{"id":214836,"date":"2016-10-14T07:00:01","date_gmt":"2016-10-14T05:00:01","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=214836"},"modified":"2016-10-14T10:23:06","modified_gmt":"2016-10-14T08:23:06","slug":"trazimo-li-od-novinara-previse","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2016\/10\/14\/trazimo-li-od-novinara-previse\/","title":{"rendered":"Tra\u017eimo li od novinara previ\u0161e?"},"content":{"rendered":"

\"srecko-mihajlovic\"<\/a>Autor: Toni Gabri\u0107\t<\/strong><\/p>\n

Beogradski sociolog Sre\u0107ko Mihailovi\u0107 urednik je i koautor knjige “Od novinara do nadni\u010dara; prekarni rad i \u017eivot”, koju je po\u010detkom ove godine objavio Centar za razvoj sindikalizma u suradnji s Fondacijom za otvoreno dru\u0161tvo i Novinsko-izdava\u010dkim poduze\u0107em Dan Graf. Knjiga ustvari prikazuje rezultate empirijskog istra\u017eivanja Mihailovi\u0107eva tima o nizu pitanja vezanih uz novinarstvo, javno informiranje i prekarni na\u010din zapo\u0161ljavanja: po \u010demu se “prekarni” \u017eivot novinara razlikuje od prekarnog \u017eivota drugih radnika, te kako takav status novinara utje\u010de na upotrebnu vrijednost informacija koje \u010ditaoci\/gledaoci\/slu\u0161aoci od njih dobivaju.<\/p>\n

Knjiga u uvodnim dijelovima pru\u017ea i teorijsko ishodi\u0161te istra\u017eivanja, a u njemu se propituju neke teze koje se kod nas u Hrvatskoj, u javnim razgovorima o novinarstvu \u010desto nedovoljno reflektira. Primjerice, Mihailovi\u0107 tvrdi da mediji sami po sebi nisu javno dobro, odnosno da su oni me\u0111u njima koji rade u javnom interesu prije izuzetak, negoli pravilo; da neprofitni mediji, jednako kao ni drugi, nisu po\u0161te\u0111eni utjecaja niti politi\u010dkog i privatnog interesa; da \u201cslobodni mediji\u201c ne mogu biti ireverzibilni, jednom za svagda osvojeni standard, pa da je stoga primjerenije govoriti o medijima koji te\u017ee slobodi nego o slobodnim medijima…<\/p>\n

Ali prepustimo ipak rije\u010d Sre\u0107ku Mihailovi\u0107u.<\/p>\n

Mo\u017eete li nam iznijeti osnovnu motivaciju vas i va\u0161ih suradnika za ovo istra\u017eivanje?<\/strong><\/p>\n

Nevidljivost prekarnih radnika i svekolikih procesa prekarizacije rada i \u017eivota podr\u017eana je od strane kapitalista i njihove dr\u017eave, a \u0107utke i od politi\u010dkih partija, akademske zajednice, tzv. javnih intelektualaca, organizacija civilnog dru\u0161tva. Izvan ovog velikog kruga socijalno obnevidelih nalazimo tek poneku nevladinu organizaciju uglavnom leve orijentacije (“manje levi\u010darska grupe”) i poneki sindikat. Otvorene su za temu prekarnosti jedna ili dve novine, nekoliko portala, za pojedina\u010dne slu\u010dajeve jo\u0161 nekoliko novina.<\/p>\n

U lancu kapitalisti\u010dke ishrane na predatorskom vrhu su kapitalisti, radnicu su na dnu. Oni koji nisu kapitalisti, a sebe ne vide kao radnike, hteli bi po svaku cenu da izbegnu dno i da uspostave odr\u017eivu udaljenost prema vrhovnim predatorima. U toj “sredini” muvaju se mnogi, od tzv. srednje klase, preko akademske zajednice, do uposlenika u tzv. kreativnoj industriji. No, vrag je odneo \u0161alu, pa su “iskliznu\u0107a” iz zlatne sredine u pravcu socijalnog dna sve brojnija i sve \u010de\u0161\u0107a. Tako smo dobili novi tip prekarijata. Ovi prekarijanci su u \u0161oku pod naletima onesiguravanja \u017eivota i rada, ali jo\u0161 nisu pali na dno i u\u0161li u stanje socijane hibernacije, zombizacije i fatalisti\u010dkog mirenja sa svim i sva\u010dim i sa svakom nevoljom. Jo\u0161 vide i nastoje da budu vidljivi. I glasni.<\/p>\n

To vas je o\u010dito motiviralo?<\/strong><\/p>\n

Eto, hteli smo da budemo glasni nas nekolicina sociologa i sli\u010dnih, da u\u010dinimo ne\u0161to protiv nevidljivosti prekarnih radnika, da istra\u017eujemo “prekarijum”, prekarijat, prekarne radnike i njihov prekarni \u017eivot.<\/p>\n

Procesi takozvane fleksibilizacije rada i onesiguravanja radni\u010dkog \u017eivota najkrupnija su posledica gotovo apsolutne klasne hegemonije vlasnika kapitala (uz trabante, vlasnike drugih oblika kapitala). Sa prekarizacijom biva nam nametnut istorijski najve\u0107i socijalni in\u017einjering, ra\u0161ireniji i dublji od in\u017einjeringa koji su nametali Hitler i Staljin. Pred civilizacijskim posledicama svekolike prekarizacije, mo\u017eemo \u0107utati, prekriti o\u010di, zapu\u0161iti u\u0161i, poput ona \u010duvena tri majmuna. Mo\u017eemo, ali ne moramo. Nije prisila tolika da svako mora da odustane od svog poziva.<\/p>\n

Prekarizacija radnika je generi\u010dki destruktivna i svakako anticivilizaciska pojava. Ekstremno onesiguravanje \u017eivota uni\u0161tava ljudskost. Od prekarnog rada se ne mo\u017ee istinski \u017eiveti. \u017divoti prekarizovanih radnika su gori od \u017eivota robova, ako zbog ni\u010deg drugog onda zbog toga \u0161to su ideolozi neoliberalizma prekarizovanom radniku nametnuli ose\u0107aj krivice: Sam si kriv za stanje u kojem si se na\u0161ao!<\/p>\n

U podlozi je ipak liberalna ideja jednakopravnosti…<\/strong><\/p>\n

Poseban razlog za istra\u017eivanje procesa prekarizacije nalazim u heuristi\u010dkom statusu ovog fenomena. Koncept prekarizacije je heuristi\u010dki i prakti\u010dno plodniji od danas revitalizovanog koncepta jednakosti s kojim se malo \u0161ta mo\u017ee uraditi izvan hri\u0161\u0107anske teodicije, kao i one vulgarnokomunisti\u010dke, ali i sada aktualne paralevi\u010darske teodiceje. Jednakost je oduvek mantra svih vernika, iako svi oni prihvataju da budu jednaki s drugima, ali ne i da drugi budu jednaki s njima. Mnogo je vi\u0161e onih sa kojima “vernik” ne bi da bude jednak, a mnogo je manje onih sa kojima bi rado bio jednak \u2013 i otuda je motivacioni potencijal koncepta jednakosti prili\u010dno nizak. Uostalom, jednakost nije statusno obele\u017eje, za razliku od prekarnosti. Jednakost je stvar aspiracija, a prekarnost je dinami\u010dko obele\u017eje dru\u0161tvenostatusnog propadanja. Koncept jednakosti ne genereri\u0161e solidarnost koja je klju\u010d svake kolektivne akcije, za razliku od prekarnosti i prekarizacije.<\/p>\n

U uvodu napominjete da je prekarni rad, a pogotovo \u017eivot prekarnih radnika, dosad slabo istra\u017eivano podru\u010dje. Za\u0161to postoji tako mali broj sociolo\u0161kih istra\u017eivanja koja se bave prekarizacijom i prekarijatom? Ima li to kakve veze s “projektnim” na\u010dinom na koji se danas prete\u017eno financiraju znanstveni radovi?<\/strong><\/p>\n

Evropska dosetka s “projektnim” finansiranjem, kao da je re\u0161ila sukob “bud\u017eetskog” i “tr\u017ei\u0161nog” finansiranja, a u stvari samo je dovr\u0161ila trijadu lo\u0161ih puteva dola\u017eenja do materijalne osnove nauke, kulture, medija… “Projektno” finansiranje, uostalom kao i “bud\u017eetsko” samo podsti\u010de \u0161miru u nauci i drugim delatnostima o kojima je ovde re\u010d. \u010cini se \u010dak da je projektno finansiranje pogodnije za onu vrstu rada koje samo izgleda kao rad, rad (“projekt”) koji zadovoljava formalnu stranu stvari, a su\u0161tinu izganja na periferiju, gura je pod tepih. Treba samo pogledati taj vokablar “projektnih zadataka”, te velike isprazne re\u010di, te re\u010di “\u0161ifre” koje slu\u017ee samo za razumevanje i do\u0161aptavanje “poslodavaca” i “izvr\u0161ioca”. Prazno, \u0161uplje i u krajnjoj liniji besmisleno. Takvom “projektu” odgovara, barem kada je re\u010d o dru\u0161tvenim naukama, i rezultat rada na realizaciji projekta. A tek izve\u0161taj o obavljenom poslu, to je samo dugo lice Janusa oslikanog u projektnom zadatku. Sve se kao radi, a u stvari ne radi se ni\u0161ta osim rada na stvaranju privida o radu. Naravno da preterujem i da nije sve tako crno. Ali kad \u010dovek pogleda te specijaliste – jedni za pisanje i prepisivanje projektnih zadataka, drugi za pisanje i prepisivanje projekata, tre\u0107i za pisanje i prepisivanje izve\u0161taja o radu \u2013 kada pogleda tu novu birokratiju, \u010dovek te\u0161ko mo\u017ee da ne preteruje u negativnom opisivanju ishoda tih “novih” me\u0161etarenja. Ovome treba dodati da nema znatnije razlike izme\u0111u razli\u010ditih finansijera, investitora, fondacija, dr\u017eave i drugih “raspisiva\u010da” tendera, konkursa i drugih formi prikupljanja ponuda. Dodu\u0161e, mo\u017eda postoje razlike (samo) u razli\u010ditoj stimulaciji direktne i \u0161ire shva\u0107ene korupcije, a tu prednja\u010di dr\u017eava, a bogme i neke strane fondacije.<\/p>\n

Kako ste onda uop\u0107e prikupili sredstva za istra\u017eivanje?<\/strong><\/p>\n

U ovakvom kontekstu odvijanja nau\u010dnog rada i nije \u010dudno \u0161to smo u poku\u0161aju nala\u017eenja para za realizaciju istra\u017eivanja prekarizacije rada i radni\u010dkog \u017eivota i za nastavak tog istra\u017eivanja obi\u0161li ukupno 22 potencijalna “donatora”. Odbijeni smo s razli\u010ditim obrazlo\u017eenjima od svih osim od Fondacije za otvoreno dru\u0161tvo. Temu istra\u017eivanja smo zajedno situirali na uzorak medijskih radnika i poduzorak fizi\u010dkih radnika kao kontrolnu grupu.<\/p>\n

No, treba imati na umu da bi bilo iznena\u0111uju\u0107e da se druk\u010dije desilo. Re\u010d je o op\u0161toj pojavi. Moderni kapitalizam ne\u0107e da finansira istra\u017eivanje katastrofalnih posledica aktualne neoliberalne prakse. Za\u0161to bi, uostalom finansirao istra\u017eiva\u010dke najave sopstvenog kraha? To bi bilo kao \u010dovek jo\u0161 za \u017eivota pla\u0107a izradu sopstvenog nekrologa u kojem su pobrojane sve nepodob\u0161tine skorog pokojnika.<\/p>\n

Druga, ili mo\u017eda prva, strana ovog problema je pitanje, a \u0161ta rade sami dru\u0161tveni nau\u010dnici na tome da i pored izrazito nepovoljnog finansijskog stanja nauke, ipak analiziraju klju\u010dne odnose savremenog dru\u0161tva i pogubne trendove koje ure\u0111uju vlasnici \u017eivota nekoliko milijardi \u017eitelja ove sve jadnije planete.
\n
\nU va\u0161im prilozima knjizi (zadr\u017eimo se zasad na tekstu Sve nesigurniji rad i \u017eivot medijskih radnika) dovodite u pitanje neke stvari koje se, barem u javnim raspravama o medijima koje se vode u Hrvatskoj, naj\u010de\u0161\u0107e smatraju samorazumljivima. Spomenimo prvo tezu da mediji sami po sebi nisu javno dobro, odnosno da su mediji koji rade u javnom interesu prije izuzetak, nego pravilo. Kako biste je objasnili?<\/strong><\/p>\n

Danas su tri tvrdnje o medijima postale op\u0161te mesto: 1) tvrdnja da propadaju i nestaju mediji koji rade u javnom interesu (uklju\u010div i televiziju i \u0161tampane medije), uporedo s uru\u0161avanjem novinarskog integriteta i radno-pravnog statusa novinara; 2) tvrdnja da u proizvodnji javnosti tabloidni mediji preuzimaju vodstvo; i 3) tvrdnja da se \u0161ansa za slobodu medija nalazi u neprofitnim medijima, internet portalima pre svih. Ako su navedene tvrdnje zaista banalne, onda nam predstoji promi\u0161ljanje i preispitivanje tih banalnosti!<\/p>\n

O \u0161ansama i konkretnim aktivnostima kojima bi se podr\u017ealo medijsko zastupanje javnog interesa, smisleno je govoriti preko osmi\u0161ljavanja aktivnosti za podizanje akcionih i organizacijskih kapaciteta gra\u0111anske javnosti i medija. Samo u radnom smislu mogu\u0107e je razdvojiti projekte ispitivanja i osmi\u0161ljavanja aktivnosti na planu medija i na planu javnosti.<\/p>\n

Otuda se emancipatorski kapaciteti medijskih radnika ne mogu ispitivati bez ispitivanja emancipacijskih kapaciteta gra\u0111anske javnosti ili kapaciteta bilo koje relevantne dru\u0161tvene grupe okrenute ka demokratiji i socijalnoj dr\u017eavi.<\/p>\n

Sve dok postoji hijerarhija interesa, a postoji i ona je izraz dru\u0161tvenog realiteta i klasne strukture svakog savremenog dru\u0161tva, sumnjivo je svako zalaganje za javni interes jer je istorijski dokazivo da se iza op\u0161teg interesa po pravilu krije (ili ne krije) neki parcijalni interes. No, i pored toga i pored toga \u0161to ne postoji socioklasno utemeljenje javnog interesa, neki mediji se vi\u0161e a drugi manje (ili ni malo) zala\u017eu za javni interes. Kvaka je u tom zalaganju, u njegovom \u0161irenju i ja\u010danju.<\/p>\n

Mo\u017ee li se uop\u0107e putem “umne rasprave” do\u0107i do odre\u0111ivanja javnog interesa u uvjetima u kojima razli\u010diti hegemoni kroz kanale javne komunikacije promoviraju vlastite interese, a mediji pritom najvi\u0161e pridonose reprodukciji bez-umne, iracionalne javnosti?<\/strong><\/p>\n

Ko odre\u0111uje javni interes? Ko izvan javnosti mo\u017ee da odre\u0111uje javni interes? Ko ima taj prerogativ ili ko mo\u017ee da ga preuzme? I upravo ovde nalazimo glavni prigovor konceptu javnog interesa. Ko je njegov autor? Da li \u0107e uop\u0161te vladaju\u0107a klasa dozvoliti onu interpretaciju i definiciju javnog interesa koja njoj neposredno ne koristi i nije potpuno uskla\u0111ena s njenim interesima.<\/p>\n

Kako je strukturirana sama javnost, nije li i ona klasno stratifikovana i razdeljena fundamentalno razli\u010ditim interesima? Pa ipak, u demokratskim zemljama ima uslova i ima snage za raspravu i mo\u017ee da se \u010duje glas zastupnika javnog interesa. Verovatno su klimatske promene najbolji primer za raspravu u kojoj mogu, a ne moraju, da se razdvoje profitni interesi od civilizacijskog interesa.<\/p>\n

Postoji izvesna analogija izme\u0111u tr\u017ei\u0161ta i njegove uloge u regulaciji privrednih aktivnosti i arene javne rasprave u kojoj se u ve\u0107oj ili \u010de\u0161\u0107e u manjoj meri arikuli\u0161e javni interes. No treba da postoje barem kakvi-takvi uslovi za javnu raspravu i treba da postoje dru\u0161tvene grupe i nezavisni pojedinci koji imaju kapacitet za u\u010de\u0161\u0107e u javnoj raspravi.<\/p>\n

Nije svaka klasa, niti su sve dru\u0161tvene grupe u stanju da artikuli\u0161u svoje interese, otuda je velika verovatno\u0107a da \u0107e u artikulaciji op\u0161teg interesa dominirati interesi neke posebne dru\u0161tvene grupe ili klase. Nema sumnje da su u dana\u0161njem svetu \u0161anse za artikulaciju i ostvarivanje kako sopstvenog tako i javnog interesa radni\u010dke klase manje u odnosu na snagu onih dru\u0161tvenih grupa i klasa koje su u stanju da nametnu svoje vi\u0111enje op\u0161tih interesa i javnog dobra. No, to nije razlog za odustajanje od borbe za interese potla\u010denih i prekarizovanih dru\u0161tvenih grupa i klasa. Tako\u0111e ni za odustajanje od borbe za javno dobro i op\u0161te interese kako u onom delu koji je odre\u0111en korpusom ljudskih i socijalnih prava ve\u0107 definisanih na globalnom nivou, tako i u onom delu koji generi\u0161e javna rasprava.<\/p>\n

Kako to izgleda na konkretnoj politi\u010dkoj pozornici?<\/strong><\/p>\n

Ukupno uzev, jedni ne\u0107e da u\u010destvuju u javnoj raspravi, niti ho\u0107e da uva\u017ee njene rezultate, jer poseduju mo\u0107 da nametnu svoju interpretaciju javnog interesa. Drugi, pak ostaju ispod nivoa javne rasprave jer su osuje\u0107eni i ograni\u010deni sopstvenim statusom, odnosno klasnim polo\u017eajem. Tako je javna rasprava prepu\u0161tene me\u0111uklasi ili tzv. srednjoj klasi koja je razapeta izme\u0111u aspiracije da u\u0111e u gornju klasu i straha da ne bude gurnuta u donju, radni\u010dku klasu. Prekarizacija razotkriva “sjaj i bedu” ove me\u0111uklase i njene pripadnike \u010dini svesnijim polo\u017eaja u kojem se nalaze. I tako dobijamo apsurdnu situaciju, vladaju\u0107a klasa radi protiv same sebe time \u0161to u trci za profitom prekarizuje svoje saveznike iz tzv. srednje klase i time od saveznika pravi neprijatelja. S druge strane, radni\u010dka klasa s prido\u0161licama iz srednje klase dobija \u0161anse za stvaranje (idejne) infrastrukture, a upravo je to ono \u0161to joj je nedostajalo. Sve u svemu, procedura javne rasprave je daleko od sjajnog sredstva za artikulaciju op\u0161teg interesa i javnog dobra, no kao i sa onim \u010duvenim isticanjem primata demokratije nad drugim oblicima vladavine, i ovde se mo\u017ee re\u0107i da na vidiku nema boljeg puta.<\/p>\n

Gdje su granice “dozvoljenog” pluralizma? Kako biste prokomentirali slu\u010dajeve kada dr\u017eava financijski poma\u017ee medij koji eksplicitno promovira neofa\u0161izam (u Hrvatskoj npr. Hrvatsko slovo)?<\/strong><\/p>\n

Vlasnici medija, a shodno tome i menad\u017ement medija pona\u0161aju se udvori\u010dki prema vlasti i svakoj mo\u0107i. Po njihovoj ra\u010dunici to je profitabilnije od neutralnog stava, a pogotovu od opozicionog stava. Nekoliki mediji u Srbiji rade tako \u0161to poga\u0111aju misli i \u017eelje vo\u0111e nacije, a u odnosu na ono \u0161to on ka\u017ee i \u010dini \u010desto idu i korak dalje, ekstremnije!<\/p>\n

Sa druge strane, dr\u017eava se udvara\u010dki pona\u0161a preme nekim medijima. Jedne mazi i pazi, a druge gazi. Treba samo pogledati rezultate “projektnog finansiranja” u Srbiji pa videti rezultat me\u0111usobnog \u0161lihtanja dr\u017eave i pojedinih medija. A zaista ne znam za\u0161to bi i da li bi jedna demokratska dr\u017eava finansirala neofa\u0161isti\u010dki ili nacionalisti\u010dki medij? Ili dr\u017eava nije demokratska ili medij nije neofa\u0161isti\u010dki ili nacionalisti\u010dki!<\/p>\n

Jedna od “samorazumljivih” istina, zastupljena pogotovo od strane ljevijih sudionika medijsko-politi\u010dkih razgovora u Hrvatskoj, jest da neprofitni mediji, samom svojom “neprofitnom” intencijom i \u010dinjenicom da su financirani putem javnih natje\u010daja, gotovo nu\u017eno djeluju u javnom interesu. Vi naprotiv tvrdite da niti oni, kao ni drugi mediji, nisu po\u0161te\u0111eni utjecaja niti politi\u010dkog i privatnog interesa. Za\u0161to?<\/strong><\/p>\n

Novac jeste nu\u017ean uslov za postojanje medija (iako se s internetom i tu neke stvari menjaju), ali on nije i dovoljan uslov za delovanje medija u javnom interesu. Sveprisutnost politi\u010dkih i privatnih interesa (a ovi nisu samo materijalni) ne dozvoljava pojavu drugih i druk\u010dijih interesa. Za javni interes valja se izboriti, a pitanje kakvo je socijalno utemeljenje tog nastojanja. Delanje u javnom interesu se ne de\u0161ava u bezvazdu\u0161nom prostoru. Mestimi\u010dna usmerenost medija ka javnom interesu je \u010desto ventil za otpu\u0161ivanje prenapregnutog stanja.<\/p>\n

Nade ima onoliko koliko se udru\u017euju (ulaze u saveze, koalicije) od dominantih i hegemonijskih privatnih i politi\u010dkih interesa nezavisne grupe i pojedinci, tj. oni koji te\u017ee ka toj nezavisnosti i bore se za nju. Nije to uvek samo neka amorfna javnost. Uostalom i sam prekarijat nosi izvestan potencijal. Evo, o tome svedo\u010de i nekoliko spontane, “uli\u010dne”, “ne-politi\u010dne” protestne demonstracije (za razliku od takodje postoje\u0107ih “demonstracija podr\u0161ke”).<\/p>\n

Kakva su dosada\u0161nja iskustva s medijskom reformom u Srbiji, u pogledu javnog financiranja sadr\u017eaja u medijima? Smatrate li ju uspje\u0161nom?<\/strong><\/p>\n

Ve\u0107ina na\u0161ih reformi ima za podlogu ideju da se ne\u0161to menja ali da ostane isto. Donekle je tako i sa medijskom reformom u Srbiji. Uostalom, nema te reforme koja bi dodirnula “dr\u017eavno-privatne” tabloide. Kao \u0161to nema ni takve reforme koja bi zaustavila tabloidizaciju (biv\u0161ih?) dr\u017eavnih medija.<\/p>\n

“Projektno finansiranje” je moglo da bude neko re\u0161enje samo pod uslovom da je bilo javno finansiranje. Ali, ono je bilo manje-vi\u0161e tajno, a javno samo za pojedine vlasnike medija. Tako to ide sa konkursima, tenderima, javnim nabavkama \u2013 na Balkanu!<\/p>\n

\u0160to se de\u0161ava u slu\u010dajevima kada su novinari vlasnici medija? Po\u010dinju li se oni pona\u0161ati kao vlasnici, tj. te\u017eiti maksimalizaciji profita, ili zadr\u017eavaju novinarsku “logiku” pona\u0161anja tj, \u0161tite poziciju profesije?<\/strong><\/p>\n

Vlasnicima i mo\u0107nicima, kapital i mo\u0107 daju kapacitet za najrazli\u010ditija pona\u0161anja, ali oni se ipak pona\u0161aju onako kako se tipi\u010dno pona\u0161aju vlasnici i mo\u0107nici. Kao da im registar pona\u0161anja ograni\u010dava kapital i opsednutost profitom, odnosno mo\u0107 i \u017eelja za jo\u0161 vi\u0161e mo\u0107i.<\/p>\n

Ipak, verujem da me\u0111u vlasnicima medija biv\u0161im novinarima ima ne\u0161to vi\u0161e po\u0161tovanja prema profesionalnom integritetu novinara. To je jo\u0161 \u010de\u0161\u0107i slu\u010daj sa medijima koji su u kolektivnom vlasni\u0161tvu novinara. Uostalom, nije dr\u017eava slu\u010dajno onemogu\u0107avala raznim trikovima prelazak medija u vlasni\u0161tvo novinara \u010dak i onda kada doti\u010dni medij niko nije hteo da kupi.<\/p>\n

Postoji li uop\u0107e ikakav “model” koji bi mogao garantirati nezavisnost novinara (i to u njihovoj posve\u0107enosti onakvom javnom informiranju kakvo bi bilo u funkciji demokracije)? Nije li “nezavisnost” ipak prije svega eti\u010dka kategorija – je li mogu\u0107a bez one kantovske “hrabrosti” za izlazak iz nezrelosti?<\/strong><\/p>\n

Nema garancija osim ako Boga ipak ima, nema jednom zauvek osvojene slobode (medija), nema jednom zauvek uspostavljene demokratije, nema date ili poklonjene, a bogme ni naturene slobode medija.<\/p>\n

U osnovi, zastupnici javnog interesa su gra\u0111anska javnost i mediji. Ako imamo nerazvijenu ili u\u0107utkanu javnost i medije koji su ispod nivo zadataka vezanih za javni interes, onda se valja zapitati: A \u0161ta onda? Ima li mogu\u0107nost za preokrat? Kako “staviti u funkciju” javnost i medije? U stvari, korektinje je govoriti o kreatorima gra\u0111anske javnosti i aktivnom gra\u0111anstvu na jednoj strani, i na drugoj, o novinarima i ostalim medijskim radnicima. U ovom kontekstu pravo je pitanje, koliko kreatori gra\u0111anske javnosti i novinari rade u javnom interesu i u interesu slobode i koliko u tom poslu imaju podr\u0161ku celokupne gra\u0111anske javnosti i svih medijskih radnika. Samo nezavisna gra\u0111anska javnost mo\u017ee podupirati (ne i “garantovati”) nezavisnost novinara i drugih medijskih radnika. Istovremeno, bez medija koji te\u017ee nezavisnosti, nema nezavisne gra\u0111anske javnosti.<\/p>\n

Iluzija je da novinari mogu sami da se izbore za mogu\u0107nost zastupanja javnog interesa, a da na drugoj strani imamo pasivnu javnost i u\u0107utkane (ili nepostoje\u0107e) stejkholdere. Pitanje: “A \u0161ta rade novinari”, ili “\u0160ta bi novinari mogli da rade” je neodvojivo od pitanja “A \u0161ta radi javnost?”. Samo u sadejstvu novinara i stejkholdera gra\u0111anske javnosti, mogu\u0107e je o\u010dekivati dobre rezultate u zastupanju javnog interesa i interesa slobode.<\/p>\n

Istra\u017eivati pitanje akcionih i organizacijskih kapaciteta medijskih radnika, novinara pre svih, bez analize stanja i emancipacijskih kapaciteta gra\u0111anske javnosti, iluzoran je posao i tu se ne mogu o\u010dekivati validni rezultati.<\/p>\n

Jedna od teza koje iznosite jest da je primjerenije govoriti o medijima koji te\u017ee slobodi nego o slobodnim medijima, tj. da “slobodni mediji” ne mogu biti ireverzibilni, jednom za svagda osvojeni standard. Zar nije vrlo sli\u010dna stvar i s demokratskom dr\u017eavom, \u010diji bi mediji trebali biti neizostavni uvjet?<\/strong><\/p>\n

Generalno, sloboda medija se ne razlikuje bitnije od slobode u drugim delovima dru\u0161tva. Razlike se javljaju u meri u kojoj je sloboda medija jedan od preduslova emancipatorskih aktivnosti u datom dru\u0161tvu. S druge strane, otpori slobodi medija i prisvajanje medija od dominantnih dru\u0161tvenih grupa i onih koji te\u017ee dominaciji, srazmerni su mogu\u0107nostima medija kao veoma korisnog sredstva u deemancipaciji i u krajnjoj liniji u porobljavanju dru\u0161tva. Mediji, dakle, imaju Janusovu prirodu, ne samo zbog njihova dva lica, ve\u0107 i simboli\u010dki jer je Janus bio i bog svakog po\u010detka \u2013 a mediji su upotrebljivi i u aktivnostima za osvajanje slobode i u aktivnostima protiv slobode. Otuda su mediji na meti i zastupnika i protivnika slobode.<\/p>\n

S duge strane, pove\u0107avaju se mogu\u0107nosti slobode medija u meri u kojoj nove tehnologije otvaraju nove mogu\u0107nosti, a pro\u0161irenje prostora te slobode, iako je mnogima u oku upravo ne\u0161to suprotno, nestajanje \u0161tampanih medija zbog novih tehnologija. Cini\u010dno bi mogli da primetimo da nestaju mediji koje su pod sna\u017enim uticajem politi\u010dke i finansijske mo\u0107i, a da nastaju novi mediji koji su manje pod uticajem bilo koje hegemonije. (Naravno, ovo ne zna\u010di da je internet “bezopasan”; on je gotovo bukvalno “proto\u010dni bojler” za sve i sva\u0161ta, pa i za zastupnike slobode, ali i njene protivnike.)<\/p>\n

Meru slobode medija nalazimo u njihovom zastupanju javnog interesa i u radu medija na pro\u0161irenju ganica slobode uop\u0161te. Mo\u017eemo posebno izdvojiti zastupanje prekarizovanih dru\u0161tvenih grupa i pojedinaca, a to podrazumeva i dru\u0161tveno isklju\u010dene, marginalizovane, socijalno ranjive grupe\u2026<\/p>\n

Kako biste prokomentirali podatke do kojih ste do\u0161li putem ankete, da velika ve\u0107ina novinara u Srbiji smatra kako u va\u0161oj zemlji nema slobode medija, odnosno da dr\u017eava kontrolira medije, a da je autocenzura vrlo ra\u0161irena pojava?<\/strong><\/p>\n

Sloboda medija u Srbiji (ali i drugde), rezultanta je dr\u017eavne i\/ili finansijske kontrole medija i autocenzure novinara bilo da je ona stvar slobodne odluke, bio da je prisilna, odnosno iznu\u0111ena pretnjom smanjenja pa i ukidanja radnih prava, naknada za ulo\u017eeni rad ili neke druge statusne kazne. I sami medijski radnici za stanje u medijima odgovornost dele izme\u0111u dr\u017eave i pripadnika sopstvene profesije. U vaganju onoga \u0161to novinar “dobija” konformisti\u010dkim pona\u0161anjem i autocenzurom i onoga \u0161to gubi dr\u017eanjem do dostojanstvenog rada, strada profesionalni integritet i identitet. Naravno, pri svemu tome, evidentna je slabost medijskih asocijacija koje nisu u stanju da za\u0161tite profesiju i svoje \u010dlanove.<\/p>\n

Me\u0111utim, postoji fenomen “dogorevanja do noktiju”, a s prekarizacijom mnogima nokti ve\u0107 krvare. Autori prekarizacije to ne vide ili ne\u0107e da vide ili ra\u010dunaju da \u0107e se skloniti na vreme. Prekarizacija ide i vertikalno i horizontalno \u010dime sve odreda trpa u isti ko\u0161 “poni\u017eenih i uvre\u0111enih”. Lako je mogu\u0107e da u tom papenovom loncu do\u0111e do kumulacije ideacije i kumulacije njoj primerene prakse, a potom i objedinjavanje umnosti i akcionosti. U papenovom loncu uvek nekome prekipi. Generalno, tako biva jer je pravilo da mo\u0107 umno\u017eena do krajnjih granica po\u010dinje da se samodokazuje rade\u0107i protiv same sebe.<\/p>\n

Koje su specifi\u010dnosti prekarnog polo\u017eaja novinara u usporedbi s prekarno\u0161\u0107u drugih (npr fizi\u010dkih) radnika?<\/strong><\/p>\n

U razmatranju razlika i istosti posledica prekarizacije fizi\u010dkih radnika i prekarizacije medijskih radnika, heuristi\u010dki je plodno povezati rad i odsustvo rada sa Maslovljevom hijerarhijom potreba. Nema sumnje da je rad temelj materijalnih potreba (u terminologiji Abrahama Maslova \u2013 temelj zadovoljavanja fiziolo\u0161kih potreba) i potrebe za sigurno\u0161\u0107u, no u njegovoj piramidalnoj klasifikaciji postoje i druge potrebe, a ovde treba posebno ista\u0107i potrebe samoaktualizacije koje se nalaze na vrhu piramide. No, s obzirom na hijerarhiju potreba neke dru\u0161tvene grupe, pa i \u010ditave klase, prinudno su orijenisane na zadovoljavanje primarnijih potreba. Prekarizacija rada u ekstremnom vidu svakog pojedinca prisiljava na brigu o ovim egzistencijalnim potrebama; oni su stalno pod pretnjom redukcije i gubitka uslova egzistencije. Fizi\u010dki radnici veoma \u010desto ne uspevaju da nadi\u0111u problem pre\u017eivljavanja i da dosegnu potrebe “vi\u0161eg reda”. Treba se prisetiti da smo me\u0111u nezaposlenim fizi\u010dkim radnicima nai\u0161li na izrazito visok stepen zbrinjavaju\u0107e prekarizacije (preko 90 posto, dok ona obuhvata “samo” dve tre\u0107ine nezaposlenih medijskih radnika). Krajnje pojednostavljeno i gotovo banalno i cini\u010dno, mo\u017eemo re\u010di da ekstremna prekarizacija dovodi u pitanje egzistenciju fizi\u010dkog radnika i njihovu potrebu za sigurno\u0161\u0107u, a u slu\u010daju medijskog radnika, pored potreba egzistencije i potrebe sigurnosti, ugro\u017eeni su i svi razli\u010diti vidovi samoaktualizacije.<\/p>\n

Kako prekarizacija novinara, odnosno medijskih profesionalaca, utje\u010de na javno informiranje? Tvrdite da bi se novinarstvo pod utjecajem prekarnih odnosa moglo posve uru\u0161iti…<\/strong><\/p>\n

U odgovoru na ovo pitanje navodim jedan na\u0161 nalaz. Na pitanje \u2013 Kada bi mogli \u0161ta bi izabrali, 1.070 novinara je u na\u0161em istra\u017eivanju odgovorilo ovako:<\/p>\n

– da imam sigurno radno mesto i po cenu cenzure i autocenzure \u2013 22 posto;<\/p>\n

– da mogu slobodno da pi\u0161em pa makar imao lo\u0161 status i malu platu \u2013 37 posto;<\/p>\n

– da radim ne\u0161to \u0161to nema veze za novinarstvom \u2013 41 posto.<\/p>\n

Ako ove brojke zaokru\u017eimo, vidimo da od 10 novinara \u010detvoro bira bekstvo iz profesije, \u010detvoro bira integritet profesije i po cenu lo\u0161eg statusa i male plate, a dvoje bira sigurnost radnog mesta i po cenu cenzure i autocenzure.<\/p>\n

Za\u0161to novinari kao profesionalna dru\u0161tvena grupa, usprkos prete\u017eno visokoj obrazovanosti i informiranosti, pokazuju tako nisku razinu unutarnje solidarnosti i borbenosti za popravljanje vlastitih uvjeta rada? Barem je tako ovdje u Hrvatskoj…<\/strong><\/p>\n

Nema sumnje da ovoliko ili onoliko (formalno) obrazovanje nije preduslov solidarnosti, ina\u010de bi, valjda, od akademika mogli o\u010dekivati visok nivo solidarnosti. Pa zar nismo svedoci odsustva solidarnosti u nauci, uostalom zar nam mnogo\u017eeljeni kapitalizam ne razbija svako zrno solidarnosti, naturaju\u0107i bespo\u0161tednu konkurenciju i tamo gde je ona besmislena i krajnje iracionalna.<\/p>\n

Znanje ne donosi solidarnost niti u onim dru\u0161tvenim grupama u kojima se prepoznaje potreba za solidarno\u0161\u0107u. Sve dok se mo\u017ee pre\u017eiveti kao pojedinac, solidarnost nije put kojim se \u010desto ide. No ovo va\u0161e pitanje je pogodno za jedan zaklju\u010dni komentar.<\/p>\n

Osnovne uloge medija, u jednom banalnom i do kraja upro\u0161\u0107enom pristupu, mo\u017eemo da redukujemo na (1) pru\u017eanje pouzdanih informacija, i na (2) ulogu “psa \u010duvara” (watchdog). U slede\u0107em koraku mo\u017eemo komotno da zaklju\u010dimo i bez dubljeg istra\u017eivanja, gotovo pomo\u0107u povr\u0161nog posmatranja, da mediji danas u Srbiji ne rade valjano svoj posao, odnosno da ne obavljaju te dve klju\u010dne funkcije. Na\u0161e istra\u017eivanje pokazuje da iznetu ocenu dele i sami medijski radnici, a da odgovornost vide kako u svojoj profesiji tako i u okru\u017eenju, odnosno u koaliciji politi\u010dkih stranaka i privatnog kapitala.<\/p>\n

Ali, za\u0161to od novinara tra\u017eimo ono \u0161to ne tra\u017eimo od nas samih? Tra\u017eimo da budu istinoljubivi, hrabri, pametni, kriti\u010dni, da budu zastupnici javnog interesa, da ka\u017eu ono \u0161to mi ne smemo da ka\u017eemo. No, da ne tra\u017eimo od njih da budu sve ono \u0161to mi nismo? Za\u0161to ih pljujemo kad oni nisu onakvi kakvi bi mi trebali da budemo? Odgovornost je i na njima, ali i na nama!<\/p>\n

Mi ne mo\u017eemo da nastupamo hrabrije, mi ne mo\u017eemo da ka\u017eemo \u0161ta mislimo, mi ne mo\u017eemo da kritikujemo, jer ne mo\u017eemo da rizikujemo radno mesto, ne mo\u017eemo da rizikujemo na\u0161 stil \u017eivota ili standard na\u0161e porodice, dece\u2026 Kao da ih novinari nemaju.<\/p>\n

Ka\u017eemo, pa to je njihov posao. No, da li je i\u010diji posao da se podme\u0107e, da rizikuje toliko mnogo? Ili je posao svih nas da stvaramo takve dru\u0161tvene uslove u kojima javna re\u010d ne\u0107e povla\u010diti posledice po onoga koji ju je javno izneo?<\/p>\n

Ovaj tekst izra\u0111en je u partnerstvu s Osservatorio Balcani e Caucaso za projekt European Centre for Press and Media Freedom (ECPMF) i sufinanciran sredstvima Europske komisije. Sadr\u017eaj ove publikacije isklju\u010diva je odgovornost Udruge za nezavisnu medijsku kulturu i ni na koji se na\u010din ne mo\u017ee smatrati da odr\u017eava gledi\u0161ta Europske komisije.<\/p><\/blockquote>\n

H-alter<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Sre\u0107ko Mihailovi\u0107: emancipatorski kapaciteti medijskih radnika ne mogu ispitivati bez ispitivanja emancipacijskih<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-214836","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/214836","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=214836"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/214836\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=214836"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=214836"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=214836"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}