{"id":208194,"date":"2016-06-29T08:32:55","date_gmt":"2016-06-29T06:32:55","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=208194"},"modified":"2016-06-29T08:34:19","modified_gmt":"2016-06-29T06:34:19","slug":"najtezi-poraz","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2016\/06\/29\/najtezi-poraz\/","title":{"rendered":"Najte\u017ei poraz"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Timothy Garton Ash <\/strong> <\/p>\n

\"Timothy<\/a>Izgledi da se Britanija otcepi od Evrope jednaki su izgledima da se Trg Pikadili otcepi od Londona. Mi jesmo u Evropi i u njoj \u0107emo ostati. Britanija je uvek bila evropska zemlja, njena sudbina je neodvojivo povezana sa sudbinom evropskog kontinenta i tako \u0107e uvek biti. Ali Britanija je iza\u0161la iz Evropske unije. Za\u0161to?<\/p>\n

Evo jedne univerzalne istine: niko unapred ne zna \u0161ta \u0107e se dogoditi, ali posle, kada se ne\u0161to dogodi, svi imaju spremno obja\u0161njenje. Da je samo tri odsto od 33 miliona Britanaca koji su iza\u0161li na referendum glasalo druga\u010dije, sada biste \u010ditali op\u0161irne \u010dlanke u kojima se obja\u0161njava da je na kraju ipak odlu\u010dila \u201cekonomija, glupani\u201d, da je pobedio britanski pragmatizam, i sli\u010dno. \u010cuvajte se iluzija retrospektivnog determinizma. Proces kojim milioni glasa\u010da dolaze do odluke obavijen je velom tajne. To je misterija demokratije.<\/p>\n

Ovakav rezultat svakako nije bio neizbe\u017ean; samo smrt je neizbe\u017ena. Dok je trajala referendumska kampanja, mnoge TV stanice su emitovale snimke belih litica Dovera iz vazduha (vlasnici helikoptera su sigurno zadovoljni). Ta\u010dno je, \u010dinjenica da se neka zemlja nalazi na ostrvu je va\u017ena, ali geografija nije sudbina. U vekovima posle invazije Normana engleski vladari nisu pravili razliku izme\u0111u ostrvskih poseda i poseda u Francuskoj, s druge strane Laman\u0161a. Kao i u li\u010dnim odnosima, mo\u017eete biti zajedno, a opet razdvojeni \u2013 ili razdvojeni, a opet zajedno.<\/p>\n

Va\u017enija od geografije je istorija. Kada Britanci kritikuju evropske zakone kojima se zamenjuju engleski, \u010duje se odjek Zakona o ukidanju prava \u017ealbe Rimu Henrija VIII iz 1533, u kojem je objavljeno da je \u201cEngleska carstvo za sebe\u201d. Nekada Rim, danas Brisel. Kada engleski prodavac govori da \u201ctreba sami da upravljamo svojom zemljom\u201d, on se poziva na tradiciju parlamentarnog suvereniteta koja se\u017ee u pro\u0161lost do Engleske revolucije u 17. veku i jo\u0161 dalje u pro\u0161lost. \u0160to nije slu\u010daj sa, na primer, Nema\u010dkom, koja je od vremena Svetog rimskog carstva naviknuta na delovanje vi\u0161e razli\u010ditih nivoa vlasti, od srednjovekovnog grada sa sopstvenim gradskim zakonima do zakona carstva vi\u0161e udru\u017eenih dr\u017eava.<\/p>\n

Istorija ima uticaja, ali ne odre\u0111uje nu\u017eno kako \u0107emo se pona\u0161ati danas. Kada su nema\u010dki istori\u010dari poku\u0161avali da otkriju za\u0161to je Nema\u010dka po\u0161la svojim \u201cposebnim putem\u201d (Sonderweg) krajem 19. i po\u010detkom 20. veka, poredili su je sa Britanijom. Britanija je za njih bila merilo evropske normalnosti.<\/p>\n

Dakle, na\u0161a jedinstvenost nije ni\u0161ta jedinstveno. Ne postoji neka sasvim osobena i izuzetna Britanija sa ove strane Laman\u0161a i gomila gotovo identi\u010dnih evropskih dr\u017eava s one strane. Britanija je sa svojom socijalnom dr\u017eavom i nacionalnim sistemom zdravstvene za\u0161tite po mnogo \u010demu tipi\u010dna posleratna evropska zemlja. Svaka evropska dr\u017eava ima sopstvene komplikovane i ponekad napete odnose sa idejom Evrope i nesavr\u0161enom stvarno\u0161\u0107u Evropske unije.<\/p>\n

Ipak, istina je da za razliku od ve\u0107ine evropskih zemalja Britanija (sa izuzetkom Kanalskih ostrva) nije na svojoj teritoriji do\u017eivela formativna iskustva dvadesetog veka, rat, poraz, okupaciju i fa\u0161isti\u010dku ili komunisti\u010dku diktaturu. Kada se Ujedinjeno Kraljevstvo priklju\u010dilo Evropskoj ekonomskoj zajednici po\u010detkom sedamdesetih godina pro\u0161log veka, razlog za to je bila pre svega ekonomska i politi\u010dka kriza. Odnos Britanije prema onome \u0161to je danas Evropska unija uglavnom se zasnivao na razmeni i zavisio je od toga koliko Evropa ekonomski dobro stoji. Britanija je, da tako ka\u017eemo, u dobru uvek bila dobar prijatelj Evrope.<\/p>\n

Ali va\u017enija od doverskih litica, Henrija VIII i ekonomske krize sedamdesetih godina bila je Margaret Tatcher. Ne ona Margaret Tatcher koja je nosila d\u017eemper sa zastavama iz kampanje \u201cEvropa ili propast\u201d kada se na referendumu 1975. glasalo za ostanak u Evropi, pa ni premijerka iz osamdesetih koja je progurala jedinstveno tr\u017ei\u0161te \u2013 bez \u010dega ne bi bilo ni jedinstvene valute koja danas izaziva razdor u Evropi. Ne, to je Margaret Tatcher naknadne pameti koja u svojim memoarima pi\u0161e o \u201csu\u0161tinski neengleskom ustrojstvu\u201d Evropske zajednice i tim povodom \u010dak citira Kiplingovu pesmu \u201eNorman i Saksonac\u201c: \u201eKad se Saksonac uzjoguni, o\u0161tro te pogleda i ka\u017ee, \u2019to nije po\u0161teno\u2019 \/ Onda mu se, sine, bolje skloni s puta.\u201c<\/p>\n

To je Margaret Tatcher koju sam video na skupu organizovanom povodom nema\u010dkog ujedinjenja u letnjikovcu \u010cekers 1990. godine, sa mentalnom predstavom o Evropi koja je odgovarala stanju iz 1940. (opasna Nema\u010dka, slaba Francuska) i tinjaju\u0107im besom zbog toga \u0161to je Helmut Kohl uspeo da iznudi ujedinjenje. Kona\u010dno, to je i Margaret Tatcher na kraju \u017eivotnog puta, za koju biograf Charles Moore tvrdi da bi prva glasala za izlazak Britanije iz EU.<\/p>\n

Njena politi\u010dka ostav\u0161tina je oblikovala dve generacije evroskepti\u010dnih politi\u010dara i novinara povezanih sa Vestminsterom. Neki od tih novinara su postali politi\u010dari, na primer, Michael Gove i Boris Johnson. Jedan prijatelj mi je ispri\u010dao anegdotu o Borisu Johnsonu iz vremena kada je bio dopisnik Dejli telegrafa iz Brisela. Kada bi zakasnio na konferenciju za novinare, pitao je kolege: \u201e\u0160ta se doga\u0111a i za\u0161to je to lo\u0161e za Britaniju\u201c. Kao \u0161to vidite, uvek je bio cini\u010dan. Nekada sam mislio da je to zabavno.<\/p>\n

Tu su i novinari koji se pona\u0161aju kao politi\u010dari i serviraju poluistine i kompletne la\u017ei. Nivo partijske podeljenosti i distorzije u britanskim medijima, od naslovne strane Sana pod naslovom \u201eKraljica podr\u017eava brexit\u201c do naslovne strane Ekspresa na kojoj je objavljeno da \u0107e EU zabraniti britanske \u010dajnike, ne mo\u017ee se uporediti ni sa \u010dim u Evropi. A u\u010dinak njihove kampanje je tako sna\u017ean zato \u0161to iz dana u dan, iz godine u godinu, nastupaju sa pozicija emocionalno privla\u010dne pri\u010de o hrabrom i slobodoljubivom malom ostrvu koje je postalo mo\u0107na imperija. Objavljuju\u0107i svoju podr\u0161ku za izlazak pre tri meseca, po\u0161to je dugo lutao tamo-amo \u201ekao kolica u supermarketu\u201c, dok je poku\u0161avao da otkrije koja pozicija mu najvi\u0161e odgovara, Johnson je izjavio da smo \u201eupravljali najve\u0107om imperijom koju je svet video\u2026 zar zaista nismo sposobni da isposlujemo nekoliko trgovinskih sporazuma?\u201c<\/p>\n

Gove, jednako nadaren pisac i govornik, pevao je istu pesmu u raznim tonalitetima. Znak raspoznavanja brexitera je nostalgi\u010dni optimizam: nekada smo bili veliki sami za sebe, za\u0161to to ne bismo bili ponovo? \u0160to je gre\u0161ka u rasu\u0111ivanju (\u201eKartagina je nekada bila velika, pa zato to mo\u017ee biti ponovo\u201c), ali zvu\u010di privla\u010dno.<\/p>\n

Naravno, pogre\u0161no je svaljivati svu krivicu samo na njih. Pogledajte se u ogledalu i ponavljajte sa mnom: i mi smo krivi. Kako smo kao edukatori dopustili da se jedna tako prozirna pri\u010da provu\u010de kroz \u010dasove istorije i gra\u0111anskog vaspitanja u \u0161kolama i na univerzitetima? Kako smo kao novinari dozvolili da evroskepti\u010dna \u0161tampa odnese prevagu i oboji dnevne vesti na radiju i televiziji? Kako smo mi, proevropski glasa\u010di, toliko potcenili bolni ose\u0107aj gubitka zbog evropeizacije kod ljudi koji su glasali za brexit? (\u201eGovori u svoje ime\u201d, re\u0107i \u0107ete. Pa i govorim u svoje ime.)<\/p>\n

I za\u0161to generacije britanskih politi\u010dara nisu uspele da formuli\u0161u pozitivan program u prilog projektu evropskih intergacija koji danas skra\u0107eno nazivamo \u201eEvropom\u201c? Tony Blair je odr\u017eao nekoliko dobrih proevropskih govora \u2013 u Poljskoj, Nema\u010dkoj i Belgiji. Kada je trebalo da govori u Oksfordu, molio sam ga da javno ne\u0161to ka\u017ee o primedbama koje je u privatnim razgovorima upu\u0107ivao na ra\u010dun evroskepti\u010dnih medija. Pored njegovih spin doktora je pro\u0161ao samo jedan kratak i nejasan pasus. (Biv\u0161i premijeri su hrabri i elokventni, ali tek kada postanu biv\u0161i.)<\/p>\n

Ipak, uzroci ovog debakla su evropski koliko i britanski. Kao \u0161to \u010desto biva, seme propasti je posejano u trenutku trijumfa; hibris prethodi nemezi. Bilo bi preterano tvrditi da je zid kod Dovera bio podignut samo zato \u0161to je pao zid u Berlinu, ali veza postoji. Ta\u010dnije, tri veze. Kao protivuslugu za podr\u0161ku ujedinjenju Nema\u010dke, Francuska i Italija su tra\u017eile od Nema\u010dke da se vremenski obave\u017ee na uspostavljanje preuranjene, nestabilne i prenapregnute evropske monetarne unije. Nakon osloba\u0111anja od kontrole Sovjetskog Saveza, mnoge siroma\u0161ne zemlje isto\u010dne Evrope su se na\u0161le na putu \u010dlanstva u EU, \u0161to je uklju\u010divalo i slobodu kretanja. Tako je 1989. godina otvorila vrata globalizaciji koja \u0107e proizvesti nekoliko spektakularnih dobitnika i mno\u0161tvo gubitnika.<\/p>\n

Svaka od tih zverki ostavila je prepoznatljiv trag na dan britanskog referenduma. Po\u0161to je finansijska kriza razotkrila strukturne neodstatke evrozone, ekonomska slabost Evrope je poslu\u017eila kao klju\u010dni argument za izlazak, ba\u0161 kao \u0161to je ekonomska snaga bila argument za ostanak na referendumu 1975, kada je Margaret Tatcher nosila onaj \u010duveni d\u017eemper sa zastavama evropskih zemalja. Na dan ovog referenduma, Dejli mejl je objavio: \u201e\u0160to se ti\u010de 19 zemalja zarobljenih u katastrofalnu jedinstvenu valutu, po sistemu jedna veli\u010dina za sve, pitajte nezaposlene mlade ljude u Gr\u010dkoj, \u0160paniji ili Francuskoj koliko je evro doprineo njihovom prosperitetu.\u201c<\/p>\n

Pro\u0161irenje Evrope na istok 2004. godine bilo je pra\u0107eno velikim pokretom ljudi ka zapadu i, po\u0161to je Blair velikodu\u0161no precenio politiku otvorenih vrata, oko dva miliona nih je do\u0161lo u Britaniju. Kasnije su im se, u potrazi za poslom, pridru\u017eili Grci i \u0160panci jer je njihove zemlje uni\u0161tavao evro. Upravo zato \u0161to je Britanija, uprkos ta\u010derizmu, i dalje evropska socijaldemokratija, s velikim socijalnim povlasticama, s dostupnim nacionalnim zdravstvom koje je \u201epo potrebi besplatno\u201c i dr\u017eavnim \u0161kolama za sve, pritiske na te javne slu\u017ebe \u2013 i na stambeni fond u zemlji koja decenijama gradi premalo stanova \u2013 akutno su osetili najsiroma\u0161niji gra\u0111ani. To sam \u010duo od stare belkinje iz radni\u010dke klase i od britanske frizerke azijskog porekla, da ne pominjem Sirijca koji dr\u017ei piceriju u mom kom\u0161iluku. Bilo bi pogre\u0161no proglasiti te ljude rasistima. Njihove brige su \u0161iroko rasprostranjene, autenti\u010dne i ne mogu se olako otpisati. Ali populisti\u010dki ksenofobi poput Nigela Faragea koriste te emocije, povezuju ih s podzemnim engleskim nacionalizmom i govore, kao \u0161to je on u\u010dinio u \u010dasu pobede, o trijumfu \u201estvarnih, obi\u010dnih, po\u0161tenih ljudi\u201c. To je Orwellov jezik prisvojen za ciljeve ekstremne desnice.<\/p>\n

Stapanje i sna\u017eenje takvih nezadovoljstava je \u0161ira reakcija na posledice globalizacije \u2013 \u010dije je oli\u010denje EU. Poljuljani brzom demografskom i kulturnom promenom kao i dru\u0161tvenom i ekonomskom liberalizacijom, sa ose\u0107anjem (opravdanim) da je nejednakost porasla jer je globalizacija nekima donela bogatstvo dok je druge \u2013 manje obrazovane, manje mobilne i prilagodljive \u2013 pretvorila u gubitnike, ti \u201eobi\u010dni ljudi\u201c uzvikuju: \u201eNe mogu da prepoznam svoju zemlju\u201c. Nije te\u0161ko navesti ih da za svoje probleme okrive daleke kosmopolitske i birokratske elite u senci. (Na primer, ljude poput mene. Kad sam tvitovao da sam u utorak glasao za ostanak, neko ko se zove Andy Keech je odgovorio: \u201enikad \u017eiveo u socijalnom stanu, nikad brinuo kako \u0107e platiti ra\u010dun za gas # glas za odlazak\u201c.) Boris Johnson je, naravno, klasi\u010dan proizvod elite (Iton, Oksford), ali on izvodi populisti\u010dki trik elitnog antielitiste, itonskog \u010doveka iz naroda.<\/p>\n

Ne, to nije samo britanska posebnost; to \u0107e pre biti britanska varijanta jedne sveevropske i donekle svezapadne pojave. U\u010desnici kampanje Glasajte za odlazak ponavljali su slogan \u201epovratimo kontrolu\u201c \u010de\u0161\u0107e nego \u0161to Daleki iz serije Doctor Who metalnim glasom ponavljaju \u201eLikvidiraj\u201c \u2013 i to su \u010dinili zato \u0161to je njihova mantra bila ubita\u010dno delotvorna. \u201ePovratimo kontrolu\u201c je povik Marine Le Penu Francuskoj, Geerta Wildersa u Holandiji, nacionalisti\u010dke Partije zakona i slobode u Poljskoj \u2013 i Donalda Trumpa u SAD. To je evropska verzija trampovske jeftine retorike.<\/p>\n

Za mene, do\u017eivotnog engleskog Evropljanina, ovo je najve\u0107i poraz u mom politi\u010dkom \u017eivotu. Ose\u0107am se gotovo onoliko lo\u0161e koliko sam se ose\u0107ao dobro kada je pao Berlinski zid. Mislim da ovo najavljuje kraj Ujedinjenog Kraljevstva. Ve\u0107ina Engleza i Vel\u0161ana izvela je \u0160kotsku iz Evropske unije u kojoj je ve\u0107ina \u0160kota o\u010digledno \u017eelela da ostane. Nikog ne treba da \u010dudi ako \u0160kotska sada raspi\u0161e referendum za nezavisnost unutar Evropske unije. Taj rezultat \u0107e ugroziti te\u0161ko ste\u010deni mir i napredak u Irskoj. \u0160ta \u0107e se dogoditi sa otvorenom, skoro 500 kilometara duga\u010dkom granicom izme\u0111u Republike Irske i Severne Irske?<\/p>\n

Pokazalo se da je moja domovina, Engleska, podeljena u sebi: London i svi ostali, siroma\u0161ni i bogati, mladi i stari. (Oko 75 odsto mla\u0111ih od 25 godina glasalo je za ostanak.) Bio je to Crni petak za pola Engleske, a Dan nezavisnosti za drugu polovinu. Godinama \u0107emo pla\u0107ati ekonomsku cenu za ovo, \u0161to \u0107e verovatno najte\u017ee pasti siroma\u0161nijim Englezima, onima koji su glasali za brexit. Sada \u0107emo morati da se borimo da Engleska \u2013 ta draga zemlja dragih ljudi \u2013 ne postane mesto zlobe, mraka i zatucanosti.<\/p>\n

Izlazak bi se jo\u0161 gore mogao odraziti na Evropu. \u201eOvo nije kriza za Evropsku uniju\u201c, uveravao nas je danas Martin Schulz, predsednik Evropskog parlamenta na \u010detvrtom kanalu Radija BBC. Kakvo sme\u0161no samozadovoljstvo. Ovo je velika kriza za EU, jedna od najve\u0107ih u njenoj istoriji. Marine Le Pen, koja danas diktira pravac francuske politike, tvitovala je \u201epobeda za slobodu\u201c i predlo\u017eila francuski referendum. Geert Wilders je zatra\u017eio holandski, dok je lider italijanske Lige za sever dodao: \u201eSad smo mi na redu\u201c. Idu\u0107i za Nigelom Farageom, oni pozdravljaju \u201epatriotsko prole\u0107e\u201c. Jedna za drugom, ankete pokazuju da izme\u0111u tre\u0107ine i polovine stanovni\u0161tva u mnogim evropskim zemljama deli \u201ebritansko\u201c nepoverenje u EU. Ako iz toga ne izvu\u010demo pouku, 23. jun 2016. mogao bi biti po\u010detak kraja Evropske unije.<\/p>\n

Vladimir Putin \u0107e zadovoljno trljati ruke. Nezadovoljni Englezi su zadali te\u017eak udarac zapadu i idealima me\u0111unarodne saradnje, liberalnog poretka i otvorenih dru\u0161tava kojima je Engleska u pro\u0161losti tako mnogo doprinela.<\/p>\n

\u201cBiti pora\u017een a ne predati se, to je pobeda\u201c, rekao je heroj poljske me\u0111uratne borbe za nezavisnost J\u00f3zef Pi\u0142sudski. \u201ePobediti i uspavati se na lovorikama, to je poraz\u201c. Mi engleski Evropljani moramo priznati da smo do\u017eiveli poraz, ali ne\u0107emo se predati. Najzad, uz nas je 48 odsto onih koji su glasali za ostanak u EU na ovom referendumu.<\/p>\n

U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu bi\u0107e posve\u0107eni mu\u010dnim procedurama odvajanja Velike Britanije od EU. Kao \u0161to su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, bi\u0107e to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me vi\u0161e zaokupljaju misli li\u010dnije prirode.<\/p>\n

Kao engleski Evropljanin, vidim pred nama dva zadatka koji su u izvesnom smislu u sukobu. S jedne strane, po\u0161to su gra\u0111ani ve\u0107 doneli takvu odluku, moramo u\u010diniti sve da smanjimo \u0161tetu nanetu ovoj zemlji. A ako se poka\u017ee da \u0107e \u201eova zemlja\u201c morati da se oprosti od \u0160kotske, onda neka Engleska koja preostane bude zemlja Charlesa Dickensa i Georga Orwella, a ne Nigela Faragea i Nicka Griffina. Po\u0161to smo najavljivali da \u0107e posledice brexita biti pogubne, sada se moramo potruditi da doka\u017eemo kako nismo bili u pravu. Bi\u0107u sre\u0107an ako u tome uspemo.<\/p>\n

S druge strane, kao Evropljani, moramo u\u010diniti sve \u0161to mo\u017eemo da Evropska unija izvu\u010de pouku iz ovog bolnog obrta, \u010dije uzroke treba tra\u017eiti ne samo u staroj britanskoj istoriji ve\u0107 i u novijoj evropskoj. Naime, ako se EU i evrozona ne promene, preplavi\u0107e ih mno\u0161tvo kontinentalnih verzija Faragea. A uprkos svim svojim manama, Unija je jo\u0161 uvek vredna spasavanja. Dr\u017eim se svoje parafraze \u010duvene opaske Winstona Churchilla, velikog engleskog Evropljanina, o demokratiji: ovo je najgora od svih mogu\u0107ih Evropa, ako ne ra\u010dunamo sve druge Evrope koje smo isprobali.<\/p>\n

Me\u0111utim \u2013 i tu smo nastaje raskorak \u2013 ono \u0161to je najbolje za Britaniju nije nu\u017eno najbolje za ostatak Evrope, i obrnuto. Ako se poka\u017ee da su pobornici brexita bili u pravu kada su bezbri\u017eno obe\u0107avali da Britanija mo\u017ee izvu\u0107i sve ekonomske prednosti i zaobi\u0107i sve lo\u0161e strane \u010dlanstva u EU \u2013 pristup jedinstvenom tr\u017ei\u0161tu bez slobodnog kretanja ljudi, i tako dalje \u2013 onda \u0107e njihovi francuski, holandski i danski istomi\u0161ljenici sigurno uzviknuti: \u201eHo\u0107emo i mi tako.\u201c Na kraju krajeva, ko ne bi voleo i jare i pare? Politi\u010dka logika, dakle, zahteva da brexit bude vidljivo bolan za Britaniju, kako bi se drugi obeshrabrili. Veoma bih se za\u010dudio ako neki od na\u0161in francuskih i drugih partnera ne bi sledili tu logiku. U stvari, ve\u0107 \u010dujem kako govore da Britanija mora da zavr\u0161i dvogodi\u0161nje pregovore o izlasku pre nego \u0161to uop\u0161te zapo\u010dne razgovore o budu\u0107im trgovinskim i finansijskim aran\u017emanima.<\/p>\n

U meni se bore moje dve du\u0161e, engleska i evropska. Naravno, pravno govore\u0107i, po\u0161to je \u010dovek gra\u0111anin EU samo na osnovu toga \u0161to je gra\u0111anin neke od dr\u017eava \u010dlanica, ja, zajedno sa ostalim Britancima \u2013 ili bar s Vel\u0161anima i Severnim Ircima ako \u0160koti odlu\u010de da se odvoje \u2013 vi\u0161e ne\u0107u biti \u201eevropski gra\u0111anin\u201c po\u010dev\u0161i od 2018. ili 2019. godine, kad se zavr\u0161e pregovori o izlasku. Ali kao \u0161to \u0107e Britanija uvek ostati evropska zemlja, tako \u0107u i ja, \u0161ta god da se dogodi, ostati Evropljanin.<\/p>\n

Od kontinentalnih prijatelja dobio sam mnogo poruka, a jedna me je posebno dirnula. Stigla je od jednog francuskog intelektualca i glasi: \u201cCe n\u2019est qu\u2019un au revoir, mes fr\u00e8res \/ Ce n\u2019est qu\u2019un au revoir\u201d (Ovo je samo dovi\u0111enja, bra\u0107o, samo dovi\u0111enja\u201c), \u0161to je francuska verzija pesme Auld Lang Syne. Ispod toga je dodao samo: \u201eVolimo Englesku\u201c.
\nPe\u0161\u010danik<\/a>\/The Guardian<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Za\u0161to generacije britanskih politi\u010dara nisu uspele da formuli\u0161u pozitivan program u prilog projektu evropskih intergacija koji danas skra\u0107eno nazivamo \u201eEvropom\u201c?<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":197168,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-208194","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/208194","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=208194"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/208194\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/197168"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=208194"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=208194"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=208194"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}