{"id":205233,"date":"2016-05-17T09:58:10","date_gmt":"2016-05-17T07:58:10","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=205233"},"modified":"2016-05-17T09:58:10","modified_gmt":"2016-05-17T07:58:10","slug":"spektakularni-reklamni-spot-kapitalizma","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2016\/05\/17\/spektakularni-reklamni-spot-kapitalizma\/","title":{"rendered":"Spektakularni reklamni spot kapitalizma"},"content":{"rendered":"

Autorka: Ivana Peri\u0107\t<\/strong><\/p>\n

\"DuciU jeku priprema sporta\u0161a, sportskih funkcionera, politi\u010dara, biznismena, a bogme i mafija\u0161a za 31. Olimpijske igre u Rio de Janeiru, razgovaramo s Ljubodragom Simonovi\u0107em, biv\u0161im velikim ko\u0161arka\u0161em, sustavnim kriti\u010darem sporta i ideje olimpizma: “Sva hipokrizija zapadne ‘demokratije\u2018 pokazuje se u sportu. Sport je ogledalo u kome se vidi pravo lice savremenog kapitalizma. On ne \u0161titi \u017eivot sportista i njihovo ljudsko dostojanstvo, ve\u0107 propisuje pravila po kojima \u010dovek mo\u017ee da ubije \u010doveka, da ga unakazi i deklasira.”<\/p>\n

Ljubodrag Duci Simonovi\u0107<\/strong> ro\u0111en je 1949. godine u Vrnja\u010dkoj Banji. Me\u0111u najuspje\u0161nijim je i najpoznatijim imenima jugoslavenske ko\u0161arke, a za vrijeme igra\u010dke karijere bio je jedan od najboljih ko\u0161arka\u0161a u Europi i svijetu. Godine 1970. je s reprezentacijom Jugoslavije postao svjetski prvak, a progla\u0161en je i najboljim igra\u010dem svijeta.<\/p>\n

Ono \u0161to je Simonovi\u0107a ve\u0107 tada razdvajalo od ve\u0107ine sporta\u0161a, bila je \u010dinjenica da je otvoreno upozoravao na negativne strane sporta – prvi je progovorio o dopingu, “treniranju” niskih udaraca, namje\u0161taljkama, problemati\u010dnosti vrije\u0111anja i omalova\u017eavanja protivnika. Bio je, paralelno s igranjem ko\u0161arke, veoma posve\u0107en studiranju te je postao magistar prava i doktor filozofije. Ve\u0107inu svog rada nakon zavr\u0161etka ko\u0161arka\u0161ke karijere Simonovi\u0107 je posvetio kritici sporta i olimpizma, za koje tvrdi da su otjelotvorenje pogubnih principa na kojima po\u010diva kapitalizam. O tome je napisao brojne knjige, me\u0111u kojima su Pobuna robota (1981.), Olimpijska podvala bo\u017eanskog barona Pierrea de Coubertina (1988.), Sport, kapitalizam, destrukcija (1995.), Filozofski aspekti modernog olimpizma (2001.) te Olimpijska podvala – pro\u0161ireno izdanje (2007.).<\/p>\n

Uo\u010di Olimpijskih igara koje \u0107e se ovo ljeto odr\u017eati u Rio de Janeiru, sa Simonovi\u0107em smo razgovarali o trenucima koji su obilje\u017eili njegovu karijeru, problemati\u010dnim idejama pokreta\u010da i zagovara\u010da Olimpijskih igara, sportu kao institucionaliziranom nasilju, iluziji o tzv. socijalisti\u010dkom sportu, te mogu\u0107nostima promjene – od sporta ka slobodnom tjelesnom aktivizmu.<\/p>\n

Bili ste jedan od najuspje\u0161nijh i najboljih ko\u0161arka\u0161a Jugoslavije. U reprezentaciji ste osvojili svjetsko prvenstvo, sudjelovali ste na Olimpijskim igrama, bili ste velika zvijezda u redovima Crvene zvezde, igrali ste sedam puta za reprezentaciju Europe, bili ste najbolji igra\u010d u Njema\u010dkoj i postigli rekord Bundeslige, a nalazili ste se i na popisima NBA timova… Koje trenutke karijere posebno pamtite i za\u0161to?<\/em><\/p>\n

\u010cisto sportski gledano, najinteresantniji detalj iz moje karijere poti\u010de iz leta 1974. godine. Tada sam igraju\u0107i u Italiji za Crvenu Zvezdu protiv tima sastavljenog od ameri\u010dkih profesionalaca i italijanskih reprezentativaca na tri uzastopne utakmice postigao po 56 ko\u0161eva. U to vreme nisu se ra\u010dunale trojke. Imaju\u0107i u vidu da sam ve\u0107inu ko\u0161eva postigao sa velike distance, po dana\u0161njim kriterijumima na tim utakmicama dao sam preko 200 ko\u0161eva. Ljudski gledano, smrt na\u0161eg druga Trajka Rajkovi\u0107a, neposredno nakon zavr\u0161etka Svetskog prvenstva u Ljubljani, ostavila je najdublji trag u meni. Do danas nije objavljen zvani\u010dan nalaz o uzroku njegove smrti. Sve je zata\u0161kano. Niko nije odgovarao. \u0160to je najstra\u0161nije, Trajko, koji je i bukvalno dao \u017eivot za zlatnu medalju iz Ljubljane, izbrisan je iz se\u0107anja na\u0161ih ljudi.<\/p>\n

Jo\u0161 je jedan je doga\u0111aj posebno obilje\u017eio va\u0161u karijeru – napustili ste OI u M\u00fcnchenu 1972. godine, nakon poraza od Portorika. Prosvjedovali ste zbog dopinga koji je prona\u0111en kod ekipe Portorika. Kasnije ste i izba\u010deni iz reprezentacije. \u0160to se zapravo tada dogodilo, kako danas gledate na taj doga\u0111aj?<\/em><\/p>\n

Taj doga\u0111aj je jo\u0161 jedna tragi\u010dna stranica u mom sportskom \u017eivotu i on je kona\u010dno raspr\u0161io iluziju u koju sam verovao, da sport ima “humanu” prirodu. Nakon svega, \u017eao mi je \u0161to moji drugovi nisu ostali dosledni u odluci da ne igramo ukoliko tim Portorika ne bude diskvalifikovan. Bili smo prvaci sveta i verujem da bi na\u0161 odlu\u010dni protest doprineo radikalizaciji borbe protiv dopinga. Izba\u010den sam iz reprezentacije, a da ni jedan moj drug nije digao glas.<\/p>\n

Kasnije ste se posvetili kritici sporta i olimpizma. Sport analizirate kao pojavu u kojoj do najvi\u0161eg izra\u017eaja dolaze osnovne proturje\u010dnosti kapitalisti\u010dkog dru\u0161tva, u kojoj se prelamaju osnovna pitanja ljudske egzistencije i dru\u0161tvenog razvoja. Za\u0161to i kako se to vidi u sportu?<\/em><\/p>\n

Sport je otelotvorenje principa na kojima se zasniva kapitalizam: “borba svih protiv svih” (bellum omnium contra omnes) i “br\u017ee, dalje, ja\u010de” (citius, altius, fortius). Radi se o “ukr\u0161tanju” socijalnog darvinizma sa progresizmom – na \u010demu se zasniva kapitalisti\u010dki progres. U sportu je legalno i legitimno ubiti \u010doveka, nanositi te\u0161ke telesne povrede, prodavati ljude kao stoku, uni\u0161tavati decu… Istovremeno, sport nije samo oblik dehumanizovanja, ve\u0107 i najradikalniji oblik denaturalizovanja \u010doveka. Telo sportiste, a samim tim i sportista kao \u010dovek, svedeno je na instrument za postizanje rekorda. Savremeni “vrhunski sportisti” postali su svojevrsni roboti. Nije slu\u010dajno \u0161to u “vrhunskom sportu” dominira maksima da se “sportisti ra\u0111aju u epruvetama”. Odnos prema telu u sportu na simboli\u010dan na\u010din ukazuje na odnos kapitalizma prema prirodi – budu\u0107i da je telo neposredna priroda za \u010doveka. Uni\u0161tavanje tela odgovara uni\u0161tavanju prirode. <\/p>\n

Bli\u017ee nam se Olimpijske igre u Rio de Janeiru, koje \u0107e se odr\u017eati ovo ljeto. U knjizi Olimpijska podvala tvrdite da su Coubertinova djela najo\u010digledniji dokaz da olimpijski pokret od samog svog po\u010detka nije imao nikakve veze s humanizmom, me\u0111unarodnom suradnjom i mirom, ve\u0107 je bio jedno od oru\u0111a u uspostavljanju dominacije nad “barbarskim” narodima i radni\u010dkom klasom razvijenih kapitalisti\u010dkih zemalja. U \u010demu se to ogleda?<\/em><\/p>\n

U javnosti jo\u0161 uvek va\u017ei kao neprikosnovena tvrdnja da je Pierre de Coubertin, zvani\u010dno “otac” modernih olimpijskih igara, krenuo ka olimpijskim vrhovima rukovode\u0107i se maksimom “Va\u017eno je u\u010destvovati, a ne pobediti!”. Uistinu, tu maksimu izrekao je pensilvanijski biskup Talbot 19. jula 1908. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi posve\u0107enoj u\u010desnicima Londonskih olimpijskih igara. Coubertinove olimpijske ideje-vodilje bile su maksime “Rebronzer la France!” (“Povratiti kolonijalnu slavu Francuske!”) i “Enrichissez vous!” (“Obogatite se!”). Bio je to, zapravo, poziv francuskoj bur\u017eoaskoj omladini da sa novim entuzijazmom krene u osvajanje sveta – po uzoru na britansku imperiju. Istovremeno, Coubertin se zala\u017ee za popularizaciju sporta u kolonijama jer je sport “efikasno sredstvo” za uni\u0161tavanje nacionalnih kultura i slobodarskog dostojanstva “obojenih rasa”.<\/p>\n

Osnova Coubertinove kompeticije je odr\u017eavanje poretka koji se temelji na neprestanom tla\u010denju slabijih od strane ja\u010dih. Pi\u0161ete kako je Coubertinov bog onaj koji ne \u010duje vapaje bespomo\u0107nih, ve\u0107 urlike pobjednika.<\/em><\/p>\n

Coubertin insistira na “prirodnom poretku” koji podrazumeva da ja\u010di tla\u010de slabije, ali li\u0161ava “slabije” prava da se ujedine i suprodstave tla\u010denju. Ono na \u010demu Coubertin insistira je “milosr\u0111e” kapitalista prema radnicima, kao i prema kolonijalizovanim narodima. Da bi potla\u010deni zaslu\u017eili “milosr\u0111e” svojih gazda, oni treba da se odreknu svojih osnovnih ljudskih, gra\u0111anskih, nacionalnih i radni\u010dkih prava. Prihvatanje sluganskog statusa i dodvoravanje kapitalistima osnovni je na\u010din na koji radnici sti\u010du pravo na “milosr\u0111e”. Coubertin sa prezirom odbacuje ideje-vodilje Francuske gra\u0111anske revolucije i emancipatorsko nasle\u0111e gra\u0111anskog dru\u0161tva i zala\u017ee za industrijski feudalizam.<\/p>\n

Sve ve\u0107e nasilje i sve ve\u0107i rizik smrti u sportu “pru\u017eaju mogu\u0107nosti” da se \u010dovjek “privikne” na sve ve\u0107e nasilje i smrt koje vlada u dru\u0161tvu. Sport je institucionalizirano nasilje i kao takav obra\u010dun s osnovnim ljudskim pravima, prije svega s pravom na \u017eivot. U njemu ne samo da je legalizirano pravo na ubijanje, ve\u0107 ono postaje najvi\u0161i vrijednosni izazov za \u010dovjeka. Kako je ubojstvo u sportu uspjelo postati “kulturni” \u010din, \u010din vrijedan divljenja?<\/em><\/p>\n

Sport je rat koji se vodi telima sportista. On se ne zasniva na humanisti\u010dkom nasle\u0111u \u010dove\u010danstva, ve\u0107 na “vite\u0161koj tradiciji” koja idealizuje ubijanje, s tim \u0161to je pravo ubiti privilegija pripadnika vladaju\u0107ih klasa – aristokratije i bur\u017eoazije. Coubertin je neprestano ponavljao da je “pacifisti\u010dko vaspitanje mladih najgori zlo\u010din” i da “oru\u017eje \u010dini mladi\u0107a \u010dovekom” – imaju\u0107i pre svega u vidu aristokratsku i bur\u017eoasku omladinu. Za njega olimpijske igre nisu “sveti mir”, ve\u0107 “sveto primirje”. Coubertin insistira na “obnavljanju” belicioznog duha koji je vladao na anti\u010dkim olimpijskim igrama koje su bile posve\u0107ene Zevsu – vrhovnom bogu i bogu rata. One su se zavr\u0161avale trkom hoplita u punoj ratnoj opremi i ogla\u0161avanjem trube koja poziva u rat. Za Coubertina “rat je najvi\u0161i izraz mu\u0161ke zrelosti”, s tim \u0161to on pod ratom podrazumeva kolonijalna osvajanja i borbu izme\u0111u evropskih kolonijalnih metropola za kolonijalni plen, a ne borbu porobljenih naroda za osloba\u0111anje od kolonijalnog jarma – pogotovu ne borbu radnika protiv kapitalisti\u010dkog tla\u010denja. Borba radnika za slobodu i dru\u0161tvenu pravdu predstavlja za Coubertina najgori zlo\u010din i kapitalisti imaju pravo da upotrebe sva sredstva koja su im na raspolaganju da suzbiju radni\u010dki pokret. Coubertin je bio fanati\u010dni anti-komunist i odu\u0161evljeni prista\u0161a Hitlera i nacisti\u010dke Nema\u010dke.<\/p>\n

O tome ste dosta i pisali – kako je Coubertin do kraja \u017eivota inspiraciju za svoj olimpizam pronalazio u najkonzervativnijim ideologijama i politi\u010dkim pokretima. On preuzima nacisti\u010dku koncepciju obrazovanja, \u010diji je fokus na fizi\u010dkom obrazovanju koje se svodi na stvaranje i razvoj nacionalisti\u010dko-militaristi\u010dkog duha \u010dovjeka. To nije slu\u010dajno?<\/em><\/p>\n

Coubertin je bio jedan od rodona\u010delnika fa\u0161isti\u010dke pedago\u0161ke doktrine koja je ukorenjena u monopolisti\u010dkom kapitalizmu i evropskom kolonijalizmu. U svom udvori\u010dkom pismu Hitleru od 17. marta 1936, Coubertin se zahvaljuje Hitleru \u0161to je nacisti\u010dka Nema\u010dka “pokazala interesovanje za njegov pedago\u0161ki rad” – i \u0161to mu je Hitler poslao 10 000 rajhs maraka. Su\u0161tina Coubertinove “utilitarne pedagogije” je u tome, da mlade ne treba vaspitati obrazovanjem, ve\u0107 sportom koji \u0107e u njima stvoriti “borbeni karakter”. To je su\u0161tina nacisti\u010dke pedagogije na kojoj insistira Hitler u Mein Kampfu: vaspitanje bez obrazovanja. Iz o\u010diju njegovih “arijevaca” ne treba da izbija plemeniti pogled, ve\u0107 pogled “veli\u010danstvene zveri”. Time je bio opsednut i Coubertin. Evropski kolonijalni bur\u017euj ne treba da bude humano bi\u0107e, ve\u0107 “nad-zver” koja \u0107e ognjem i ma\u010dem da pokori svet.<\/p>\n

Nasilje na stadionima treba podsje\u0107ati \u010dovjeka da je on “po svojoj prirodi agresivno bi\u0107e” i da samo represivne institucije uspostavljenog poretka mogu sa\u010duvati dru\u0161tvo od zla koje vlada \u010dovjekom. Ali, kako i sami tuma\u010dite, menad\u017eeri i treneri ne ra\u010dunaju s “agresivnom prirodom \u010dovjeka”, ve\u0107 sa strahom sporta\u0161a da \u0107e se vratiti tamo odakle je pobjegao – uglavnom u siroma\u0161na geta. Ho\u0107e li kapitalizam jo\u0161 agresivnije nastojati iskoristiti sport kao sredstvo za skretanje pa\u017enje ljudi od osnovnih egzistencijalnih pitanja?<\/em><\/p>\n

Kapitalizam se zasniva na tome, da od posledica uni\u0161tavanja prirode i \u010doveka stvara sredstvo za svoj razvoj. To je univerzalna i totalizuju\u0107a karakteristika kapitalizma koja ima fatalni karakter. U tom kontekstu, kapitalisti nastoje da iskoriste egzistencijalnu krizu koju stvara kapitalizam da se obra\u010dunaju s demokratskim institucijama i politi\u010dkim pokretima koji pru\u017eaju mogu\u0107nost da se ukine kapitalizam i stvori humani svet. To je ono \u0161to daje takav zna\u010daj sportu koji je “najjeftinija duhovna hrana za radne mase koja ih dr\u017ei pod kontrolom” (Coubertin). Stadion, na kome se uni\u0161tava menjala\u010dka energija mladih i stvaraju savremene fa\u0161isti\u010dke horde, postao je najva\u017enije kultno mesto kapitalizma.<\/p>\n

Kako je sport, politizacijom i komercijalizacijom, sve vi\u0161e postajao anti-kultura, tako su se pove\u0107ala i nastojanja da se sportske priredbe uviju u pla\u0161t kulture, da bi se dokazalo da sport ipak spada u vrhunske domete kulture. I ove godine \u0107emo zasigurno na Olimpijadi vidjeti veliku uvodnu priredbu, ansamble plesa\u010da, pjeva\u010da, glumaca.<\/em><\/p>\n

Coubertin je insistirao na “kulturnom programu” olimpijskih igara, \u010dime je samo ukazao na to da je sport po sebi ne-kulturna i anti-kulturna pojava. \u010cemu “kulturni program” ne\u010demu \u0161to po sebi ima kulturni karakter? On je kulturna maska koja treba da prikrije nehumanu i destruktivnu prirodu savremenog olimpijskog paganizma. Olimpijske igre su spektakularni reklamni spot kapitalizma i treba im pribaviti kultni karakter. Olimpijske igre su “festival mladosti” i kao takve simboli\u010dni izraz ponovnog ra\u0111anja \u017eivotne snage kapitalizma. Olimpijske igre su kapitalisti\u010dki Uskrs.<\/p>\n

U Hrvatskoj \u010desto na povr\u0161inu izlazi pitanje problemati\u010dnog rada Hrvatskog olimpijskog odbora. Kakva je situacija s Olimpijskim komitetom Srbije?<\/em><\/p>\n

Svetski olimpijski pokret, kao i tzv. “me\u0111unarodne sportske organizacije”, je oru\u0111e multi-nacionalnih koncerna za uni\u0161tavanje nacionalnih dr\u017eava i nacionalnih kultura. Po statutu MOK-a nacionalni olimpijski komiteti su oru\u0111e MOK-a za realizovanje njegovih interesa. Isto je sa \u010dlanovima MOK-a. Oni su agenti MOK-a u zemljama-\u010dlanicama “olimpijske porodice”. MOK je nad-nacionalna organizacija koja nikome ne pola\u017ee ra\u010dune. “\u010clanovi MOK-a su samoizabrani i ne odgovaraju nikome” – to je princip koji je uspostavio Coubertin i na njemu se zasniva rad MOK-a. \u0160tavi\u0161e, Coubertin se hvali sa tim, da je “nedemokratski” karakter MOK-a njegova najvrednija osobenost. Priroda MOK-a uslovljava i prirodu tzv. “nacionalnih” olimpijskih komiteta.
\nskd_duci_copy64841.jpg<\/p>\n

U knjizi Sport, kapitalizam, destrukcija kritizirate Habermasovu kritiku sporta. Jedna od najva\u017enijih Habermasovih teza jest da sport pod prividom igre i slobodnog razvoja mo\u0107i zapravo udvostru\u010duje svijeta rada. Tvrdite da je Habermasova kritika ostala na fenomenolo\u0161kom nivou, mo\u017eete li objasniti za\u0161to je tomu tako?<\/em><\/p>\n

Habermasova kritika sporta ne odnosi se prema sportu kao konkretnoj dru\u0161tvenoj i istorijskoj pojavi, \u0161to zna\u010di kao instituciji kapitalizma. Sport nije samo “udvostru\u010denje sveta rada”, ve\u0107 je spektakularno otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva kapitalizam i autenti\u010dno reprodukovanje kapitalisti\u010dkog na\u010dina \u017eivota. Sportista nije samo radna snaga, kako to tvrdi Habermas, ve\u0107 je istovremeno predmet rada i oru\u0111e za rad. Na primeru Habermasovog odnosa prema sportu mo\u017ee da se vidi prava priroda njegovog odnosa prema “kasnom kapitalizmu” i budu\u0107nosti. Njegova dijagnoza kapitalizma podre\u0111ena je politi\u010dkom projektu koji ne dovodi u pitanje kapitalizam. Isto je sa Plesnerom, La\u0161om, Krokovom, Lenkom i drugim gra\u0111anskim “kriti\u010darima” sporta.<\/p>\n

Jedan od osnovnih legitimiraju\u0107ih principa kapitalizma – “konkurencija ra\u0111a kvalitetu”, vlada sportom, ali i dru\u0161tvom op\u0107enito. Pokazalo se da kapitalizam prihva\u0107a samo onu konkurenciju \u010diji je rezultat profit, a ne zadovoljavanje ljudskih potreba. Klubovi igra\u010dima garantiraju mjesto u timu, odnosno elementarno radno pravo igranja. Za svakoga postoji zamjena, svakoga se mo\u017ee kupiti i prodati, igra\u010di su vlasni\u0161tvo kluba. Vi\u0161e ste puta istaknuli kako se u sportu ne radi o \u010dovjeku igra\u010du, ve\u0107 o \u010dovjeku igra\u010dki. Smatrate da bi garantiranje prava na igru, odnosno rad, uni\u0161tilo osnovni pokreta\u010dki mehanizam sporta? Mo\u017eete li re\u0107i ne\u0161to vi\u0161e o tome?<\/em><\/p>\n

Sport se ne zasniva samo na ratu izme\u0111u “protivni\u010dkih” timova i selekcija, ve\u0107 i na ratu za mesto u timu. Taj rat se vodi svakodnevno na treninzima, ali i intrigama i drugim “prljavim” sredstvima. Ostanak na klupi i gubitak mesta u timu predstavljaju Damoklov ma\u010d sa kojim treneri ucenjuju igra\u010de i primoravaju ih na ropsku poslu\u0161nost. Kada se ima u vidu da je sport business i da su treneri pla\u0107eni goni\u010di robova, jasno je da vlasnici klubova u kona\u010dnom odre\u0111uju sudbinu igra\u010da. Igra\u010di su njihovo roblje.<\/p>\n

Isti oni koji “odlu\u010dno” brane sport od politike, koriste sport kao prvorazredno politi\u010dko sredstvo za obranu uspostavljenog poretka. Pi\u0161ete kako povijest 20. stolje\u0107a, u kojem je do\u0161lo do punog razvoja sporta, pokazuje da ne samo sport, ve\u0107 i sama teza kako “sport nema ni\u0161ta s politkom” imaju politi\u010dki karakter.<\/em><\/p>\n

Svakodnevno \u010dujemo da “sport nema veze sa politikom”. Zapravo, sport nije samo politi\u010dko oru\u0111e politi\u010dara i kapitalista, ve\u0107 je po svojoj prirodi politika. Sport je vrednosni sistem i kao takav pogled na svet i odnos prema svetu, prema ljudima, prema budu\u0107nosti… On je pozitivisti\u010dki kult, \u0161to zna\u010di da prikiva \u010doveka za postoje\u0107i svet i uni\u0161tava mu kriti\u010dki um i vizionarsku svest. Nije slu\u010dajno \u0161to se olimpizam, kao prva mondijalisti\u010dka kvazi-religija, zasniva na pozitivnoj filozofiji – koja predstavlja radikalno odbacivanje ideja-vodilja Francuske gra\u0111anske revolucije i emancipatorskog nasle\u0111a hri\u0161\u0107anstva i drugih “velikih” religija, kao i nacionalnih kultura. U sportu nema istorijskog vremena. Nije slu\u010dajno \u0161to je Pierre de Coubertin nastojao da ponovo uvede “olimpijsko ra\u010dunanje vremena” – putem “olimpijada”. Olimpizam je ideologija koja nagove\u0161tava kraj istorije.<\/p>\n

Sveprisutna je i ideja o rekordu, za koju ka\u017eete da je proizvod modernog dru\u0161tva u kojem ne dominira \u017eelja za pobjedom, ve\u0107 zahtjev za postizanjem rekorda. Postoji te\u017enja ka ve\u0107em, br\u017eem, ja\u010dem, bez postavljanja pitanja o smislu svega toga. Rekordi se obaraju na svakoj razini – dolazi do “nevjerojatnih transfera”, poput onoga Garetha Balea, koji je prije par godina iz Tottenhama pre\u0161ao u Real Madrid za 86 milijuna funti. Koja je prava cijena tih “dostignu\u0107a”, koji je njihov pravi smisao?<\/em><\/p>\n

Rekord je tr\u017ei\u0161na vrednost rezultata. Na tome se zasniva “otvorenost” sportskog prostora i vremena. Ne radi se o “progresu”, ve\u0107 o progresizmu. Progres podrazumeva realizovanje \u010doveka kao igra\u010dkog i slobodarskog bi\u0107a i u tom kontekstu otvaranje horizonta budu\u0107nosti. Progresizam se zasniva na apsolutizovanom principu kvantitativno merljivog u\u010dinka koji odgovara tr\u017ei\u0161noj privredi i principu beskrajnog uve\u0107avanja profita. Sport ne stvara prostore budu\u0107nosti, ve\u0107 vodi \u010doveka u provaliju. On nije samo obra\u010dun s humanom prirodom \u010doveka, ve\u0107 i s \u010dovekom kao prirodnim bi\u0107em. Sport ima ekocidnu prirodu. Schiller je tvrdio da je “vaspitanje putam umetnosti – vaspitanje za umetnost”. Vaspitanje putem sporta je vaspitanje za \u017eivot koji se zasniva na uni\u0161tenju prirode i \u010doveka kao humanog i prirodnog bi\u0107a.<\/p>\n

Zna\u010dajan dio svojih knjiga posvetili ste i pitanju sporta i rasizma. Vi\u0161e ste puta spomenuli kako SAD koristi uspje\u0161ne crne sporta\u0161e kako bi pokazali svijetu koliki progres je postignut u rje\u0161avanju rasne diskriminacije, dok su istovremeno crnci u SAD-u sve izlo\u017eeniji represiji i ugnjetavanju. Imali smo i kod nas slavljenje odre\u0111enih crnih sporta\u0161a, a istovremeno vrije\u0111anje drugih na ulicama, ali i povike “majmune” i bacanje kora banane na stadionima. Mo\u017ee li sport oslobo\u0111en od rasizma postojati u dru\u0161tvu koje nije oslobo\u0111eno od rasizma?<\/em><\/p>\n

Kod nas nema rasizma, koliko primitivizma. Rasizam se zasniva na kolonijalnim tradicijama, kolonijalnoj kulturi i kolonijalnoj svesti. On je ideologija imperijalizma koji je svoj vrhunac do\u017eiveo u monopolist\u010dkom kapitalizmu. Olimpizam je najagresivnija ideologija evropskog imperijalizma. Coubertin nije krio da je najva\u017eniji cilj modernog olimpizma duhovno kolonizovanje sveta od strane evropskih kolonijalnih metropola. Sa njim je celom svetu trebalo nametnuti princip “Ja\u010di vladaju, slabiji bivaju eliminisani!” – kao neprikosnoveni \u017eivotni princip. To je su\u0161tina principa “Va\u017eno je u\u010destvovati!”. Drugim re\u010dima, va\u017eno je biti sa nama u statusu podanika, a ne protiv nas – bore\u0107i se za slobodu. Coubertin je hteo da putem sporta “nau\u010di” kolonijalizovane narode da bespogovorno prihvate kolonijalni jaram. Po njemu, \u010dovek se ra\u0111a slobodan ili kao rob – zavisno od toga kojoj rasi pripada. Belci su po svom rasnom ustrojstvu superiorna rasa i “obojeni narodi” mora da im se pokoravaju. To je, po Coubertinu, “prirodni poredak” koji ne sme biti naru\u0161en. Otuda je “borba za \u010distotu bele rase najva\u017eniji zadatak njenih pripadnika”. Nije slu\u010dajno \u0161to je Coubertin svu svoju pisanu zaostav\u0161tinu poklonio nacistima i \u0161to im je poverio zadatak da “sa\u010duvaju njegovu olimpjsku ideju od izvitoperenja”, kao i da sahrane njegovo srce u Olimpijskoj dolini u anti\u010dkoj Olimpiji – \u0161to su nacisti i uradili.<\/p>\n

Tvrdite kako je jedna od najve\u0107ih zabluda, sistematski pothranjivana od strane staljinisti\u010dkih ideologa, ona o socijalisti\u010dkom, ili komunisti\u010dkom sportu. Kako je do te zablude do\u0161lo?<\/em><\/p>\n

Nakon Oktobarske revolucije, u SSSR-u su nastala dva pokreta. Jedan, na \u010delu sa “proleterkultistima” koji je sledio emancipatorski duh Revolucije i koji se suprodstavljao “rekordomaniji”, i drugi koji je imao pragmati\u010dnu prirodu i koji se zasnivao na Lenjinovom stavu, da “od kapitalizma treba preuzeti sve ono \u0161to pru\u017ea mogu\u0107nost za razvoj socijalizma”. Slede\u0107i ovu mehanicisti\u010dku logiku sovjetska birokratska vrhu\u0161ka stvorila je od sporta jedno od najva\u017enijih sredstava za “razvoj socijalizma” i za stvaranje “socijalisti\u010dkog \u010doveka”. Postizanje rekorda instrumentalizacijom ljudi jo\u0161 od de\u010dijeg uzrasta postao je najvi\u0161i vrednosni izazov. U vreme hladnoratovskog obra\u010duna sa Zapadom, sportisti-rekorderi postali su najva\u017eniji reklamni agenti vladaju\u0107eg poretka i kao takvi “heroji socijalizma”.<\/p>\n

Pi\u0161ete i kako je nakon raspada Isto\u010dnog bloka i Sovjetskog saveza, zapadni kapital kupio, za male pare, “socijalisti\u010dki sport” i od njega napravio reklamni pano. Ali, dogodilo se i obrnuto – na staidonima diljem svijeta vidimo reklame Gazproma, a ruski milijarderi kupuju klubove po Europi?<\/em><\/p>\n

U kona\u010dnom, kapitalizam je taj koji je preuzeo “socijalisti\u010dki sport”. Neva\u017eno je \u010diji su sportisti tr\u010de\u0107i reklamni panoi. Oni su svedeni na sredstvo za obra\u010dun izme\u0111u kapitalisti\u010dkih korporacija – u sve bespo\u0161tednijem ekonomskom ratu koji se vodi na svetskom prostoru. Su\u0161tina je u tome, da je sport u celini postao spektakularni reklamni prostor kapitalizma i da su, shodno tome, sportisti postali reklamni agenti kapitalizma. <\/p>\n

Stara ideja o sportu priziva iluzije o zdravom tijelu i zdravom duhu, dok dana\u0161nji profesionalni sport naru\u0161ava zdravlje i uni\u0161tava tijela sporta\u0161a. Iza prividno glasne kritike dopinga sve se vi\u0161e uo\u010dava nastojanje da se zauzme fleksibilniji stav prema tom pitanju, razvila se teza o “kontroliranom dopingu”. S obzirom da ste ve\u0107 prije \u010detrdeset godina prosvjedovali protiv kori\u0161tenja dopinga, kako gledate na ovakav razvoj situacije?<\/em><\/p>\n

Odnos prema dopingu, i drugim sredstvima koja uni\u0161tavaju zdravlje i ljudski integritet sportista, tipi\u010dan je primer koji ukazuje na to, da kapitalizam integri\u0161e u svoju egzistencijalnu i vrednosnu orbitu pogubne posledice koje proizvodi. Sve se to, naravno, posti\u017ee pod maskom standardnih demago\u0161kih slogana: “razvoj ljudskih mo\u0107i”, “dru\u0161tveni napredak”, “novi horizonti budu\u0107nosti”… Imaju\u0107i u vidu da je ljudski organizam u sportu odavno dosegao granice svojih ljudskih i prirodnih mo\u0107i, stvaraju se sve ubita\u010dnija sredstva sa kojima treba “stimulisati rad organizma” sportiste – po cenu njegovog uni\u0161tenja. Farmaceutska industrija svakodnevno proizvodi nove i sve razornije preparate koji se ne nalaze na listi zabranjenih supstanci. Industrija dopinga otela se svakoj kontroli i postala deo mafija\u0161kog businessa na kome se zasniva savremeni sport. U “demokratskom svetu” stotine miliona sportista i “rekreativaca” svakodnevno konzumiraju sve ve\u0107e koli\u010dine sve razornijih doping supstanci. Industrija dopinga postala je jedna od najekspanzivnijih bran\u0161i kapitalizma.<\/p>\n

Ne postoje odgovaraju\u0107i zakoni za spre\u010davanje zloupotrebe sporta\u0161a, posebno djece, za stvaranje profita. Kako na to gledate, kao pravnik?<\/em><\/p>\n

Niko u “demokratskim” dr\u017eavama ne postavlja pitanje o pravima sportista. Isto je sa decom. Kako je mogu\u0107e da ne postoje propisi koji ograni\u010davaju sve ubita\u010dniji “rad” sa decom koji ih sakati i stvara od njih savremene robove? Treneri nekih od najtrofejnijih klubova na Zapadu hvale se da deca uzrasta od 7 ili 8 godina treniraju i po osam sati dnevno!? \u0160ta tek re\u0107i o pravu ubiti, o pravu nano\u0161enja te\u0161kih telesnih povreda, o sve monstruoznijem uni\u0161tavanju sopstvenog organizma…? Sva hipokrizija zapadne “demokratije” pokazuje se u sportu. Sport je ogledalo u kome se vidi pravo lice savremenog kapitalizma. Tzv. “sportski fair-play” nije humanisti\u010dki kodeks, ve\u0107 zbir tehni\u010dkih pravila sa kojima se ratu na sportskom polju pribavlja “civilizacijski” legitimitet. On ne \u0161titi \u017eivot sportista i njihovo ljudsko dostojanstvo, ve\u0107 propisuje pravila po kojima \u010dovek mo\u017ee da ubije \u010doveka, da ga unakazi i deklasira.<\/p>\n

Osnovna tendencija u razvoju sporta je sveop\u0107a komercijalizacija i na amaterskom nivou. Samo jedan primjer – u posljednje vrijeme su niknule brojne \u0161kole tr\u010danja za amatere, koje sponzoriraju Adidas, Nike, i druge kompanije. I obi\u010dni se gra\u0111ani, \u017eeljni rekreacije, pretvaraju u reklamne panoe. Mo\u017ee li se ta komercijalizacija izbje\u0107i na amaterskom nivou?<\/em><\/p>\n

Najpogubnija karakteristika kapitalizma je da svaki deo prirode i svaki segment dru\u0161tvenog \u017eivota pretvara u sredstvo za kapitalisti\u010dku reprodukciju. To je totalizuju\u0107a logika i ona je realizovana i u sportu. Hteo to ili ne, kupuju\u0107i sportsku opremu \u010dovek postaje reklamni pano kapitalisti\u010dkih firmi. To \u010dovek ne mo\u017ee da izbegne, kao \u0161to ne mo\u017ee da izbegne da udi\u0161e zaga\u0111eni vazduh, da pije zatrovanu vodu, da jede zatrovanu hranu, da \u017eivi usamljeni\u010dkim \u017eivotom i svakodnevno se su\u010deljava sa ni\u0161tavilom koje stvara kapitalizam. I na primeru “amaterskog” sporta mo\u017ee da se uvidi koliko je pogubno nastojanje da se stvori paralelni svet kapitalizmu, u vidu “oaza sre\u0107e” (Fink), u kome \u0107e \u010dovek nastojati da prona\u0111e svoju izgubljenu ljudskost.<\/p>\n

Naposljetku, pi\u0161ete u knjizi Sport, Kapitalizam, Destrukcija, kako se sve morbidnija realnost zapadne demokracije uporno su\u010deljava s romanti\u010dnim slikama pro\u0161losti, bez ikakve vizije budu\u0107nosti, \u0161to dovodi do rezigniranog skretanja pogleda sa svakodnevnog \u017eivota i usmjeravanja ka idealiziranoj pro\u0161losti koja ostaje projekcija \u017eeljenog svijeta. Pogledajmo sada prema budu\u0107nosti – smatrate da treba raditi razliku izme\u0111u slobodnog tjelesnog aktivizma i sporta. U \u010demu se o\u010dituje ta razlika, kako se osloboditi okova sporta?<\/em><\/p>\n

Jo\u0161 su u anti\u010dkoj Heladi pravili razliku izme\u0111u gimnasti\u010dkog i olimpijskog agona. Nakon Francuske gra\u0111anske revolucije u Nema\u010dkoj se razvio filantropski pokret telesne kulture iz koga je, kasnije, izrastao igra\u010dki pokret. On se zasnivao na Rousseauovoj antropologiji i principu homo homini homo. Sport je radikalni obra\u010dun s humanisti\u010dkim nasle\u0111em Rusoove pedagogije i predstavlja otelotvorenje Hobbesove antropolo\u0161ke doktrine koja se zasniva na principima bellum omnim contra omnes i homo homini lupus. U njemu ne dominira pokret \u010doveka prema \u010doveku, kao \u0161to je to u istinskoj telesnoj kulturi, ve\u0107 pokret \u010doveka protiv \u010doveka. Sport je rat koji se ne vodi oru\u017ejem, ve\u0107 telima sportista, igra\u010dkom tehnikom i sportskim rekvizitima. Sportisti nisu prijatelji, ve\u0107 “protivnici\u201c. U sportu dominira telesna mehanika koja ima instrumentalnu i destruktivnu prirodu. U istinskoj telesnoj kulturi dominira poetika telesnog pokreta koja se zasniva na izvornoj igra\u010dkoj prirodi \u010doveka. Nema borbe za pobedu ve\u0107 nadigravanja, pri \u010demu je igra jednog inspiracija za igru svih. “Humanizovanje sporta\u201c je stranputica u borbi za humano dru\u0161tvo. Budu\u0107i da je sport ideologija kapitalizma, ukidanje sporta putem istinske telesne kulture mogu\u0107e je jedino ukidanjem kapitalizma stvaranjem humanog dru\u0161tva.<\/p>\n

H-alter<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Duci Simonovi\u0107: Sport je rat koji se vodi telima sportista. On se ne zasniva na humanisti\u010dkom nasle\u0111u \u010dove\u010danstva, ve\u0107 na “vite\u0161koj tradiciji” koja idealizuje ubijanje<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-205233","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/205233","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=205233"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/205233\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=205233"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=205233"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=205233"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}