{"id":191626,"date":"2015-10-28T08:11:39","date_gmt":"2015-10-28T07:11:39","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=191626"},"modified":"2015-10-28T08:11:39","modified_gmt":"2015-10-28T07:11:39","slug":"zaboravljena-klasa","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2015\/10\/28\/zaboravljena-klasa\/","title":{"rendered":"Zaboravljena klasa"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Stefan Aleksi\u0107<\/strong><\/em><\/p>\n

\u200b\"stefan_aleksic\"<\/a>Polemike oko visokog obrazovanja i statusa akademske zajednice naj\u010de\u0161\u0107e se svode na kritiku\u200b \u200b\u201dnestru\u010dnih\u201d\u200b \u200bpoliti\u010dara\u200b \u200bna vlasti i njihove neadekvatne obrazovne politik\u200be\u200b.\u200b \u200bUjedno se\u200b \u200bzanemaruje\u200b \u200bstrukturna uloga koju obrazovanje vr\u0161i u\u200b \u200bkapitalisti\u010dkom na\u010dinu proizvodnje. Nedostatak sagledavanja sektora obrazovanja kao mehanizma odr\u017eavanja klasnih odnosa i hijerarhije, te njegove transformacije u finansijski kapital putem strategija komodifikacije i u kona\u010dnici privatizacije, \u010dini ovakve argumente jalovim.<\/address>\n
\u201cUniversity is a critical institution or it is nothing.\u201c\/Stjuart Hol<\/address>\n

Napev o neadekvatnim i neobrazovanim politi\u010dkim elitama koje se na\u0111u na vlasti pa se pona\u0161aju poput slona u staklarskoj radnji predstavlja jedan od naj\u010de\u0161\u0107ih narativa tranzicionih dru\u0161tava. Tu se kao izvor ve\u0107ine problema prvenstveno identifikuje \u201eneodgovornost\u201c i\/ili \u201eneadekvatnost\u201c politi\u010dkih elita, koja se projektuje tek pogre\u0161nom identifikacijom prioriteta, izborom kratkoro\u010dnih projekata nau\u0161trb onih strate\u0161ki bitnih i dugotrajnijih. I po\u0161to je zaodenuto patinom nostalgije, obrazovanje predstavlja onaj privilegovani prostor u kojem je najlak\u0161e razmahati se u ovom \u017eanru. Najlak\u0161e je, naime, re\u0107i da se obrazovanje uru\u0161ava jer je poslednja rupa na bud\u017eetskoj svirali, a poslednja je jer politi\u010dke elite jednostavno nisu kadre da shvate njegovu va\u017enost. Pravilo je, me\u0111utim, da se ovakvi narativi mogu svrstati tik uz \u201ethink of the children\u201c po strategiji delovanja, a uz naivne po karakteru, pa su utoliko oni prvenstveno politi\u010dki jalovi.<\/p>\n

A ponekad su i pogre\u0161ni u samom za\u010detku. Jer ponekad ba\u0161 \u010dinjenica da se ne ula\u017ee ukazuje da je u pitanju polje od strate\u0161kog zna\u010daja. Na primer, Vesna Mileti\u0107 smatra da se obrazovanje nalazi tek negde u zape\u0107ku interesovanja ove vlasti. Ali po intenzitetu knuta koji je \u0161iba (u vidu \u201e\u0161tednje\u201c koju sprovodi ovda\u0161nja vlada), pre \u0107e biti da je obrazovanje jedna od strate\u0161ki najzna\u010dajnijih polja i sada\u0161nje i pro\u0161le politi\u010dke elite. Sporna ta\u010dka koju identifikuje Vesna Mileti\u0107 jeste me\u0111ugeneracijski sukob univerzitetskih radnika materijalizovan kao potpredstavljenost mladog i perspektivnog nau\u010dnog kadra u univerzitetskim i nau\u010dnim telima i visoko\u0161kolskoj hijerarhiji: oni su, i tu je Vesna sasvim u pravu, potpuno marginalizovani u funkcionisanju visokog obrazovanja i nau\u010dnih instituta. Naravno, autorka poga\u0111a nekoliko klju\u010dnih stvari: kao ni u \u0161ta uostalom poslednjih decenija, nije se ulagalo ni u visokonastavne kadrove, institucije i programe, ve\u0107 u izgradnju poltronizma i nepotizma. To, me\u0111utim, n\u0435 treba da nas \u010dudi: niti su akademci bili izolovani od \u0161ire dru\u0161tvene dinamike \u2012 akademska zajednica ipak nije sedela u kuli od slonova\u010de pa da je se ne doti\u010de sve ono \u0161to se u dru\u0161tvu de\u0161avalo, niti su ove pojave istorijski izolovani fenomeni, specifi\u010dni samo za na\u0161e dru\u0161tvo.<\/p>\n

 <\/p>\n

Stoga bi problem pre svega trebalo staviti u globalni istorijski kontekst i kontekst globalnih tendencija u visokom obrazovanju. Nekih \u010detrdesetak godina, naime, traje proces komodifikacije obrazovanja, i to u prvom redu visokog: pod izgovorom da je \u201eskupo\u201c \u2012 a kroz razli\u010dite oblike koje mere \u201e\u0161tednje\u201c uzimaju \u2012 visoko se obrazovanje gura na tr\u017ei\u0161te i primorava na takmi\u010denje s privatnom konkurencijom. I mada je obe\u0107anje bilo da \u0107e me\u0111usobna konkurencija unaprediti stvari, ona je, kao uostalom svaki put,1 uru\u0161ila akademske standarde i nastavne procese. Sa stanovi\u0161ta sveta kapitala, \u201eefikasnost obrazovanja\u201c je brzina proizvodnje i kvantitet kadra spremnog za uklju\u010divanje na \u201etr\u017ei\u0161te\u201c, a to se postiglo prvenstveno uvo\u0111enjem specifi\u010dne, dopustite slobodu u jeziku, tehnologije proizvodnje i procesa proizvodnje. Tako je do\u0161lo do svojevrsnog kopiranja industrijske logike u visokom \u0161kolstvu \u2013 industrijske hijerarhije i fabri\u010dkog disciplinovanja rada da bi se preslikala i korporativna efikasnost. Pa kako u kapitalizmu nema proizvodnje bez radni\u010dke klase, tako je kao integralni deo nove logike visokog obrazovanja nastanak izvesne vrste \u201eakademske radni\u010dke klase\u201c, a njena osnovna obele\u017eja su nizak hijerarhijski polo\u017eaj, izrazita prekarnost rada, takozvani projektni ciklusi koji defini\u0161u anga\u017emane (semestarske, jednogodi\u0161nje ili sli\u010dno), usmerenost na rezultate u vidu kvantitativnih outputa 2, konstantni pritisak i veliki radni napor. Tako su akademski radnici pretvoreni u akademski prekarijat \u2012 upravo onu klasu o kojoj govori Vesna Mileti\u0107.<\/p>\n

U ovom kontekstu, polo\u017eaj akademskog prekarijata postaje dakako jasniji: me\u0111ugeneracijski sukob koji je u pitanju zapravo je samo odjek sukoba unutar jednog proizvodnog procesa, a hijerarhija na koju se \u017eali Vesna Mileti\u0107 odjek je projektovanja industrijske hijerarhije na akademsku sredinu. U toj je situaciji sasvim logi\u010dno pretpostaviti da \u0107e neki (privilegovani) imati hijerarhijski vi\u0161i status, dok \u0107e oni deprivilegonani zadr\u017eati poslove prekarijata. Ali niti je klju\u010dna razlika \u201eprivilegovanih\u201c i \u201eneprivilegovanih\u201c njihova generacijska pripadnost3 (ve\u0107 je to njihov polo\u017eaj u procesu proizvodnje), niti razlika u tom polo\u017eaju klju\u010dno odre\u0111uje njihovu me\u0111usobnu polarizaciju i antagonizaciju: samo je pitanje vremena kada \u0107e autoritet sada\u0161nje \u2012 samo igrom slu\u010daja starije \u2012 elite potpuno zameniti maglovit i neuhvatljiv autoritet korporativnih interesa uve\u0107anja profita. Sve to ukazuje da se grade uslovi nastanka, za interese kapitala veoma nezgodne, me\u0111ugeneracijske (a nadam se i rodne) solidarnosti.4<\/p>\n

Uostalom, kao \u0161to se i ostali antagonizmi podgrevaju me\u0111u onima koji se nalaze u procesu bilo koje proizvodnje i ovaj se sukob podgreva da bi se olak\u0161ala kontrola i disciplinovanje kadra, pa je on uporediv samo sa sukobom koji se producira na liniji radnici-u-javnom-sektoru\/radnici-u-privatnom- sektoru. Na kraju krajeva, starija generacija ima i svoj biolo\u0161ki vek, pa \u0107e se kona\u010dni efekat ovog tehnokratskog poteza videti kada starija generacija na ovaj ili onaj na\u010din nestane i\/ili ode s fakulteta i kada njen autoritet bude potpuno zamenjen univerzitetskim administracijama kao reprezentantima interesa kapitala, \u0161to se ve\u0107 desilo u SAD.<\/p>\n

Stvari sada postaju daleko transparentnije: radnici koji su reprezentovani u procesu proizvodnje nesumnjivo su opasni za strukture mo\u0107i na vrhu dru\u0161tvene (i ekonomske, ali i obrazovne) lestvice, pa je podreprezentacija ove strukture ne samo slu\u010dajnost ve\u0107 i integralni deo projekta komodifikacije obrazovanja. Ispada, paradoksalno, da je visoko obrazovanje, sasvim slu\u010dajno i tek posredstvom autonomije univerziteta, ostalo opasno i nezgodno ostrvo samoupravljanja. Pa kako su reprezentovani radnici u\u017eas za kapitalisti\u010dku proizvodnju, isto bi tako bili u\u017eas i za univerzitet \u010diji je ideal postao hijerarhizovani proces proizvodnje. Odmah bi se, naime, desilo najopasnije: kriti\u010dko mi\u0161ljenje. A taj se eksces promptno mora preduhitriti bacanjem univerziteta na tr\u017ei\u0161nu utakmicu.<\/p>\n

Na tr\u017ei\u0161noj utakmici visoko obrazovanje, kada se tr\u017ei\u0161no upodobi, nudi samo jednu robu \u2013 veoma kurentnu i tra\u017eenu \u2013 potvrdu o uspe\u0161no zavr\u0161enoj ve\u017ebi za uklapanje u kapitalisti\u010dku hijerarhiju, odnosno diplomu.<\/p>\n

Sekundarna posledica upodobljavanja znanja potrebama tr\u017ei\u0161ta je disciplinacija samog znanja. Iako je jedna od njenih osnovnih funkcija i stvaranje novih znanja, u mi\u0161ljenju o alternativama dominantnim dru\u0161tvenim re\u017eimima univerzitetski radnici su imobilisani prekarno\u0161\u0107u polo\u017eaja i radnog mesta (svr\u0161eni studenti, s druge strane, imobilisani su kreditnim dugom koji se javlja na tragu komodifikacije), a kao i u slu\u010daju novinarstva, autocenzura je posledica nesigurne pozicije i straha za sopstveno radno mesto. Devolucija intelektualizma i akademizma je tako i odjek nozikovskog antiintelektualizma te njegovog zahteva da se svim dru\u0161tvenim sferama sem \u201etr\u017ei\u0161ta\u201c oduzme pravo na valorizaciju znanja; ali i veoma efikasan mehanizam intelektualnog in\u017einjeringa. Ako \u0107emo cepidla\u010diti, u pitanju je upotreba tr\u017ei\u0161ta kao mehanizma za manipulisanje politi\u010dkim mi\u0161ljenjem.<\/p>\n

Kada je akademska sredina obele\u017eena potrebama kapitala (za efikasno\u0161\u0107u i profitabilno\u0161\u0107u), onda se ono svodi na obu\u010davanje radni\u010dke klase i reprodukciju samo onih tehnika i tehni\u010dkih znanja koja se u proces proizvodnje i\/ili reprodukciju kapitalisti\u010dkih odnosa5 daju uklopiti. Ukratko, visoko je obrazovanje postalo mehanizam proizvodnje radni\u010dke klase i\/ili mehanizama (disiplinskih, tehnokratskih, policijskih, ekonomskih, ali i diskurzivnih i ideolo\u0161kih) odr\u017eavanja klasne hijerarhije, pa je univerzitet postao slika neoliberalizma u malom: kulturni kapital izgra\u0111en dugotrajnom autonomijom (a podse\u0107am da je to hiljadugodi\u0161nja tradicija) i samoupravljanjem bi\u0107e transformisan u finansijski putem privatizacije i komoditizacije; uslovi mogu\u0107nosti funkcionisanja \u201etr\u017ei\u0161ta\u201c nastaju tek nakon ukidanja dru\u0161tvenih mehanizama za zadovoljavanje potreba gra\u0111ana (u ovom slu\u010daju potreba za obrazovanjem); stroga ideolo\u0161ka kontrola uzima oblik \u201etr\u017ei\u0161ta\u201c, status kvo se brani temeljnom intelektualnom dezinfekcijom; antagonizmi izme\u0111u radnika se podgrevaju zarad lak\u0161e kontrole i smanjenja cene rada.<\/p>\n

Zaklju\u010dak se name\u0107e sam: nema ni\u0161ta od pritiska na politi\u010dke elite da u okviru liberalizacije tr\u017ei\u0161ta i destruktivnih mera \u0161tednje u\u010dine ne\u0161to \u201edobro\u201c ili \u201erazumno\u201c s obrazovanjem. Naprotiv, politi\u010dke elite, po\u0161to su agensi interesa kapitala, s njegovog stanovi\u0161ta i sa stanovi\u0161ta potreba kapitalisti\u010dke ekonomije, uni\u0161tavanjem klasi\u010dnog sistema obrazovanja i njegovom korporativizacijom i komoditizacijom \u010dine i \u201edobro\u201c i \u201erazumno\u201c. \u041ed pre dvadeset pet godina na nas deluje destilovana logika kapitala i ako ona \u017eeli da kolonizuje visoko obrazovanje i svede ga na funkciju reprodukcije ekonomske i politi\u010dke klase i na kopiranje industrijskog procesa proizvodnje s njegovim parametrima (indikatorima, parametrima i standardima brzine, efikasnosti i jefino\u0107e), ni\u0161ta se ne mo\u017ee u\u010diniti pozivanjem politi\u010dke elite na \u201eodgovornost\u201c. Da bismo mogli da uradimo bilo \u0161ta, morali bismo za po\u010detak da kritikujemo same temelje kapitalisti\u010dke proizvodnje i radimo na izgradnji uslova solidarnosti svih univerzitetskih radnika i radnica.<\/p>\n

——————<\/address>\n
    \n
  1. \n
    Slikovit je primer globalnih medijskih ku\u0107a. Postoji \u010ditava gomila Diskaverija, Ne\u0161enel d\u017eiografika i Eksplorera koji se me\u0111usobom takmi\u010de za publiku, ali svi oni pru\u017eaju jedan te isti zatupljuju\u0107i program: kupovinu skladi\u0161ta, gomila kr\u0161a (dramska pauza), ne\u0161to vredno u poslednjoj kutiji, na\u0107i kupca (dramska pauza), cenjkanje (dramska pauza) \u2012 nalaze se na sredini, rukovanje (guitar rock) i grafikon profita.<\/address>\n<\/li>\n
  2. \n
    Usput, upravo je korporativizacijom dru\u0161tvenog \u017eivota do\u0161lo do birokratizacije mehanizama valorizacije znanja. Vesna Mileti\u0107, pritom, propu\u0161ta i da podseti na \u010dinjenicu da parametri kvaliteta koje pominje nisu bez sopstvenih problema jer se pretvaraju u kvantifikaciju referenci u kojima se pominje va\u0161e ime (citiranost). Mo\u017eda bi trebalo podsetiti da se tako akademska produkcija pretvorila u podila\u017eenje publici i da se produkcija znanja pretvorila u marketing.<\/address>\n<\/li>\n
  3. \n
    Vesna Mileti\u0107 nije pomenula i jednu drugu, vrlo verovatno daleko o\u0161triju, osu polarizacije: rodnu. Ne sumnjam da su \u017eene-univerzitetske radnice daleko manje uticajne u odnosu na svoje mu\u0161ke kolege nego \u0161to su mla\u0111i nau\u010dni kadrovi u odnosu na starije. Antagonizmi koje pominjemo, dakle, samo uzimaju oblik identitetskih (rodnih ili generacijskih) sukoba.<\/address>\n<\/li>\n
  4. \n
    Mo\u017eda bi trebalo dodati i da je me\u0111ugeneracijska razlika o kojoj govori Vesna Mileti\u0107 refleksija (i) starijeg odnosa prema radnicima te radnog zakonodavstva koje nije favorizovalo kapital u odnosu na radnike. Moglo bi se re\u0107i da nisu stariji kadrovi privilegovani, ve\u0107 su mla\u0111i deprivilegovani.<\/address>\n<\/li>\n
  5. \n
    A to podrazumeva i reprodukciju ideolo\u0161kih uslova: nepreispitivu veru u magijsku mo\u0107 tr\u017ei\u0161ta.<\/address>\n<\/li>\n<\/ol>\n

    Ma\u0161ina<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    Na tr\u017ei\u0161noj utakmici visoko obrazovanje, kada se tr\u017ei\u0161no upodobi, nudi samo jednu robu \u2013 veoma kurentnu i tra\u017eenu \u2013 potvrdu o uspe\u0161no zavr\u0161enoj ve\u017ebi za uklapanje u kapitalisti\u010dku hijerarhiju, odnosno diplomu<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-191626","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/191626","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=191626"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/191626\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=191626"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=191626"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=191626"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}