna u\u010desnica, nastavnica jezika i knji\u017eevnosti u Srbiji, iznela je opasku: \u201cPre rata sam bila Jugoslovenka. Danas odbijam da se identifikujem sa dr\u017eavom ili nacijom\u201c. Zato ona svoj predmet defini\u0161e kao \u201ejezik i knji\u017eevnost\u201c, kako bi mogla da predaje i knji\u017eevnost iz ostatka Jugoslavije. Jedan LGBT+ aktivista je izjavio: \u201eNe govorim to ina\u010de, ali ja sam Srpkinja. Moja porodica je sa Kosova. Kada sam svojoj majci rekao da sam trans-gender, ona nije razumela. Onda sam joj objasnio: \u201eRo\u0111ena sam kao \u017eensko, ali se ne ose\u0107am kao \u017eena. To je kao da se rodi\u0161 kao Srpkinja, ali se ne ose\u0107a\u0161 tako\u201c. Aktivista je hteo da poka\u017ee koliko je identitet tako\u0111e izbor shva\u0107en kao priznavanje odre\u0111enih atributa. Na njegovo iznena\u0111enje, majka je prihvatila to \u0161to se on ne ose\u0107a kao \u017eena, ali ne i njegovo odbijanje da bude Srpkinja.<\/p>\n

Shvatila sam da svim ovim ljudima nije problem da budu Srbi, ve\u0107 to \u0161to biti Srbin podrazumeva velika pojednostavljenja identiteta. Dubravka Stojanovi\u0107 tvrdi da je taj monizam ili anti-pluralizam glavni problem srpskog dru\u0161tva. Ipak, ona priznaje da je upravo to jedan od retkih kontinuiteta u razvoju srpskog identiteta.[3]<\/p>\n

To oslikava klju\u010dnu dilemu: identitet djeluje kao konstruisanje kontinuiteta.[4] Ali \u0161ta ako neka pro\u0161lost sadr\u017ei vi\u0161e lomova nego kontinuiteta? Amplitude preloma i promena u pro\u0161losti Srbije mo\u017eda obja\u0161njavaju mo\u0107 antipluralisti\u010dke argumentacije i privla\u010dnost upro\u0161\u0107enog narativa koji mo\u017eemo nazvati \u201eistinski srpskim\u201c.<\/p>\n

Ali shvatiti argument ne zna\u010di i njegovo opravdanje. Ako identitet posmatramo kao izgra\u0111eni kontinuitet, onda imamo vi\u0161e prostora za odluke, kao \u0161to pokazuje diskusija u na\u0161oj grupi. A ako ima prostora za odluke, ima ga i za promene. Samo izgleda da je mnogim ljudima u Srbiji dosta promena, posle svih ratova, hiperinflacije i sankcija koji su ekonomski i politi\u010dki uzdrmali ovu zemlju.[5]<\/p>\n

Mo\u017eda je ipak mogu\u0107a alternativa pluralisti\u010dke Srbije? Pri tome ne mislim na stvaranje nove Jugoslavije. Pluralizam ovde ne treba izjedna\u010diti sa nestalom, multinacionalnom Titovom Jugoslavijom. Mnogi ljudi koji su \u017eiveli u Jugoslaviji gaje prema njoj velike simpatije.[6] Ali ipak mislim da je izjedna\u010davanje pluralizma sa Jugoslavijom zamka. Bojim se da razumevanje jugoslovenstva kao oblika gra\u0111anskog otpora nacionalizmu samo poja\u010dava parali\u0161u\u0107e antagonizme.[7] Povezivanje antinacionalizma, antifa\u0161izma i antikapitalizma sa Jugoslavijom samo obnavlja ve\u0107 davno izgubljenu ideolo\u0161ku bitku.
\nPravi Drugi<\/p>\n

Da bismo izbegli zamku ovog ukorenjenog istorijskog antagonizma, treba uzeti u obzir jedan drugi klju\u010dni deo formiranja identiteta, a to je definisanje sebe u pore\u0111enju sa drugima. U ovom kontekstu, na\u010din na koji se u Srbiji gradi \u201edrugi\u201c postaje veoma va\u017ean. Sa Memory Lab grupom posetila sam Muzej istorije Jugoslavije. Muzej je napravljen u doba Jugoslavije povodom Titovog 70. ro\u0111endana kao poklon grada Beograda. Ovaj kompleks sadr\u017ei nekoliko muzeja i neke stambene objekte. Nakon smrti vo\u0111e 1980. osnovan je memorijalni centar pod nazivom Ku\u0107a cve\u0107a, koji je deo ovog muzeja. Na tom mestu su sahranjeni Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka. U me\u0111uvremenu je ovo mesto postalo neka vrsta svetili\u0161ta.<\/p>\n

Od 2013. Muzej istorije Jugoslavije je definisan kao kulturna institucija od nacionalnog zna\u010daja. Po meni, to zna\u010di izlazak iz zamke istorijskog antagonizma, jer se priznaje da je jugoslovensko iskustvo deo srpskog identiteta. Jugoslavija je prestala da bude Drugi i postala deo same Srbije.<\/p>\n

Muzej Jugoslavije i dalje razvija svoju stalnu postavku. Tu se organizuju i tematske izlo\u017ebe, kao na primer ona u Ku\u0107i cve\u0107a koja se bavi Titovim kultom. Tu sam zatekla jedan eksponat koji ilustruje moje shvatanje savremene istorije Srbije kao praznine.<\/p>\n

Godine 1997. i 1998. su ostavljene bele. Za 1999. godinu se vezuju \u201eneuspe\u0161ni mirovni pregovori o statusu Kosova\u201d kao razlog za NATO bombardovanje tada\u0161nje SR Jugoslavije, koje je trajalo dva i po meseca. Rat na Kosovu se uop\u0161te ne pominje. Posetilac mo\u017ee da pomisli da su \u201emirovni pregovori\u201d o Kosovu nastali ni iz \u010dega. Obostrani aparthejd Albanaca i Srba na Kosovu i eskalacija sukoba 1997. i 1998. od strane srpske policije i Oslobodila\u010dke vojske Kosova (OVK) tako\u0111e nisu pomenuti. Ove va\u017ene \u010dinjenice su izostavljene u jednom javnom srpskom muzeju. Kosovo je dobar primer toga kako se Srbija samodefini\u0161e protiv ostalih iz postjugoslovenskih zemalja.
\nZaboravi se\u0107anje \u2013 promi\u0161ljaj istoriju<\/p>\n

Teorije se\u0107anja i zaborava u biv\u0161im konfliktnim dru\u0161tvima mi ne poma\u017eu u srpskom slu\u010daju. Tek pomo\u0107u shvatanja istorije kao vi\u0161ezna\u010dnog procesa proizvodnje znanja[8] sam bolje razumela nedore\u010denu srpsku istoriju kao mesto tihog znanja. Moj pristup je sli\u010dan onom o \u0107utanju kao sastavnom elementu suo\u010davanja sa pro\u0161lo\u0161\u0107u Jelene Obradovi\u0107-Wochnik.[9] Istra\u017eivanjem pre\u0107utkivanja otkrivamo dinamiku artikulacije ili neartikulacije spornih sadr\u017eaja, a istra\u017eivanjem praznine obja\u0161njavamo njihove rezultate. Francuski antropolog Roger Bastide je zaklju\u010dio: \u201cKada u nekoj strukturi izostavimo odre\u0111ene elemente, stvaraju se vidljive \u2018rupe\u2019, \u2018praznine\u2019, negativni i stvarni tragovi. Dakle, u nekim slu\u010dajevima mi saznajemo da ne\u0161to postoji iako ne znamo \u0161ta je to, jer vidimo da je \u010dvrsto ugra\u0111eno u mre\u017ee postoje\u0107ih odnosa.\u201d[10]<\/p>\n

Tako sam u slu\u010daju Srbije shvatila va\u017enost jugoslovenskog nasle\u0111a za preovla\u0111uju\u0107u mre\u017eu odnosa u njoj. Savremena srpska istorija je o\u010digledno deo jugoslovenske istorije. To jo\u0161 samo treba da priznaju srpski istori\u010dari i srpsko dru\u0161tvo.<\/p>\n

Literatura<\/p>\n

Algazi, Gadi, Forget Memory: Some Critical Remarks on Memory, Forgetting and History, in: Sebastian Scholz\/Gerald Schwedler\/Kai-Michael Sprenger (Hrsg.), Damnatio in memoria. Deformation und Gegenkonstruktionen in der Geschichte, K\u00f6ln [u.a.] 2014, pp. 25-34.
\nCalic, Marie-Janine, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert, M\u00fcnchen, 2010.
\nHalbwachs, Maurice\/Coser, Lewis A., On collective memory, Chicago, 1992.
\nJansen, Stef, Antinacionalizam: Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu, Beograd, 2005.
\nMikus, Marek, \u2018European Serbia\u2019 and its \u2018civil\u2019 discontents: beyond liberal narratives of modernisation, in: Centre for Southeast European Studies (June 2013).
\nObradovic-Wochnik, Jelena, The \u2018Silent Dilemma\u2019 of Transitional Justice: Silencing and Coming to Terms with the Past in Serbia, in: International Journal of Transitional Justice (2013), pp. 328-347.
\nPe\u0161\u010danik, Jugoslavenstvo poslije svega, http:\/\/pescanik.net\/jugoslavenstvo-poslije-svega\/ 09.12.2016.
\nPetrovi\u0107, Tanja, Towards an Affective History of Yugoslavia, in: Filozofia i Drustvo (2016), pp. 504-520.
\nSpaskovska, Ljubica, The Yugoslav Chronotope: Histories, Memories and the Future of Yugoslav Studies, in: Florian Bieber\/Armina Galija\u0161\/Rory Archer (Hrsg.), Debating the End of Yugoslavia, Farnham 2014, pp. 241-253.<\/p><\/blockquote>\n

Ovaj esej Jacqueline Nie\u00dfer<\/a> je originalno objavljen na engleskom: History as elephant in the room: Observations from Serbia\u2019s memory lab<\/a>, Erinnerungskulturen: Erinnerung und Geschichtspolitik im \u00f6stlichen und s\u00fcd\u00f6stlichen Europa, 16.12.2016.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Tek pomo\u0107u shvatanja istorije kao vi\u0161ezna\u010dnog procesa proizvodnje znanja sam bolje razumela nedore\u010denu srpsku istoriju kao mesto tihog znanja<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":220733,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-220732","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/220732","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=220732"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/220732\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/220733"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=220732"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=220732"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=220732"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}