{"id":207114,"date":"2016-06-11T08:35:10","date_gmt":"2016-06-11T06:35:10","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=207114"},"modified":"2016-06-11T08:35:10","modified_gmt":"2016-06-11T06:35:10","slug":"jugoslavija-je-predstavljala-pokusaj-da-se-izade-na-kraj-s-perifernim-polozajem","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2016\/06\/11\/jugoslavija-je-predstavljala-pokusaj-da-se-izade-na-kraj-s-perifernim-polozajem\/","title":{"rendered":"Jugoslavija je predstavljala poku\u0161aj da se iza\u0111e na kraj s perifernim polo\u017eajem"},"content":{"rendered":"

Autor: Andr\u00e1s Juh\u00e1sz\t<\/strong><\/p>\n

\"JoachimJoahim Beker (Joachim Becker), profesor na Univerzitetu ekonomije u Be\u010du (Wirtschaftsuniversit\u00e4t Wien) i zamenik direktora Instituta za me\u0111unarodnu ekonomiju i razvoj (Institut f\u00fcr Au\u00dfenwirtschaft und Entwicklung), bio je gost konferencije Social Justice: Critical Perspective koju je u Beogradu organizovao Centar za politike emancipacije.<\/p>\n

Bekerova istra\u017eivanja odnose se na razvojnu ekonomiju, teoriju dr\u017eave, regionalnu integraciju i dezintegraciju, Merkosur1, Tursku, Isto\u010dnu i Jugoisto\u010dnu Evropu. U svom izlaganju u Beogradu Beker se usredsredio na mogu\u0107nosti restrukturiranja proizvodnje na srednje isto\u010dnoj i jugoisto\u010dnoj evropskoj periferiji.<\/p>\n

U intervjuu za Ma\u0161inu razgovarali smo o ekonomskim procesima relevantnim za raspad SFR Jugoslavije a koji su klju\u010dni za dana\u0161nje stanje u dr\u017eavama naslednicama nekada\u0161nje federacije.<\/p>\n

Koje su, po va\u0161em mi\u0161ljenju, glavne ekonomske promene u dr\u017eavama biv\u0161e Jugoslavije nakon njenog raspada?<\/strong><\/p>\n

Dr\u017eavno-socijalisti\u010dka Jugoslavija suo\u010davala se s problemima karakteristi\u010dnim za periferne evropske dr\u017eave, ili poluperiferne dr\u017eave u svetskim razmerama. Jedan od klju\u010dnih problema Jugoslavije bila je visoka zavisnost od uvoza, i ona je patila od hroni\u010dnog deficita teku\u0107eg bilansa, koji je 1970-ih delimi\u010dno bio finansiran stranim kreditima. Zbog velikog rasta me\u0111unarodnih kamatnih stopa, tokom 1980-ih ozbiljno je porastao spoljni dug Jugoslavije, i tu su deceniju obele\u017eile ekonomska kriza i mere \u0161tednje. Svaka republika je u sopstvenim okvirima poku\u0161avala da smanji uticaj krize, uglavnom preduzimanjem mera na \u0161tetu drugih republika. Ta kriza je zao\u0161trila unutra\u0161nju nejednakost u razvoju federacije, a najvi\u0161e su stradale republike i autonomna pokrajina na jugu. Na ekonomskom planu se prema procesu raspada najuspe\u0161nije postavila Slovenija. Ona je bila jedina dr\u017eava naslednica koja je imala strategiju za sistematsku transformaciju, i njena industrija je manje stradala od industrija drugih republika koje su bile pogo\u0111ene ratom. \u0160to se ti\u010de Srbije, sankcije su 1990-ih dodatno lo\u0161e uticale na proizvodne strukture, i zapo\u010deta je opaka deindustrijalizacija.
\n
\nZa\u0161to je jedino Slovenija imala strategiju za sistematsku transformaciju?<\/strong><\/p>\n

Slovena\u010dka industrija ve\u0107 je imala znatan izvoz prema Zapadnoj Evropi, a preduze\u0107a nisu bila velika, ve\u0107 uglavnom srednja, i struktura sektora pokazala se adekvatnijom za kapitalisti\u010dke uslove. Industrija se nalazila u relativno malim gradovima, te je imala jake lokalne veze. Poznati slovena\u010dki ekonomista Jo\u017ee Mencinger izjavio je po\u010detkom 1990-ih da je iznena\u0111en koliko je lokalno stanovni\u0161tvo vezano za industriju, koju smatra svojom. Posledi\u010dno, postojao je jak pritisak da se ta industrija za\u0161titi. Uz to je slovena\u010dka opozicija imala elemente kriti\u010dke levice. Nadalje, Slovenija je bila jedina dr\u017eava u kojoj su sindikati imali realan uticaj na politiku, u kojoj je primenjena umerena kontrola kapitala i koja je pratila proindustrijsku politiku tokom skoro petnaest godina nakon raspada federacije.<\/p>\n

Vratimo se ekonomskim promenama nakon raspada federacije, na devedesete i dvehiljadite.<\/strong><\/p>\n

Ve\u0107i deo 1990-ih obele\u017eio je proces ekonomske destrukcije. Nije to bio proces akumulacije (akumulacije jedva da je bilo), jer nije se radilo o re\u017eimu ekonomskog rasta. Nakon \u0161to je propadanje zaustavljeno, glavni izvor rasta bilo je rapidno zadu\u017eivanje doma\u0107instava, \u0161to je stimulisalo potro\u0161nju. Srednjeklasni du\u017enici su stekli zna\u010dajne devizne dugove, ali njihovi dohoci nisu bili u \u0161vajcarskim francima niti u evrima, ve\u0107 u dinarima i kunama, te je svako obezvre\u0111enje valute za njih predstavljalo problem. Da bi se to spre\u010dilo, odr\u017eavan je devizni kurs, \u0161to je pogor\u0161avalo poziciju doma\u0107e proizvodnje, a pobolj\u0161avalo poziciju uvoza. Uvoz je bio visok, oporavljanje industrije veoma slabo i nedovr\u0161eno, a deficit teku\u0107eg bilansa posledi\u010dno visok ili veoma visok, uglavnom oko 10%. U Hrvatskoj ne\u0161to ni\u017ei od 10%, u Srbiji otprilike 17% po\u010detkom krize, dok je u Crnoj Gori dostizao i 30%, \u0161to je neodr\u017eivo. Uzimanje kredita znatno je poraslo i u Sloveniji od 2004. do 2008, \u0161to je ostavilo slovena\u010dke banke s velikim dugovima i s kreditima koji du\u017enici nisu mogli da pla\u0107aju nakon \u0161to je kriza po\u010dela.<\/p>\n

Na po\u010detku na\u0161eg razgovora rekli ste da je Jugoslavija ve\u0107 iskusila probleme perifernih zemalja. Da li ovo va\u017ei u jo\u0161 ve\u0107oj meri za dr\u017eave naslednice?<\/strong><\/p>\n

Na me\u0111unarodnoj razini Jugoslaviju bih okarakterisao kao poluperiferiju, \u0161to bi va\u017eilo i za ve\u0107inu dr\u017eava naslednica.<\/p>\n

Rekao bih da je dr\u017eavno-socijalisti\u010dka Jugoslavija predstavljala poku\u0161aj da se iza\u0111e na kraj s tim perifernim polo\u017eajem. Taj poku\u0161aj je imao uspeha u odre\u0111enoj meri. Postojala je realna industrijalizacija, sistem obrazovanja bio je znatno pobolj\u0161an, ali bila je prisutna zavisnost od uvoza ma\u0161ina, tehnolo\u0161ki razvoj bio je ograni\u010denih razmera \u2013 i nije bio jednak u svim republikama. I budu\u0107i da su republike u odre\u0111enim fazama igrale zna\u010dajnu ulogu u formiranju ekonomske politike, postojala je duplikacija proizvodnje \u2013 jer je svaka pojedina\u010dna republika htela da ima odre\u0111ene industrije. Iako su unutar federacije postojali mehanizmi za redistribuciju, kao i aktivna regionalna politika, to nije bilo dovoljno da se uticaj centrifugalnih tendencija izbalansira. <\/p>\n

Klju\u010dna komponenta periferne ekonomije u mnogim slu\u010dajevima je prisustvo stranog kapitala u proizvodnji i bankarstvu. U slu\u010daju dr\u017eava naslednica Jugoslavije, s delimi\u010dnim izuzetkom Slovenije, postoji enormna neravnote\u017ea: skoro nikakav kapitalni izvoz, a ogroman kapitalni uvoz. Klju\u010dne odluke vezane za bankarstvo, za strategije investiranja, strani biznis donose se izvan dr\u017eave, na primer u Nema\u010dkoj i u Austriji. I to je ono \u0161to nazivamo zavisnom ili perifernom ekonomijom.
\n
\nGlavna fraza tranzicijske retorike u Srbiji je \u201eprivu\u0107i strani kapital\u201c. Kakav je uticaj strani kapital imao na ekonomiju?<\/strong><\/p>\n

Ono \u0161to mo\u017eemo opaziti u biv\u0161im jugoslovenskim republikama, opet s delimi\u010dnim izuzetkom Slovenije, jeste da su strane direktne investicije (SDI) koncentrisane na finansijske usluge \u2013 bankarstvo, osiguranje i sl. U nekim dr\u017eavama su turizam i trgovina igrali neku ulogu, kao i privatizacija odre\u0111ene infrastrukture, recimo telekomunikacijske, ali investicije u proizvodnju bile su poprili\u010dno ograni\u010dene.<\/p>\n

Za dr\u017eavu poput Srbije, koja ima visoku stopu zavisnosti od uvoza, raspolo\u017eiva koli\u010dina deviza jedno je od klju\u010dnih ograni\u010denja za ekonomski razvoj. SDI u finansijama donosi upliv kapitala na po\u010detku. Me\u0111utim, bankarski sektor nije izvozni sektor, te ne donosi devize direktno preko izvoza. Naprotiv, SDI usmeren na finansijski sektor rezultira ostvarivanjima profita u inostranstvu, te i odlivom deviza. Dakle, njegov uticaj na teku\u0107i bilans je negativan. Nadalje, spoljna kontrola bankarskog sektora implicira da se odluke o alokacijama kredita u izvesnoj meri oblikuju u inostranstvu.<\/p>\n

Veoma su male \u0161anse da \u0107e biti znatnijih direktnih stranih investicija u budu\u0107nosti, jer u mnogim granama industrije nema potrebe za pove\u0107anjem proizvodnih kapaciteta. U nekim dr\u017eavama, na primer u \u010ce\u0161koj, ve\u0107 se otvoreno govori o kraju modela direktnih stranih investicija.<\/p>\n

Za\u0161to jedna dr\u017eava bira razvojni model fokusiran na finansije a ne na industriju? Da li je Srbija imala neke druge opcije nakon 2000. godine?<\/strong><\/p>\n

U to vreme su tajkuni ve\u0107 bili etablirani, a oni nisu bili zainteresovani za model koji se zasniva na proizvodnji, budu\u0107i da su ve\u0107inom imali velike trgovinske lance. A kako mo\u017ee\u0161 da proda\u0161 proizvode koji su u trgovinskom lancu? Jedan je na\u010din podsticanje kredita. Nadalje, nije bilo skoro nijedne politi\u010dke stranke za koju je industrijska politika igrala nekakvu ulogu. Nije bilo ve\u0107eg pritiska koji bi zahtevao druga\u010diji model.<\/p>\n

Ali slu\u010daj Srbije se, tako\u0111e, dobro uklapao u op\u0161tu sliku: 1990-ih i u prvoj deceniji 2000-ih jedva da je bilo rasprave o industrijskom razvoju na me\u0111unarodnom nivou (s izuzetkom Isto\u010dne Azije i Kine).<\/p>\n

Izbor druga\u010dijeg puta iziskivao bi suo\u010davanje s velikim pote\u0161ko\u0107ama, u uslovima dugogodi\u0161njeg izostanka investicija, manjka nov\u010danih rezervi i razorenosti delova industrije i infrastrukture (kao \u0161to je \u017eeleznica). Dodatni pritisak predstavljala bi neophodnost da se ekonomska politika oblikuje u suprotnosti sa zahtevima EU: naime, da se ne dozvoli slobodna trgovina.<\/p>\n

Ka\u017eete da tajkuni nisu bili zainteresovani za razvojni model koji bi se temeljio na industriji. To implicira da su oni imali uticaja na formiranje tog modela. \u0160ta su tajkuni i koliko je va\u017ena njihova uloga u ekonomiji? Da li oni konstitui\u0161u znatan deo kapitalisti\u010dke klase?<\/strong><\/p>\n

U drugim zemljama tajkuni se nazivaju oligarsima, i oni, na neki na\u010din, predstavljaju direktnu fuziju politi\u010dke i ekonomske mo\u0107i. Tajkuni su vlasnici krupnog kapitala koji svoje poreklo duguje izvanredno dobrim politi\u010dkim vezama. Neki od tajkuna u Milo\u0161evi\u0107evo doba bili su tako\u0111e i ministri, iako samo na kratak rok, ali uvek su bili veoma bliski vladaju\u0107im krugovima. Mla\u0111an Dinki\u0107 je bio ministar na najdu\u017ei rok nakon 2000. godine, ako se ne varam, a po mom mi\u0161ljenju to je izraz korisnosti njegovog prisustva u vladi za veoma va\u017ene ekonomske sile. Ratne prilike su posebno pogodovale uspostavljanju takve vrste kapitalisti\u010dke klase. U takvim okolnostima je transparentnost jo\u0161 manja, politi\u010dke veze igraju jo\u0161 izra\u017eeniju ulogu, tajnovitost mo\u017ee da se opravda ratom, i tako dalje. Ta vrsta tajkuna nije jedinstvena za biv\u0161e jugoslovenske republike, oni su prisutni u Ukrajini, Rusiji, Moldaviji, Bugarskoj, a ima ih i u \u010ce\u0161koj, Slova\u010dkoj i Poljskoj. I dr\u017eave Zapadne Evrope imaju svoje oligarhe. Istaknuti primer je Silvio Berluskoni (Silvio Berlusconi) u Italiji. Ali da se vratimo na Srbiju: kapitalisti\u010dka klasa sastoji se uglavnom od tajkuna i stranog biznisa, dok kapital srednjih i manjih razmera nije mnogo jak.<\/p>\n

Kako stoji stoji stvar sa srednjim klasama?<\/strong><\/p>\n

Srednji sloj je relativno mali. Jedan njegov deo do\u017eiveo je pobolj\u0161anje \u2013 u oblasti nekretnina, bankarstva, drugih finansijskih usluga, do odre\u0111ene mere u IT uslugama i u visokospecijalizovanim poslovnim uslugama. Ono \u0161to se ranije smatralo srednjom klasom \u2013 gornji slojevi zaposleni u javnom sektoru \u2013 u mnogo je nesigurnijem polo\u017eaju. U mnogo slu\u010dajeva situacija je gora nego \u0161to je bila pre trideset godina. Dakle, \u0161to se ti\u010de srednjeg sloja imamo heterogeni razvoj.<\/p>\n

Dalje, tu je ono \u0161to mo\u017eemo smatrati radni\u010dkom klasom, koja je veoma heterogena u ve\u0107ini dr\u017eava naslednica Jugoslavije. Njen status u pogledu, na primer, sigurnosti zaposlenja, plata, stepena formalizovanosti procesa rada zavisi od sektora. Neki sektori su jo\u0161 uvek stabilni, na primer neki delovi javnog sektora, ili odre\u0111ene ve\u0107e, etablirane kompanije u kojima su po\u0161te\u0111eni makar formalni radni odnosi i socijalna sigurnost. Manje kompanije za snabdevanje (poput fabrike kablova) mnogo su nesigurnije. Onda, tu je ono \u0161to je ostalo od dr\u017eavnog sektora, uglavnom prega\u017eeno, bez perspektive, dakle tako\u0111e veoma nesigurno iz perspektive zaposlenosti. Slovenija je jedini delimi\u010dni izuzetak, ali je nesigurnost zaposlenja i tamo veoma visoka me\u0111u mladima. I naravno, postoji znatan broj nezaposlenih, i ne samo nezaposlenih ve\u0107 i dugoro\u010dno, strukturno nezaposlenih. Za njih je ve\u0107 golo pre\u017eivljavanje izazov. Ovde bi trebalo da konstatujemo da je prisutan op\u0161ti trend u regionu ka tzv. fleksibilizaciji radnih odnosa, \u0161to zapravo zna\u010di smanjivanje radnih prava i za\u0161tite radnika.<\/p>\n

Kojim mogu\u0107nostima raspola\u017eu eksploatisane klase ukoliko je nesigurnost njihovog polo\u017eaja visoka i u porastu?<\/strong><\/p>\n

Trenutno su, na\u017ealost, veoma ograni\u010dene. Uprkos tome, bilo bi va\u017eno da se poku\u0161a spasavanje nekih fabrika. Podr\u0161ka tim fabrikama trebalo bi da bude politi\u010dki zahtev i drugim postoje\u0107im snagama. Umesto da se subvencije tro\u0161e na privla\u010denje stranog kapitala, vi\u0161e javnih sredstava trebalo bi ulo\u017eiti u rehabilitaciju postoje\u0107ih fabrika i ma\u0161ina, i po mogu\u0107stvu u osnivanje fondova ili ne\u010dega poput razvojne banke koja bi podr\u017eavala ponovnu izgradnju onoga \u0161to je ostalo od prega\u017eene industrije. I fokus bi trebalo da bude posebno na malim gradovima. Bilo bi veoma va\u017eno da se ekonomska politika preusmeri ka doma\u0107oj proizvodnji i razvoju struktura u javnom vlasni\u0161tvu.<\/p>\n

Dakle, smatrate da je u pogledu mogu\u0107ih alternativa u na\u0161oj trenutnoj situaciji takvo menjanje ekonomskih politika najrealnije?<\/strong><\/p>\n

Mislim da je to pravac u kojem bi trebalo i\u0107i. Okolnosti su veoma te\u0161ke. Bilo bi potrebno smanjiti ranjivost u bankarskom sektoru zbog visokog udela stranih valuta. Jasno je da bi oporezivanje moralo da se menja: morali bi da se primenjuju vi\u0161i direktni i vi\u0161i progresivni porezi na vi\u0161e dohotke, a ne porezi na dodatu vrednost, kako se to radi u Srbiji, jer to posebno optere\u0107uje siroma\u0161ne. Pove\u0107avanje poreza na svojinu tako\u0111e je mogu\u0107nost, i tako dalje.<\/p>\n

Ono \u0161to ja predla\u017eem \u010dini se veoma skromnim, ali ti predlozi u odnosu na realnu situaciju nisu skromni. Takve promene makar bi otvorile mogu\u0107nosti za dalju levu transformaciju.
\n
\nDa li su eti\u010dke banke mogu\u0107a alternativa u bankarskom sektoru?<\/strong><\/p>\n

Eti\u010dko bankarstvo barem postavlja druga\u010diju vrstu kriterijuma za uzimanje kredita, i omogu\u0107uje da se odre\u0111enima aktivnostima d\u00e2 prednost, i zbog toga mo\u017ee biti korisno kao jedna vrsta alternative.<\/p>\n

Za ve\u0107a preduzimanja potrebne su, na primer, javne banke, razvojne banke. U takvim slu\u010dajevima je od velike va\u017enosti kako su regulisane te banke. To \u0161to su u javnoj svojini ne implicira nu\u017eno da \u0107e ispunjavati korisnu misiju. Neophodni su stroga regulacija, jasne odredbe o tome \u0161ta doti\u010dne banke mogu, a \u0161ta ne mogu da rade.<\/p>\n

Kapital je neumoran u menjanju politika i propisa u vlastitu korist. TTIP sasvim jasno govori o tome. Taj planirani trgovinski sporazum tako\u0111e potcrtava da predlog da se borimo za promenu ekonomskih politika nije skroman. Da li bi usvajanje TTIP imalo specifi\u010dno dejstvo na biv\u0161e jugoslovenske republike?<\/strong><\/p>\n

U slu\u010daju dr\u017eava naslednica Jugoslavije glavne promene politi\u010dkog prostora izazvane su sporazumima sa EU. Ti sporazumi su liberalizovali trgovinu, i to je i\u0161lo na \u0161tetu slabih doma\u0107ih proizvodnih struktura.<\/p>\n

Poenta TTIP-a je da smanji politi\u010dki prostor odlu\u010divanja. \u010cak i po zvani\u010dnim projekcijama, pozitivan uticaj TTIP-a na rasta i rast ekonomije i broja radnih mesta skoro je nula. Slobodni trgovinski sporazumi ovog tipa su glavni za stvaranje regulacije u korist krupnog kapitala.<\/p>\n

Ukoliko je realna alternativa transformacija ekonomskih politika kao i uspostavljanje strogih regulacija, treba li onda levica da se fokusira na izgradnju partije?<\/strong><\/p>\n

Potrebni su dru\u0161tveni pokreti koji mogu da izvr\u0161e pritisak, ali mislim da je partija tako\u0111e neophodna. No pitanje je pod kojim je uslovima mogu\u0107e osnovati takvu partiju. U Sloveniji je IDS izrastao iz dru\u0161tvenih protesta. Razem je u Poljskoj postao vidljiv tik pred izbore i, mada nije u\u0161ao u parlament, osvojio je otprilike 4% glasova. Oni imaju jasan socijalno-ekonomski fokus u svom programu. Sada koriste sredstva koji su dobili za ja\u010danje svojih lokalnih struktura.<\/p>\n

\u010cak i ako levica bude uspe\u0161na, kao u slu\u010daju Sirize, i preuzme vlast, ona nema dovoljno kadra na koji mo\u017ee da se osloni, i to je ozbiljno ograni\u010denje. Dakle, mora da se odlu\u010di kojim oblastima \u0107e dati prioritet.<\/p>\n

Bolje je priznati ograni\u010denja nego se praviti da ona ne postoje.<\/p>\n

Ma\u0161ina<\/a><\/p>\n

1Merkosur je skra\u0107eni naziv zajedni\u010dkog tr\u017ei\u0161ta dela zemalja Ju\u017ene Amerike.<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

U slu\u010daju dr\u017eava naslednica Jugoslavije glavne promene politi\u010dkog prostora izazvane su sporazumima sa EU. Ti sporazumi su liberalizovali trgovinu, i to je i\u0161lo na \u0161tetu slabih doma\u0107ih proizvodnih struktura<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-207114","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/207114","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=207114"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/207114\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=207114"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=207114"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=207114"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}