{"id":211115,"date":"2016-08-10T07:38:20","date_gmt":"2016-08-10T05:38:20","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=211115"},"modified":"2016-08-10T07:56:00","modified_gmt":"2016-08-10T05:56:00","slug":"dizajn-za-jedan-posto","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2016\/08\/10\/dizajn-za-jedan-posto\/","title":{"rendered":"Dizajn za jedan posto"},"content":{"rendered":"

Autor: Aleks Kokotas<\/strong><\/p>\n

\"Zaha<\/a>Zaha Hadid (Zaha Hadid), jedna od vode\u0107ih arhitektica i prva \u017eena koja je dobila Prikerovu nagradu, umrla je u martu u svojoj \u0161ezdeset petoj godini. Njena vizija i ambicija dostojno su se slavile \u0161irom sveta u periodu nakon njene smrti. Ali njena smrt je istovremeno povod za kriti\u010dki osvrt na stanje u savremenoj arhitekturi.<\/p>\n

Ne tako davno, vode\u0107e svetske arhitekte povele su debatu o mogu\u0107nosti upotrebe arhitekture u preoblikovanju dru\u0161tva obezbe\u0111ivanjem stanova za radni\u0161tvo, unapre\u0111enjem javnog zdravstva i podsticanjem dru\u0161tvene solidarnosti. Danas, u globalnoj arhitekturi u sve ve\u0107oj meri su prisutne \u201earhitekte \u2013 zvezde\u201c (starchitects), poput Hadidove, koji su se specijalizovali za megaprojekte za globalnu elitu.<\/p>\n

Neki projekti tih zvezda arhitekture svakako su lepi. Me\u0111utim, \u010desto i tra\u0107e javni (dr\u017eavni) novac, otvaraju puteve korupciji i eksploatatorskim praksama, te oja\u010davaju modele planiranja koji li\u0161avaju obi\u010dne ljude \u0161anse da odlu\u010duju.<\/p>\n

Mnoga arhitektonska dela lo\u0161e su konstruisana, iziskuju prekomerne tro\u0161kove odr\u017eavanja (prate ih srazmerno masivna prekora\u010denja bud\u017eeta) i jedva da se osvr\u0107u na ljude koji zaista \u017eive u tom izgra\u0111enom okru\u017eenju. Uzmimo u obzir jednu od Hadidinih prvih gra\u0111evina \u2012 vatrogasnu stanicu. Mada estetski privla\u010dna, bila je neprakti\u010dna za vatrogasce, te su je kasnije pretvorili u muzej.<\/p>\n

Isti je slu\u010daj i sa Hadidinom izobli\u010denom gra\u0111evinom Maksi (MAXXI) u Rimu: s nekih aspekata, ona je prelepo dizajnirana, ali je tako\u0111e poput tvr\u0111ave, i nije uspela da se uklopi u neposredno okru\u017eenje niti da se pove\u017ee s njim.<\/p>\n

New York Times pi\u0161e da su tro\u0161kovi odr\u017eavanja zgrade 6,6\u20137,9 miliona godi\u0161nje (\u0161to je dodatak na 150 miliona dolara, koliko je ko\u0161tala izgradnja), a \u0161to je vi\u0161e od godi\u0161njeg bud\u017eeta koji Maksi dobije od italijanske vlade, koja je ve\u0107 u nekoliko navrata finansijski spa\u0161avala muzej.<\/p>\n

Arhitektura je jedinstvena zbog svoje usa\u0111ene dru\u0161tvene i upotrebne vrednosti. Niko nije ostao bez krova nad glavom kada je Dilan pre\u0161ao na elektri\u010dnu gitaru. Niko nije postao najamni sluga da bi se \u0161tampao najnoviji Frenzenov roman. Ipak, obi\u010dni ljudi, svi\u0111alo se to njima ili ne, moraju da \u017eive s posledicama arhitektonskog stvarala\u0161tva.<\/p>\n

Zgrada mo\u017ee da vam uni\u0161ti kom\u0161iluk, da vam ugrozi izvore prihoda, pa \u010dak da vam uni\u0161ti i \u017eivot. Uprkos tome, mnoge vode\u0107e arhitekte, kao i mnogi kriti\u010dari arhitekture, ne uspevaju da uvide prostu realnost da arhitektura nije samo vakuum estetskih vrlina i ispraznih opisa \u2013 ona je proizvod politi\u010dkog, ekonomskog i dru\u0161tvenog konteksta.<\/p>\n

Taj kontekst preovla\u0111uju\u0107e oblikuju povla\u0161\u0107ene elite. Primera radi, Hadidina \u201eDongdaenum Design Plaza\u201c u Seulu, od 450 miliona dolara, bila je pod bri\u017enim ktitorstvom biv\u0161eg gradona\u010delnika O Sje-hona (Oh Se-hoon), koji je podneo ostavku nakon \u0161to se suprotstavio programu za besplatne obroke u \u0161koli. Izgradnja ovog zdanja raselila je vi\u0161e od devetsto trgovaca s lokalnih pijaca i dala je povod za ru\u0161enje bejzbol stadiona od istorijskog zna\u010daja, koji je lokalna zajednica koristila.<\/p>\n

\u201eHeydar Aliyev Centar\u201c Zahe Hadid u Azerbejd\u017eanu jo\u0161 je slikovitiji primer pritajene \u0161kodljivosti savremene arhitekture. Hadidova je radila na projektu s azerbejd\u017eanskim predsednikom Ilhamom Alijevim \u2013 politi\u010darem na lo\u0161em glasu zbog grubog kr\u0161enja ljudskih prava, \u010diji su nepotizam i korupcija poistove\u0107ivani s nepotizmom i korupcijom iz perioda feudalizma \u2013 kako bi pomogla da se azerbejd\u017eanska prestonica pretvori u novu \u201ekulturnu globalno popularnu destinaciju\u201c (sude\u0107i po re\u010dima Bakua, tromese\u010dnog \u010dasopisa koji ure\u0111uje predsednikova \u0107erka, a izdaje Conde Naste).<\/p>\n

Dizajn ovog centra u izvedbi Zahe Hadid, posve\u0107en ocu predsednika Alijeva, odu\u0161evio je kriti\u010dare arhitekture i osvojio je Nagradu za dizajn godine Muzeja dizajna u Londonu 2014. godine \u2013 \u0161to je slaba uteha za dvesta pedeset porodica izba\u010denih iz svojih domova kako bi se stvorio prostor za izgradnju.<\/p>\n

\u201eGalaxy Soho\u201c, Hadidin ogroman tr\u017eni centar u Pekingu, tako\u0111e je izgra\u0111en na spornom zemlji\u0161tu. Ovaj tr\u017eni centar raselio je naselje tradicionalnih hutonga, \u010diji stanovnici tvrde da im je zemlja bila prinudno oduzeta. Njena firma tvrdi da je oblast bila ve\u0107 raseljena kad su oni po\u010deli s radom, i da je sve bilo saglasno vladinim propisima, bez obzira \u0161to je korupcija oko ugovora o zemlji\u0161tu postala epidemija u Kini.<\/p>\n

Povezanost arhitekture sa \u0161irim strukturama opresije mo\u017eda je najvidljivija u radu Zahe Hadid u Kataru, gde je dizajnirala stadion \u201eAl Wakrah\u201c za svetsko prvenstvo.<\/p>\n

Kada joj je u jednom intervjuu, u februaru 2014. godine, postavljeno pitanje o uslovima rada u dr\u017eavama Persijskog zaliva \u2012 o najamnom ropstvu, kra\u0111i plata, smrti radnika \u2013 Hadidova je odgovorila: \u201eJa nemam ni\u0161ta s radnicima. Mislim da je to vladina stvar. Ako postoji problem, onda bi ona trebalo da ga preuzme. Nadam se da \u0107e te stvari biti razre\u0161ene.\u201c<\/p>\n

Na insistiranje, Hadidova se dalje ogradila: \u201eMeni ovo ne pada lako, ali mislim da je to nadle\u017enost vlade. Nije moja du\u017enost kao arhitekte da to nadgledam.\u201c<\/p>\n

Arhitekte zvezde<\/strong><\/p>\n

Arhitekte nisu uvek bile toliko ravnodu\u0161ne prema radnicima. Otpor prema ornamentaciji, za koji se moderna arhitektura sna\u017eno zalagala, nije bila toliko stvar estetskog rasu\u0111ivanja koliko suprotstavljanje eksploataciji radnika.<\/p>\n

Po re\u010dima austrijskog arhitekte Adolfa Losa (Adolph Loos), objavljenih 1908. u njegovom eseju Ornament i zlo\u010din, ornamentacija perpetuira lo\u0161e uslove, prekomerne radne sate i niske plate. Nijedna ornamentacija ne bi podrazumevala vi\u0161e plate, a manje posla: \u201eOrnament je\u201c, rekao je, \u201eprotra\u0107ena radna snaga, i stoga protra\u0107eno zdravlje.\u201d<\/p>\n

Za arhitekte moderne koji su sledili Losa stvoriti pristupa\u010dne stanove za radnike bilo je moralni imperativ, koji je imao su\u0161tinski potencijal da izmeni karakter dru\u0161tva. Na vrhuncu svoje karijere, arhitekte poput Le Korbizjea (Le Corbusier) i Valtera Gropijusa (Walter Gropius), Bruna Tauta (Bruno Taut) i Erna Goldfingera (Ern\u0151 Goldfinger) i dalje su kreirali projekte stambene gradnje velikih razmera.<\/p>\n

U dana\u0161nje vreme su opusi \u201estarhitekata\u201c krcati upitnim projektima i klijentima. Santijago Kalatrava (Santiago Calatrava) ostavio je za sobom trag konstrukcija lo\u0161eg kvaliteta i prekomernih prekora\u010denja bud\u017eeta \u2013 poslednji slu\u010daj je bud\u017eet od \u010detiri milijarde dolara za tranzitnu stanicu na donjem Menhetnu. Rafael Vinoli (Rafael Vinoly) i Frenk Geri (Frank Gehry) projektovali su gra\u0111evine sa povr\u0161inama koje reflektuju zaslepljuju\u0107e zrake svetla ka nedu\u017enim susedima.<\/p>\n

Zgrada \u201eCCTV\u201c-a (sedi\u0161te Kineske centralne televizije, prim. prev) Rema Kolhasa (Rem Koolhaas) u Pekingu, jedna od najpoznatijih gra\u0111evina poslednjih godina, vi\u0161e je od samog \u010duda tehnike \u2013 ona je sredstvo propagande kineske dr\u017eave. Norman Foster je bez prezanja sara\u0111ivao s kazahstanskom autoritarnom vladom prilikom gra\u0111enja zdanja ironi\u010dno nazvanog \u201ePalata mira i pomirenja\u201c (Palace of Peace and Reconciliation).<\/p>\n

Abu Dabi je okupio sazve\u017e\u0111e starhitekata kako bi podigao i kompleks kulturnih institucija i ogranak Univerziteta u Njujorku pod imenom \u201eOstrvo sre\u0107e\u201c \u2013 koje je gradila radna snage u eksploatatorskim i ne ba\u0161-tako-sre\u0107nim uslovima.<\/p>\n

Nigde nije toliko nagla\u0161en raskid s pro\u0161lo\u0161\u0107u koja je uzimala u obzir dru\u0161tveni kontekst i potrebe kao u stambenoj izgradnji. Ono malo stambenih jedinica \u0161to zvezde arhitekte uop\u0161te grade namenjeno je milionerima i milijarderima. Najve\u0107i projekat stambene gradnje Franka Gerija je \u201e8 Spruce Street\u201c na donjem Menhetnu, gde je prose\u010dna renta po stanu vi\u0161e od 5.500 dolara (\u0161to zahteva neto mese\u010dnu zaradu od oko 14.000 dolara).<\/p>\n

Bernard \u010cumi (Bernard Tschumi), radikalni levi\u010dar ove grupe, debitovao je u polju stambene izgradnje dizajnom za \u201eBlue Condo\u201c na Donjem Ist Sajdu (Lower East Side). Prose\u010dena prodajna cena (?) \u2013 1,5 miliona dolara. Ipak, to je relativno dobra ponuda u pore\u0111enju s drugim projektima zvezda arhitekata. Cene stanova u prvencu Hadidove u Njujorku, koji \u0107e se uskoro otvoriti, kre\u0107u se od 4,9 miliona do 50 miliona dolara. Penthaus u zgradi na Park aveniji br. 432 Rafaela Vinolija (Rafael Vi\u00f1oly) ko\u0161ta 95 miliona dolara.<\/p>\n

Budu\u0107i da su arhitekte uglavnom u obavezi prema svojoj klijenteli, njihova te\u017enja da projektuju luksuzne stanove delom se mogu pripisati promenama na tr\u017ei\u0161tu stambene gradnje i globalne ekonomije. Ali ne treba im dati da se tako lako izvuku. Sve u svemu, elitne arhitekte odustale su od nastojanja da fundamentalnu jedinicu arhitekture u\u010dine pristupa\u010dnom svima.<\/p>\n

Jedan od poznatih izuzetaka potvr\u0111uje pravilo: Alehandro Aravena (Alejandro Aravena), poslednji dobitnik Prikerove nagrade \u2013 (ova nagrada u arhitekturi predstavlja ono \u0161to je Oskar u kinematografiji prim. prev), izradio je planove za jeftinu stambenu gradnju, koje je ustupio svima na besplatno kori\u0161\u0107enje. Nasuprot tome, projekti luksuzne stambene gradnje kojima su njegove kolege zauzete manifestacija su plutokratije koja istovremeno pove\u0107ava tro\u0161kove \u017eivota za ogromnu ve\u0107inu gradskog stanovni\u0161tva.<\/p>\n

Kao glavna pokreta\u010dka snage d\u017eentrifikacije, Zaha Hadid i njene kolege \u201estarhitekte\u201c predali su svoj talenat u slu\u017ebu modelu urbanog razvoja koji podi\u017ee simboli\u010dne spomenike za elite, umesto da unapre\u0111uju \u017eivot obi\u010dnih ljudi.<\/p>\n

Bilbao Efekat<\/strong><\/p>\n

Otkad je Frenk Geri dizajnirao Gugenhajm muzej u postindustrijskom Bilbau, koji je ovaj grad istog momenta pretvorio u turisti\u010dku destinaciju, op\u0161tine \u0161irom sveta po\u010dele su da upumpavaju stotine miliona dolara javnog novca u izgradnju javnih i kulturnih gra\u0111evina.<\/p>\n

Promoteri ovih politika tvrde da \u0107e kulturne institucije privu\u0107i me\u0111unarodne tokove kapitala, vi\u0161e investicija u nekretnine, vi\u0161e turista, vi\u0161e \u201einovacija\u201c \u2013 pomodnim bombasti\u010dnim re\u010dima nema kraja.<\/p>\n

Me\u0111utim, ovi projekti ne ukazuju na strukturalne probleme \u2012 pad industrijske proizvodnje, pad plata i dr\u017eavnih investicija \u2012 koji uslovljavaju njihovu navodnu nu\u017enost. Cilj ovih projekata nije \u201erevitalizacija\u201c grada ve\u0107 njegova globalizacija.<\/p>\n

Siroma\u0161ni ljudi su u fazi planiranja u prvom planu, ali su potom ostavljeni po strani nakon izgradnje, odba\u010deni u korist svojih idealizovanih zamena. Krajnji dobitnici u ovom slu\u010daju su kulturni turisti, ve\u0107inski vlasnici nekretnina i ego zvani\u010dnika.<\/p>\n

Da li su stanovnici Dongdaenuma \u017eudeli za Hadidinim ekspo centrom u svojoj sredini? Da li je Huangd\u017eou vapio za operom? Da li se iko potrudio da to pita stanovnike grada?<\/p>\n

Oni koji brane ovakve projekte \u010desto kao opravdanje navode otvaranje novih radnih mesta. Ali, iako podizanja ble\u0161tavih kulturnih institucija ponekad proizvode dobro pla\u0107ene sindikalno organizovane gra\u0111evinske poslove, oni su uglavnom privremeni. Kad je zgrada gotova i pu\u0161tena u upotrebu, lo\u0161e pla\u0107eni uslu\u017eni poslovi prevladavaju.<\/p>\n

Jednom muzeju je potrebno nekoliko kustosa i istra\u017eiva\u010da (koji nisu nu\u017eno dobro pla\u0107eni) a mnogo vi\u0161e \u010duvara, turisti\u010dkih vodi\u010da i kasirki. U Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (Museum of Modern Art), jednom od najbogatijih muzeja na svetu, po\u010detna godi\u0161nja plata za radnika u prodavnici je 29.000 dolara, a najve\u0107a je 50.000 dolara za one slu\u017ebenike koji nemaju izvr\u0161nu funkciju.<\/p>\n

Zatim, o\u010dekivani procvat vrhunsk(ij)e trgovine u neposrednoj okolini, krajnji cilj mnogih projekata ovog tipa, uglavnom vodi porastu broja konobara, kuvara, prodava\u010da, i tako dalje, vodi modelu ekonomskog razvoja koji zavisi od raspolo\u017eenja bogatih potro\u0161a\u010da. Daleko od blagodeti za gradsko radni\u0161tvo, jedinu korist iz svega izvla\u010de vlasnici nekretnina i kapitala.<\/p>\n

U periodu mer\u00e2 \u0161tednji, suludost Bilbao pristupa jo\u0161 je o\u010diglednija. Dok se lokalno stanovni\u0161tvo mu\u010di s visokom nezaposleno\u0161\u0107u, stagniranjem plata, porastom \u017eivotnih tro\u0161kova i redukovanjem javnih slu\u017ebi, op\u0161tine znatan deo svojih resursa daju na projekte koji su, namenom ako ne i namerom, skrojeni za turiste.<\/p>\n

Stanovnici Rima, na primer, verovatno nisu ni imali potrebu za novim muzejom savremene umetnosti. A ono \u0161to treba lokalnim umetnicima jeste jeftina stanarina i prostor za izlo\u017ebe. Italijanima je bez sumnje potrebno dr\u017eavno ulaganje u poslove i socijalne slu\u017ebe \u2013 stopa nezaposlenosti omladine trenutno je 37 posto. Ono \u0161to su umesto toga dobili jeste projekat Zahe Hadid \u201eMaxxi building\u201c, otvoren 2010. godine.<\/p>\n

Jo\u0161 jedan \u010dest vid odbrane ovih projekata jeste pozivanje na velike evropske katedrale: nisu li i one skupi hramovi za elitu? Nisu li i one prekora\u010divale bud\u017eet u odre\u0111enom smislu? Nije li njihova dugove\u010dnost potvrdila njihovu vrednost?<\/p>\n

Na stranu to \u0161to srednjovekovna Evropa ne bi trebalo da bude na\u0161 moralni kompas, postoji jedna klju\u010dna razlika: te crkve su mogli svi da koriste.<\/p>\n

One su bile dru\u0161tveni centri, gradske skup\u0161tine, tr\u017enice, mesto manifestacija koje su odra\u017eavale najve\u0107e duhovne te\u017enje zajednice, te\u017enje koje su mestu davale \u017eivotni smisao. Retke su gra\u0111evine koje su \u201earhitekte \u2013 zvezde\u201c projektovali a koje dose\u017eu do tih visina; njima vi\u0161e prili\u010di (dok u Njujorku to nije postalo zabranjeno) odvojen ulaz za siroma\u0161ne.<\/p>\n

Povla\u010denje arhitekti<\/strong><\/p>\n

Nisu samo arhitekte krive za trenutno stanje stvari. Tokom 1960-ih, a naro\u010dito 1970-ih, raslo je nezadovoljstvo prema modernoj dru\u0161tveno orijentisanoj arhitekturi, izvrgnutoj ruglu zbog svoje dekonstekstualizovane apstrakcije prostora i homogenosti koju je podrazumevala; \u010desta optu\u017eba: redovi monotonih, sumornih kutija, ili prosto dosadnih i ru\u017enih. Brutalizam \u2012 derivat modernizma \u2012 poznat po upotrebi golog betona bio je naro\u010dito na udaru kritike.<\/p>\n

Dr\u017eavni projekti stambene gradnje, koji su blisko povezivani s modernisti\u010dkom arhitekturom, na sli\u010dan na\u010din su o\u0161tro napadani u javnosti. Ovo je kulminiralo ru\u0161enjem stambenog kompleksa \u201ePruitt-Igoe\u201c u Sent Luisu 1972. godine, \u0161to je prenosila nacionalna televizija. Kasnije je kriti\u010dar arhitekture \u010carls D\u017eenks (Charles Jencks) ovaj doga\u0111aj nazvao danom \u201ekada je moderna arhitektura umrla\u201c.<\/p>\n

U svojoj sr\u017ei, modernisti\u010dka arhitektura, koju su predvodili Valter Gropijus, Le Korbizje i drugi, bila je poku\u0161aj da se oformi pristup koji bi predstavljao celokupan odraz svoje ere. Nastala u grozni\u010davoj atmosferi posle Drugog svetskog rata, arhitektura moderne odabrala je ma\u0161inu za svoju ikonu, fabriku za svoj hram, a racionalizam za svoju filozofiju vodilju. \u201eKu\u0107a je\u201c, po \u010duvenim re\u010dima Le Korbizjea, \u201ema\u0161ina u kojoj se \u017eivi\u201c.<\/p>\n

Istovremeno, proces gradnje bio je lak\u0161i i jeftiniji nego ikad. S tehnikom prefabrikacije i novim gra\u0111evinskim materijalima, ku\u0107a je mogla velikim delom da se napravi u fabrici i po znatno ni\u017eoj ceni \u2013 \u010dime je omogu\u0107en moderan stambeni prostor visokog kvaliteta za celo dru\u0161tvo.<\/p>\n

Mnogi modernisti\u010dki arhitekti bili su socijalisti ili komunisti. Le Korbizje, koji je radio i za Sovjetski Savez i za Vi\u0161ijevsku Francusku, ispoljavao je jedan vi\u0161e tehnokratski, antiradikalni stav.<\/p>\n

Po njegovom mi\u0161ljenju, prilago\u0111avanje racionalnog, masovnog projekta stambene gradnje pru\u017eio je \u201emodernom \u010doveku\u201c fizi\u010dki i higijenski sme\u0161taj kao vid utehe za uni\u0161tenje tradicionalnog sveta \u2013 \u010dime je potpomogao odbacivanju revolucije.<\/p>\n

Jedno vreme su neulep\u0161ane gra\u0111evine i utilitaristi\u010dki prora\u010duni Le Korbizijea i njegovih modernisti\u010dkih kolega vladali ovim poljem. Otvaranje kompleksa \u201ePruitt\u2013Igoe\u201c, 1954. godine, predstavlja merilo uticaja ovog stila. Do kraja slede\u0107e decenije, sve gori uslovi u ovim zgradama doveli su do toga da se ovaj kompleks okarakteri\u0161e kao najgora uvreda modernisti\u010dke arhitekture.<\/p>\n

Ipak, kriti\u010dari su izostavljali dru\u0161tveni kontekst: Sent Luis, kao i drugi ameri\u010dki gradovi toga doba, se borio s nestajanjem industrijskih zona i ubrzanim iseljenjem belaca u predgra\u0111a. Velika ve\u0107ina stanara kompleksa \u201ePrutt-Igoe\u201c bili su crnci, kojima je uspe\u0161no zabranjen pristup novim predgra\u0111ima rasizmom de facto i de jure.<\/p>\n

Za lo\u0161e uslove kompleksa \u201ePruitt-Igoe\u201c bila je kriva i vlada. Odr\u017eavanje zgrada bilo je vrlo slabo, kirije su se pove\u0107ale za ve\u0107 uveliko osiroma\u0161ene stanare, a veze u zajednici bile su nasilno prese\u010dene. O\u010devima nije bilo dozvoljeno da ostaju sa svojim porodicama u stambenom kompleksu jer je dr\u017eava smatrala da to nije prikladno za primaoce socijalne pomo\u0107i.<\/p>\n

Me\u0111utim, neki su analiziraju\u0107i ovaj problem javnog stanovanja, odlu\u010dili da je za njega kriva arhitektura.<\/p>\n

Ono \u0161to je zapo\u010delo kao reakcija na estetiku \u2012 manje je dosadno (referenca na \u010duvenu Mis Van der Roovu izjavu \u201eless is more\u201c, prim.prev), kako se na\u0161alio postmodernisti\u010dki arhitekta Robert Venturi \u2012 razvilo se u obuhvatniju kritiku modernisti\u010dke dru\u0161tvene etike.<\/p>\n

Modernisti su okarakterisani kao nadobudni zbog svog mi\u0161ljenja da mogu da promene svet, a kritikovani su i kao elitisti zbog stava da znaju \u0161ta ljudi \u017eele. Arhitektura, predvo\u0111ena modernizmom i njegovim varijantama skoro pola veka, borila se da prona\u0111e nov jezik i svrhu.<\/p>\n

Kao odgovor na ove izazove, arhitekte su se distancirale od modernizma i njegovih eksplicitnih politika, i nastojale da gra\u0111evinama daju semioti\u010dki karakter \u2012 \u201edosetljivim\u201c referisanjem na pro\u0161lost ili metafizi\u010dkom dekonstrukcijom gra\u0111evina.<\/p>\n

Zaha Hadid je, na primer, \u010desto kao glavni izvor uticaja na svoj rad navodila ruske suprematiste. Mo\u017eda prvi \u201e\u010dist\u201c apstraktan umetni\u010dki pokret, suprematizam je izbegavao objektivne reference u stvarnosti (najpoznatiji primer je \u201eCrni kvadrat\u201c osniva\u010da ovog pokreta Kazimira Maljevi\u010da).<\/p>\n

Ali ono \u0161to je Hadidovoj bilo najprivla\u010dnije jeste teorijski aspekt ovog pokreta \u2013 mogu\u0107nost \u010disto apstraktne arhitekture, koja bi bila oslobo\u0111ena radikalnih politika svojih nosilaca.<\/p>\n

Maljevi\u010d je poistovetio svoju \u201erevoluciju\u201c u umetnosti s ruskom revolucijom, a El Lisicki je stvorio neke od naj\u010duvenijih likovnih dela Sovjetskog Saveza, za koji je radio skoro \u010ditav svoj profesionalni \u017eivot. (Uva\u017eavanje u krajnjoj meri nije bilo uzajamno: apstraktna umetnost bila je potisnuta za vreme Staljinove vlasti kao ideolo\u0161ki sumnjiva i zamenjena socijalisti\u010dkim realizmom.)<\/p>\n

Nasuprot tome, vode\u0107i teoreti\u010dar Hadidove, Patrik \u0160umaher (Patrick Schumacher), odva\u017eni je libertijanac koji sanja o \u201eurbanizmu radikalno slobodnog tr\u017ei\u0161ta\u201c i \u017eu\u010dno se bori protiv \u201epoliti\u010dke korektnosti\u201c u arhitekturi (npr. \u201ebrige za siroma\u0161ne slojeve\u201c).<\/p>\n

Ova promena je mnogim, svetski vode\u0107im arhitektama, pomogla da odr\u017ee ugled eteri\u010dnih esteta istovremeno ih osloba\u0111aju\u0107i tereta politi\u010dke prirode.<\/p>\n

Forma, forme radi<\/strong><\/p>\n

I dalje ima mno\u0161tvo socijalno opredeljenih arhitekata koji bi radije projektovali i gradili javno stanovanje ili pak izneli druge, progresivne projekte. Me\u0111utim, strukturalne prepreke neretko sputavaju takve ambicije.<\/p>\n

Arhitektonsko \u0161kolovanje u Americi je skupo. Da bi postali arhitekte pored diplome osnovnih studija, moraju da zavr\u0161e trogodi\u0161nje studije, a kao i u svim ostalim oblastima u visoko\u0161kolskom obrazovanju cene su po\u010dele da rastu u poslednje vreme.<\/p>\n

U \u0160koli arhitekture na Jejlu (Yale School of Architecture), jednogodi\u0161nja \u0161kolarina (bez sme\u0161taja i ishrane) iznosi 46.000 dolara. Dr\u017eavni univerziteti su jeftiniji, ali su im cene i dalje previsoke: \u0161kolarina za doma\u0107e studente na UCLA-u su oko 24.000 dolara, i to bez tro\u0161kova \u017eivota.<\/p>\n

Posle diplomiranja, arhitekte su nestrpljive da se otarase pritiska prevelikih dugova \u0161to je pre mogu\u0107e. Me\u0111utim, po\u010detne plate nisu naro\u010dito visoke, posebno ne onima koji nastoje da se bave socijalno svesnim projektima.<\/p>\n

Zaposliti se u uglednoj korporativnoj firmi, ako do toga uop\u0161te do\u0111e, zna\u010di sigurnost i povlastice. Raditi za zvezdu otvara put uspehu, i mogu\u0107nosti da se jednog dana osvoji mali prostor kreativne slobode \u2012 slobode da se bira projekat na kojem \u017eeli\u0161 da radi\u0161, ili da se bar otplate studentski dugovi.<\/p>\n

Niska naknada za rad mladih arhitekata nije nu\u017eno odraz njihovog zna\u010daja u procesu rada.<\/p>\n

Po mi\u0161ljenju akademske arhitektice Pegi Dimer (Peggy Deamer), u procesu udaljavanja ove oblasti od zanatskog modela ka slo\u017eenim softverskim programima \u2012 u kojima se starije kolege slabije snalaze \u2012 mlade arhitekte imaju sve ve\u0107u odgovornost za su\u0161tinske odluke u projektovanju. Ipak, rast odgovornosti nije pratilo i pove\u0107anje plate.<\/p>\n

Dodatni problem jeste na\u010din predavanja u \u0161kolama arhitekture, koji se u ve\u0107oj meri koncentri\u0161e na estetiku nau\u0161trb razmatranja dru\u0161tvenog konteksta.<\/p>\n

Me\u0111utim, najve\u0107a prepreka za obnavljanje dru\u0161tvenog anga\u017eovanja u arhitekturi jeste povla\u010denje vlade iz socijalnog stanovanja i sli\u010dnih poduhvata. Pre uspona neoliberalnih politika, vlada je pru\u017eala podr\u0161ku mnogim mladim arhitekama, bodre\u0107i ih da postupaju po svojim progresivnim impulsima.<\/p>\n

U svetu posle \u201ePruitt-Igoe\u201c, naru\u0161ena je sama ideja o javnom stanovanju. \u0160ire promene u dominantnoj ideologiji ekonomskog i politi\u010dkog sistema \u2012 koje su pratile kraj moderne arhitekture \u2012 u\u010dinile su bilo kakvo nastojanje vlade da se omogu\u0107i stanovanje dostupnim, gotovo nezamislivim.<\/p>\n

Ovo obuhvata: napad na dr\u017eavu blagostanja, feti\u0161izaciju uspe\u0161nosti slobodnog tr\u017ei\u0161ta i posledi\u010dno promovisanje privatizacije; kao i pove\u0107anu finansijalizaciju dru\u0161tva, koje ideju stanovanja redefini\u0161e kao investiciju umesto kao \u201ekrov nad glavom\u201c.<\/p>\n

Iako ne mogu da diktiraju uslove javne stambene politike, arhitekte bi mogle da kreiraju diskurs koji dovodi u pitanje preovla\u0111uju\u0107i konsenzus. Ipak, u velikoj meri nisu to uradili. Poput onoliko ozlogla\u0161enih blokova javnog stanovanja , arhitektura je postala odraz preovla\u0111uju\u0107eg konteksta.<\/p>\n

Arhitektura, nekada u opoziciji, danas ne samo da se prilago\u0111ava ekonomskom sistemu ve\u0107 i podsti\u010de njegove najgore impulse, daju\u0107i pokri\u0107e njegovim neprihvatljivim ekscesima uvijaju\u0107i ih u \u010deli\u010dno-staklenu oblandu ohole dobronamernosti, li\u0161ene bilo kakve dru\u0161tvene misije osim prikazivanja sopstvene briljantnosti. Arhitektura je postala forma, forme radi.<\/p>\n

Arhitektura za narod<\/strong><\/p>\n

U periodu nakon smrti Hadidove, preovla\u0111uju\u0107e pozitivna medijska slika koncentrisala se u velikoj meri na nju kao osobu. Zadr\u017eavali su se na \u010dinjenici da je bila Arapkinja i \u017eena. (Zaista je zaslu\u017eila priznanja za svoja zalaganja za \u017eene u datoj sferi.) Jedini negativan \u010dlanak u potpunosti se temeljio na njenoj li\u010dnosti.<\/p>\n

Osvrti na Hadidovu pre njene smrti bili su pro\u017eeti istom fascinacijom njenom li\u010dno\u0161\u0107u. Imali su bizarnu tendenciju da temeljno opisuju njene \u0161ake (ili druge telesne atribute), \u0161pekuli\u0161u o njenom raspolo\u017eenju ili pak u nedogled nabrajaju njene razli\u010dite odevne kombinacije. Tema ovih \u010dlanaka bila je skoro uvek semioti\u010dki karakter Zahe Hadid.
\nIako je bilo mnogo predstavljanja njenih projekata \u2012 koje nas iznova obaraju s nogu \u2012 mali broj njih se bavio dru\u0161tvenim kontekstom i implikacijama njene arhitekture. Retko ko je analizirao \u0161ta je njen rad zaista zna\u010dio za stanovnike gradova, i da li je u neskladu s romansiranim biografijama.<\/p>\n

Nasuprot praksama Hadidove i njoj sli\u010dnih, istinski revolucionarna arhitektura bavila bi se zadatkom kako obezbediti trajne i kvalitetne stanove za gotovo milijardu ljudi koji \u017eive u stra\u0107arama, kako napraviti pristupa\u010dne stanove za jo\u0161 milione ljudi na koje je globalna kriza u gradskim sredinama negativno uticala.<\/p>\n

Ovo nisu samo moralni problemi. Nemogu\u0107nost vlad\u00e2 da se su\u0161tinski suprotstave problemima dru\u0161tva jedna je od najve\u0107ih prepreka tome da gradovi postanu celine prijateljske prema prirodnoj sredini i efikasne u raspolaganju resursima, kakvi \u017eelimo da oni budu.<\/p>\n

Osim toga, potra\u017eivanja pravde ne podrazumevaju odustajanje od estetskog. Dru\u0161tveno svesna arhitektura ne mora da se vrati oskudnim betonskim kockama, niti, potpuno suprotno, nekakvom urbanizmu \u201ekraja istorije\u201c koji zagovaraju neki tradicionalisti. I dalje mo\u017eemo da imamo radikalnu estetiku. I dalje mo\u017eemo da imamo buntovne mozaike stilova i struktura. Cilj je stvaranje inkluzivnih, prelepih javnih prostora i gradova koji slu\u017ee dobrobiti svojih stanovnika. Glavna stanica u Njujorku (Grand Central Station) je, ve\u0107ina \u0107e se slo\u017eiti, jedna veoma lepa zgrada; isti je slu\u010daj i s Javnom bibliotekom u Njujorku (New York Public Library) \u2013 a milioni prose\u010dnih Njujor\u010dana godi\u0161nje koriste oba zdanja.<\/p>\n

Kada je pre nekoliko godina jedan \u0161panski novinar doveo u pitanje upotrebljivosti gra\u0111evina Frenka Gerija, arhitekta mu je odbrusio re\u010dima: \u201eU svetu u kome \u017eivimo 98 posto onoga \u0161to se danas projektuje i gradi \u010disto je sranje.\u201c<\/p>\n

Ovo \u201e\u010disto sranje\u201c je prostor u kome je 98 posto nas osu\u0111eno da \u017eivi. Geri, Hadidova i druge arhitekte zvezde stvaraju arhitekturu za ona preostala dva procenta. Tih dva procenta \u017eive u stanovima od vi\u0161e miliona dolara; oni vide unutra\u0161njost opere; oni mogu da iskuse office suite kancelarijske apartmane elitnih institucija, ili da otputuju do slede\u0107e globalno popularne kulturne destinacije u potrazi za arhitektonskim uzbu\u0111enjima.<\/p>\n

Treba nam manje Gerija, manje Hadidovih, manje naduvane egotekture. Potrebno nam je vi\u0161e sranja, vi\u0161e prelepog sranja za nas ostale.<\/p>\n

Ma\u0161ina<\/a>Jacobin<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Zgrada mo\u017ee da vam uni\u0161ti kom\u0161iluk, da vam ugrozi izvore prihoda, pa \u010dak da vam uni\u0161ti i \u017eivot. Uprkos tome, mnoge vode\u0107e arhitekte, kao i mnogi kriti\u010dari arhitekture, ne uspevaju da uvide prostu realnost da arhitektura nije samo vakuum estetskih vrlina i ispraznih opisa \u2013 ona je proizvod politi\u010dkog, ekonomskog i dru\u0161tvenog konteksta<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":211116,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-211115","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/211115","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=211115"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/211115\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/211116"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=211115"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=211115"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=211115"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}