{"id":210479,"date":"2016-07-31T08:00:37","date_gmt":"2016-07-31T06:00:37","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=210479"},"modified":"2016-07-31T09:14:23","modified_gmt":"2016-07-31T07:14:23","slug":"svet-posle-mene","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2016\/07\/31\/svet-posle-mene\/","title":{"rendered":"Svet posle mene"},"content":{"rendered":"

Autor: Tom Engelhardt<\/strong><\/p>\n

\"Tom<\/a>Nedavno sam iskopao fotografski album iz detinjstva moje majke iz dubina ormana u spava\u0107oj sobi. Kad sam ga otvorio, video sam da je popustio lepak koji je koristila kao devojka da zalepi svoj \u017eivot na mesto, pa su na mnogim stranama fotografije pootpadale i pome\u0161ale se.<\/p>\n

Moja majka je ro\u0111ena u ranom dvadesetom veku. Za ve\u0107i deo te zbirke fotografija i memorabilija \u2013 crte\u017ei (nesumnjivo njeni), Program klavirske \u0161kole Karaders, bro\u0161ura kampa Vivan-Ita, pozivnice za matursko ve\u010de srednje \u0161kole Hajd Park i fotografije nepoznatih mladi\u0107a, devojaka i odraslih \u2013 danas niko ne mo\u017ee da mi ka\u017ee ko je ko i \u0161ta je \u0161ta.<\/p>\n

Na nekima od njih jo\u0161 mogu da prepoznam maj\u010dino mlado lice, kao i lice njenog brata koji je odavno umro, ali je meni sasvim prepoznatljiv (na slici snimljenoj decenijama pre nego \u0161to sam ga upoznao). \u0160to se ti\u010de ostalih \u2013 devojka u ne\u010dem \u0161to izgleda kao ode\u0107a za fiskulturu pravi stoj na glavi, mlade \u017eene postrojene na pla\u017ei u kupa\u0107im kostimima koji su tada sigurno bili smeli, de\u010dak koji kle\u010di i \u0161iri ruke prema mojoj majci, tada verovatno devetogodi\u0161njakinji \u2013 sve su ih odnele plime vremena.<\/p>\n

Tako se to zbiva, naravno. Za svakog od nas, ranije ili kasnije.<\/p>\n

Moja majka nije mnogo govorila o pro\u0161losti. \u017delela je da postane profesionalna karikaturistkinja, pa je oti\u0161la iz svog rodnog grada, \u010cikaga, u grad svojih snova, Njujork, i zapravo se nikad nije osvrnula. Pla\u0161ila se osvrtanja, ko zna za\u0161to.<\/p>\n

Tokom svih onih godina mogao sam vi\u0161e da navaljujem da mi pri\u010da o sebi, svojoj porodici, svojim mladala\u010dkim godinama, ali bio sam premlad da bih za to mario. Sada bih dao ne znam \u0161ta da mogu da joj postavim razna pitanja i saznam ono \u0161to nikad ne\u0107u mo\u0107i da saznam. Njeni roditelji, moji baba i deda, umrli su pre nego \u0161to sam se rodio, njena sestra koju sam jednom video, umrla je kad je meni bilo \u0161est godina, njeni prijatelji i susedi, njene simpatije i drugari, svi su oni sada istorijski prah u albumu koji se, na najlak\u0161i dodir, raspada u hrpice crne pra\u0161ine. \u010cak i za mene, ve\u0107ina fotografija u njemu je nerazumljiva (mada neobi\u010dno dirljiva) poput onih koje pokupimo u antikvarskoj radnji.<\/p>\n

Izgubljena deca na poreme\u0107enoj planeti<\/strong><\/p>\n

Upravo sam \u2013 ne\u0107u re\u0107i proslavio, ve\u0107 preturio 72. ro\u0111endan. Prirodno je da \u010dovek u tom \u010dasu razmi\u0161lja i o pro\u0161losti koja se prote\u017ee iza njega i o kratkoj budu\u0107nosti koja le\u017ei pred njim. U poslednje vreme razmi\u0161ljam o mrtvima. Spremam se da prepi\u0161em svoj stari adresar, nesumnjivo poslednji put. (Dovoljno sam star da radije \u010duvam te informacije na papiru nego u etru.) Naravno, kad listam te izbledele stranice, vidim, kao \u0161to prili\u010di mojim godinama, ne\u0161to nalik knjizi mrtvih i shvatam da \u0107e novi adresar biti mnogo kra\u0107i.<\/p>\n

\u010cesto se ka\u017ee da su mrtvi \u201epre\u0161li na onu stranu\u201c. U kontekstu na\u0161eg dana\u0161njeg sveta, po\u010deo sam da mislim o njima kao o nekakvim izbeglicama \u2013 svako od njih je istrgnut iz svog \u017eivota (kao \u0161to \u0107emo svi jednog dana biti) i gurnut preko neke nepoznate granice u istinski stranu zemlju. Ali ako nam je sudbina da na kraju budemo izbeglice nad izbeglicama, koje idu ka mestu gde nema izbegli\u010dkih kampova, gde, po svemu sude\u0107i, nema ni\u010deg, razmi\u0161ljam i o tome kakav \u0107e biti svet posle mene, onaj koji \u0107u ostaviti za sobom kad kona\u010dno pre\u0111em granicu.<\/p>\n

Razmi\u0161ljem tako\u0111e \u2013 a kako i ne bih kad razmi\u0161ljam o svom budu\u0107em \u201eizbegli\u010dkom\u201c \u017eivotu? \u2013 o 65 miliona ljudskih bi\u0107a koja su samo u 2015. otrgnuta od svojih domova, uglavnom na mestima gde smo mi, Amerikanci, vodili svoje ratove u poslednjih petnaest godina. Te\u0161ko je ne primetiti da je ove godine jo\u0161 mnogo vi\u0161e ljudi krenulo njihovim tragom, me\u0111u njima i bar 80.000 sunita iz nedavno \u201eoslobo\u0111enog\u201c i delimi\u010dno uni\u0161tenog ira\u010dkog grada Falud\u017ee. Desetine miliona tih ljudi nalaze se u unutra\u0161njem egzilu u sopstvenoj zemlji (ili onom \u0161to je od nje preostalo), a desetine miliona su zvani\u010dno postali izbeglice po\u0161to su pre\u0161li granicu prema Turskoj, Libanu ili Jordanu, zaputili se preko mora u slaba\u0161nim, pretrpanim plovilima ka Gr\u010dkoj (iz Turske) ili ka Italiji (iz Libije), no\u0161eni talasima o\u010dajanja, nade i bezna\u0111a, i stradali u zastra\u0161uju\u0107em broju. Na kraju svog putovanja, ponekad su nalazili pomo\u0107 i podr\u0161ku, a prili\u010dno \u010desto i neprijateljstvo i mr\u017enju, kao da su po\u010dinili zlo\u010din, uradili ne\u0161to lo\u0161e.<\/p>\n

Razmi\u0161ljam i o gotovo 10 odsto ira\u010dke dece: prema nedavnom izve\u0161taju UNICEF-a milion i po dece u zemlji zahva\u0107enoj haosom, ratom, etni\u010dkim sukobom, pobunom i terorom moralo je da pobegne iz svojih domova od 2014. godine do danas, a 20 odsto ira\u010dke dece (dece!) \u017eivi \u201epod ozbiljnom pretnjom smrti, ranjavanja, seksualnog nasilja i regrutovanja u naoru\u017eane grupe\u201c. Razmi\u0161ljam o 51 odsto svih onih izbeglica iz Avganistana, Iraka, Sirije, Libije i sa drugih mesta koji su bili deca, mnoga od njih odvojena od roditelja i sama na planeti Zemlji.<\/p>\n

Nijedno dete ne zaslu\u017euje takvu sudbinu. Nikad. Svako iskorenjeno dete koje je izgubilo roditelje a mo\u017eda i pristup obrazovanju \u2013 ukratko detinjstvo \u2013 svedo\u010di o zlo\u010dinu protiv budu\u0107nosti.<\/p>\n

\u010cesto razmi\u0161ljam i o na\u0161oj reakciji na sve to, onoj koju upra\u017enjavamo ve\u0107 15 godina: vi\u0161e bombi, vi\u0161e raketa, vi\u0161e napada dronovima, vi\u0161e savetnika, vi\u0161e napada specijalnih jedinica, vi\u0161e trgovine oru\u017ejem, a sve to bez uspeha ili pobede po bilo kom zamislivom merilu: samo dalja destabilizacija sve vi\u0161e regiona na planeti, dalje \u0161irenje teroristi\u010dkih pokreta i generacija jo\u0161 iskorenjenijih ljudskih bi\u0107a, izgubljene dece, izbeglica, to jest sve vi\u0161e terorizovanih i terorista. Ako je to recept iz pakla, u poslednjih 15 godina se pokazalo da uspeva. Taj recept uspeva ako vam je namera da donesete haos velikim delovima planete i gurnete jo\u0161 vi\u0161e dece u sve te\u017ee zamislive situacije.<\/p>\n

Ako \u017eivite u Sjedinjenim Dr\u017eavama, lako vam je da budete \u0161okirani (naravo, ukoliko niste pristalica) kad Donald Trump tra\u017ei zatvaranje granica ove zemlje za muslimane, ili kad se Newt Gingrich zala\u017ee za testiranje \u201esvake osobe u zemlji koja ima muslimansko poreklo i deportovanje svih koji veruju u \u0161erijatski zakon\u201c, ili kad se razni republikanski guverneri bore da \u010dak ni neznatan broj sirijskih izbeglica ne u\u0111e u njihovu dr\u017eavu. Lako je zgra\u017eavati se nad takvim ose\u0107anjima, citirati dugu tradiciju ameri\u010dke ksenofobije i rasizma, i tako dalje. Zapravo, koliko god da nam se od toga di\u017ee kosa na glavi, u ovom \u010dasu takvo pona\u0161anje uglavnom je obi\u010dna galama. Prava \u201eksenofobi\u010dna\u201c aktivnost zbiva se u dalekim zemljama gde ameri\u010dko vojno vazduhoplovstvo ima apsolutnu mo\u0107, gde zemlja koja je nekad stvorila Marshallov plan da bi postavila na noge kontinent opusto\u0161en ratom vi\u0161e ne mo\u017ee da zamisli investiranje u bilo \u0161ta ili stvaranje bilo \u010dega osim daljih prizora destrukcije i destabilizacije.<\/p>\n

Muslimani kojima bi Donald Trump zabranio ulazak u zemlju upravo su, na kraju krajeva, oni u \u010dijem je iskorenjivanju i odlasku iz doma njegova zemlja odigrala zna\u010dajnu ulogu. Kako se nekolicina koja bi mogla do\u0107i u ovu zemlju mo\u017ee uporediti s milionima koji su preplavili, me\u0111u ostalima, Jordan, Tursku i Liban, i dalje destabilizovali Bliski istok (koji je, za slu\u010daj da ste zaboravili, i dalje najve\u0107i naftni bunar planete)? Gde je Marshallov plan za njih ili za ostatak regiona koji Sjedinjene Dr\u017eave i njihovi saveznici sad razbijaju (uz revnosnu pomo\u0107 Islamske dr\u017eave, raznih ekstremisti\u010dkih grupa, Ba\u0161ara-al-Asada i mnogih drugih)?
\n\u0160ta bombe mogu da izgrade<\/p>\n

Mi Amerikanci imamo dobro mi\u0161ljenje o sebi. Od na\u0161ih predsednika nani\u017ee, retko oklevamo da zamislimo svoju zemlju kao jedinu \u201eizuzetnu\u201c \u2013 i izuzetno velikodu\u0161nu \u2013 naciju. Poslednjih godina, me\u0111utim, nema mnogo dokaza o toj velikodu\u0161nosti, ni kod ku\u0107e, ni u inostranstvu (osim kad je posredi vojska Sjedinjenih Dr\u017eava). Na doma\u0107em planu, zemlja je podeljena na sve bogatiji 1 odsto (i njihove pomaga\u010de i saradnike) i delove preostalih 99 odsto koji ose\u0107aju da su na putu za pakao. Kad se tome doda politi\u010dki cirkus Donalda Trumpa, izgleda da se zemlja pretvara u neku vrstu Tre\u0107eg sveta iako ostaje \u201ejedina svetska velesila\u201c i najbogatija zemlja na svetu.<\/p>\n

U me\u0111uvremenu, na\u0161a navodna velikodu\u0161nost nije se protegla ni na na\u0161u sopstvenu infrastrukturu, \u0161to bi, kad govorimo o svetovima koje su odnele plime vremena, uznemirilo i zbunilo moje roditelje i druge Amerikance tog doba. Ideja da autoputevi, sporedni putevi, mostovi, bedemi u zemlji mogu propadati i vapiti za dolarima, a da politi\u010dka klasa za to ne mari, njima bi bila nezamisliva. Poruka koju ta klasa \u0161elje deci neke budu\u0107e Amerike izrazito je nevelikodu\u0161na: ni vi ni svet koji \u0107ete nastanjivati niste vredni na\u0161e pa\u017enje.<\/p>\n

Ovih godina \u2013 hvala Osami bin Ladenu, Islamskoj dr\u017eavi i mnogim ameri\u010dkim politi\u010darima, zvani\u010dnicima, visokim vojnim oficirima i \u201eekspertima\u201c za teror \u2013 naciju je zahvatio strah od te pojave, terorizma, koji, koliko god bio opasan, predstavlja jedno od manjih zala ameri\u010dkog \u017eivota. Nije va\u017eno. Stalno nam bubnja u u\u0161ima raspava o tome kako da budemo \u201ebezbedni\u201c od terorizma u svetu u kom nezavisni ludaci sa automatskom pu\u0161kom ili kamionom mogu da pobiju neverovatan broj ljudi u samoubila\u010dkom napadu. Problem je to \u0161to se u ovom vremenu uvek poka\u017ee da odr\u017eavanje na\u0161e \u201ebezbednosti\u201c povla\u010di bacanje jo\u0161 bombi i raketa u dalekim zemljama, jo\u0161 vojnika i specijalaca u akciji, jo\u0161 ve\u0107e nadziranje nas samih i svih drugih. Drugim re\u010dima govorimo o svemu \u0161to dalje militarizuje ameri\u010dku spoljnu politiku, daje veliku mo\u0107 dr\u017eavnoj bezbednost i obezbe\u0111uje kontinuiranu demobilizaciju upla\u0161enih i zbunjenih gra\u0111ana, a na drugim mestima stvara jo\u0161 vi\u0161e iskorenjenih du\u0161a, jo\u0161 vi\u0161e dece bez detinjstva, jo\u0161 vi\u0161e izbeglica.<\/p>\n

Na\u0161e vo\u0111e, pa i mi sami navikli smo se na svoju verziju ve\u010dnog \u201eratnog vremena\u201c, na beskrajne ratove, one koji \u0107e se sigurno nastavljati dok sve vi\u0161e delova planete srlja u pakao. S obzirom na sve to, i\u0161\u010dezao je svaki smisao ameri\u010dke velikodu\u0161nosti, kako duhovne tako i finansijske. Kao da niko ne razume jednostavnu logiku: ako zaista ne \u017eelite da stvorite jo\u0161 generacija terorista u sve brojnijem stanovni\u0161tvu koje vi\u0161e ne sputavaju nikakve granice normalnog \u017eivota, bilo bi bolje da napravite Marshallov plan za Bliski istok.<\/p>\n

Trebalo bi da je o\u010digledno (ali nije u na\u0161em ameri\u010dkom svetu) da bombe mogu \u0161to\u0161ta uraditi, ali nikad ne mogu ni\u0161ta izgraditi. Bilo bi bolje da umesto toga iskreno pru\u017eite pomo\u0107, velikodu\u0161nu, i milionima ljudi u nemogu\u0107oj situaciji omogu\u0107ite bar polupristojan \u017eivot. Bilo bi bolje da znate da rat nije odgovor; da \u0107e, ako satrete ISIS u uni\u0161tenom regionu koji ne mo\u017ee da se nada ni\u010dem boljem, kroz nekoliko godina ta surova organizacija izgledati pitomo u pore\u0111enju sa onim \u0161to \u0107e popuniti njeno mesto. Bilo bi bolje da znate da su mirni \u010dinovi \u2013 a mir je re\u010d koja je \u010dak i retori\u010dki iza\u0161la iz mode u Va\u0161ingtonu \u201eratnog doba\u201c \u2013 jo\u0161 mogu\u0107i u ovom svetu.<\/p>\n

Izgubljeni za budu\u0107nost<\/strong><\/p>\n

Pre nego \u0161to nas odnesu te plime, uvek ose\u0107amo potrebu da iza sebe ne\u0161to ostavimo. Bojim se da ve\u0107 naslu\u0107ujem kakav bi mogao biti ameri\u010dki svet koji ne bih voleo da predam svojoj deci i unucima, niti ikom drugom. Moja zemlja, Sjedinjene Dr\u017eave, nije jedina upletena u sve ve\u0107i svetski debakl destabilizacije: treba odati du\u017eno priznanje i Pakistanu, Saudijskoj Arabiji, na\u0161im evropskim saveznicima, Britaniji koja je izabrala brexit, Rusiji i mnogim drugim zemljama.<\/p>\n

Moram, me\u0111utim, da priznam da je moj pogled \u2013 moje ose\u0107anje du\u017enosti \u2013 pre svega okrenut ka ovoj zemlji. Nikad nisam voleo re\u010di \u201epatroiota\u201c i \u201esuperpatriota\u201c koje mi Amerikanci primenjujemo samo na sebe, kao ni njihove alternative \u201enacionalista\u201c i \u201eultranacionalista\u201c, kojima pejorativno ozna\u010davamo zalu\u0111ene strance. Ali, mada ne bih sebe mirno nazvao ni ameri\u010dkim patriotom ni ameri\u010dkim nacionalistom, nadasve mi je va\u017eno \u0161ta \u0107e ova zemlja odlu\u010diti da bude, \u0161ta \u017eeli da postane. Ose\u0107am izvesnu odgovornost za to i boli me kad vidim \u0161ta nam se doga\u0111a, kakvoj zemlji i kakvim ljudima, reklo bi se, te\u017eimo. Mo\u017eda i mi po\u010dinjemo da pokazujemo male znake globalne destabilizacije koja se sad izvesno doga\u0111a, ali mirne du\u0161e nastavljamo da ugro\u017eavamo budu\u0107nost na na\u010dine koje je danas te\u0161ko proceniti.<\/p>\n

Mo\u017eda \u0107e jednog dana neko dr\u017eati u ruci moj album iz detinjstva. Lepak \u0107e biti sasu\u0161en i fotografije \u0107e otkliziti sa svog mesta, strane \u0107e se osipati, a likovi, uklju\u010duju\u0107i i mene, nestati u pro\u0161losti, kao \u0161to \u0107e i mnoga deca \u010dijem smo iskorenjivanju doprineli, koje smo pretvorili u izbeglice, biti izgubljena za budu\u0107nost. U tom trenutku moja sudbina \u0107e biti norma i u njoj ne\u0107e biti ni\u010deg zbog \u010dega bi trebalo \u017ealiti. Ali ako subina te izgubljene dece postane norma, bi\u0107e to skandal stole\u0107a, stra\u0161an zlo\u010din protiv budu\u0107nosti.<\/p>\n

Tom Dispatch<\/a>\/Pe\u0161\u010danik<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ako nam je sudbina da na kraju budemo izbeglice nad izbeglicama, koje idu ka mestu gde nema izbegli\u010dkih kampova<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":210480,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-210479","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/210479","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=210479"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/210479\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/210480"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=210479"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=210479"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=210479"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}