{"id":210837,"date":"2016-08-06T07:53:31","date_gmt":"2016-08-06T05:53:31","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=210837"},"modified":"2016-08-06T08:01:26","modified_gmt":"2016-08-06T06:01:26","slug":"korporativne-utopije","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2016\/08\/06\/korporativne-utopije\/","title":{"rendered":"Korporativne utopije"},"content":{"rendered":"

\"Claire<\/a>Autori: Matt Kennard i Claire Provost<\/strong><\/p>\n

\"Matt<\/a>Pravo radnika na sindikalno organizovanje za\u0161ti\u0107eno je zakonima Kambod\u017ee. Poslodavci, dr\u017eavne agencije ili gra\u0111ani nemaju pravo da ometaju sindikalne aktivnosti. Me\u0111utim, unutar najve\u0107e specijalne ekonomske zone (SEZ) u Kambod\u017ei, otkrili smo sistem koji strogo kontroli\u0161e radnu snagu tako \u0161to radnike dr\u017ei u izolaciji, a sindikatima ne dozvoljava pristup. To su nam potvrdile desetine radnika i aktivista. Nezavisno organizovanje radnika nailazi na velike prepreke svuda u Kambod\u017ei, ali zakoni se najflagrantnije kr\u0161e unutar specijalnih ekonomskih zona. Rezultat je tinjanju\u0107e nezadovoljstvo me\u0111u ljudima.<\/p>\n

U poslednjih 50 godina, vi\u0161e od polovine zemalja sveta izdvojilo je delove sopstvene teritorije i predalo ih na upravljanje stranim investitorima pod firmom specijalnih ekonomskih zona. Me\u0111unarodna organizacija rada (ILO) procenjuje da vi\u0161e od 66 miliona ljudi \u2013 od kojih ve\u0107inu \u010dine mlade migrantkinje \u2013 radi u vi\u0161e od 3.000 takvih zona.<\/p>\n

Posle Drugog svetskog rata, od Irske do Ju\u017ene Koreje zemlje su osnivale specijalne ekonomske zone da bi privukle strani kapital i obezbedile nova radna mesta. Osamdesetih i devedesetih godina pridru\u017eile su im se mnoge dr\u017eave sveta. Danas taj model do\u017eivljava novi procvat, a zemlje od Burme do Kube se utrkuju u otvaranju novih zona.<\/p>\n

\u201eZemlje koje ih do pre 10 godina nisu imale, sada ih imaju ili planiraju da ih otvore\u201c, izjavio je Thomas Farol iz Svetske banke za \u010dasopis Ekonomist 2015. godine. Uspeh specijalnih zona obi\u010dno se meri time koliko stranih investicija uspevaju da privuku i koliko ekonomskog rasta generi\u0161u. Glasovi miliona ljudi koji u njima rade retko se \u010duju. Ovo je pri\u010da o specijalnim ekonomskim zonama iz perspektive radnika.<\/p>\n

\u0160argarepa koja se nudi investitorima obi\u010dno su posebne poreske i carinske olak\u0161ice, kao i jeftino zemlji\u0161te i infrastruktura. U nekim zemljama, kao \u0161to su Pakistan i Namibija, u ovim enklavama ne va\u017ee doma\u0107i zakoni o radu. Ali \u010dak i tamo gde to nije slu\u010daj, kr\u0161enje radni\u010dkih prava je \u010desta pojava.<\/p>\n

U \u0160en\u017eenu u Kini, jednoj od najve\u0107ih i najstarijih specijalnih ekonomskih zona na svetu, imali smo prilike da vidimo kako izgleda nastavak pri\u010de o specijalnim zonama. Mada se time javno ne hvale, zone pre\u0107utno nude garantovani priliv jeftine radne snage. Kada se radnici u zoni organizuju i po\u010dnu da postavljaju zahteve, kompanije se jednostavno sele na slede\u0107u lokaciju. Me\u0111unarodna organizacija rada (ILO) u ovim zonama vidi \u201esimptom trke prema dnu globalne ekonomije\u201c. Posle zatvaranja fabrika i izgradnje novih objekata u \u0160en\u017eenu, migrantska radna snaga o\u010dajava, jer osim posla gubi i mesto stanovanja.<\/p>\n

Zona bez \u0161trajkova<\/strong><\/p>\n

Prve specijalne ekonomske zone, poput onih na Filipinima 60-ih i 70-ih godina pro\u0161log veka, \u201eli\u010dile su na radne logore\u201c, ka\u017ee Jonathan Bach, vanredni profesor i \u0161ef programa globalnih studija u Novoj \u0161koli u Njujorku. \u201eZone su bile van gradova, radnike su dovodili sa udaljenih mesta i sme\u0161tali ih u spavaonice, a kada bi ih \u2018potro\u0161ili\u2019, zamenjivali bi ih novima. Ako bi cena rada previ\u0161e porasla ili ako bi radnici po\u010deli da prave probleme, da protestuju ili sli\u010dno, vlasnici bi se jednostavno spakovali i preselili na novo mesto.\u201c<\/p>\n

Taj model se primenjuje i u dana\u0161njim specijalnim ekonomskim zonama. Neke zemlje izlaze u susret investitorima tako \u0161to u zonama zvani\u010dno suspenduju va\u017eenje dr\u017eavnih zakona o radu. U Pakistanu, radnicima u takvim enklavama je zabranjeno da \u0161trajkuju ili preduzimaju sli\u010dne akcije. Inspektori rada u Togou nemaju pristup specijalnim zonama zbog zakona koji im to pravo ograni\u010dava. Na veb-stranici Uprave izvoznih prera\u0111iva\u010dkih zona u Nigeriji pi\u0161e: \u201eU prvih 10 godina poslovanja zone nisu dozvoljeni \u0161trajkovi i blokade\u2026 eventualne radne sporove u zoni re\u0161ava Uprava\u201c.<\/p>\n

Ali \u010dak i kada izuze\u0107e nije zvani\u010dno progla\u0161eno, lokalne vlasti naj\u010de\u0161\u0107e ignori\u0161u kr\u0161enje prava radnika unutar zona.<\/p>\n

Te\u0161ko vreme za sindikate<\/strong><\/p>\n

Na periferiji Pnom Pena, prestonice Kambod\u017ee, nalazi se Specijalna ekonomska zona Pnom Pen (PPSEZ). U zemlji koja svoj razvojni model zasniva na prodaji jeftine radne snage i niskim porezima, PPSEZ je odli\u010dan primer nove ekonomije koju dr\u017eava poku\u0161ava da stimuli\u0161e.<\/p>\n

Vo\u017enja od prestonice do 15-ak kilometara udaljene zone traje dugo zbog haoti\u010dnog gradskog saobra\u0107aja i povremenih zastoja koji traju i po 20 minuta. Kada skrenete sa pra\u0161njavog puta i pro\u0111ete kroz impozantnu kapiju zone, ulazite u jedan sasvim druga\u010dji svet: zonu \u010dine tri i po kvadratna kilometra asfaltiranih ulica i mno\u0161tvo fabri\u010dkih pogona.<\/p>\n

U zoni nas je do\u010dekao PR firme Brains Communications koja zastupa SEZPP pred stranim investitorima i novinarima. Njihov voza\u010d nas je dovezao u klimatizovanom mercedesu sa ko\u017enim sedi\u0161tima, dobro za\u0161ti\u0107ene od spolja\u0161nje vru\u0107ine od 40 stepeni.<\/p>\n

U skladu sa etosom korporativne kontrole, zonom ne upravljaju dr\u017eavni organi. Zona je registrovana kao privatna kompanija. Do\u0161li smo na razgovor sa Hiro\u0161ijem Uemacuom, japanskim \u0161efom zone.<\/p>\n

Cilj osnivanja SEZPP bio je da se u Kambod\u017eu privuku japanski investitori, ka\u017ee Uemacu. Deceniju kasnije, zona je uspela da privu\u010de 44 japanske firme i jo\u0161 32 kompanije iz 13 drugih zemalja. Ovde proizvodne pogone ima Yamaha, a fabriku gradi i Coca-Cola. Imena ostalih fabrika \u2013 proizvo\u0111a\u010d obu\u0107e Kingmaker Footewear ili firma za obradu dijamanata Laurelton Diamonds \u2013 manje su poznata, ali me\u0111u njima se nalaze firme koje snabdvaju poznate svetske brendove kao \u0161to su Timberland, Puma, Apple, Old Navy.<\/p>\n

Uemacu je zadovoljan \u017eivotom u Kambod\u017ei. \u201eOse\u0107am se bezbedno u ovoj zemlji\u201c, ka\u017ee on. \u201ePonekad se direktno susre\u0107em [sic] sa sindikalnim aktivistima\u2026 na Filipinima moram da budem oprezan, vozim se u kolima sa zatamnjenim staklima i u pratnji obezbe\u0111enja.\u201c<\/p>\n

Zaista je te\u0161ko zamisliti da bi neki \u0161ef mogao da se ose\u0107a nebezbedno u besprekorno ure\u0111enoj zoni u kojoj umesto gradskog haosa s druge strane ograde vlada neobi\u010dan mir. U ostatku Kambod\u017ee atmosfera je sasvim druga\u010dija. Dok je trajao na\u0161 razgovor sa \u0161efom zone, policija se sukobila sa stotinak demonstranata u gradu. Dvojica aktivista su zavr\u0161ili s te\u0161kim povredama glave. Demonstranti su se okupili ispred zgrade parlamenta zbog usvajanja novog zakona o sindikatima koji ograni\u010dava pravo na nezavisno sindikalno organizovanje. Vlada na \u010dijem \u010delu je Hun Sen \u2013 premijer Kambod\u017ee ve\u0107 31 godinu i \u0161ef prakti\u010dno jednopartijskog sistema pod firmom Narodne partije Kambod\u017ee \u2013 upla\u0161ila se velikog \u0161trajka organizovanog 2013, pa su preduzete mere da se delovanje tog segmenta opozicije ograni\u010di.<\/p>\n

Najve\u0107i deo radni\u0161tva Kambod\u017ee zastupaju takozvani \u201e\u017euti sindikati\u201c, povezani sa vladaju\u0107om politi\u010dkom strankom, koji zapravo \u0161tite interese dr\u017eave i poslodavaca, a ne radnika. Blok nezavisnih sindikata je relativno mali, ali kambod\u017eanski mo\u0107nici ipak strahuju od njega. Sindikalni lideri su premla\u0107ivani, zatvarani pod isfabrikovanim optu\u017ebama, pa i ubijani. \u010cen Vi\u010dea, osniva\u010d i vo\u0111a Slobodnog sindikata radnika Kraljevine Kambod\u017ee i pristalica opozicione stranke Sama Rainsya, pogo\u0111en je hicima u grudi i glavu dok je \u010ditao novine na ulici.<\/p>\n

Dva dana posle susreta sa rukovodstvom vratili smo se u zonu, ovog puta u troto\u010dka\u0161u tuk-tuk, u pratnji prevodioca iz Demokratskog saveza koalicije kambod\u017eanskih radnika u industriji ode\u0107e \u2013 nezavisne sindikalne grupe.<\/p>\n

Do\u0161li smo da bismo razgovarali sa 5 radnika koji su pre dve godine dobili otkaze u fabrici ode\u0107e Evergreen. Radnici tvrde da su njihovi otkazi bili \u010din odmazde. \u201eOtpustili su sve \u010dlanove dva sindikata\u201c, ka\u017ee radnik Pi\u010d Sopal, star 29 godina, koji je u fabrici Evergreen nekada pravio rupice za dugmad na ode\u0107i.<\/p>\n

Nezavisno organizovanje nije lako nigde u Kambod\u017ei, ali svaki \u010dlan nezavisnih sindikata s kojim smo razgovarali potvrdio je da je u specijalnoj ekonomskoj zoni to posebno te\u0161ko.<\/p>\n

\u201eAko poslodavac sazna da neko radi za sindikat ili je povezan s njim, prona\u0107i \u0107e na\u010din da takvog radnika otpusti\u201c, ka\u017ee Sofen Leng, tako\u0111e 29-ak koji je u Evergreenu radio na pakovanju robe.<\/p>\n

\u201ePosle otkaza u Evergreenu, konkurisao sam za posao u drugoj fabrici. Inicijalni ugovor se obi\u010dno zaklju\u010duje na kra\u0107i period. Kad su shvatili da sam povezan sa sindikatom, odbili su da mi produ\u017ee ugovor.\u201c<\/p>\n

Ou Tefalim, zamenica \u0161efa Federacije kambod\u017eanskih radnika u industriji hrane, rekla nam je da je za nezavisne sindikate problem i to \u0161to su u specijalnim ekonomskim zonama radnici zatvoreni iza ograde.<\/p>\n

\u201eSindikalnim liderima i aktivistima nije lako da u\u0111u unutra\u201c, ka\u017ee ona. \u201eDa bismo se sastali sa radnicima moramo unapred da zaka\u017eemo termin\u201c. Ona ka\u017ee da nije lako ostvariti kontakt ni posle radnog vremena, jer radnike ispred ulaza u zonu \u010dekaju autobusi koji ih razvoze ku\u0107ama.<\/p>\n

Otpu\u0161tanje radnika zbog sindikalnog organizovanja je zabranjeno zakonima Kambod\u017ee. Identifikovali smo 8 multinacionalnih kompanija koje navodno koriste proizvodne pogone u specijalnim ekonomskim zonama u Kambod\u017ei, uklju\u010duju\u0107i SEZPP i SEZ Menheten. \u0160est od tih osam kompanija, me\u0111u kojima su Apple i Puma, imaju poslovne pravilnike koji \u0161tite pravo sindikalnog organizovanja.<\/p>\n

Na pitanje da li su im poznati prijavljeni slu\u010dajevi kr\u0161enja zakona \u2013 i \u0161ta su sada, posle predo\u010denih saznanja, spremne da tim povodom preduzmu \u2013 samo dve kompanije su odgovorile u zadatom roku. Uprava Skechersa je odgovorila da po\u0161tuje smernice za upravljanje fabrikama koje izdaje Udru\u017eenje distributera i prodavaca obu\u0107e u SAD, a kojima je pravo na sindikalno organizovanje za\u0161ti\u0107eno. Ipak, u odgovoru nisu komentarisali konkretne slu\u010dajeve kr\u0161enja radnih prava i nisu ni potvrdili ni porekli da imaju pogone u SEZ Menheten, iako njihov profil na GMAC ukazuje na to. Kompanija Levi Strauss je demantovala tvrdnje da njeni proizvodi dolaze iz specijalnih zona, mada je jedna fabrika d\u017einsa u SEZPP navela Dockers, podru\u017enicu Levi Straussa, kao svog kupca.<\/p>\n

Posebni tretman<\/strong><\/p>\n

Prema re\u010dima jednog od na\u0161ih izvora iz sektora civilnog dru\u0161tva, eksperta koji je konsultovan kada su zakonodavci pripremali Zakon o specijalnim ekonomskim zonama 2005, vlada Kambod\u017ee je prvo poku\u0161ala da za zone osigura izuze\u0107e od zakona o radu. Isti izvor, koji je tra\u017eio da ostane anoniman, rekao nam je da su \u201eljudi iz ministartsva trgovine kontaktirali pravne stru\u010dnjake i tra\u017eili savete, a jedno od njihovih pitanja je bilo kako se mo\u017ee spre\u010diti delovanje sindikata u zonama\u201c.<\/p>\n

Tola Moen, izvr\u0161ni direktor Centra za radna i ljudska prava, tako\u0111e u Pnom Penu, potvrdio je da je vlada planirala da izuzme zone od va\u017eenja zakona o radu: \u201eBez slobode i prava na organizovanje, bez prava na kolektivno pregovaranje i tako dalje. Bez prava na \u0161trajk. Ipak, posle reakcije sindikata, razvojnih partnera, zemalja uvoznica \u2013 Evrope, SAD i tako dalje \u2013 vlada je odustala od tog plana.\u201c<\/p>\n

Ali strogom kontrolom pristupa zonama i neka\u017enjavanjem poslodavaca za otpu\u0161tanje radnika zbog sindikalnog aktivizma, Kambod\u017ea je prakti\u010dno onemogu\u0107ila ulazak sindikata u zone.<\/p>\n

81 cent na sat<\/strong><\/p>\n

Poku\u0161aji spre\u010davanja sindikalnog organizovanja nisu umanjili borbenost radnika u Kambod\u017ei. Njihove glavne primedbe ne ti\u010du se uslova rada \u2013 mada su neki sindikati tra\u017eili klimatizaciju proizvodnih pogona i \u010distu vodu za pi\u0107e \u2013 ve\u0107 niske cene rada.<\/p>\n

Krajem 2013. hiljade radnika su se priklju\u010dile velikom \u0161trajku i zahtevale pove\u0107anje minimalne plate sa 85 na 160 dolara mese\u010dno. Vlada je na kraju pristala na 140 dolara da bi zaustavila \u0161trajk.<\/p>\n

Jedan od glavnih protivnika podizanja minimalne cene rada bilo je Udru\u017eenje proizvo\u0111a\u010da ode\u0107e Kambod\u017ee (GMAC). U njihovom sedi\u0161tu u Pnom Penu sastali smo se sa njihovim generalnim sekretarom Kenom Luom, \u010dovekom poznatom po o\u0161trim stavovima, koji smatra da je minimalna nadnica od 140 dolara mese\u010dno (\u0161to za 40 \u010dasovnu radnu nedelju daje satnicu od 81 centa) ve\u0107 umanjila priliv stranih investicija. Ali brojke to ne pokazuju: prema podacima Svetske banke, direktne strane investicije u Kambod\u017ei su neznatno opale 2013, a onda su se vratile na prethodni visoki nivo. Podaci za 2016. godinu, u kojoj je pove\u0107anje stupilo na snagu, jo\u0161 nisu poznati.<\/p>\n

\u201eJa ne verujem u minimalnu cenu rada. Ja verujem u slobodno tr\u017ei\u0161te\u201c, ka\u017ee Lu. \u201eRadnici koji vredno rade\u2026 mogli bi da zarade i mnogo vi\u0161e\u2026 da ne moraju da izdr\u017eavaju lenjivce\u201c. Odbio je da nam ka\u017ee koliko on zara\u0111uje.<\/p>\n

Navodni lenjivci pri\u010daju druga\u010diju pri\u010du. \u201ePlata od 140 dolara mese\u010dno nije nam dovoljna, ali ipak radimo\u201c, ka\u017ee Soka Kan, 36-ogodi\u0161nja radnica koja izdr\u017eava mu\u017ea i decu. Drugi radnici su izjavljivali da je 140 dolara dovoljno za tro\u0161kove jedne osobe, ali ne i za porodicu. \u201eBilo bi dobro da u fabrici postoji sindikat, jer onda bismo mogli da postavljamo zahteve\u201c, ka\u017ee Soka.<\/p>\n

Nije slu\u010dajno to \u0161to su 95 odsto zaposlenih u specijalnim ekonomskim zonama u Kambod\u017ei \u017eene. Azijska razvojna banka, koja promovi\u0161e specijalne ekonomske zone u regionu, precizno je opisala logiku iza zapo\u0161ljavanja \u017eena u izve\u0161taju iz 2015: \u201eSmatra se da \u017eene imaju ve\u0161tije ruke i vi\u0161e strpljenja za rad na rutinskim poslovima u radno intenzivnim procesima koji se odvijaju u zonama. Tako\u0111e, verovatno\u0107a da \u0107e proglasiti \u0161trajk ili obustaviti proizvodnju je manja nego kod zaposlenih mu\u0161karaca.\u201c<\/p>\n

Ali ta logika ne va\u017ei uvek.
\n
\nNeorganizovano radni\u0161tvo, haoti\u010dni \u0161trajkovi<\/strong><\/p>\n

\u010cetiri sata vo\u017enje isto\u010dno od Pnom Pena, s druge strane reke Mekong, na isto\u010dnoj granici Kambod\u017ee sa Vijetnamom, nalazi se Bavet. Taj deo zemlje je najvi\u0161e bombardovan u operaciji Meni u Vijetnamskom ratu, tajnoj kampanji izvedenoj 1969-1970, kada su SAD ovde bacile vi\u0161e tona bombi nego na \u010ditav Japan u Drugom svetskom ratu.<\/p>\n

Plodna polja i \u0161iroki putevi Baveta su dom tri najve\u0107e specijalne ekonomske zone. SEZ Menheten otvoren je 2006, i od tada je epicentar radni\u010dkih akcija \u2013 nasilnih i nenasilnih. Unutar ogra\u0111ene zone nema nezavisnih sindikata, a bez strukture koja bi kanalisala nezadovoljstvo radnika, zona postaje bure baruta. Pro\u0161li smo kroz kapiju pominju\u0107i ime izvr\u0161nog direktora kome smo poslali poruku elektronskom po\u0161tom. On nije bio tu, ali ime je bilo dovoljno da nas puste unutra.<\/p>\n

Tamo smo zatekli mno\u0161tvo radnika na glavnoj saobra\u0107ajnici koja preseca zonu. Neki su iza\u0161li na pauzu za ru\u010dak, drugi su odlazili ku\u0107i. Svi koje smo zaustavljali nerado su govorili o svom poslu, o sindikatima i nedavnim militantnim akcijama.<\/p>\n

Evo jednog tipi\u010dnog razgovora sa Dali Kajvom, 34-vorogodi\u0161njom radnicom u fabrici ode\u0107e.<\/p>\n

\u201eGde radite?\u201c<\/p>\n

\u201eU fabrici ode\u0107e.\u201c<\/p>\n

\u201eKoliko zara\u0111ujete mese\u010dno?\u201c<\/p>\n

\u201eIzme\u0111u 140 i 150 dolara, zavisno od odeljenja u kom radim.\u201c<\/p>\n

\u201eDa li je to dovoljno za \u017eivot?\u201c<\/p>\n

\u201ePodno\u0161ljivo je.\u201c<\/p>\n

\u201eDa li ste u\u010dlanjeni u sindikat?\u201c<\/p>\n

\u201eNe.\u201c<\/p>\n

\u201eZa\u0161to?\u201c<\/p>\n

\u201eNisam \u010dula da ovde postoji sindikat.\u201c<\/p>\n

\u201eDa li je ovde opasno biti \u010dlan sindikata?\u201c<\/p>\n

\u201eNe znam.\u201c<\/p>\n

\u201eDa li dovodite sebe u opasnost ako govorite o tome?\u201c<\/p>\n

\u201eVru\u0107ina je, moram da idem ku\u0107i.\u201c<\/p>\n

Predsednik Konfederacije radnika Kambod\u017ee At Torn nije iznena\u0111en \u0161to niko ne \u017eeli da govori o sindikatima. U februaru 2012, ovde su tri \u017eene zadobile rane iz vatrenog oru\u017eja za vreme protesta kojim je zahtevano pove\u0107anje nadnica u zoni Menheten. Incident se odigrao pred o\u010dima tajvanskih vlasnika fabrike Kaoway Sports, me\u0111u \u010dijim klijentima je i Puma. \u201eOd tada su veoma strogi,\u201c ka\u017ee Torn. \u201eNa\u0161em sindikatu ne dozvoljavaju da u\u0111e u zonu.\u201c<\/p>\n

Ali spre\u010davanje nezavisnog organizovanja proizvodi ne\u017eeljene posledice. \u201eS vremena na vreme, situacija u zoni je veoma napeta\u201c, ka\u017ee Torn. \u201eAko ho\u0107e da zatra\u017ee povi\u0161icu, radnici se udru\u017euju i organizuju sami, bez lidera. Ako ho\u0107e ne\u0161to da postignu, \u010ditava zona stupa u \u0161trajk. Me\u0111utim, po\u0161to sindikati nemaju pristup zoni, proteste nema ko da koordinira, pa su \u010desto nasilni.\u201c<\/p>\n

Po\u0161to radnici imaju sve manje mogu\u0107nosti za re\u0161avanje svojih problema, a reakcije dr\u017eave su sve o\u0161trije, mnogi predvi\u0111aju da \u0107e frustriranost radnika dovesti do eksplozije. Zatvaranje radnika iza ograda to mo\u017ee odgoditi na neko vreme, ali ne zauvek.<\/p>\n

\u0160en\u017een danas<\/strong><\/p>\n

Mada je Kina prvu specijalnu ekonomsku zonu otvorila tek 1980, kineske zone su najpoznatije u svetu. Danas u Kini u specijalnim ekonomskim zonama radi 40 miliona radnika \u2013 gotovo dve tre\u0107ine njihovog ukupnog broja u svetu.<\/p>\n

SEZ \u0160en\u017een na jugu Kine, uz granicu sa Hong Kongom, bila je prva takva zona u Kini. Otvorio ju je lider Komunisti\u010dke partije Deng Sjaoping 1980. godine, u okviru sveobuhvatnih ekonomskih reformi koje je Kina tada zapo\u010dela. Jonathan Bach prime\u0107uje da se cilj ovog projekta oduvek razlikovao od ambicija drugih sli\u010dnih zona. Primarni cilj zone bilo je \u201euvo\u0111enje i testiranje novih ideja o tr\u017ei\u0161tu, radu i kapitalu, i primena tih ideja u reformi ostatka zemlje\u201c.<\/p>\n

\u0160en\u017een je u po\u010detku bio relativno mali pojas zemlje izdvojen iz ina\u010de ruralnog regiona u kojem su dominirali poljoprivreda i ribarstvo. Zona se od tada pro\u0161irila na vi\u0161e od 2.000 kvadratnih kilometara. Ukupan proizvod tog megalopolisa je jednak ili ve\u0107i od proizvoda Irske ili Vijetnama. Desetine hiljada lokalnih fabrika proizvode mobilne telefone, ta\u0161ne, d\u017eins i mnoge druge proizvode koji se izvoze u \u010ditav svet.<\/p>\n

\u0160en\u017een je 2010. proslavio 30. ro\u0111endan uz fanfare i vatromet. Kineski predsednik Hu \u0110intao je doputovao u grad koji je opisao kao \u201e\u010dudo\u201c. Mnoge od politika koje su prvo testirane ovde, kao \u0161to su kratkoro\u010dni radni ugovori i nadnice vezane za u\u010dinak, kasnije su prenete u ostatak zemlje. Smatra se da je model specijalnih ekonomskih zona prakti\u010dno pokrenuo veliku industrijalizaciju Kine i njen eksplozivni ekonomski rast.<\/p>\n

Da bi privukla strane investitore u \u0160en\u017een, vlada je zoni dala ovla\u0161\u0107enja da sama odre\u0111uje poreske stope i primenjuje druge podsticaje za investitore. Stranim investitorima u potrazi za jeftinim lokacijama za proizvodnju \u0160en\u017een je mogao da ponudi jo\u0161 ne\u0161to \u2013 neiscrpan rezervoar jeftine radne snage koju su \u010dinili milioni migranata iz ruralne Kine.<\/p>\n

Kineski sistem registracije boravi\u0161ta poznat kao hukou, uveden krajem pedesetih godina 20. veka da bi se usporila urbanizacija, strogo ograni\u010dava prava migranata. Hukou sistem vezuje pravo pristupa javnim uslugama, kao \u0161to su subvencionisana zdravstvena za\u0161tita i obrazovanje, za prijavljeno mesto trajnog boravka. Migranti u potrazi za poslom retko uspevaju da se trajno registruju u novom mestu boravka.<\/p>\n

Da bi se osigurao neprekinut priliv radne snage za fabrike, radnicima migrantima su izdavane privremene boravi\u0161ne dozvole \u2013 pod uslovom da imaju obezbe\u0111en posao. Po\u0161to im je pravo boravka usko povezano sa radnim statusom, gubitak posla obi\u010dno zna\u010di da se moraju vratiti tamo odakle su do\u0161li \u2013 ili rizikovati \u017eivot bez ispravnih dokumenata. Anita \u010can sa Australijskog nacionalnog univerziteta istra\u017eivala je hukou sistem i uporedila ga sa re\u017eimom aparthejda u Ju\u017enoj Africi.<\/p>\n

\u0160efovi nekih fabrika su otkrili nove na\u010dine kontrole radnika, kao \u0161to su \u201esigurnosni depoziti\u201c ili oduzimanje li\u010dnih dokumenata. Mnogi radnici \u017eive tamo gde rade, u stanovima koje im obezbe\u0111uje poslodavac, \u0161to Pun Ngai, profesor na Politehni\u010dkom univerzitetu u Hong Kongu, naziva \u201espavaoni\u010dkim radnim re\u017eimom\u201c.<\/p>\n

Devedesetih i po\u010detkom dvehiljaditih godina, \u0160en\u017een je prakti\u010dno bio sinonim za sweatshop (robovsku) globalizaciju. Mnogi su izve\u0161tavali o radnicima koji provode neverovatno dugo radno vreme u nebezbednim fabrikama i proizvode slikovnice, lutke teletabija i Reebok patike. Nadnice za rad unutar zone nisu uvek nu\u017eno bile ni\u017ee, ali uslovi za rad su bili ekstremno te\u0161ki. Radna obaveza i nepla\u0107eni prekovremeni rad su se podrazumevali.<\/p>\n

Povrede na radnom mestu su bile \u010deste me\u0111u migrantima koji su pokrenuli bum u \u0160en\u017eenu. Huang Ming (izmi\u0161ljeno ime), 60-ogodi\u0161nji radnik koji je do\u0161ao u \u0160en\u017een iz Guand\u017eoa 1997, ka\u017ee da se dve godine po dolasku povredio na radu. \u201eVario sam stolove i stolice. Varnica me je pogodila u oko. Imam potvrdu o tome, ali\u2026 iz kompanije su rekli \u2019Ako ho\u0107e\u0161 naknadu, prvo mora\u0161 da da\u0161 otkaz\u2019.\u201c<\/p>\n

Hukou sistem dodatno ograni\u010dava mogu\u0107nost radnika u fabrikama u \u0160en\u017eenu da se bore za svoja prava i bezbednije uslove rada, smatra Anita \u010can. Ali ona ne misli da je to ikada eksplicitno navo\u0111eno kao prednost kada su zone nu\u0111ene investitorima. \u201eSvi to znaju, nema potrebe da se nagla\u0161ava. Osim toga, ne bi zvu\u010dalo dobro, jer oni su socijalisti, znate.\u201c<\/p>\n

Od 90-ih godina 20. veka, radni uslovi \u0161irom Kine se pobolj\u0161avaju, dodu\u0161e sporo i neujedna\u010deno. Odredbe sistema hukou su donekle \u201eubla\u017eene\u201c 2004. godine, nakon \u0161to je u gradu Handan na severu Kine u pritvoru preminuo jedan mladi\u0107 sa univerzitetskom diplomom, uhap\u0161en zato \u0161to nije imao ispravne boravi\u0161ne dokumente. Ali reforma se na tome zaustavila, zaklju\u010duje Anita \u010can. Hap\u0161enja su obustavljena, \u201eali to nikako ne zna\u010di da migranti imaju ista prava kao lokalno stanovni\u0161tvo\u201c.<\/p>\n

Plate su porasle, donekle i zbog politke \u201ejednog deteta\u201c koja je usporila rast broja stanovnika i smanjila vi\u0161kove radne snage koji su omogu\u0107ili inicijalni bum proizvodnih kapaciteta u zemlji. Radnici su tako\u0111e bolje organizovani i znaju vi\u0161e o svojim pravima, najvi\u0161e zahvaljuju\u0107i neumornom radu sindikalnih aktivista.<\/p>\n

Radnici u \u0160en\u017eenu suo\u010davaju se sa novim izazovima dok grad poku\u0161ava da se transformi\u0161e u veliki tehnolo\u0161ki i finansijski centar. Sa rastom plata rastu i tro\u0161kovi \u017eivota. Nekada\u0161nje industrijske zone sada zamenjuju blokovi poslovnih zgrada. \u010citava naselja u kojima su decenijama \u017eiveli migranti danas se ru\u0161e.<\/p>\n

Proizvodnja, naro\u010dito ode\u0107e, igra\u010daka i obu\u0107e, seli se iz Kine u zemlje sa ni\u017eom cenom rada, kao \u0161to su Vijetnam i Banglade\u0161. Neki pogoni se jednostavno preme\u0161taju u provincije u unutra\u0161njosti Kine gde je minimalna nadnica ni\u017ea. Vesti o zatvorenim fabrikama i poslodavcima koji nisu isplatili dugovanja radnicima postale su deo svakodnevnice u \u0160en\u017eenu.<\/p>\n

Problem \u0160en\u017eena, smatra Bach, nije vi\u0161e \u201ekako dovesti \u0161to vi\u0161e radnika u \u0160en\u017een\u201c, ve\u0107, \u201ekako niskokvalifikovane radnike koji tra\u017ee ve\u0107e plate naterati da odu. Umesto da pru\u017ee dodatnu obuku nekvalifikovanoj radnoj snazi na najslabije pla\u0107enim poslovima, kompanije se jednostavno sele tamo gde takve radne snage jo\u0161 ima. To je igra koja se danas igra u globalnoj ekonomiji: navesti dr\u017eave da se nadme\u0107u izme\u0111u sebe. Svrha specijalnih ekonomskih zona je da dr\u017eavama omogu\u0107e da se na delu teritorije odreknu svojih zakonskih nadle\u017enosti i obaveza koje imaju prema ostatku zemlje.\u201c<\/p>\n

Anita \u010can navodi primer kompanije Foxconn, proizvo\u0111a\u010da telefona iPhone, \u010diji su nemilosrdni pravilnici o radu na serijskoj traci 14 radnika naveli na samoubistvo, a koja se \u201eu potrazi za boljom ponudom stalno seli s jednog na drugo mesto u Kini\u201c. To se mo\u017ee uporediti sa praksom ameri\u010dkih dr\u017eava koje se dodvoravaju investitorima nude\u0107i povoljnije uslove za gradnju i antisindikalne zakone.<\/p>\n

Ali kud god da odu, proizvo\u0111a\u010di ne mogu o\u010dekivati da \u0107e radnici zauvek biti jeftini i poslu\u0161ni.<\/p>\n

Kapitalisti\u010dki panoptikum<\/strong><\/p>\n

\u0160en\u017een je 2000. godine ponovo postao ogledni grad \u2013 ovoga puta za tehnologije nadzora. Grad je na javnim mestima instalirao 200.000 kamera za nadzor, \u0161to je deo priprema za sprovo\u0111enje kineskog programa Zlatni \u0161tit i stvaranja ogromne baze podataka koja povezuje video snimke sa biometrijskim podacima, podacima sa mobilnih telefona i iz obaveznih nacionalnih li\u010dnih karata.<\/p>\n

Na ulicama \u0160en\u017eena danas ima bezbroj kamera. Visoko iznad njih blje\u0161te oblakoderi osvetljeni neonskim bojama, ukra\u0161eni logotipima kao \u0161to su KFC, McDonald\u2019s i 7-11. To stvara utisak zlokobne korporativne utopije u kojoj je kapital slobodan i nesputan, dok su ljudi podvrgnuti strogoj kontroli.<\/p>\n

Zvani\u010dno, kamere su postavljene da bi se suzbio kriminal. Ali Naomi Klein je jo\u0161 2008. objavila da je jedna kompanija iz \u0160en\u017eena razvila softver koji \u201eomogu\u0107uje da kamere upozore policiju na neobi\u010dna masovna okupljanja na bilo kojoj lokaciji u gradu\u201c. O\u010digledno je da se ovaj sistem mo\u017ee upotrebiti da se poja\u010da kontrola u periodima poja\u010danog nezadovoljstva ljudi.<\/p>\n

Kineski radni\u010dki bilten, nevladina organizacija registrovana u Hong Kongu, zabele\u017eila je 2014. godine vi\u0161e od 1.300 radnih sporova \u0161irom Kine. Ve\u0107 2015. taj broj je porastao na 2.700 \u2013 uklju\u010duju\u0107i i vi\u0161e od jednog spora dnevno u \u0160en\u017eenu i zonama u susednoj provinciji Guangdong. Mnogi od protesta usledili su posle zatvaranja fabrika, a radnici su optu\u017eivali \u0161efove da im nisu isplatili otpremninu i socijalno osiguranje.<\/p>\n

U julu 2015. vi\u0161e od 100 radnika iz fabrike u \u0160en\u017eenu koja snabdeva gigantski modni brend Uniqlo otputovalo je u Gunagd\u017eou, prestonicu provincije Guangdong, da prenese svoje zahteve predstavnicima Komunisti\u010dke partije. Rekli su da je fabrika iznenada zatvorena i preseljena, a da radnicima nisu ispla\u0107eni dugovani iznosi. Policija iz \u0160en\u017eena je upu\u0107ena da prona\u0111e radnike i vrati ih u zonu. Silom su ih ubacivali u autobuse i satima zadr\u017eali u pritvoru.<\/p>\n

Prvog maja smo se sastali sa radnicima koji proizvode nao\u010dare za evropsko i ameri\u010dko tr\u017ei\u0161te u ogromnoj fabrici u oblasti Longang u \u0160en\u017eenu. Otvorena krajem 80-ih godina, fabrika se sada zatvara jer se u toj zoni grade poslovne zgrade i skupi stanovi.<\/p>\n

Huang Ming, 60-ogodi\u0161nji radnik koji se ovamo doselio iz zapadnog Guangd\u017eoa, primio nas je u malom jednosobnom stanu koji deli sa sinom zaposlenim u istoj fabrici. \u201eSvi ljudi iz na\u0161e zgrade rade tamo\u201c, rekao je Huang, sede\u0107i bosonog na ivici kreveta koji zauzima ve\u0107i deo prostorije. Po\u0161to se fabrika zatvara, on i mnogi drugi radnici \u0107e biti prinu\u0111eni da se penzioni\u0161u.<\/p>\n

Dok je \u0160en\u017een 1.0 bio projekat masovne industrijalizacije kori\u0161\u0107enjem jeftine radne snage, \u0160en\u017een 2.0 \u017eeli da postane finansijski centar u kojem \u0107e vladati kapital. Doseljeni radnici su suvi\u0161ni i za njih vi\u0161e nema mesta.<\/p>\n

Kasnije smo pro\u0161etali ulicama Longanga sa Huangovim sinom Zaijem. \u201eTe\u0161ko je dobiti novi posao\u201c, ka\u017ee on. \u201eU ovom kraju vi\u0161e ne otvaraju proizvodne pogone. Fabrike se zamenjuju poslovnim zgradama.\u201c<\/p>\n

Kao i u ostatku grada, svuda oko nas su sigurnosne kamere \u2013 na ulicama, ispred fabrika, na raskrsnicama, kod autobuskih stanica. Verovatno nas je svakog trenutka na\u0161e \u0161etnje snimala bar jedna kamera.<\/p>\n

\u201eNe pla\u0161im se dr\u017eave. Bori\u0107u se za svoja prava\u201c, ka\u017ee Zai. Ka\u017ee i da \u0107e ipak napustiti \u0160en\u017een i vratiti se u rodni Guangd\u017eou, jer za doseljene radnike bez posla u ovom gradu vi\u0161e nema \u017eivota: \u201eMnogi su ve\u0107 oti\u0161li.\u201c<\/p>\n

Pisanje ovog \u010dlanka omogu\u0107io je Institut za istra\u017eiva\u010dko novinarstvo Leonard. G. Gudman. Istra\u017eivanje obavila Victoria Albert. Autori su istra\u017eiva\u010di Centra za istra\u017eiva\u010dko novinarstvo u Londonu.<\/p><\/blockquote>\n

Pe\u0161\u010danik<\/a>\/In These Times<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

U poslednjih 50 godina, vi\u0161e od polovine zemalja sveta izdvojilo je delove sopstvene teritorije i predalo ih na upravljanje <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":210839,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-210837","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/210837","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=210837"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/210837\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/210839"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=210837"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=210837"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=210837"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}