{"id":205690,"date":"2016-05-23T08:00:27","date_gmt":"2016-05-23T06:00:27","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=205690"},"modified":"2016-05-23T08:18:26","modified_gmt":"2016-05-23T06:18:26","slug":"ideologija-anarhizma","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2016\/05\/23\/ideologija-anarhizma\/","title":{"rendered":"Ideologija anarhizma"},"content":{"rendered":"

Autor: Rudolf Rocker<\/a><\/strong><\/p>\n

\"Rudolf_Rocker\"Anarhizam je odre\u0111ena struja dru\u0161tvene misli, \u010dije pristalice zagovaraju ukidanje ekonomskih monopola i svih prinudnih politi\u010dkih i socijalnih institucija unutar dru\u0161tva. Umesto kapitalisti\u010dkog ekonomskog poretka, anarhisti bi omogu\u0107ili slobodno udru\u017eivanje svih proizvodnih snaga na osnovu kooperativnog rada, koji bi za svoju jedinu svrhu imao zadovoljavanje neophodnih potreba svakog \u010dlana dru\u0161tva. Umesto sada\u0161njih nacionalnih dr\u017eava i njihove be\u017eivotne ma\u0161inerije politi\u010dkih i birokratskih institucija, anarhisti \u017eele federaciju slobodnih zajednica koje bi jedna s drugom bile vezane svojim ekonomskim i socijalnim interesima i koje bi svoje odnose uredile na osnovu uzajamnog dogovora i slobodnog ugovora.<\/p>\n

Svako ko ozbiljno prou\u010dava ekonomski i politi\u010dki razvoj sada\u0161njeg dru\u0161tvenog sistema prizna\u0107e da ovi ciljevi ne izviru iz utopijskih ideja nekolicine ma\u0161tovitih inovatora, ve\u0107 su logi\u010dni ishod detaljnog ispitivanja postoje\u0107ih dru\u0161tvenih kontradikcija, koje se, sa svakom novom fazom postoje\u0107ih dru\u0161tvenih odnosa, ispoljavaju sve jasnije i sa sve \u0161tetnijim posledicama po zdravlje. Savremeni monopolski kapitalizam i totalitarna dr\u017eava samo su poslednje faze razvoja koji nije mogao kulminirati na druga\u010diji na\u010din.<\/p>\n

Zloslutni razvoj na\u0161eg dana\u0161njeg ekonomskog sistema, koji usmerava ogromnu akumulaciju dru\u0161tvenog bogatstva u ruke privilegovanih manjina i vr\u0161i konstantnu represiju nad \u0161irokim narodnim masama, utro je put i na sve mogu\u0107e na\u010dine pomogao dana\u0161njoj politi\u010dkoj i socijalnoj reakciji. On je \u017ertvovao op\u0161te interese ljudskog dru\u0161tva privatnim interesima pojedinaca, i na taj na\u010din sistematski podrivao iskrene me\u0111uljudske odnose. Ljudi su zaboravili da industrija nije samoj sebi svrha, ve\u0107 bi trebalo da je puko sredstvo koje \u0107e \u010doveku obezbediti materijalnu osnovu za \u017eivot i dostupnim u\u010diniti blagodati vi\u0161e intelektualne kulture. Tamo gde je industrija sve, gde rad gubi svoju eti\u010dku va\u017enost i \u010dovek je ni\u0161ta, tamo po\u010dinje carstvo bezobzirnog ekonomskog despotizma, \u010dije funkcionisanje nije ni\u0161ta manje u\u017easno od funkcionisanja bilo kog politi\u010dkog despotizma. Oni se uzajamno uve\u0107avaju; napajaju\u0107i se na istom izvoru.<\/p>\n

Na\u0161 savremeni dru\u0161tveni sistem interno je podelio dru\u0161tveni organizam svake zemlje na neprijateljske klase, a eksterno je zajedni\u010dki kulturni krug razbio u neprijateljske nacije; i klase i nacije se uzajamno sukobljavaju otvorenim antagonizmom, i svojim neprekidnim ratovanjem komunalni \u017eivot dr\u017ee u stalnom gr\u010du.<\/p>\n

Dva svetska rata za pola veka i njihove stra\u0161ne posledice, stalna opasnost od novih ratova, koja se danas nadvila nad svim narodima, samo su logi\u010dne posledice ovog nepodno\u0161ljivog stanja koje jedino mo\u017ee da dovede do daljih univerzalnih katastrofa. Sama \u010dinjenica da je danas ve\u0107ina dr\u017eava primorana da tro\u0161i ve\u0107i deo svog godi\u0161njeg prihoda na takozvanu nacionalnu bezbednost i likvidaciju starih ratnih dugova dokaz je neodr\u017eivosti postoje\u0107eg stanja; to bi svima trebalo da u\u010dini jasnim da je cena za navodnu za\u0161titu koju dr\u017eava pru\u017ea pojedincu pla\u0107ena preskupo.<\/p>\n

Neprestano rastu\u0107a mo\u0107 bezdu\u0161ne politi\u010dke birokratije koja od kolevke pa do groba nadgleda i bdi nad \u017eivotom \u010doveka, stvara sve ve\u0107e prepreke na putu saradnje me\u0111u ljudima. Sistem koji u svakom \u010dinu svog postojanja \u017ertvuje dobrobit velikog dela naroda, \u010ditavih nacija, sebi\u010dnoj \u017eudnji za mo\u0107i i ekonomskim interesima uskih manjina nu\u017eno mora razgraditi dru\u0161tvene veze i dovesti do stalnog rata svih protiv svih. Ovaj sistem je podsticao ja\u010danje velike intelektualne i socijalne reakcije koja danas svoj izraz nalazi u modernom fa\u0161izmu i ideji totalitarne dr\u017eave, daleko prevazilaze\u0107i opsednutost vla\u0161\u0107u apsolutne monarhije iz minulih vekova i nastoje\u0107i da svaku sferu ljudske aktivnosti podvede pod kontrolu dr\u017eave. \u201eSve za dr\u017eavu; sve posredstvom dr\u017eave; ni\u0161ta bez dr\u017eave!\u201c postao je lajtmotiv nove politi\u010dke teologije koja ima razne sisteme crkvenog u\u010denja \u2013 Bog je sve a \u010dovek ni\u0161ta, pa je za ovu modernu politi\u010dku religiju dr\u017eava sve a gra\u0111anin ni\u0161ta. I ba\u0161 kao \u0161to su re\u010di \u201evolja Bo\u017eija\u201c kori\u0161\u0107ene da bi se opravdala volja privilegovanih kasta, tako se danas iza volje dr\u017eave kriju sebi\u010dni interesi onih koji se smatraju pozvanim da tu volju interpretiraju na na\u010din koji im odgovara i da je narodu nametnu silom.<\/p>\n

U savremenom anarhizmu imamo spoj dve velike struje koje su pre i posle Francuske revolucije prona\u0161le izrazito karakteristi\u010dni izraz u intelektualnom \u017eivotu Evrope: socijalizam i liberalizam. Savremeni socijalizam je razvijen kada su dalekovidi posmatra\u010di dru\u0161tvenog \u017eivota sve jasnije videli da politi\u010dka ustrojstva i promene oblika vladavine nikada ne\u0107e mo\u0107i da dosegnu do korena velikog problema kog nazivamo dru\u0161tvenim pitanjem. Njegove pristalice su bile sasvim svesne da izjedna\u010davanje dru\u0161tvenih i ekonomskih uslova u korist svih, uprkos najlep\u0161im teorijskim postavkama, nije mogu\u0107e sve dok su ljudi podeljeni u klase na osnovu toga da li poseduju imovinu ili ne, klase \u010dija puka egzistencija unapred isklju\u010duje bilo koju pomisao na pravu zajednicu. I tako su do\u0161li do uverenja da zahtev za ostvarenjem dru\u0161tvene pravde postaje izvodljiv jedino eliminacijom ekonomskih monopola i zajedni\u010dkim vlasni\u0161tvom nad sredstvima za proizvodnju, \u0161to je preduslov da bi dru\u0161tvo postalo prava zajednica, i ljudski rad vi\u0161e ne\u0107e slu\u017eiti ciljevima eksploatacije nego \u0107e obezbe\u0111ivati blagostanje za sve. Ali \u010dim je socijalizam po\u010deo da okuplja svoje snage i postaje pokret, odjednom su postale vidljive odre\u0111ene razlike u mi\u0161ljenjima koje su plod uticaja dru\u0161tvenih sredina razli\u010ditih zemalja. \u010cinjenica je da je svaki politi\u010dki koncept od teokratije do cezarizma i diktature uticao na odre\u0111ene frakcije socijalisti\u010dkog pokreta.<\/p>\n

U me\u0111uvremenu, druge dve velike struje politi\u010dke misli, imale su odlu\u010duju\u0107i zna\u010daj za razvoj socijalisti\u010dkih ideja: liberalizam, koji je sna\u017eano uticao na napredne umove anglosaksonskih zemalja, Holandije i \u0160panije posebno, i demokratija u smilu koji je Ruso izlo\u017eio u svom Dru\u0161tvenom ugovoru, i koja je svoje najuticajnije predstavnike na\u0161la u liderima francuskog jakobinizma. Dok je liberalizam u svojim dru\u0161tvenim teorijama krenuo od pojedinca i \u017eeleo da ograni\u010di aktivnosti dr\u017eave na minimum, demokratija je zauzela stanovi\u0161te apstraktnog kolektivnog koncepta, Rusoovu op\u0161tu volju, koju je nastojala da ustanovi u nacionalnoj dr\u017eavi. Liberalizam i demokratija su prvenstveno politi\u010dki koncepti, i po\u0161to ve\u0107ina njihovih originalnih pristalica jedva da je uzimala u obzir ekonomske prilike u dru\u0161tvu, dalji razvoj tih prilika prakti\u010dno nije mogao biti usagla\u0161en sa izvornim principima demokratije, a jo\u0161 manje sa izvornim principima liberalizma. Demokratija sa svojim motom jednakosti svih gra\u0111ana pred zakonom, i liberalizam sa svojim pravom \u010doveka nad sopstvenom li\u010dno\u0161\u0107u, do\u017eiveli su brodolom u susretu sa realnostima kapitalisti\u010dke ekonomije. Sve dok milioni ljudskih bi\u0107a u svakoj zemlji moraju da prodaju svoj rad maloj manjini vlasnika, i da tonu u najdublju bedu ukoliko ne mogu da na\u0111u kupce, takozvana jednakost pred zakonom ostaje samo vrhunsko licemerje, po\u0161to su zakone napisali oni koji su vlasnici dru\u0161tvenog bogatstva. Ali isto tako ne mo\u017ee se govoriti o pravu na sopstvenu li\u010dnost, jer to pravo prestaje onda kada ste primorani da se povinujete tu\u0111em ekonomskom diktatu ukoliko ne \u017eelite da gladujete.<\/p>\n

Zajedno sa liberalizmom, anarhizam predstavlja ideju da sre\u0107a i prosperitet pojedinca moraju biti standard u svim dru\u0161tvenim pitanjima. I, zajedno sa velikim predstavnicima liberalne misli, tako\u0111e ima ideju ograni\u010davanja funkcija vlade na minimum. Njegove pristalice su sledile ovu misao do njenih krajnjih konsekvenci, i \u017eele da iz \u017eivota dru\u0161tva elimini\u0161u svaku instituciju politi\u010dke mo\u0107i. Kada D\u017eeferson sa\u017eme osnovni koncept liberalizma re\u010dima: \u201eNajbolja je ona vlada koja najmanje vlada\u201c, tad anarhisti sa Toroom ka\u017eu: \u201eNajbolja je ona vlada koja uop\u0161te ne vlada.\u201c<\/p>\n

Zajedno sa osniva\u010dima socijalizma, anarhisti zahtevaju ukidanje ekonomskih monopola u svakom obliku i vidu i podr\u017eavaju zajedni\u010dko vlasni\u0161tvo nad zemljom i svim drugim sredstvima za proizvodnju, \u010dija upotreba mora biti dostupna svima bez razlika; po\u0161to je li\u010dnu i dru\u0161tvenu slobodu mogu\u0107e zamisliti jedino na osnovu jednakih ekonomskih uslova za sve. Unutar samog socijalisti\u010dkog pokreta anarhisti su zastupali gledi\u0161te da borba protiv kapitalizma mora istovremeno biti borba protiv svih prinudnih institucija politi\u010dke mo\u0107i, jer u istoriji ekonomska eksploatacija je uvek i\u0161la ruku pod ruku sa politi\u010dkom i dru\u0161tvenom represijom. Eksploatacija \u010doveka od strane \u010doveka i dominacija \u010doveka nad \u010dovekom su neodvojive, i svaka od njih je uslov one druge.<\/p>\n

Sve dok se unutar dru\u0161tva neprijateljski suo\u010davaju grupe ljudi vlasnika i ne-vlasnika, dr\u017eava \u0107e biti neophodna vlasni\u010dkoj manjini za za\u0161titu njenih privilegija. Kada ovo stanje dru\u0161tvene nepravde nestane i ustupi mesto vi\u0161em redu stvari, koji ne\u0107e priznati posebna prava i koji \u0107e za svoju osnovnu pretpostavku imati zajednicu dru\u0161tvenih interesa, vladanje ljudima mora\u0107e da ustupi mesto upravljanju ekonomskim i dru\u0161tvenim poslovima, ili, re\u010dima Sen Simona: \u201eDo\u0107i \u0107e vreme kada \u0107e i\u0161\u010deznuti ume\u0107e vladanja ljudima. Novo ume\u0107e \u0107e zauzeti njegovo mesto, ume\u0107e upravljanja stvarima.\u201c U tom pogledu anarhizam se mora smatrati odre\u0111enom vrstom dobrovoljnog socijalizma.<\/p>\n

On tako\u0111e odbacuje teoriju koju zastupaju Marks i njegovi sledbenici da je dr\u017eava, u obliku proleterske diktature, neophodna prelazna faza do besklasnog dru\u0161tva, u kom \u0107e se dr\u017eava, nakon ukidanja svih klasnih sukoba i potom samih klasa, sama raspasti i nestati sa slike. I to zato \u0161to je ovaj koncept, koji potpuno brka pravu prirodu dr\u017eave i njen zna\u010daj u istoriji faktora politi\u010dke mo\u0107i, jedini logi\u010dni ishod takozvanog ekonomskog materijalizma, koji u svim istorijskim fenomenima vidi samo neizbe\u017ene posledice na\u010dina proizvodnje datog vremena. Pod uticajem ove teorije ljudi su po\u010deli da smatraju razli\u010dite oblike dr\u017eave i svih drugih dru\u0161tvenih institucija za \u201epravnu i politi\u010dku nadgradnju na ekonomskoj strukturi\u201c dru\u0161tva, i mislili su da su prona\u0161li klju\u010d za svaki istorijski proces. U realnosti svaki deo istorije nam pru\u017ea na hiljade primera na\u010dina na koje je vekovima sputavan ekonomski razvoj zemalja od strane dr\u017eave i njene politike mo\u0107i.<\/p>\n

Pre uspona crkvene monarhije, \u0160panija je, industrijski, bila najrazvijenija zemlja u Evropi i bila je na prvom mestu gotovo na svim poljima ekonomske proizvodnje. Ali vek kasnije nakon trijumfa hri\u0161\u0107anske monarhije ve\u0107i deo njene industrije je nestao; ono \u0161to je ostalo od nje pre\u017eivelo je isklju\u010divo u najjadnijem stanju. U ve\u0107ini industrija vratili su se najprimitivnijim na\u010dinima proizvodnje. Poljoprivreda je propala, kanali i plovni putevi su upropa\u0161\u0107eni, a velika prostranstva zemlje su pretvorena u pustinje. Rasko\u0161ni apsolutizam u Evropi, sa svojim besmislenim \u201eekonomskim propisima\u201c i \u201eindustrijskim zakonima\u201c, koji su o\u0161tro ka\u017enjavali svako skretanje od propisanih na\u010dina proizvodnje i nisu dopu\u0161tali nikakve nove pronalaske, vekovima je u evropskim zemljama blokirao industrijski napredak i spre\u010davao njihov prirodni razvoj. Pa \u010dak i sada nakon jezivih iskustava iz dva svetska rata, politika mo\u0107i ve\u0107ih nacionalnih dr\u017eava se pokazuje kao najve\u0107a prepreka za rekonstituisanje evropske ekonomije.<\/p>\n

U Rusiji, me\u0111utim, gde je stvarno sazrela takozvana diktatura proletarijata, \u017eudnja odre\u0111ene partije za politi\u010dkom mo\u0107i spre\u010dila je bilo kakavu pravu socijalisti\u010dku reorganizaciju ekonomskog \u017eivota i gurnula je zemlju u ropstvo ugnjeta\u010dkog dr\u017eavnog kapitalizma. Diktatura proletarijata, za koju naivne du\u0161e veruju da je neizbe\u017ena prelazna faza do pravog socijalizma, danas je izrasla u zastra\u0161uju\u0107i despotizam i novi imperijalizam, koji ni u \u010demu ne zaostaje za tiranijom fa\u0161isti\u010dkih dr\u017eava. Tvrdnje da dr\u017eava mora nastaviti da postoji sve dok dru\u0161tvo vi\u0161e ne bude podeljeno na neprijateljske klase, u svetlu \u010ditavog istorijskog iskustva, zvu\u010de kao lo\u0161 vic.<\/p>\n

Svaki tip politi\u010dke mo\u0107i pretpostavlja odre\u0111eni oblik ljudskog ropstva, za \u010dije odr\u017eavanje je i uspostavljena. Kao \u0161to spolja, to jest, u odnosu prema drugim dr\u017eavama dr\u017eava mora da stvori odre\u0111ene ve\u0161ta\u010dke antagonizme da bi opravdala svoje postojanje, tako i interno cepanje dru\u0161tva u kaste, redove i klase su\u0161tinski je uslov njenog daljeg postojanja. Razvoj bolj\u0161evi\u010dke birokratije u Rusiji pod navodnom diktaturom proletarijata \u2013 koja nikada nije bila ni\u0161ta drugo nego diktatura male klike nad proletarijatom i \u010ditavim ruskim narodom \u2013 samo je nova instanca starog istorijskog iskustva koje je ponovljeno bezbroj puta. Ta nova vladaju\u0107a klasa, koja danas velikom brzinom izrasta u novu aristokratiju, odvojena je od velikih masa ruskih seljaka i radnika onoliko jasno koliko su privilegovane kaste i klase u drugim zemljama odvojene od narodnih masa. I ta situacija postaje jo\u0161 nepodno\u0161ljivija kada despotska dr\u017eava negira ni\u017eim klasama pravo da se \u017eale na postoje\u0107e uslove, tako da svakim protestom rizikuju svoje \u017eivote.<\/p>\n

Ali \u010dak i daleko ve\u0107i stepen ekonomske jednakosti od onog koji postoji u Rusiji ne bi bio nikakav garant protiv politi\u010dke i socijalne represije. Ekonomska jednakost sama po sebi nije dru\u0161tveno oslobo\u0111enje. Upravo je to ono \u0161to sve \u0161kole autoritarnog socijalizma nikada nisu shvatale. U zatvoru, u samostanu, ili u kasarni na\u0107i\u0107ete prili\u010dno visok stepen ekonomske jednakosti, po\u0161to svi zatvorenici dobijaju isti sme\u0161taj, istu hranu, istu uniformu, i iste zadatke. Drevna dr\u017eava Inka u Peruu i jezuitska dr\u017eava u Paragvaju dovele su jednake ekonomske provizije za svakog stanovnika do fiksnog sistema, ali uprkos tome tamo je vladao najgori despotizam i ljudska bi\u0107a su bila puki automati vi\u0161e volje na \u010dije odluke nisu imala ni najmanji uticaj. Nije bez razloga Prudon u \u201esocijalizmu\u201c bez slobode video najgori oblik ropstva. Nagon za socijalnom pravdom jedino se na odgovaraju\u0107i na\u010din mo\u017ee razviti i biti delotvoran onda kada izraste iz ljudskog ose\u0107aja za slobodu i odgovornost, i kada na njima po\u010diva. Drugim re\u010dima, socijalizam \u0107e biti slobodan ili ga uop\u0161te ne\u0107e biti. U njegovom jasnom shvatanju ove \u010dinjenice le\u017ei pravo i duboko opravdanje anarhizma.<\/p>\n

U \u017eivotu dru\u0161tva institucije slu\u017ee istoj svrsi koju kod biljaka i \u017eivotinja imaju fizi\u010dki organi; one su organi dru\u0161tvenog tela. Organi se ne razvijaju arbitrarno, ve\u0107 svoje postojanje duguju odre\u0111enim neminovnostima fizi\u010dke i dru\u0161tvene sredine. Promenjeni \u017eivotni uslovi proizvode promenjene organe. Ali jedan organ uvek obavlja funkciju za \u010dije vr\u0161enje je evoluirao, ili onu koja je sa njom povezana. I on postepeno nestaje ili postaje rudimentaran \u010dim njegova funkcija organizmu vi\u0161e nije neophodna.<\/p>\n

Isto va\u017ei i za dru\u0161tvene institucije. One, tako\u0111e, ne nastaju arbitrarno, ve\u0107 se osnivaju na temelju posebnih dru\u0161tvenih potreba da bi slu\u017eile odre\u0111enim svrhama. Na taj na\u010din je evoluirala moderna dr\u017eava, nakon \u0161to su unutar starog dru\u0161tvenog poretka ekonomske privilegije i sa njima povezane klasne podele po\u010dele da budu sve upadljivije. Novonastale vlasni\u010dke klase imaju potrebu za politi\u010dkim instrumentom mo\u0107i da bi nad masama sopstvenog naroda odr\u017eavali svoje ekonomske i dru\u0161tvene privilegije, i da bi ih spolja nametnuli drugim grupama ljudi. Tako su nastali odgovaraju\u0107i dru\u0161tveni uslovi za evoluciju moderne dr\u017eave kao organa politi\u010dke mo\u0107i za prisilno pot\u010dinjavanje i ugnjetavanje nevlasni\u010dkih klasa. Ovaj zadatak je su\u0161tinski razlog njenog postojanja. Njeni spoljnji faktori su se promenili tokom njenog istorijskog razvoja, ali njene funkcije su uvek ostale iste. One su \u010dak konstantno \u0161irene upravo u onoj meri u kojoj su njene pristalice uspele da podrede sopstvenim ciljevima dodatna polja dru\u0161tvenih aktivnosti. I, ba\u0161 kao \u0161to funkcije fizi\u010dkih organa ne mogu biti arbitrarno promenjene tako da, na primer, neko ne mo\u017ee, kad god po\u017eeli, da \u010duje o\u010dima ili da vidi u\u0161ima, tako ne mo\u017ee, svojevoljno, da tranformi\u0161e organ dru\u0161tvenog ugnjetavanja u instrument za oslobo\u0111enje ugnjetenih.<\/p>\n

Anarhizam nije patent re\u0161enje za sve ljudske probleme, nije Utopija savr\u0161enog dru\u0161tvenog poretka (kako se obi\u010dno naziva), po\u0161to, u principu, odbacuje sve apsolutne \u0161eme i koncepte. On ne veruje u bilo koji apsolutnu istinu, niti u bilo koji kona\u010dan cilj ljudskog razvoja, ve\u0107 u neograni\u010dnu mogu\u0107nost usavr\u0161avanja dru\u0161tvenih modela i humanih uslova za \u017eivot koji uvek te\u017ee vi\u0161im oblicima izra\u017eavanja, i kojima, iz tog razloga, ne mo\u017eete odrediti bilo koji definitivni kraj niti postaviti bilo koji fiksirani cilj. Najve\u0107e zlo bilo kog vida mo\u0107i je upravo to \u0161to uvek na silu poku\u0161ava da svede bogatu raznovrsnost dru\u0161tvenog \u017eivota na kona\u010dne oblike i da ih prilagodi odre\u0111enim normama. \u0160to se sna\u017enijim ose\u0107aju njene pristalice, to potpunije uspevaju sebi da podrede svako polje dru\u0161tvenog \u017eivota, \u0161to je vi\u0161e osaka\u0107uju\u0107i njihov uticaj na operisanje svih kreativnih kulturnih snaga, to nezdravije uti\u010du na intelektualni i socijalni razvoj mo\u0107i i kobno su predskazanje na\u0161eg doba, jer sa zastra\u0161uju\u0107om jasno\u0107om pokazuju u kakvu nakaznost mo\u017ee da se pretvori Hobsov Levijatan. Savr\u0161eni trijumf politi\u010dke ma\u0161ine nad umom i telom, racionalizacija ljudske misli, ose\u0107anja i pona\u0161anja u skladu sa ustanovljenim pravilima dr\u017eavnih \u010dinovnika i, posledi\u010dno, kraj svake prave intelektualne kulture.<\/p>\n

Anarhizam jedino priznaje relativni zna\u010daj ideja, institucija i dru\u0161tvenih uslova. On, stoga, nije fiksiran, u sebe zatvoren dru\u0161tveni sistem, ve\u0107 pre odre\u0111eni trend u istorijskom razvoju \u010dove\u010danstva, koji, kao kontrapunkt intelektualnom starateljstvu svih klerikalnih i vladinih institucija, te\u017ei nesmetanom razvoju svih individualnih i dru\u0161tvenih snaga u \u017eivotu. \u010cak je i sloboda samo relativan, a ne apsolutni koncept, po\u0161to stalno te\u017ei da pro\u0161iri svoj opseg i da na razne na\u010dine vr\u0161i uticaj na \u0161ire krugove. Za anarhistu, sloboda nije apstraktan filozofski koncept, ve\u0107 \u017eivotno konkretna mogu\u0107nost svakog ljudskog bi\u0107a da u potpunosti razvije sve kapacitete i talente sa kojima ga je priroda obdarila, i da ih pretvori u dru\u0161tvenu korist. \u0160to manje je ovaj prirodni razvoj \u010doveka ometen crkvenim ili politi\u010dkim starateljstvom, \u0161to efikasnija i skladnija bude li\u010dnost \u010doveka, to \u0107e vi\u0161e postati mera intelektualne kulture dru\u0161tva u kom je izrasla. To je razlog za\u0161to su svi veliku kulturni periodi u istoriji bili periodi politi\u010dke slabosti, jer politi\u010dki sistemi su uvek zasnovani na mehanizaciji a ne na organskom razvoju dru\u0161tvenih snaga. Dr\u017eava i Kultura su nepomirljive suprotnosti. Ni\u010de, koji nije bio anarhista, priznao je to sasvim jasno kada je napisao: \u201eKona\u010dno, niko ne mo\u017ee potro\u0161iti vi\u0161e nego \u0161to ima. To va\u017ei za pojedince; to va\u017ei za narode. Ako se neko potro\u0161i zbog mo\u0107i, zbog vi\u0161e politike, zbog poljoprivrede, zbog trgovine, parlamentarizma, vojnih interesa \u2013 ako neko jednoj stvari poklanja tu koli\u010dinu razuma, ozbiljnosti, volje, samosavla\u0111ivanja koja konstitui\u0161e ne\u010diju pravu prirodu (self), on ne\u0107e mo\u0107i da je pokloni drugoj. Kultura i dr\u017eava \u2013 neka niko ne bude u zabludi u vezi s tim \u2013 su suprotnosti: Kulturna Dr\u017eava je samo moderna ideja. Jedna \u017eivi na u\u0161trb druge, jedna prosperira na ra\u010dun druge. Svi veliki kulturni periodi su periodi politi\u010dkog pada. Bilo \u0161ta \u0161to je veliko u kulturnom smislu nepoliti\u010dko je, pa \u010dak i antipoliti\u010dko.\u201c<\/p>\n

Tamo gde je sveden na minimum uticaj politi\u010dke mo\u0107i na kreativne snage u dru\u0161tvu, tamo kultura najbolje uspeva, jer politi\u010dka vladavina uvek te\u017ei uniformnosti i nastoji da svom starateljstvu podredi svaki aspekt dru\u0161tvenog \u017eivota. I, \u010dine\u0107i to, zati\u010de se u neizbe\u017enoj kontradikciji sa kreativnim aspiracijama kulturnog razvoja, koji je uvek u potrazi za novim oblicima i poljima dru\u0161tvenih aktivnosti, i za koji su sloboda izra\u017eavanja, vi\u0161estranost i kontinuirano menjanje stvari, onoliko \u017eivotno neophodni koliko su rigidni oblici, mrtva pravila, i nasilno gu\u0161enje ideja neophodni za konzerviranje politi\u010dke mo\u0107i. Svako uspe\u0161no delo podsti\u010de \u017eelju za usavr\u0161avanjem i produbljuje inspiraciju; svaka nova forma postaje vesnik novih mogu\u0107nosti razvoja. Ali vlast uvek poku\u0161ava da odr\u017ei stvari onakvim kakve jesu, bezbedno usidrene u steretipima. To je bio razlog za sve revolucije u istoriji. Vlast operi\u0161e isklju\u010divo destruktivno, uvek re\u0161ena da sve manifestacije dru\u0161tvenog \u017eivota ugura u luda\u010dku ko\u0161ulju svojih pravila. Njen intelektualni izraz je mrtva dogma, njen fizi\u010dki oblik brutalna sila. A ova neinteligencija njenih ciljeva tako\u0111e je \u017eig na njenim predstavnicima, i \u010desto ih \u010dini glupim i brutalnim, \u010dak i kada su prvobitno bili obdareni najboljim talentima. Onaj ko konstantno te\u017ei da sve utera u mehani\u010dki poredak na kraju i sam postaje ma\u0161ina i gubi sva ljudska ose\u0107anja.<\/p>\n

Iz ovog shvatanja ro\u0111en je i crpi svoju moralnu snagu savremeni anarhizam. Jedino sloboda mo\u017ee da inspiri\u0161e ljude na velike stvari i da dovede do intelektualnih i dru\u0161tvenih transformacija. Ume\u0107e vladanja ljudima nikada nije bilo ume\u0107e njihovog obrazovanja i inspirisanja za novo oblikovanje sopstvenih \u017eivota. Turobno prisiljavanje pod svojom komandom ima jedino be\u017eivotnu obuku, koja davi svaku vitalnu inicijativu \u010dim se ona rodi i stvara jedino podanike, a ne slobodne ljude. Sloboda je sama su\u0161tina \u017eivota, pokreta\u010dka snaga svog intelektualnog i dru\u0161tvenog razvoja, tvorac svake nove perspektive za budu\u0107nost \u010dove\u010danstva. Oslobo\u0111enje \u010doveka od ekonomske eksploatacije i od intelektualnog, socijalnog i politi\u010dkog ugnjetavanja, koje svoj najvi\u0161i izraz pronalazi u filozofiji anarhizma, prvi je preduslov za evoluciju vi\u0161e dru\u0161tvene kulture i novog \u010dove\u010danstva.<\/p>\n

Anarhisti\u010dka biblioteka<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Sloboda je sama su\u0161tina \u017eivota, pokreta\u010dka snaga svog intelektualnog i dru\u0161tvenog razvoja, tvorac svake nove perspektive za budu\u0107nost \u010dove\u010danstva<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":205692,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-205690","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/205690","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=205690"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/205690\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/205692"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=205690"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=205690"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=205690"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}