{"id":195923,"date":"2015-12-25T09:10:16","date_gmt":"2015-12-25T08:10:16","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=195923"},"modified":"2015-12-25T09:10:16","modified_gmt":"2015-12-25T08:10:16","slug":"perspektive-svesne-promene-svakodnevnog-zivota","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2015\/12\/25\/perspektive-svesne-promene-svakodnevnog-zivota\/","title":{"rendered":"Perspektive svesne promene svakodnevnog \u017eivota"},"content":{"rendered":"
\u00a0\u00a0 Napomena redakcije SI: \u00a0\u201eOvo izlaganje je odr\u017eano 17. maja 1961, tako \u0161to je emitovano s magnetofonske trake, pred Grupom za izu\u010davanje svakodnevnog \u017eivota (Groupe de Recherche sur la vie quotidienne), okupljenoj na inicijativu Anrija Lefevra,[1] u Centru za sociolo\u0161ka istra\u017eivanja, pri Nacionalnom centru za nau\u010dna istra\u017eivanja (Centre d\u2019\u00e9tudes sociologiques, Centre National de la Recherche Scientifique, CNRS).\u201c<\/p>\n<\/address>\n
***<\/address>\n

\"sreca\"Izu\u010davanje svakodnevnog \u017eivota bilo bi potpuno besmislen posao, unapred osu\u0111en na neuspeh, ukoliko se njegovom izu\u010davanju ne bi pristupilo sa izri\u010ditom namerom da se on promeni.<\/p>\n

Javna rasprava \u2013 izlaganje odre\u0111enih intelektualnih stavova pred nekim auditorijumom \u2013 koja je, kao krajnje banalna forma ljudskih odnosa, zastupljena u brojnim segmentima dru\u0161tva, i s\u00e2ma je sastavni deo svakodnevnog \u017eivota koji se mora izlo\u017eiti kritici.<\/p>\n

Na primer, sociolozi su suvi\u0161e \u010desto skloni da previde svakodnevni \u017eivot i da se bave izdvojenim, navodno superiornim oblastima istra\u017eivanja. Tome je kriva navika, u svim njenim pojavnim oblicima, po\u010dev od navike baratanja stru\u010dnim pojmovima (proisteklim iz podele rada), koja ometa uvid u stvarnost, tako \u0161to u prvi plan stavlja neke povla\u0161\u0107ene konvencije.<\/p>\n

Zato bi bilo po\u017eeljno da uz neznatnu izmenu uobi\u010dajene procedure uka\u017eemo na \u010dinjenicu da se svakodnevni \u017eivot odigrava upravo ovde i sada. Naravno, nije nam namera da emitovanjem ovih re\u010di s magnetofonske trake ilustrujemo \u010dinjenicu da je tehnologija postala sastavni deo tog svakodnevnog \u017eivota (koji ostaje na marginama tehnolo\u0161kog sveta), ve\u0107 da na najjednostavniji na\u010din raskrstimo sa onim prividom saradnje i izve\u0161ta\u010denog dijaloga koji se uspostavlja izme\u0111u \u201eli\u010dno prisutnog\u201c predava\u010da i njegove publike. To si\u0107u\u0161no naru\u0161avanje rutine moglo bi nam pomo\u0107i da u polje rasprave o svakodnevnom \u017eivotu (koja je, ina\u010de, \u010disto apstraktne prirode) uklju\u010dimo i s\u00e2mu tu javnu raspravu, kao i sve druge forme kori\u0161\u0107enja vremena ili predmeta \u2013 forme koje se smatraju \u201enormalnim\u201c i koje \u010dak i ne prime\u0107ujemo, a koje nas u krajnjoj liniji uslovljavaju. Bilo da je re\u010d o nekom detalju ili o celini svakodnevnog \u017eivota, promena je uvek nu\u017ean i dovoljan preduslov da bi se predmet na\u0161eg izu\u010davanja u\u010dinio jasno vidljivim, jer bi u protivnom ostao nedovoljno razgovetan; uostalom, taj predmet bi pre trebalo menjati nego izu\u010davati.<\/p>\n

Upravo sam rekao kako uvek postoji rizik da realnost koju ozna\u010davamo terminom \u201esvakodnevni \u017eivot\u201c za ve\u0107inu ljudi ostane \u010disto hipoteti\u010dna. Zaista, najneobi\u010dnije u radu ove istra\u017eiva\u010dke grupe nije to \u0161to ona do sada nije do\u0161la ni do kakvih rezultata, ve\u0107 \u0161to se u njoj od po\u010detka negira i samo postojanje svakodnevnog \u017eivota \u2013 iz sastanka u sastanak, to poricanje je bivalo sve uo\u010dljivije. U ve\u0107ini diskusija koje su se do sada mogle \u010duti u\u010destvovale su osobe koje uop\u0161te ne veruju da svakodnevni \u017eivot postoji, budu\u0107i da nigde nisu imale priliku da se s njim upoznaju. Grupa istra\u017eiva\u010da svakodnevnog \u017eivota, koja zastupa sli\u010dne stavove, mogla bi se uporediti sa ekspedicijom koja bi po\u0161la u potragu za jetijem i \u010dije bi se istra\u017eivanje okon\u010dalo sli\u010dnim zaklju\u010dkom, da je bila re\u010d o obi\u010dnoj narodnoj praznoverici.<\/p>\n

Ipak, svi \u0107e se slo\u017eiti da su izvesni gestovi koje ponavljamo iz dana u dan, kao \u0161to su otvaranja vrata ili sipanja vode u \u010da\u0161u, stvarni \u2013 ali, ti gestovi su toliko trivijalni da se s pravom smatraju nedovoljno zanimljivim da bi opravdali neku novu sistematizaciju u okviru sociolo\u0161kih istra\u017eivanja. Pored toga, \u010dini se da je odre\u0111enom broju sociologa te\u0161ko da zamisle neke druge aspekte svakodnevnog \u017eivota i da zato usvajaju definiciju Anrija Lefevra, koji je rekao da je svakodnevni \u017eivot \u201eono \u0161to preostaje kada iz \u017eivota odstranimo sve specijalizovane aktivnosti\u201c. Tako otkrivamo da ve\u0107ina sociologa \u2013 a dobro znamo u kojoj meri se oni ose\u0107aju na svome u takvim aktivnostima i kakvo im slepo poverenje ukazuju! \u2013 svuda oko sebe uo\u010dava specijalizovane delatnosti, a nigde ne vidi svakodnevni \u017eivot. Svakodnevni \u017eivot je uvek negde drugde i de\u0161ava se nekom drugom. Uglavnom se mo\u017ee otkriti me\u0111u nesociolo\u0161kim segmentima populacije. Neko od prisutnih je pomenuo kako bi bilo zanimljivo izu\u010davati radnike \u2013 valjda kao zamor\u010di\u0107e inficirane tim virusom svakodnevnog \u017eivota \u2013 po\u0161to njima, koji nemaju pristup specijalizovanim delatnostima, ne preostaje ni\u0161ta osim svakodnevnog \u017eivota. To pokroviteljsko zanimanje za obi\u010dne ljude, koje traga za nekim egzoti\u010dnim primitivizmom svakodnevice, a naro\u010dito to neskriveno samozadovoljstvo, to priglupo hvalisanje pripadno\u0161\u0107u kulturi \u010dije o\u010digledno bankrotstvo vi\u0161e niko i ne poku\u0161ava da porekne, ta apsolutna nesposobnost da se shvate uzroci koji su do toga doveli \u2013 sve to ipak ne mo\u017ee da nas ne za\u010dudi.<\/p>\n

Takav stav ukazuje na \u017eelju za skrivanjem iza misaone strukture utemeljene na razdvajanju ve\u0161ta\u010dki isparcelisanih oblasti, sve u cilju eliminisanja beskorisnog, vulgarnog i neugodnog pojma \u201esvakodnevnog \u017eivota\u201c. Taj pojam pokriva neobuhva\u0107eni deo katalogizovane i klasirane stvarnosti, ostatak s kojim je nekim osobama mrsko da se suo\u010de, jer bi time stekle celovit uvid u stvarnost \u2013 a takav uvid bi podrazumevao nu\u017enost globalnog procenjivanja i zastupanja odre\u0111ene politike. Reklo bi se da pojedinim intelektualcima laska to \u0161to su uspeli da zauzmu mesto u vladaju\u0107im dru\u0161tvenim strukturama na osnovu jedne ili vi\u0161e kulturnih specijalizacija; me\u0111utim, to \u0107e im samo omogu\u0107iti da izbliza otkriju kako je dominiraju\u0107a kultura do sr\u017ei trula. Ali, nezavisno od toga \u0161ta mislimo o koherentnosti te kulture ili o tome koliko su neki njeni fragmenti zanimljivi, specifi\u010dan vid otu\u0111enja koje je ona nametnula pomenutim intelektualcima, ogleda se i u tome \u0161to se oni, otkako su se zatekli na svojim sociolo\u0161kim visinama, smatraju izuzetim iz svakodnevnog \u017eivota koji vodi obi\u010dan svet ili odve\u0107 visoko na lestvici ljudskih mo\u0107i, zaboravljaju\u0107i da i sami spadaju u sirotinju, kao i svi drugi.<\/p>\n

Specijalizovane delatnosti nepobitno postoje; \u0161tavi\u0161e, u pojedinim epohama one igraju zna\u010dajnu ulogu, koju bi uvek trebalo primetiti i demistifikovati. Svakodnevni \u017eivot nije jedino \u0161to postoji, premda se izme\u0111u njega i specijalizovanih delatnosti uspostavlja odre\u0111en vid osmoze, tako da se unekoliko mo\u017ee re\u0107i da nikada nismo izvan svakodnevice. Ako bismo pribegli pojednostavljenoj slici, koja bi ljudske delatnosti trebalo da do\u010dara u prostoru, svakodnevni \u017eivot bi se opet na\u0161ao u njenom sredi\u0161tu. Svaki projekat odatle zapo\u010dinje i svako ostvarenje se tamo vra\u0107a, da bi poprimilo svoje pravo zna\u010denje. Svakodnevni \u017eivot je mera svega: mera ostvarenih, bolje re\u0107i, neostvarenih me\u0111uljudskih odnosa, mera kori\u0161\u0107enja raspolo\u017eivog vremena, umetni\u010dkog anga\u017eovanja, revolucionarne politike.<\/p>\n

Nije dovoljno prisetiti se koliko je drevna predstava o nepristrasnom nau\u010dnom posmatra\u010du oduvek bila la\u017ena. Mora se naglasiti da je nepristrasno posmatranje u ovom slu\u010daju jo\u0161 manje izvodljivo no ina\u010de. Ono \u0161to ote\u017eava s\u00e2mo prepoznavanje oblasti svakodnevnog \u017eivota nije samo okolnost da je tu re\u010d o prostoru na kojem se susre\u0107u empirijska sociologija i konceptualna elaboracija, ve\u0107 i \u010dinjenica da je ta oblast u ovom \u010dasu postala ulog celokupne revolucionarne kulturne i politi\u010dke obnove.<\/p>\n

Po\u0161tedeti svakodnevni \u017eivot kritike zna\u010dilo bi zalagati se za opstanak aktuelnih, duboko iskvarenih kulturnih i politi\u010dkih formi, \u010dija se krajnje uznapredovala kriza ogleda u sveop\u0161toj depolitizaciji i neoanalfabetizmu, naro\u010dito u najmodernijim dr\u017eavama. S druge strane, radikalna i delotvorna kritika datog svakodnevnog \u017eivota mogla bi dovesti do prevazila\u017eenja kulture i politike, u njihovom tradicionalnom zna\u010denju, \u0161to bi nam omogu\u0107ilo ve\u0107i upliv na \u017eivot koji vodimo.<\/p>\n

Neko \u0107e mo\u017eda zapitati: kako je mogu\u0107e da zna\u010daj tog svakodnevnog \u017eivota (koji je, po vama, jedini stvarni \u017eivot) bude tako temeljno i otvoreno potcenjen od ljudi koji, u krajnjoj liniji, nemaju za to nikakav li\u010dni interes i me\u0111u kojima mnogi sigurno nisu protivnici obnove revolucionarnog pokreta?<\/p>\n

Mislim da je to zato \u0161to se svakodnevni \u017eivot odvija u okvirima uslovljenim sramotnom bedom, a naro\u010dito zato \u0161to u bedi takvog svakodnevnog \u017eivota nema ni\u010deg slu\u010dajnog; ta beda se neprestano name\u0107e silom i prinudom klasno podeljenog dru\u0161tva; ona je istorijski zasnovana na sve ve\u0107im zahtevima eksploatacije.<\/p>\n

Kori\u0161\u0107enje svakodnevnog \u017eivota, u smislu potro\u0161nje vremena, odvija se u znaku oskudice: oskudice slobodnog vremena i oskudice u na\u010dinima kori\u0161\u0107enja tog vremena.<\/p>\n

Kao \u0161to ubrzana istorija na\u0161e epohe predstavlja istoriju akumulacije i industrijalizacije, tako su i zaostalost i konzervativne tendencije svakodnevnog \u017eivota proistekle iz zakona i interesa kojima je ta industrijalizacija bila vo\u0111ena. Svakodnevni \u017eivot se sve do danas zapravo opirao istorijskim kretanjima. To nam najvi\u0161e govori o samoj istoriji, sagledanoj kao nasle\u0111u i projektu eksploatatorskog dru\u0161tva.<\/p>\n

Krajnje siroma\u0161tvo svesne i kreativne organizacije svakodnevnog \u017eivota mo\u017ee se protuma\u010diti akutnom nu\u017eno\u0161\u0107u beslovesne egzistencije i mistifikacije u eksploatatorskom dru\u0161tvu, u dru\u0161tvu otu\u0111enja.<\/p>\n

Opisuju\u0107i svakodnevni \u017eivot, Anri Lefevr je primenio pro\u0161irenu tezu o neujedna\u010denom razvoju, ozna\u010div\u0161i ga kao zaostali, izme\u0161teni sektor, koji ipak nije u celosti odse\u010den od istorijskih zbivanja. Li\u010dno mislim da bi se sektor svakodnevnog \u017eivota slobodno mogao nazvati kolonizovanom obla\u0161\u0107u. Znamo da su na nivou globalne ekonomije nerazvijenost i kolonizacija interaktivni fenomeni. Sve navodi na zaklju\u010dak da isto va\u017ei i na nivou konkretne dru\u0161tveno-ekonomske strukture, na nivou prakse.<\/p>\n

Svakodnevni \u017eivot, policijski nadziran i mistifikovan svim raspolo\u017eivim sredstvima, predstavlja neku vrstu rezervata za dobre divljake, koji bez svog znanja odr\u017eavaju u pokretu moderno dru\u0161tvo, doprinose\u0107i uve\u0107avanju njegovih tehni\u010dkih mo\u0107i i prisilnom \u0161irenju njegovih tr\u017ei\u0161ta. Istorija, ta\u010dnije, preobra\u017eaj stvarnosti, trenutno se ne mo\u017ee realizovati u svakodnevnom \u017eivotu, zato \u0161to je \u010dovek svakodnevice proizvod istorije nad kojom nema nikakvu kontrolu. O\u010digledno je da on pravi tu istoriju, ali to ne \u010dini svesno i svojom voljom.<\/p>\n

Uvid u moderno dru\u0161tvo sti\u010de se pomo\u0107u specijalizovanih, prakti\u010dno neprenosivih fragmenata, dok svakodnevni \u017eivot, u kojem bi se sva pitanja mogla postaviti na celovit na\u010din, sasvim prirodno ostaje neistra\u017eena oblast.<\/p>\n

Ovo dru\u0161tvo je kroz industrijsku proizvodnju u potpunosti obesmislilo ljudski rad, tako da nijedan model ljudskog pona\u0161anja nije uspeo da u svakodnevnom \u017eivotu sa\u010duva svoju autenti\u010dnost.<\/p>\n

Ovo dru\u0161tvo nastoji da ljude atomizuje na potro\u0161a\u010dke jedinke i onemogu\u0107i komunikaciju me\u0111u njima. Svakodnevni \u017eivot tako postaje privatni \u017eivot, oblast razdvajanja i spektakla.<\/p>\n

Na taj na\u010din, svakodnevni \u017eivot postaje oblast u kojoj specijalisti nemaju \u0161ta da tra\u017ee. To je razlog za\u0161to u toj oblasti, na primer, oni retki pojedinci koji su u stanju da shvate poslednje nau\u010dne ideje o svemiru, ispadaju glupi, kada se upuste u ozbiljne rasprave o umetni\u010dkim teorijama Alena Rob-Grijea (Alain Robbe-Grillet) ili \u0161alju peticije predsedniku Republike, s namerom da uti\u010du njegovu politiku. To je oblast polaganja oru\u017eja, priznanja nesposobnosti za \u017eivot.<\/p>\n

Prema tome, uzroke nerazvijenosti svakodnevnog \u017eivota ne mo\u017eemo tra\u017eiti isklju\u010divo u njegovoj relativnoj nesposobnosti da u sebe integri\u0161e nova tehni\u010dka dostignu\u0107a. To obele\u017eje jeste zna\u010dajno, ali je samo deo op\u0161teg svakodnevnog otu\u0111enja, koje bi se moglo opisati kao nesposobnost da se prona\u0111e tehnika za osloba\u0111anje svakodnevice.<\/p>\n

Doista, mnoga tehni\u010dka dostignu\u0107a, s vi\u0161e ili manje uspeha, menjaju odre\u0111ene aspekte svakodnevnog \u017eivota: ku\u0107ni aparati, o kojima se ovde ve\u0107 govorilo, ali isto tako i telefon, televizija, muzi\u010dki zapisi na gramofonskoj plo\u010di, avionska putovanja za \u0161iroke mase, itd. Delovanje tih elemenata je anarhi\u010dno i nasumi\u010dno, budu\u0107i da niko ne razmi\u0161lja o njihovim vezama i u\u010dincima. Ipak, uop\u0161teno gledano, s obzirom da je trend uvo\u0111enja tehnike u svakodnevni \u017eivot u krajnjoj liniji uslovljen racionalno\u0161\u0107u modernog birokratizovanog kapitalizma, sigurno je da on vi\u0161e ide u smeru redukovanja ljudske nezavisnosti i kreativnosti. Tako novi gradovi dana\u0161njice jasno odslikavaju totalitarne te\u017enje modernog kapitalizma u sferi organizacije \u017eivota: izolovane jedinke (po pravilu izolovane unutar porodi\u010dnih \u0107elija) mogu videti kako im se u takvom ambijentu \u017eivot svodi na p\u00fbko trivijalno ponavljanje, pra\u0107eno prisilnim apsorbovanjem podjednako repetitivnog spektakla.<\/p>\n

Moglo bi se zaklju\u010diti kako se cenzura, kojoj ljudi pribegavaju kada je re\u010d o njihovom vlastitom svakodnevnom \u017eivotu, mo\u017ee objasniti uvidom u nepodno\u0161ljivu bedu takvog \u017eivota, kao i ose\u0107ajem, mo\u017eda potisnutim, ali sigurno kad-tad do\u017eivljenim, da sve njihove prave mogu\u0107nosti, sve \u017eelje osuje\u0107ene funkcionisanjem dru\u0161tvenog \u017eivota, po\u010divaju upravo tu, a ne u nekim specijalizovanim delatnostima ili razonodama. To zna\u010di da je uvid u dublje bogatstvo, u zanemarenu energiju svakodnevnog \u017eivota, nu\u017eno povezan sa spoznajom o bedi dominantne organizacije tog \u017eivota: jedino je svest o realnom postojanju tog neiskori\u0161\u0107enog bogatstva mogla navesti ljude da, na osnovu principa suprotnosti, svakodnevni \u017eivot shvate kao neku kaznu ili tamnicu, da bi ve\u0107 u slede\u0107em trenutku negirali ceo problem.<\/p>\n

U takvim okolnostima, zatvaranje o\u010diju pred politi\u010dkim pitanjima koja name\u0107e beda svakodnevnog \u017eivota isto je \u0161to i zatvaranje o\u010diju pred ozbiljno\u0161\u0107u zahteva koji ciljaju na njegovo oboga\u0107ivanje, zahteva koji se ne bi zadovoljili ni\u010dim manjim od novog promi\u0161ljanja revolucije. Prizna\u0107ete da se na tom nivou uzmicanje pred politikom nimalo ne razlikuje od, na primer, u\u010de\u0161\u0107a u akcijama Ujedinjene socijalisti\u010dke partije ili poklanjanja poverenja svemu \u0161to objavi L\u2019Humanit\u00e9.[2]<\/p>\n

U su\u0161tini, sve zavisi od nivoa na kojem postavljate pitanje: kako \u017eivim? Koliko sam zadovoljan \u017eivotom? Koliko nezadovoljan? I sve to, a da vas ni za trenutak ne zastra\u0161e reklamni slogani koji vas ube\u0111uju kako bi trebalo da budete sre\u0107ni zbog postojanja Boga ili zubne paste Colgate ili CNRS.<\/p>\n

\u010cini mi se da bi ovaj termin \u201ekritika svakodnevnog \u017eivota\u201c trebalo i morao da obuhvati i obrnuti proces: kritiku kojoj bi svakodnevni \u017eivot, na suveren na\u010din, izlo\u017eio sve ono \u0161to mu je strano ili ga ne doti\u010de.<\/p>\n

Pitanje kori\u0161\u0107enja tehni\u010dkih dostignu\u0107a, u svakodnevnom \u017eivotu i drugde, jeste politi\u010dko pitanje (od svih postoje\u0107ih tehni\u010dkih dostignu\u0107a, koriste se samo ona koja doprinose odr\u017eavanju dominacije jedne klase). Kada zami\u0161ljamo sutra\u0161njicu kakva nam se obi\u010dno predstavlja u nau\u010dno-fantasti\u010dnoj literaturi, gde se, u epohi me\u0111uzvezdanih letova, svakodnevni \u017eivot na zemlji odvija u istoj materijalnoj oskudici, ukorenjen u isti arhai\u010dni moral, time pristajemo na sliku dru\u0161tva u kojem jo\u0161 uvek postoji vladaju\u0107a klasa specijalizovanih osoba, koja upravlja masama proletera u fabrikama i kancelarijama i u kojem su me\u0111uzvezdane avanture samo poduhvati gospodara, na\u010din da unaprede svoju iracionalnu ekonomiju, vrhunac specijalizovane aktivnosti.<\/p>\n

Neko je postavio pitanje, \u201e\u010cega je to zapravo li\u0161en privatni \u017eivot?\u201c Li\u0161en je samog \u017eivota, \u010dije bolno odsustvo neprestano ose\u0107amo. Ljudima su, u najve\u0107oj meri, uskra\u0107eni komunikacija i mogu\u0107nost samoispunjenja. Trebalo bi re\u0107i: uskra\u0107ena im je mogu\u0107nost da upravljaju sopstvenim \u017eivotom. Svi poku\u0161aji da se na pitanje o prirodi te oskudice daju neki pozitivni odgovori, morali bi da biti izlo\u017eeni kao projekat oboga\u0107ivanja, projekat druga\u010dijeg stila \u017eivota (ukoliko se za postoje\u0107i \u017eivot uop\u0161te mo\u017ee re\u0107i da ima nekog stila). Drugim re\u010dima, ako po\u0111emo od toga da se svakodnevni \u017eivot nalazi na razme\u0111i pokorenih i nepokorenih oblasti \u017eivota, dakle, u oblasti rizika i neizvesnosti, onda bi sada\u0161nji geto trebalo ukinuti uspostavljanjem stalno pokretljive granice; treba neprestano raditi na stvaranju novih mogu\u0107nosti.<\/p>\n

Pitanje intenziteta \u017eivota danas se postavlja \u2013 na primer, kada je re\u010d o kori\u0161\u0107enju narkotika \u2013 na na\u010din na koji otu\u0111eno dru\u0161tvo pristupa svakom problemu: la\u017enim sagledavanjem la\u017enih projekata, kao problem fiksacije i zavisnosti. Treba uo\u010diti i u kojoj meri je predstava o ljubavi, kakva se stvara i propagira u ovom dru\u0161tvu, sli\u010dna drogi. Strast se tu priznaje u meri u kojoj zna\u010di odricanje od svih drugih strasti; ona zatim biva osuje\u0107ena i na kraju je mo\u017eemo otkriti samo kao jedan od oblika kompenzacije vladaju\u0107eg spektakla. La Ro\u0161fuko (Fran\u00e7ois de La Rochefoucauld) je napisao: \u201eOno \u0161to nas \u010desto spre\u010dava da se prepustimo jednom poroku jeste \u010dinjenica da ih imamo vi\u0161e.\u201c Eto jednog pozitivnog iskaza koji bi, oslobo\u0111en moralisti\u010dkih implikacija, mogao poslu\u017eiti kao osnova programa za ostvarenje svih \u010dovekovih mogu\u0107nosti.<\/p>\n

Svi ovi problemi se i dalje nalaze na dnevnom redu, zato \u0161to je na\u0161a epoha o\u010digledno obele\u017eena pojavom projekta \u010diji je nosilac radni\u010dka klasa \u2013 projekta uni\u0161tenja klasnog dru\u0161tva i novog po\u010detka istorije \u010dove\u010danstva \u2013 \u0161to zna\u010di da je obele\u017eena i ogor\u010denim otporom tom projektu i za sada uspe\u0161nim nastojanjima da se on sabotira i neutrali\u0161e.<\/p>\n

Aktuelna kriza svakodnevnog \u017eivota sastavni je deo novih formi krize kapitalizma, koje ne prime\u0107uju samo oni koji se upinju da klasi\u010dnim metodama izra\u010dunaju kada \u0107e nastupiti slede\u0107a u nizu cikli\u010dnih ekonomskih kriza.<\/p>\n

Nestanak svih starih vrednosti i referentnih okvira pre\u0111a\u0161nje komunikacije, do kojeg dolazi u razvijenom kapitalizmu, kao i nemogu\u0107nost da se one zamene novim, ma kakve ove bile, pre nego \u0161to se, u svakodnevnom \u017eivotu i drugde, na racionalan na\u010din obuzdaju nove industrijske snage koje sve vi\u0161e izmi\u010du kontroli \u2013 sve to dovodi ne samo do otvorenog izra\u017eavanja nezadovoljstva vremenom u kojem \u017eivimo, naro\u010dito me\u0111u mladima, ve\u0107 i do pokreta za samoukidanje umetnosti. Umetni\u010dka delatnost je oduvek jedina svedo\u010dila o pre\u0107utkivanim problemima svakodnevnog \u017eivota, makar na prikriven, iskrivljen i donekle varljiv na\u010din. Sada pred o\u010dima imamo najbolji dokaz uni\u0161tenja celokupnog umetni\u010dkog izraza: modernu umetnost.<\/p>\n

Ako razmotrimo krizu savremenog dru\u0161tva u njenom punom obimu, mislim da na dokolicu vi\u0161e ne mo\u017eemo gledati kao na negaciju svakodnevice. Neko je ovde priznao da bi trebalo \u201eizu\u010davati izgubljeno vreme\u201c. Ali, razmislimo o promenama do kojih je nedavno do\u0161lo u predstavi o izgubljenom vremenu. Za klasi\u010dni kapitalizam, izgubljeno vreme je sve ono \u0161to ne spada u proizvodni proces, akumulaciju, \u0161tednju. Lai\u010dki moral, kakvom nas u\u010de u bur\u017eoaskim \u0161kolama, usa\u0111uje u svest to \u017eivotno na\u010delo. Me\u0111utim, moderni kapitalizam ovde pribegava neo\u010dekivanom lukavstvu, budu\u0107i da mu je stalo da pove\u0107a potro\u0161nju i \u201epodigne \u017eivotni standard\u201c (ako malo bolje razmislimo, vide\u0107emo da je ova sintagma potpuno li\u0161ena zna\u010denja). Po\u0161to su u me\u0111uvremenu uslovi pod kojima se odvija proizvodni proces, krajnje fragmentiran i prora\u010dunat, postali moralno nedopustivi, moralna poruka koja nam se sada \u0161alje preko reklama, propagande i svih drugih oblika vladaju\u0107eg spektakla, otvoreno govori da je izgubljeno vreme upravo radno vreme i da je ono opravdano samo ako se njime ostvaruje odre\u0111ena dobit, koja \u0107e omogu\u0107iti kupovinu odmora, potro\u0161nje, dokolice \u2013 ta\u010dnije, svakodnevne pasivnosti, koju proizvodi i kontroli\u0161e s\u00e2m kapitalizam.<\/p>\n

Ako sada razmotrimo ve\u0161ta\u010dku potrebu za potro\u0161njom, koju u celosti stvara i neprestano stimuli\u0161e moderna industrija \u2013 ako uvidimo svu ispraznost dokolice i nemogu\u0107nost pravog odmora \u2013 mo\u0107i \u0107emo da svoje pitanje postavimo na ne\u0161to realisti\u010dniji na\u010din: \u0161ta ne bi bilo izgubljeno vreme? Drugim re\u010dima: kakvom obilju bi trebalo da vodi razvoj dru\u0161tva obilja?<\/p>\n

Takav pristup bi mogao poslu\u017eiti kao lakmus papir za mnogo toga. Na primer, kada u jednim od onih novina u kojima caruje nedoslednost misli takozvanih \u201elevi\u010darskih intelektualca\u201c \u2013 mislim na France Observateur \u2013 pro\u010ditamo naslov, \u201eMali automobili napadaju socijalizam\u201c, iznad \u010dlanka u kojem se obja\u0161njava kako Rusi po\u010dinju da nabavljaju dobra za li\u010dnu potro\u0161nju na ameri\u010dki na\u010din (po\u010dinju\u0107i, naravno, od automobila), ne mo\u017eemo odoleti zaklju\u010dku kako nije nu\u017eno pro\u010ditati celokupna Hegelova i Marksova dela da bi se shvatilo kako socijalizam koji uzmi\u010de pred tr\u017ei\u0161tem malih automobila sigurno nije onaj socijalizam za koji se radni\u010dki pokret borio. Zato se birokratskim rukovodiocima Rusije ne treba suprotstavljati po ovom ili onom takti\u010dkom pitanju ili oko njihovog dogmatizma, ve\u0107 u samoj osnovi, ukazivanjem na \u010dinjenicu da se \u017eivot tamo\u0161njih ljudi nije ni po \u010demu bitno izmenio. Ne radi se tu o nekoj mra\u010dnoj kletvi, po kojoj je svakodnevnom \u017eivotu su\u0111eno da ostane reakcionaran. Takva sudbina se svakodnevnom \u017eivotu uvek name\u0107e spolja, iz reakcionarnih krugova specijalizovanih rukovodilaca, bez obzira na etiketu pod kojom planiraju i reguli\u0161u bedu, u svim njenim aspektima.<\/p>\n

Prema tome, aktuelna depolitizacija mnogih starih boraca s levice, njihovo bekstvo od jednog oblika otu\u0111enja u zagrljaj drugog, u otu\u0111enje privatnog \u017eivota, ne zna\u010di toliko povratak u privatnost, kao skloni\u0161te od \u201eistorijske odgovornosti\u201c, ve\u0107 pre udaljavanje od specijalizovanog politi\u010dkog sektora, kojim uvek manipuli\u0161u drugi; u kojem je jedina odgovornost, koju su stvarno preuzeli, bila prepu\u0161tanje odgovornosti rukovodiocima van doma\u0161aja kontrole; i u kojem je komunisti\u010dki projekat bio sputan i izneveren. Kao \u0161to privatni \u017eivot ne mo\u017eemo pojednostavljeno suprotstaviti javnom \u017eivotu \u2013 a da se pri tom ne zapitamo: koji privatni \u017eivot? Koji javni \u017eivot? (privatni \u017eivot nosi u sebi faktore vlastite negacije i prevazila\u017eenja, kao \u0161to je i kolektivna revolucionarna akcija nosila u sebi faktore vlastite degeneracije) \u2013 tako ne mo\u017eemo govoriti ni o otu\u0111enju pojedinaca u revolucionarnoj politici, budu\u0107i da je tu re\u010d o otu\u0111enju s\u00e2me revolucionarne politike. Problemu otu\u0111enja treba pristupiti na dijalekti\u010dki na\u010din, ukazivati na opasnost od otu\u0111enja koja se javlja \u010dak i u jeku borbe protiv njega; ali, tada bi se moralo naglasiti da to va\u017ei samo za najvi\u0161e nivoe istra\u017eivanja (na primer, za filozofiju otu\u0111enja u celini), a ne i na nivou staljinizma, \u010dije je obja\u0161njenje, na\u017ealost, daleko prizemnije.<\/p>\n

Kapitalisti\u010dka civilizacija jo\u0161 nigde nije prevazi\u0111ena, ali svuda nastavlja da proizvodi svoje neprijatelje. Naredni uspon revolucionarnog pokreta, radikalizovanog poukama izvu\u010denim iz prethodnih poraza, \u010dija \u0107e lista zahteva biti oboga\u0107ena i uskla\u0111ena s prakti\u010dnim snagama modernog dru\u0161tva, snagama koje danas ve\u0107 pru\u017eaju onu materijalnu osnovu koja je nedostajala takozvanim utopijskim strujama socijalisti\u010dkog pokreta \u2013 taj naredni poku\u0161aj totalnog osporavanja kapitalizma, zna\u0107e da osmisli i predlo\u017ei druga\u010dije na\u010dine kori\u0161\u0107enja slobodnog vremena, na osnovu novog neposrednog iskustva svakodnevice i novih vidova ljudskih odnosa (ne gube\u0107i iz vida da o\u010duvanje odnosa kakvi vladaju u postoje\u0107em dru\u0161tvu unutar revolucionarnog pokreta, neosetno vodi obnovi tog dru\u0161tva, u ne\u0161to izmenjenoj varijanti).<\/p>\n

Kao \u0161to je nekada i bur\u017eoazija, u fazi svog uspona, morala da nemilosrdno likvidira sve \u0161to je nadilazilo obi\u010dan zemaljski \u017eivot (nebesa, ve\u010dnost), tako se i revolucionarni proletarijat \u2013 koji se nikada, ako \u017eeli da ostane revolucionaran, ne sme vezivati za pro\u0161lost ili za neke uzore \u2013 mora odre\u0107i svega \u0161to nadilazi svakodnevni \u017eivot ili se pravi da ga prevazilazi: spektakla, \u201eistorijskih\u201c ukaza i objava, \u201eveli\u010dine\u201c vo\u0111a, misterije specijalizacije, \u201ebesmrtnosti\u201c umetnosti i njenog zna\u010daja, bez dodirnih ta\u010daka sa \u017eivotom. Drugim re\u010dima, mora se odre\u0107i svih nusproizvoda ve\u010dnosti, koji su opstali samo zato da bi poslu\u017eili kao oru\u017eje sveta vladara.<\/p>\n

Revolucija svakodnevnog \u017eivota, koja \u0107e prevazi\u0107i otpore koje taj \u017eivot danas pru\u017ea istorijskom kretanju (i svakom vidu promene), stvori\u0107e uslove u kojima \u0107e sada\u0161njost dominirati nad pro\u0161lo\u0161\u0107u, a kreativnost uvek biti nadmo\u0107nija od p\u00fbke repeticije. Zato treba o\u010dekivati da \u0107e oni aspekti svakodnevnog \u017eivota koji se ozna\u010davaju dvosmislenim pojmovima \u2013 nesporazumi, kompromisi i zloupotrebe \u2013 izgubiti na zna\u010daju i povu\u0107i se pred svojim suprotnostima: svesnim izborom i prihvatanjem rizika.<\/p>\n

Aktuelno umetni\u010dko preispitivanje jezika \u2013 koje se vremenski podudara s pojavom ma\u0161inskog metajezika, a koji, opet, nije ni\u0161ta drugo do birokratizovani jezik vladaju\u0107e birokratije \u2013 bi\u0107e prevazi\u0111eno vi\u0161im formama komunikacije. Postoje\u0107i koncept \u010ditljivog dru\u0161tvenog teksta dove\u0161\u0107e nas do novih na\u010dina njegovog ispisivanja, kao \u0161to to moji situacionisti\u010dki drugovi ve\u0107 poku\u0161avaju u oblasti unitarnog urbanizma i eksperimentalnog pona\u0161anja. Glavni proizvod potpuno preusmerene industrijske proizvodnje bi\u0107e stvaranje novih konfiguracija svakodnevnog \u017eivota, slobodno kreiranje doga\u0111aja.<\/p>\n

Kritiku i neprestano stvaranje celine svakodnevnog \u017eivota, pre nego \u0161to postanu prirodna potreba svih ljudi, treba praktikovati u dana\u0161njem stanju represije, s ciljem da se to stanje ukine.<\/p>\n

To ne mo\u017ee posti\u0107i neki avangardni kulturni pokret, makar i s revolucionarnim namerama, niti neka tradicionalna revolucionarna partija, \u010dak i ako posveti dovoljno pa\u017enje kritici kulture (pod kojom ovde podrazumevamo skup umetni\u010dkih ili konceptualnih oru\u0111a, kojima jedno dru\u0161tvo obja\u0161njava samo sebe i predo\u010dava sebi \u017eivotne ciljeve). Ova kultura i ova politika su toliko istro\u0161eni, da nije nikakvo \u010dudo \u0161to se ve\u0107ina ljudi za njih ne zanima. Revolucionarni preobra\u017eaj svakodnevnog \u017eivota, koji ne sledi u nekoj dalekoj budu\u0107nosti, ve\u0107 nam neposredno predstoji, usled razvoja kapitalizma i njegovih nepodno\u0161ljivih zahteva, done\u0107e ukidanje svih jednosmernih umetni\u010dkih izraza uskladi\u0161tenih u formi robe i ukidanje svih oblika politi\u010dke specijalizacije. Jedina alternativa tome jeste ja\u010danje modernog ropstva.<\/p>\n

To \u0107e biti zadatak revolucionarne organizacije novog tipa, ve\u0107 od samog njenog osnivanja.<\/p>\n

Gi Debor, 17. maj 1961.<\/p>\n

[1] Anri Lefevr (Henri Lefebvre, 1905\u20131991): Lefevr je bio direktna, \u017eiva spona s nasle\u0111em dade i nadrealizma, na koje su se situacionisti toliko pozivali (uvek vrlo kriti\u010dki, ali taj uticaj je bio presudan). Lefevr je jedno vreme bio \u010dlan nadrealisti\u010dke grupe, s kojom je 1928. pristupio Komunisti\u010dkoj partiji Francuske. Za razliku od ostalih \u010dlanova tada\u0161nje nadrealisti\u010dke posade, koja je ubrzo istupila iz KPF, Lefevr se tu i zadr\u017eao, uprkos izrazito staljinisti\u010dkom profilu te organizacije. Godine 1939. objavio je knjigu Dijalekti\u010dki materijalizam, ignorisanu u krugovima KPF, ali koja mu je, u \u0161irem intelektualnom miljeu, donela reputaciju vode\u0107eg francuskog marksiste. Za vreme Drugog svetskog rata aktivno je u\u010destvovao u Pokretu otpora. Godine 1947. objavljuje prvi tom Kritike svakodnevnog \u017eivota, studije koja je imala veliki zna\u010daj za situacioniste i prakti\u010dno ozna\u010dila isti teren istra\u017eivanja: svakodnevni \u017eivot, rad, dokolicu, urbanizam, nove oblike otu\u0111enja. Na Debora i Mi\u0161el Bern\u0161tajn je doslovno nabasao u jednoj \u0161etnji, 1958. godine, malo posle isklju\u010denja iz KPF. U narednih nekoliko godina razvili su vrlo \u017eivu, iako napetu saradnju (uglavnom zbog neslaganja SI i redakcije \u010dasopisa Arguments, \u010diji je osniva\u010d bio Lefevr), koja je kulminirala Deborovim u\u010de\u0161\u0107em u Lefevrovoj Grupi za izu\u010davanje svakodnevnog \u017eivota. Do raskida je do\u0161lo ve\u0107 1962, posle nesuglasica oko objavljivanja situacionisti\u010dkih Teza o Pariskoj komuni, koje je Lefevr uklju\u010dio u svoju studiju o Komuni, kao i zbog potpunog razila\u017eenja SI sa redakcijom Arguments. Ipak, uprkos veoma grubim kritikama SI na njegov ra\u010dun, Lefevr je o toj saradnji uvek govorio s posebnom naklono\u0161\u0107u. Neke svoje utiske i se\u0107anja izneo je i u intervjuu za \u010dasopis Ocotber 79, iz 1983: http:\/\/www.notbored.org\/lefebvre-interview.html (AG)<\/address>\n
[2] Dnevni list Komunisti\u010dke partije Francuske.<\/address>\n
\u00a0<\/address>\n
Anarhisti\u010dka biblioteka<\/a><\/address>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

\u010cega je to zapravo li\u0161en privatni \u017eivot?\u201c Li\u0161en je samog \u017eivota, \u010dije bolno odsustvo neprestano ose\u0107amo<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-195923","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/195923","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=195923"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/195923\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=195923"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=195923"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=195923"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}