{"id":199072,"date":"2016-02-12T09:53:42","date_gmt":"2016-02-12T08:53:42","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=199072"},"modified":"2016-02-12T09:53:42","modified_gmt":"2016-02-12T08:53:42","slug":"kritika-varufakisovog-pokreta","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2016\/02\/12\/kritika-varufakisovog-pokreta\/","title":{"rendered":"Kritika Varufakisovog pokreta"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Thomas Fazi<\/strong><\/em><\/p>\n

\"thomas-fazi\"Novi pokret Yanisa Varoufakisa Demokratija u Evropi (DiEM25) je nedavno objavio svoj dugo o\u010dekivani manifest (o kome Varoufakis govori ovde<\/a> i ovde<\/a>). Cilj pokreta je \u201edemokratizacija EU; u suprotnom sledi dezintegracija koja \u0107e imati ozbiljne posledice po sve nas\u201c. Ovo se predstavlja kao jedina odr\u017eiva alternativa dvema jednako \u201elo\u0161im opcijama\u201c: povla\u010denju u \u010daure nacionalnih dr\u017eava ili kapitulaciji pred briselskom zonom bez demokratije.<\/p>\n

Neposredni prioriteti DiEM25 su: transparentnost u dono\u0161enju odluka (direktni prenosi zasedanja Evropskog saveta, sastanaka ministara finansija evrozone, svih sastanaka evrogrupe, dostupnost svih sporazuma o slobodnoj trgovini, sednica ECB itd) i hitan zaokret svih institucija EU ka politikama koje \u0107e doprineti re\u0161avanju krize duga, nezaposlenosti, nedovoljnog investiranja, porasta siroma\u0161tva i migracija. Na srednji rok cilj pokreta je \u201esazivanje ustavotvorne skup\u0161tine na kojoj bi Evropljani odlu\u010dili kako da do 2025. stvore evropsku demokratiju sa suverenim parlamentom koji \u0107e po\u0161tovati nacionalno samoopredeljenje i deliti nadle\u017enosti sa nacionalnim parlamentima, regionalnim skup\u0161tinama i lokalnim savetima\u201c. Drugim re\u010dima, dugoro\u010dni cilj DiEM25 je \u201estvaranje demokratske i funkcionalne Evrope do 2025\u201c. U intervjuu za Transnacionalni institut (TNI) Varoufakis ovako obja\u0161njava strategiju pokreta:<\/p>\n

\u201eMi nismo koalicija politi\u010dkih partija. Ideja je da svako mo\u017ee da se priklju\u010di nezavisno od pripadnosti politi\u010dkoj partiji ili ideologiji jer nas ujedinjuje demokratija\u2026 Kako zami\u0161ljamo na\u0161 doprinos? Model politike u Evropi je zasnovan na nacionalnim politi\u010dkim partijama\u2026 \u0160to se mene ti\u010de, ovaj model je gotov. Evrozona i evrogrupa su razgradile suverenost nacionalnih parlamenata\u2026 tako da je svaki program koji se obra\u0107a gra\u0111anima samo jedne dr\u017eave puka stilska ve\u017eba. Takve izborne programe je nemogu\u0107e ostvariti. Umesto da krenemo od nacionalnog nivoa ka evropskom, treba da postupimo suprotno i stvorimo panevropski pokret i razgovaramo u tom prostoru kako bismo usaglasili politike za re\u0161avanje zajedni\u010dkih problema. A kada postignemo saglasnost o zajedni\u010dkoj evropskoj strategiji, lako \u0107emo je sprovesti na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Mi preokre\u0107emo proces i posti\u017eemo konsenzus na evropskom nivou a onda idemo nani\u017ee. To \u0107e biti na\u0161 na\u010din rada.\u201c<\/p>\n

Prvo, smatram da je stvaranje pokreta DiEM25 doga\u0111aj od velike va\u017enosti za evropsku levicu (i uop\u0161te za evropsku demokratiju). Svedoci smo brojnih poku\u0161aja stvaranja panevropskih pokreta i mo\u017eemo samo da se nadamo da \u0107e Varoufakis uspeti gde drugi nisu. U svakom slu\u010daju, pokret je ve\u0107 uspeo u o\u017eivljavanju rasprave u Evropi, za \u0161ta zaslu\u017euje pohvale. On je tako\u0111e dokaz Varoufakisove nepopustljive posve\u0107enosti demokratiji i dru\u0161tvenim promenama \u2013 prvo kao radikalnog ekonomiste, onda kao borbenog gr\u010dkog ministra finansija, a sada kao \u201evo\u0111e\u201c DiEM25.<\/p>\n

Progresivni federalizam<\/strong><\/p>\n

Koliko god da delim duh pokreta, smatram da su njegovi ciljevi i strategija problemati\u010dni. Ideja da cilj evropske levice treba da bude radikalna, progresivna reforma evropskih institucija, umesto njihovog odbacivanja, nije nova i preovla\u0111ivala je me\u0111u evropskim progresivnim\/levi\u010darskim pokretima tokom ove krize. Prepostavljam da je to jo\u0161 uvek slu\u010daj, uprkos porastu levi\u010darskog evroskepticizma. To mo\u017eemo nazvati \u201eprogresivnim federalisti\u010dkim re\u0161enjem\u201c. Upravo tu poziciju sam zauzeo u svojoj knjizi iz 2014, Bitka za Evropu \/ The Battle for Europe, gde sam napisao:<\/p>\n

\u201eStvaranje istinske evropske nadnacionalne demokratije kojom bismo dostigli cilj izgradnje progresivnog i socijalno, ekonomski i ekolo\u0161ki odr\u017eivog dru\u0161tva, ne samo da je mogu\u0107e, ve\u0107 je verovatno najbolje sredstvo za ostvarenje interesa gra\u0111ana i radnika i kro\u0107enje nadmo\u0107nih sila globalnih finansijskih i korporativnih levijatana\u2026 Ova borba treba da se odvija na vi\u0161e nivoa. Na osnovnom nivou ona iziskuje stvaranje \u0161iroke panevropske mre\u017ee socijalnih i radni\u010dkih pokreta, organizacija civilnog dru\u0161tva, NVO i progresivnih mislilaca. Oni treba da uka\u017eu na zajedni\u010dke interese i probleme svih evropskih gra\u0111ana i radnika (naro\u010dito onih u centralnim zemljama, kako bi se prevazi\u0161ao jaz centar-periferija koji su stvorile finansijsko-politi\u010dke elite) i treba da izgrade \u0161iroki konsenzus za program radikalnih integracionisti\u010dkih promena.\u201c<\/p>\n

Od objavljivanja ove knjige su pro\u0161le dve godine i sada sumnjam u mogu\u0107nost ostvarivanja takvog programa. Prvo, u vreme pisanja knjige sam bio svestan da je jedna od najve\u0107ih mana progresivne federalisti\u010dke pozicije njena nemogu\u0107nost da osmisli istinsku \u201enadnacionalnu demokratiju\u201c za koju se zala\u017ee. Naravno, u knjizi ponavljam op\u0161tu tezu da bi takav sistem trebalo da po\u010diva na \u201ezna\u010dajano osna\u017eenom Evropskom parlamentu, koji bi trebalo da bude jedini evropski zakonodavac\u201c, uz potpuno reformisana izvr\u0161na tela: Evropsku komisiju sa direktno izabranim predsednikom (koji bi prakti\u010dno postao predsednik Evrope), sa evropskim ministrom finansija, ministrom spoljnih poslova itd. Dalje nastavljam:<\/p>\n

\u201eKomisija slobodno izabrana ve\u0107inom glasova pretvorila bi se iz dana\u0161njeg tehnokratskog (i radikalno neoliberalno nastrojenog) tela u politi\u010dko telo sposobno za sprovo\u0111enje desnih ili levih politika na osnovu izbornog programa za koji su glasali gra\u0111ani. To bi gra\u0111anima pru\u017eilo mogu\u0107nost da izaberu kakvu Evropu \u017eele. To podrazumeva transnacionalizaciju i evropeizaciju evropskih politi\u010dkih stranaka, \u0161to zna\u010di da bi izbore za Evropski parlament i Evropsku komisiju trebalo organizovati na transnacionalnom, umesto na nacionalnom nivou.\u201c<\/p>\n

Ukazao sam da bi istinska \u201eevropska vlada\u201c trebalo da po\u010diva na principu supsidijarnosti:<\/p>\n

\u201eOvla\u0161\u0107enja i odluke na evropskom nivou bi trebalo ograni\u010diti samo na pitanja koja se ne mogu uspe\u0161no re\u0161iti na nacionalnom nivou, pri \u010demu bi vi\u0161i nivoi vlasti delovali samo kada to zahteva zajedni\u010dki interes. Kad god je to mogu\u0107e, nadle\u017enosti bi trebalo preneti na lokalne institucije, \u010dime bismo spre\u010dili preveliku centralizaciju (\u201esuper dr\u017eava\u201c od koje strahuju evroskeptici) i pretvorili Evropsku uniju u vi\u0161eslojni sistem zajedni\u010dkog politi\u010dkog odlu\u010divanja. Da bismo to ostvarili, pored daljeg osna\u017eivanja Evropskog parlamenta, potrebno je i uklju\u010divanje nacionalnih parlamenata u evropski zakonodavni proces.\u201c<\/p>\n

Suvereni Evropski parlament<\/strong><\/p>\n

Hajde da pogledamo klju\u010dni argument progresivno-integracionisti\u010dkih federalista (uklju\u010duju\u0107i DiEM25): potrebu za zna\u010dajno osna\u017eenim \u201esuverenim\u201c Evropskim parlamentom i ose\u0107aj da je jedina odr\u017eiva alternativa trenutnom oslanjanju EU na \u201eizvr\u0161nu vlast\u201c njena \u201eparlamentarizacija\u201c. Prvo, budimo sasvim jasni da korak ka nadnacionalnoj evropskoj demokratiji, po najboljem mogu\u0107em scenariju, zna\u010di prepu\u0161tanje svih zna\u010dajnih ekonomskih, fiskalnih (i monetarnih?) odluka demokratski legitimisanoj (kroz Evropski parlament) \u201eevropskoj vladi\u201c. U svakom slu\u010daju, tu nema previ\u0161e prostora za \u201epodelu nadle\u017enosti\u201c sa nacionalnim parlamentima o ovim klju\u010dnim pitanjima. Zapitajmo se onda da li su evropski gra\u0111ani spremni da prihvate legitimnost Evropskog parlamenta?<\/p>\n

Mogli bismo da tvrdimo da je takvo odlu\u010divanje ve\u0107 izvan uticaja dr\u017eava \u010dlanica i da \u201eevropska vlada\u201c ve\u0107 postoji \u2013 samo je treba \u201edemokratizovati\u201c. Ovo je ta\u010dan ali nedovoljan odgovor. Lako je tvrditi da bi nadnacionalni sistem odlu\u010divanja zasnovan na Evropskom parlamentu bio legitimniji od trenutnog sistema tehnokratskog upravljanja, ali da li bi bio dovoljno legitiman tako da evropski gra\u0111ani prihvate odluke donete parlamentarnom ve\u0107inom na isti na\u010din kako danas prihvataju odluke donete u nacionalnim parlamentima? Recimo da ovaj sistem ve\u0107 postoji. Uzev\u0161i u obzir trenutni sastav Evropskog parlamenta (sa relativnom konzervativnom ve\u0107inom i socijaldemokratskom manjinom koja deli brojne konzervativne stavove), da li bi bilo po\u0161teno pretpostaviti da bi Evropski parlament Gr\u010dkoj (i \u0160paniji i Portugaliji) \u201edemokratski\u201c nametnuo manje-vi\u0161e iste mere \u0161tednje kao i Trojka? Da li bi to ove mere u\u010dinilo prihvatljivijim za gra\u0111ane Gr\u010dke, \u0160panije ili Portugalije? Nisam ba\u0161 siguran.<\/p>\n

Kao \u0161to je primetio Sergio Fabbrini, direktor LUISS \u0161kole upravljanja iz Rima, \u201eparlamentaristi\u010dki\u201c model evropskih integracija ne priznaje klju\u010dnu razliku izme\u0111u nacionalne dr\u017eave i unije dr\u017eava, koja je ujedno i razlika izme\u0111u federalne dr\u017eave (nastale dezintegracijom unitarne dr\u017eave) i federalne unije (nastale sporazumom prethodno nezavisnih dr\u017eava). Fabbrini pi\u0161e:<\/p>\n

\u201eEvropska unija ne mo\u017ee da usvoji parlamentarni oblik vladanja zbog strukturnih razloga. Bez obzira na parlamentarnu retoriku u ugovorima o EU, parlamentarizam ne mo\u017ee da ponudi zadovoljavaju\u0107e odgovore na dva glavna sistemska ograni\u010denja unutar EU: demografsku asimetriju me\u0111u dr\u017eavama \u010dlanicama i nacionalne razli\u010ditosti izme\u0111u njenih gra\u0111ana. Imaju\u0107i na umu ova sistemska ograni\u010denja, bilo bi neprihvatljivo priznati Evropski parlament kao jedini izvor vlasti u EU, pa \u010dak ni kao izvor demokratskog legitimiteta EU. Kada bi se ovo dogodilo onda bi predstavnici manjih dr\u017eava \u010dlanica (koje trenutno \u010dine tri \u010detvrtine parlamentaraca) bili neprestano u manjini, jer se nacionalna razli\u010ditost me\u0111u gra\u0111anima ne mo\u017ee urediti po osovini \u201elevica protiv desnice\u201c karakteristi\u010dnoj za nacionalni nivo.<\/p>\n

Progresivni integracionisti \u010desto na ovo odgovaraju argumentom da nadnacionalnu demokratiju treba da prati stvaranje \u201epostnacionalnih ili nadnacionalnih bira\u010da\u201c. Za veliku ve\u0107inu evropskih gra\u0111ana jezi\u010dke barijere i kulturolo\u0161ke razlike ote\u017eavaju mogu\u0107nosti politi\u010dke participacije na nadnacionalnom nivou. Ovo se jasno videlo tokom debata o sistemu glavnih kandidata \/ Spitzenkandidat, upotrebljenog prvi put na Evropskim izborima 2014. za izbor predsednika Evropske komisije. Posle izbora su mnogi govorili da je Junckerovo imenovanje za predsednika Evropske komisije demokratski legitimno, jer je on bio kandidat parlamentarne grupe sa najve\u0107im brojem poslanika. Habermas i drugi istaknuti intelektualci su pru\u017eili podr\u0161ku Junckerovom imenovanju smatraju\u0107i da evropski gra\u0111ani imaju pravo da izaberu \u010delnika Evropske komisije i da su izborni rezultati pokazali da je Juncker bio \u201cnarodni izbor\u201d. Sa \u010disto formalne ta\u010dke gledi\u0161ta bili su u pravu. Ali ve\u0107ina onih koji su glasali za nacionalne partije koje su \u010dlanice EPP (Evropske narodne partije) ni ne znaju \u0161ta je EPP niti ko je Juncker. Ovaj slu\u010daj pokazuje da postoji ozbiljan rizik da se demokratija na EU nivou pretvori u \u201cdepolitizovanu demokratiju\u201d. Koja re\u0161enja progresivni integracionisti predla\u017eu za prevazila\u017eenje ovih prepreka?<\/p>\n

Uticaj oligarhije<\/strong><\/p>\n

Svaka rasprava o \u201cparlamentarizaciji\u201d EU mora da uzme u obzir klju\u010dne razlike izme\u0111u formalnog izborno-predstavni\u010dkog procesa i istinske neposredne kontrole. Kao \u0161to obja\u0161njavaju Lorenzo Del Savio i Matteo Mameli, dalje integracije, \u010dak i kada bi bile pra\u0107ene ja\u010danjem izborno-predstavni\u010dke komponente EU, ne povla\u010de za sobom nu\u017eno vi\u0161e neposredne kontrole. Pretpostavlja se da bi sna\u017enija verzija Evropskog parlamenta bila dovoljna za istinsku demokratsku kontrolu nad dono\u0161enjem glavnih odluka u EU. Me\u0111utim, ovde se ignori\u0161e pitanje uticaja oligarhije. Del Savio i Mameli pi\u0161u:<\/p>\n

\u201cOligarhija ne uti\u010de samo na regulatorna tela i neizabrane zvani\u010dnike, ve\u0107 i na izabrane predstavnike. Uve\u0107avanje mo\u0107i izabranih predstavnika koji su podlo\u017eni oligarhijskom uticaju zna\u010di uve\u0107avanje mo\u0107i ekonomske oligarhije, \u0161to vodi slabljenju neposredne kontrole. Izabrani nacionalni parlamenti i vlade su nesavr\u0161ena sredstva za postizanje narodne kontrole nad odlukama koje uti\u010du na \u017eivote i slobodu ljudi. Nadnacionalni parlamenti i vlade su jo\u0161 neefikasniji.\u201d<\/p>\n

Problemi vezani za lobiranje i stalne kontakte, ne samo izme\u0111u velikih korporacija i regulatornih agencija, ve\u0107 i izme\u0111u velikih korporacija i izabranih predstavnika, samo se pogor\u0161avaju na nadnacionalnom nivou.<\/p>\n

\u201cZato prenos suvereniteta na me\u0111unarodno telo za dono\u0161enje politi\u010dkih odluka doprinosi slabljenju narodne kontrole. Me\u0111unarodna tela su fizi\u010dki, psiholo\u0161ki i jezi\u010dki udaljenija od gra\u0111ana nego nacionalna tela, \u0161to opet zna\u010di vi\u0161e prostora za oligarhijski uticaj. Me\u0111unarodna tela za dono\u0161enje politi\u010dkih odluka su stvorena na takav na\u010din da gra\u0111anima ote\u017eavaju razumevanje procesa dono\u0161enja odluka i njihov uticaj na ove procese, \u0161to opet poja\u010dava oligarhijski uticaj.\u201d<\/p>\n

Post-demokratija<\/strong><\/p>\n

Ova pitanja ne mo\u017eemo ignorisati i sa njima se treba direktno suo\u010diti. Ona ukazuju na duboku krizu izborno-predstavni\u010dke demokratije. Postoji \u0161iroka saglasnost da smo tokom poslednjih decenija prisustvovali \u201cobesmi\u0161ljavanju\u201d demokratije i suvereniteta na nacionalnom nivou. U starim demokratijama zapadne Evrope izlaznost na izbore i \u010dlanstvo u partijama su u stalnom padu. To se posebno odnosi na Evropu, iz o\u010diglednih razloga. Colin Coruch je skovao pojam \u201cpost-demokratija\u201d kako bi opisao novu normalnost, definisanu kao dru\u0161tvo koje ima i nastavlja da koristi sve demokratske institucije, koje su u me\u0111uvremenu postale formalne lju\u0161ture, dok energija i inovacije zaobilaze demokratsku arenu slivaju\u0107i se ka malim grupama politi\u010dko-ekonomskih elita. Postoje dva obja\u0161njenja ovog fenomena. Jedan je da je to donekle neizbe\u017ean, neko bi rekao \u201cprirodan\u201d, ishod ekonomske i politi\u010dke internacionalizacije, koja ozbiljno naru\u0161ava mogu\u0107nost pojedina\u010dnih zemalja da odlu\u010duju o sopstvenoj sudbini, a time i nacionalni izborno-predstavni\u010dki sistem u oblikovanju volje koja mo\u017ee da prilagodi javne institucije suverenim ciljevima. Prema ovom narativu, promena u evropskom kontekstu od mno\u0161tva (sve nemo\u0107nijih i sve manje suverenih) nacionalnih demokratija ka jedinstvenoj (istinski suverenoj) evropskoj nadnacionalnoj demokratiji je neizbe\u017ena, svi\u0111alo se to nama ili ne.<\/p>\n

Ali postoji i drugi na\u010din da se opi\u0161e zaokret ka post-demokratiji. Prema njemu, ovo nije neizbe\u017ena posledica \u201cglobalne dinamike\u201d ve\u0107, kao \u0161to se ka\u017ee i u manifestu DiEM25, rezultat izrazitog procesa \u201cdepolitizacije\u201d usmerenog na izme\u0161tanje makroekonomske politike van demokratske kontrole i klju\u010dnih oblasti upravljanja, kao \u0161to su monetarna i fiskalna politika, to jest van politi\u010dke arene. U tom smislu, evrozona je najekstremniji oblik depolitizacije u istoriji. Prema ovom narativu, depolitizacija nacionalne dr\u017eave \u2013 uklju\u010duju\u0107i i samonametnuto ograni\u010davanje \u201csuvereniteta\u201d, sva\u0107eno kao izraz narodne volje \u2013 mo\u017ee da se posmatra kao gubitak demokratskih i socijalno\/ekonomskih dostignu\u0107a ni\u017eih klasa. Ako je to ta\u010dno, da li je dalja \u201cdemokratizacija\u201d institucija EU ili evrozone zaista korak u dobrom pravcu?<\/p>\n

\u0160tavi\u0161e, \u010dak i ako prihvatimo da je propast nacionalnog izborno-predstavni\u010dkog sistema istorijski determinisan i da nema alternative demokratizaciji EU, to jest ako prihvatimo osnovnu premisu DiEM25, ipak bih preispitao delotvornost \u201cpanevropske\u201d strategije ovog pokreta. DiEM25 namerava da promeni evropski sistem upravljanja \u201cspolja\u201d na institucionalno nepostoje\u0107em panevropskom nivou, dok se u praksi sve glavne odluke i dalje donose na me\u0111uvladinom nivou. To zna\u010di, realno govore\u0107i, da bi svaka ozbiljna strukturna promena, kao \u0161to je istinska \u201cdemokratizacija\u201d sistema, pretpostavljala saglasnost nacionalnih dr\u017eava. Ako ne tako, kako? Ako je to ta\u010dno, da li je onda strategija koja nacionalni nivo smatra neva\u017enim, kao \u0161to ka\u017ee Varoufakis, u startu osu\u0111ena na neuspeh? Zar to ne otvara rizik stvaranja panevropskog pokreta koji kulturolo\u0161ki jeste relevantan, ali je politi\u010dki nebitan?<\/p>\n

Solidarnost i nacionalni interesi<\/strong><\/p>\n

Druga\u010dije re\u010deno, mo\u017eemo tvrditi da je saradnja zasnovana na solidarnosti zaista u interesu svih evropskih dr\u017eava. Me\u0111utim, u stvarnom svetu \u201cnacionalne interese\u201d jedne zemlje defini\u0161e dominantni politi\u010dko-ekonomski establi\u0161ment. Ako dana\u0161nja Evropa ostane duboko podeljena (\u010desto izmi\u0161ljenim) etni\u010dkim, kulturolo\u0161kim i identitetskim linijama, to je zbog toga \u0161to je to u interesu evropskog kapitala. U okviru \u017eive inter-kapitalisti\u010dke borbe izme\u0111u centralnog i perifernog kapitala, to je nastavak strategije zavadi pa vladaj me\u0111u evropskim radnicima. Da li to zna\u010di da ako \u017eelimo da prevazi\u0111emo ove me\u0111udr\u017eavne napetosti prvo moramo da promenimo odnose snaga unutar tih zemalja? Zar ovo ne ukazuje na potrebu za nacionalnim umesto evropskim pristupom promenama?<\/p>\n

Kao \u0161to sam napisao u svojoj knjizi iz 2014, postizanje panevropske reforme tako\u0111e \u201cpodrazumeva da politi\u010dke elite perifernih zemalja prihvate realnost podele centar-periferija (i \u0161ire inter-kapitalisti\u010dke borbe) i obrazuju zajedni\u010dki front kako bi izvr\u0161ile pritisak na Nema\u010dku (i druge zemlje centra) da podnesu deo tereta u otklanjanju trgovinskih i ekonomskih neravnote\u017ea u evrozoni i na kratki rok pristanu na neke preko potrebne institucionalne promene.\u201d<\/p>\n

DiEM25 nam nedovoljno obja\u0161njava kakav stav treba da zauzmu evropski progresivni pokreti prema autoritarnoj \u201cfederalnoj\u201d integraciji koju predla\u017ee i sprovodi establi\u0161ment EU (jedan od primera je Sch\u00e4ubleova \u201cfiskalna unija\u201d). Da li bi se Varoufakis slo\u017eio sa utiskom da bi dalje integracije bile po\u017eeljne samo ako su pra\u0107ene ja\u010danjem neposredne kontrole na lokalnom, nacionalnom i nadnacionalnom nivou i da bi trebalo da se suprotstavimo trenutnim integracijama \u201codozgo na dole\u201d?<\/p>\n

Na kraju, DiEM25 pristup podrazumeva opstanak EU\/evrozone, mada je on neizvestan. Fokusiranje na reforme postoje\u0107ih evropskih institucija nosi rizik za levicu da nespremna do\u010deka nepredvi\u0111enu imploziju monetarne unije. To va\u017ei naro\u010dito imaju\u0107i u vidu da nema \u010dvrstih osnova za stav da \u0107e Nema\u010dka i druge zemlje \u201cordoliberalnog bloka\u201d popustiti i reformisati evrozonu na kejnzijanskom i progresivnom principu, pa \u010dak i u malo verovatnom slu\u010daju da se okupi dovoljan broj zemalja koje bi podr\u017eale ovaj predlog. Ukoliko do toga ipak do\u0111e, najverovatniji ishod bi bio izlazak Nema\u010dke iz evrozone (koji bi mo\u017eda doveo do sloma celog monetarnog sistema).<\/p>\n

To zna\u010di da dok su zemlje periferije u pravu kada strate\u0161ki te\u017ee radikalnim reformama evrozone, one treba da budu spremne za 1) izlazak iz evrozone i progla\u0161enje bankrota ako se ne iza\u0111e u susret njihovim zahtevima za sistemskim reformama ili 2) situaciju da do\u0111e do sloma monetarne unije upravo zbog njihovih zahteva (ili zbog nekog spolja\u0161njeg razloga). Druga\u010dije re\u010deno, verujem da ono \u0161to \u0107e na kraju dovesti do promene nisu teorije o tome kako \u017eelimo da izgleda reformisana Evropa, ve\u0107 na\u0161a sposobnost da usmerimo budu\u0107i razvoj, kakav god on bio, u na\u0161u korist.<\/p>\n

Da zaklju\u010dim. \u017delim da naglasim da sam duboko zahvalan Varoufakisu za moj politi\u010dki razvoj. Svoju knjigu zavr\u0161avam citatom iz knjige Varoufakisa, Hollanda i Galbraitha Skromni predlog \/ Modest Proposal. U velikoj meri sam se slagao sa tim predlogom i jo\u0161 uvek se sla\u017eem. Tako\u0111e verujem da sam podr\u017eao Varoufakisovu poziciju kada sam napisao da \u201cje dugoro\u010dna strategija usmerena na postizanje promena na evropskom i do odre\u0111enog stepena na post-nacionalnom nivou \u2013 ostvariva samo kroz progresivnu promenu na nacionalnom nivou.\u201d<\/p>\n

Izgleda da je Varoufakis promenio mi\u0161ljenje. I dalje smatram da je njegova ranija pozicija (u velikoj meri) bila bli\u017ea realnosti.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a>\/Social Europe<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Svaka rasprava o \u201cparlamentarizaciji\u201d EU mora da uzme u obzir klju\u010dne razlike izme\u0111u formalnog izborno-predstavni\u010dkog procesa i istinske neposredne kontrole<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-199072","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/199072","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=199072"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/199072\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=199072"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=199072"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=199072"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}