{"id":189281,"date":"2015-09-27T08:00:46","date_gmt":"2015-09-27T06:00:46","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=189281"},"modified":"2015-09-26T22:59:06","modified_gmt":"2015-09-26T20:59:06","slug":"mi-izbeglice","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2015\/09\/27\/mi-izbeglice\/","title":{"rendered":"Mi izbeglice"},"content":{"rendered":"

Autorka: Hannah Arendt
\n<\/strong><\/em><\/p>\n

\"Hannah-Arendt\"Pre svega, mi nema\u010dki Jevreji ne volimo da nas zovu izbeglicama. Jedni druge nazivamo prido\u0161licama ili imigrantima, a svoje novine glasilom \u201eAmerikanaca koji govore nema\u010dki\u201c. Koliko je meni poznato, nijedno udru\u017eenje izbeglih od Hitlerovih progona u svom imenu nema re\u010d izbeglica.<\/p>\n

Izbeglice su ljudi koji tra\u017ee uto\u010di\u0161te u nekoj drugoj zemlji zbog svojih politi\u010dkih stavova ili ne\u010dega \u0161to su u\u010dinili. I mi smo potra\u017eili uto\u010di\u0161te \u2013 ali pre toga ni\u0161ta nismo uradili, a ve\u0107ina nas ni u snu ne bi zastupala radikalne politi\u010dke stavove. Mi smo promenili zna\u010denje pojma izbeglica. Sada su izbeglice oni koji su u novu zemlju do\u0161li bez i\u010dega i \u017eive od pomo\u0107i Komiteta za izbeglice.<\/p>\n

Pre izbijanja Drugog svetskog rata smo se jo\u0161 vi\u0161e vre\u0111ali ako bi nas neko nazvao izbeglicama. Tvrdili smo da smo mi samo obi\u010dni imigranti koji su svojevoljno do\u0161li u zemlju svog izbora i da na\u0161a situacija nema nikakve veze sa \u201etakozvanim jevrejskim problemom\u201c. Da, mi smo imigranti i prido\u0161lice koje su napustile svoju zemlju iz \u010disto ekonomskih razloga ili zato \u0161to jednog lepog dana prosto vi\u0161e nismo \u017eeleli da \u017eivimo u njoj. U novoj zemlji smo zapo\u010deli novi \u017eivot i to je sve. To mogu samo jaki i optimisti\u010dni ljudi. Zato smo mi veliki optimisti.<\/p>\n

Na\u0161 optimizam je zaista zadivljuju\u0107i, bez obzira \u0161to na njemu sami insistiramo. Javnost je kona\u010dno saznala za na\u0161e nevolje. Izgubili smo dom, to jest dobro poznati svakodnevni \u017eivot. Izgubili smo svoja zanimanja, to jest izvesnost da u ovome svetu ima neke koristi od nas. Izgubili smo svoj jezik i sa njime prirodnost reakcija, gestova i spontanost u izra\u017eavanju ose\u0107anja. Na\u0161i ro\u0111aci su ostali po poljskim getoima, a najbolji prijatelji su nam ubijeni u koncentracionim logorima.<\/p>\n

Ali \u010dim smo se spasli, a ve\u0107ina nas se spasavala vi\u0161e puta, zapo\u010dinjali smo novi \u017eivot u skladu sa dobrim savetima svojih spasilaca. Rekli su nam da zaboravimo i mi smo odmah zaboravljali. Prijateljski su nas obavestili da je nova zemlja na\u0161 novi dom i mi smo se posle \u010detiri nedelje u Francuskoj ili \u0161est nedelja u Americi pretvarali da smo Francuzi ili Amerikanci. Oni optimisti\u010dniji su tvrdili da su ceo \u017eivot proveli u nekoj vrsti nesvesnog egzila i da su tek u novoj zemlji na\u0161li svoj pravi dom. Ponekad se pobunimo zbog nametnutog zaborava. Te\u0161ko je odbaciti biv\u0161e ideale u pogor\u0161anom dru\u0161tvenom statusu. Ali novi jezik nam nije problem. Posle samo godinu dana optimisti su uvereni da engleski govore kao maternji, a posle dve godine se sve\u010dano zaklinju da ga govore bolje od maternjeg nema\u010dkog, kojeg jedva da se se\u0107aju.<\/p>\n

U \u017eelji da \u0161to uspe\u0161nije zaboravimo, mi izbegavamo svaku aluziju na koncentracione logore i logore za interniranje, kroz koje smo pro\u0161li u gotovo svim evropskim zemljama \u2013 to bi moglo da se protuma\u010di kao pesimizam ili nepoverenje u novu domovinu. Osim toga, mnogo puta nam je re\u010deno da niko ne \u017eeli da slu\u0161a o tome i da pakao vi\u0161e nije stvar vere ili fantazije, ve\u0107 stvarnost, kao ku\u0107a, kamen ili drvo. O\u010digledno je da niko ne \u017eeli da sazna kako je moderna istorija stvorila novu vrstu ljudi \u2013 koje neprijatelji zatvaraju u koncentracione logore, a prijatelji u logore za interniranje.<\/p>\n

O tome ne razgovaramo ni me\u0111u sobom. Umesto toga smo prona\u0161li svoj na\u010din ovladavanja neizvesnom budu\u0107no\u0161\u0107u. Svi ljudi ne\u0161to planiraju, \u017eele i ne\u010demu se nadaju. Ali kod nas postoji i te\u017enja da na nekakav nau\u010dni na\u010din popravimo budu\u0107nost. Posle toliko nesre\u0107e, \u017eelimo sigurnu perspektivu. Zato svoj pogled sa zemlje upiremo ka nebu. Mi iz zvezda, umesto iz novina, \u010ditamo kada \u0107e Hitler biti pora\u017een i kada \u0107emo dobiti ameri\u010dko dr\u017eavljanstvo. Zvezde su nam pouzdaniji savetnici nego prijatelji; one nam govore kada treba da odemo na ru\u010dak sa svojim dobro\u010diniteljima i kog dana je najbolje popuniti neki od bezbrojnih upitnika koji sada \u010dine na\u0161 \u017eivot. Ponekad ne gledamo u zvezde nego u linije na dlanu ili oblik ne\u010dijeg rukopisa. Tako manje saznajemo o politi\u010dkim doga\u0111ajima, a vi\u0161e o sebi samima, iako psihoanaliza vi\u0161e nije u modi. Pro\u0161la su sre\u0107na vremena kada su dokone dame i gospoda iz visokog dru\u0161tva ispovedali svoje nesta\u0161luke iz ranog detinjstva. Sada se je\u017ee od bacanja \u010dini na pro\u0161lost, jer je ona ve\u0107 dovoljno za\u010darana. Dakle, uprkos na\u0161em poznatom optimizmu, mi koristimo sve mogu\u0107e magijske trikove da prizovemo dobre duhove budu\u0107nosti.<\/p>\n

Ne znam \u0161ta no\u0107u sanjamo. Ne usu\u0111ujem se da pitam, jer sam i sama optimista. Ali ponekad se nadam da se bar no\u0107u se\u0107amo svojih mrtvih ili govorimo stihove koje smo nekada voleli. Ne\u0161to definitivno nije u redu sa na\u0161im optimizmom. Me\u0111u nama ima neobi\u010dnih optimista koji odr\u017ee optimisti\u010dki govor pa odu ku\u0107i i puste plin ili se bace sa vrha solitera. Oni su dokaz da je na\u0161e odli\u010dno raspolo\u017eenje zasnovano na opasnoj spremnosti na umiranje. Vaspitani u uverenju da je \u017eivot najve\u0107e dobro, a smrt najve\u0107a nesre\u0107a, mi smo svedoci i \u017ertve u\u017easa ve\u0107eg od smrti, a bez odgovora na pitanje \u0161ta bi to bilo vrednije od \u017eivota. Zato nismo sposobni ni spremni da za ne\u0161to rizikujemo \u017eivot, iako smrt vi\u0161e nije toliko u\u017easna. Umesto da se bore i uzvra\u0107aju udarce, izbeglice pri\u017eeljkuju smrt prijatelja i ro\u0111aka; kada neko umre, mi s rado\u0161\u0107u nabrajamo sve muke od kojih se on sada oslobodio. Mnogi od nas onda po\u017eele da se oslobode svojih nevolja, pa onda postupe u skladu sa tim.<\/p>\n

Kada je Hitler anektirao Austriju 1938, shvatili smo kako re\u010diti optimizam brzo prerasta u zanemeli pesimizam. Kako je vreme prolazilo, nama je bivalo sve gore \u2013 postajali smo sve optimisti\u010dniji i skloniji samoubistvu. Austrijski Jevreji su bili toliko veseli da su im se svi nepristrasni posmatra\u010di divili. Njihovo ube\u0111enje da im se ni\u0161ta ne mo\u017ee dogoditi je bilo prosto neverovatno. Ali kada je nema\u010dka vojska zauzela njihovu zemlju, a kom\u0161ije po\u010dele da im upadaju u ku\u0107e, austrijski Jevreji su kao izlaz masovno izabrali samoubistvo.<\/p>\n

Za razliku od drugih samoubica, mi ne ostavljamo opro\u0161tajne poruke; nema obja\u0161njenja ni optu\u017enica, ni\u010dega \u0161to bi opteretilo okolinu koja je jednog o\u010dajnog \u010doveka primorala da bude veseo do kraja. Ako se i napi\u0161u, opro\u0161tajna pisma su konvencionalni i besmisleni dokumenti. Zato je i sahrana tih ljudi kratka, neprijatna i puna nade. Niko ne pita za\u0161to; kao da je svima sve jasno.<\/p>\n

Govorim o nepopularnim stvarima, a pri tome ne mogu da ih potkrepim argumentima koje zahteva moderni \u010ditalac. Naime, ne raspola\u017eem brojkama. \u010cak i Jevreji koji ne priznaju postojanje jevrejskog naroda procenjuju je me\u0111u nama uvek bio mali broj kriminalaca i da su za vreme ratova Jevreji ginuli kao dobri patrioti. Zahvaljuju\u0107i njihovom naporu statisti\u010dke obrade jevrejskog naroda, znamo da su Jevreji uvek imali najni\u017eu stopu samoubistava me\u0111u civilizovanim narodima. Sigurna sam da sada brojevi govore ne\u0161to drugo, ali nemam nove statistike \u2013 imam samo nova iskustva. Kako god, jasno je da se broj samoubistava evropskih Jevreja, ma gde oni danas \u017eiveli, enormno pove\u0107ao, i to ne samo me\u0111u uspani\u010denim stanovnicima Berlina i Be\u010da, Bukure\u0161ta ili Pariza, ve\u0107 i u Njujorku i Los An\u0111elesu, Buenos Airesu i Montevideu.<\/p>\n

Nema izve\u0161taja o samoubistvima u getoima i koncentracionim logorima. Najmanje vesti sti\u017ee iz Poljske, ali ima nekih informacija o stanju u nema\u010dkim i francuskim logorima. U francuskom logoru za internaciju u Giru, na primer, gde sam i sama provela neko vreme, samo sam jednom \u010dula da se pominje samoubistvo, i to kao predlog za zajedni\u010dku akciju kojom bi se navodno iritirali Francuzi. Kada su neki od nas primetili da smo tu i ina\u010de dovedeni da umremo (pour crever), op\u0161te raspolo\u017eenje se iznenada popravilo i me\u0111u ljudima je zavladao luda\u010dki optimizam, na korak od o\u010daja.<\/p>\n

Prvi put u istoriji se proganjaju sekularni Jevreji \u2013 i prvi put je njihov odgovor na progon samoubistvo. Filozofi ka\u017eu da je samoubistvo poslednji i vrhunski garant ljudske slobode: ako ne mo\u017eemo da biramo svoj \u017eivot ili svet u kojem \u017eivimo, mo\u017eemo da odbacimo taj \u017eivot i napustimo takav svet. Pobo\u017eni Jevreji ne priznaju ovu negativnu slobodu; oni u samoubistvu vide ubistvo, uni\u0161tavanje onoga \u0161to \u010dovek nije u stanju da stvori, kr\u0161enje prava koje pripada Tvorcu. Adonai nathan veadonai lakach (\u201eBog dao, Bog uzeo\u201c); a oni bi dodali: baruch shem adonai (\u201eblagosloveno ime Bo\u017eje\u201c). Ali na\u0161e samoubice nisu ludi buntovnici koji prkose \u017eivotu i svetu, u poku\u0161aju da sa sobom uni\u0161te \u010ditav univerzum. Oni nestaju tiho i skromno, kao da se izvinjavaju zbog nasilnog re\u0161enja svojih li\u010dnih problema. Oni ne povezuju svoju sudbinu sa politi\u010dkim doga\u0111ajima. I u dobrim i u lo\u0161im vremenima, oni veruju samo u svoju li\u010dnost u kojoj su se sada misteriozno pojavile nepremostive prepreke. Odrastali su sa odre\u0111enim dru\u0161tvenim statusom koji su sada izgubili. Njihov optimizam je uzaludan poku\u0161aj da odr\u017ee glavu iznad vode. Iza fasade vedrine, oni su o\u010dajni. I na kraju umiru u aktu neke vrste sebi\u010dnosti.<\/p>\n

Spaseni smo i to nas poni\u017eava, a pomo\u0107 koju dobijamo nas degradira. Borimo se za svoju privatnu egzistenciju, protiv sudbine i svih problema, u strahu da ne postanemo deo mno\u0161tva bednih parazita (schnorrer) kojih se , budu\u0107i da su mnogi od nas biv\u0161i filantropi, dobro se\u0107amo. Taj parazit je postao metafora jevrejske sudbine, a ne nesposobnjakovi\u0107 (shlemihl), pa nam se zato \u010dini da nemamo pravo na jevrejsku solidarnost. Ne shvatamo da nije re\u010d o nama nego o jevrejskom narodu kao celini. I na\u0161i za\u0161titnici \u010desto podr\u017eavaju ovo nerazumevanje. Se\u0107am se direktora velike dobrotvorne fondacije u Parizu koji bi, kad god dobije vizit-kartu nekog nema\u010dko-jevrejskog intelektualca sa neizbe\u017enim \u201edr\u201c, povikao: \u201eGospodine doktore, gospodine parazitu!\u201c Iz ovih neprijatnih iskustava mi smo izvukli prost zaklju\u010dak. Ako vi\u0161e nije dovoljno biti doktor nauka, unapredi\u0107emo stari \u017eivot i izgraditi novi. Postoji zgodna mala basna o tome \u2013 bedni jazavi\u010dar u izgnanstvu svaku pri\u010du po\u010dinje re\u010dima: \u201eKada sam ja bio bernardinac\u2026\u201c<\/p>\n

Na\u0161i novi prijatelji, zatrpani ispovestima biv\u0161ih va\u017enih ljudi, nisu razumeli da se u osnovi svih na\u0161ih opisa sjaja i veli\u010dine pro\u0161lih vremena krije prosta ljudska istina: nekada su nas ljudi voleli, a stanodavci hvalili jer redovno pla\u0107amo kiriju. I\u0161li smo u kupovinu i vozili se metroom i niko nam nije govorio da smo nepo\u017eeljni. Nema\u010dka \u0161tampa je onda po\u010dela da opominje Jevreje da ne budu drski kada kupuju hleb i mleko. Zapali smo u histeriju: kako nas prepoznaju kada smo toliko prokleto oprezni u svakom trenutku svog svakodnevnog \u017eivota, da niko ne pogodi ko smo, koji paso\u0161 imamo, gde nam je izdata kr\u0161tenica \u2013 kao i to da nas Hitler ne voli. Dajemo sve od sebe da se uklopimo u jedan svet u kojem je i kupovina hleba postala politi\u010dki \u010din.<\/p>\n

U takvim okolnostima \u201ebernardinac\u201c postaje sve ve\u0107i i ve\u0107i. Nikada ne\u0107u zaboraviti mladi\u0107a koji je prihvataju\u0107i neki bedan posao, uz uzdah rekao: \u201eVi ni ne znate da sam ja nekada bio \u0161ef odeljenja u berlinskoj robnoj ku\u0107i Kar\u0161tat\u201c. Se\u0107am se i jednog sredove\u010dnog \u010doveka koji u dubokom o\u010daju uzvikuje: \u201eNiko ovde ne zna ko sam ja!\u201c Niko se prema njemu nije odnosio kao prema dostojanstvenom ljudskom bi\u0107u, pa je po\u010deo da \u0161alje telegrame va\u017enim li\u010dnostima. Shvatio je da \u017eivi u ludom svetu koji lak\u0161e prihvata \u201evelike ljude\u201c nego ljudska bi\u0107a.<\/p>\n

\u0160to smo manje slobodni da budemo to \u0161to jesmo i da \u017eivimo kako \u017eelimo, to se vi\u0161e \u0161titimo, krijemo i igramo razne uloge. Proterani smo iz Nema\u010dke zato \u0161to smo Jevreji. Ali tek kada smo pre\u0161li francusku granicu postali smo \u0160vabe. Re\u010deno nam je da to zna\u010di da smo protiv Hitlerovih rasnih teorija. Tokom sedam godina smo igrali sme\u0161nu ulogu Francuza. Kada je po\u010deo Drugi svetski rat, zatvorili su nas zato \u0161to smo \u0160vabe. U me\u0111uvremenu se ve\u0107ina nas pretvorila u Francuze koji su kritikovali francusku vlast, pa smo zaklju\u010dili da je to logi\u010dno. Bili smo prvi prisonnier volontaires, doborovoljni zato\u010denici u istoriji sveta. Kada su Nemci okupirali Francusku, francuska vlada je samo promenila naziv firme \u2013 bili smo zatvoreni kao Nemci, a onda nismo bili oslobo\u0111eni zato \u0161to smo Jevreji.<\/p>\n

Ista pri\u010da se ponavlja \u0161irom sveta. U Evropi su nam nacisti oduzeli imovinu, a u Brazilu dajemo tre\u0107inu imetka kao ve\u0107ina \u010dlanova kluba Nemaca van otad\u017eine (Bund der Auslandsdeutschen). U Parizu nismo smeli da izlazimo iz ku\u0107e posle osam sati zato \u0161to smo Jevreji, a u Los An\u0111elesu zato \u0161to smo \u201estrani neprijatelji\u201c (enemy aliens). Na\u0161 identitet je toliko promenljiv da vi\u0161e niko ne zna ko smo. I sami Jevreji me\u0111u sobom imaju isti problem. Francuski Jevreji sve Jevreje koji dolaze preko Rajne zovu Polaks \u2013 a nema\u010dki Jevreji Ostjuden. Jevreji iz isto\u010dne Evrope nas iz Nema\u010dke zovu Jaeckes. Razli\u010dito nas zovu i razli\u010dite generacije iz iste porodice. Tako se doga\u0111a da vas otac zove Jaecke, a sin Polak. Tako se od izbijanja Drugog svetskog rata i katastrofe koja je zadesila evropske Jevreje, pojavio i jaz izme\u0111u jevrejskih izbeglica i Jevreja starosedelaca.<\/p>\n

\u010covek je dru\u0161tvena \u017eivotinja i te\u0161ko \u017eivi sa pokidanim dru\u0161tvenim vezama. Zato su mnogi od nas poku\u0161ali da promene identitet. To neobi\u010dno pona\u0161anje je samo pogor\u0161alo stvari. Konfuzija u kojoj \u017eivimo delom je i na\u0161a zasluga. Jednom \u0107e neko napisati istinitu pri\u010du o jevrejskoj emigraciji iz Nema\u010dke, koja obavezno po\u010dinje sa onim gospodinom Konom iz Berlina koji je tvrdio da je 150 odsto Nemac i nema\u010dki superpatriota. On je 1933. Pre\u0161ao u Prag i odmah postao ube\u0111eni \u010de\u0161ki patriota. Godine 1937. na\u0161 gospodin Kon be\u017ei u Be\u010d i postaje odlu\u010dni austrijski patriota. Posle nema\u010dke invazije prelazi u Pariz, gde postaje francuski patriota itd. Sve dok ne donese odluku o tome ko je zaista, njegov \u017eivot \u0107e ostati pokidani niz nepredvidivih epizoda.<\/p>\n

\u010covek koji se odri\u010de sebe zapravo otkriva mogu\u0107nosti ljudskog postojanja, a one su beskona\u010dne kao i svako stvaranje. Ali otkrivanje nove li\u010dnosti u sebi nije lako i beznade\u017eno je koliko i stvaranje novog sveta. \u0160ta god \u010dinili, u koga god se pretvarali, otkrivamo samo vlastitu \u017eelju da budemo druga\u010diji \u2013 da ne budemo Jevreji. Sve na\u0161e aktivnosti usmerene su ka ostvarenju tog cilja: ne \u017eelimo da budemo izbeglice, jer ne \u017eelimo da budemo Jevreji. Pravimo se da nam je engleski maternji jezik, jer su doseljenici koji govore nema\u010dki poslednjih godina obele\u017eeni kao Jevreji. Ne priznajemo da nemamo svoju dr\u017eavu, jer ve\u0107inu ljudi bez dr\u017eave danas \u010dine Jevreji. Spremni smo da postanemo i lojalni Hotentoti \u2013 samo da bismo sakrili da smo Jevreji. I to ne uspeva i ne mo\u017ee da uspe; pod koprenom na\u0161eg optimizma krije se beznadna tuga asimilacije.<\/p>\n

Jevreji iz Nema\u010dke su re\u010di asimilacija dali dublje filozofsko zna\u010denje. Mi smo je shvatili veoma ozbiljno. Ona nam ne zna\u010di samo neophodno prilago\u0111avanje zemlji u kojoj smo se slu\u010dajno rodili i ljudima \u010diji jezik govorimo. Mi se u principu prilago\u0111avamo svemu i svakome. Taj stav mi je postao jasan kada sam \u010dula jednog svog sunarodnika. Kada je stigao u Francusku osnovao je jedno od onih dru\u0161tava za prilago\u0111avanje u kojima su nema\u010dki Jevreji jedni druge uveravali kako su ve\u0107 postali Francuzi. U svom prvom govoru je rekao: \u201eU Nema\u010dkoj smo bili dobri Nemci i zato \u0107emo u Francuskoj biti dobri Francuzi\u201c. Publika je odu\u0161evljeno tap\u0161ala i niko se nije smejao; bili smo sre\u0107ni \u0161to ve\u0107 dokazujemo svoju lojalnost.<\/p>\n

Da je patriotizam stvar rutine ili prakse, mi bismo bili najpatriotskiji narod na \u010ditavom svetu. Vratimo se na\u0161em gospodinu Konu \u2013 on je svakako oborio sve rekorde. On je idealan doseljenik koji obo\u017eava svaku zemlju u koju ga je dovela njegova stra\u0161na sudbina. Ali budu\u0107i da patriotizam, kako se jo\u0161 uvek veruje, nije stvar ve\u017ebe, te\u0161ko je uveriti ljude u iskrenost na\u0161ih ponavljanih transformacija. Zbog tog napora postajemo netolerantni jedni prema drugima \u2013 zahtevamo potvrdu od vlastite grupe, jer je ne dobijamo od starosedelaca. Doma\u0107ini su sumnji\u010davi prema tako neobi\u010dnim bi\u0107ima kao \u0161to smo mi. Oni po pravilu razumeju samo na\u0161u lojalnost prema staroj zemlji. Zbog toga na\u0161 \u017eivot postaje zaista gorak. Njihovu sumnji\u010davost bismo nekako suzbili kada bismo im objasnili posebnost na\u0161eg patriotizma prema prvobitnoj domovini. On je iskren i duboko ukorenjen i jevrejski autori su napisali mnogo debelih knjiga o predestiniranoj harmoniji Jevreja i Francuza, Jevreja i Nemaca, Jevreja i Ma\u0111ara\u2026 Na\u0161a lojalnost Nema\u010dkoj ima dugu istoriju. U pitanju je 150 godina istorije asimilovane jevrejske zajednice, koja se mo\u017ee pohvaliti jedinstvenim dostignu\u0107em: dokazuju\u0107i sve vreme svoje nejevrejstvo, ona je uspela da ostane jevrejska.<\/p>\n

O\u010dajni\u010dka zbrka u glavama tih Odiseja-lutalica, koji za razliku od svog velikog uzora ne znaju ko su, mo\u017ee se objasniti njihovim mani\u010dnim odbijanjem jevrejskog identiteta. Ta manija traje mnogo du\u017ee od ovih poslednjih deset godina, koje su otkrile dubinsku apsurdnost na\u0161e egzistencije. Mi smo kao ljudi koje mu\u010di opsesivna ideja ili koji kriju neki izmi\u0161ljeni beleg. Zato smo odu\u0161evljeni svakom novom situacijom koja nam obe\u0107ava \u010duda. Fascinira nas svaka nova nacionalnost, kao \u0161to krupnu \u017eenu fascinira nova haljina koja \u0107e ipak ista\u0107i liniju njenog struka. Ali ona svoju novu haljinu voli samo dok veruje u njene \u010dudesne kvalitete i baci\u0107e je \u010dim ustanovi da i u njoj izgleda debelo \u2013 to jest da nova nacionalnost ne menja na\u0161 status.<\/p>\n

Mo\u017eda iznena\u0111uje to \u0161to jo\u0161 uvek nismo obeshrabreni o\u010diglednom beskorisno\u0161\u0107u svih na\u0161ih presvla\u010denja. Istina je da ljudi retko u\u010de iz istorije, ali je tako\u0111e istina da mogu u\u010diti iz vlastitog iskustva koje se, kao u na\u0161em slu\u010daju, stalno ponavlja. Ali pre nego \u0161to se bacite kamenom na nas, setite se da to \u0161to je neko Jevrejin ne zna\u010di da \u0107e dobiti bilo kakav pravni status na ovome svetu. Ako bismo po\u010deli da govorimo istinu da smo samo Jevreji i ni\u0161ta drugo, bili bismo izlo\u017eeni sudbini ljudskih bi\u0107a koja su, budu\u0107i da ih ne \u0161titi nikakav odre\u0111eni zakon ili politi\u010dka konvencija, samo ljudi i ni\u0161ta vi\u0161e. To bi bilo ne\u0161to najopasnije \u0161to se mo\u017ee zamisliti, jer \u017eivimo u svetu u kojem ljudi kao takvi ve\u0107 neko vreme ne postoje. Ljudsko dru\u0161tvo je otkrilo da je diskriminacija odli\u010dno oru\u0111e me\u0111usobnog istrebljenja bez prolivanja krvi. Paso\u0161i i mati\u010dni listovi, a ponekad i izvodi o pla\u0107enom porezu vi\u0161e nisu formalni dokumenti, ve\u0107 sa sobom nose i dru\u0161tveni ugled. Istina je da su mnogi od nas potpuno zavisni od dru\u0161tvenog standarda, da gubimo poverenje u sebe ako nas dru\u0161tvo ne priznaje, da smo \u2013 oduvek bili \u2013 spremni da platimo svaku cenu samo da nas dru\u0161tvo prihvati. Ali je isto tako istina da su oni retki me\u0111u nama, koji su poku\u0161ali da se sna\u0111u bez trikova prilago\u0111avanja i asimilacije, platili mnogo vi\u0161u cenu \u2013 izgubiv\u0161i i onih nekoliko \u0161ansi koje u ovom naglavce postavljenom svetu dobijaju \u010dak i otpadnici od zakona.<\/p>\n

Nedavni doga\u0111aji ne mogu da objasne ni dr\u017eanje te nekolicine koje bismo s Bernardom Lazarom mogli da nazovemo \u201esvesnim parijama\u201c, kao ni pona\u0161anje na\u0161eg gospodina Kona koji se svim silama trudio da brzo zadobije dru\u0161tveni status. Sve su to deca 19. veka koja ne razumeju pravne i politi\u010dke prognanike, ali su dobro upoznata sa dru\u0161tvenim parijama i njihovim pandanima, dru\u0161tvenim penja\u010dima (parvenu). Moderna istorija Jevreja koja je po\u010dela sa \u201edvorskim Jevrejima\u201c (bankarima koji su finansirali plemi\u0107ke hri\u0161\u0107anske porodice) i nastavila se jevrejskim milionerima i filantropima, zanemaruje drugi trend jevrejske tradicije \u2013 tradiciju Hajnea, Rahele Varnhagen, Sholom Aleichena, Bernarda Lazara, Franca Kafke, pa i \u010carlija \u010caplina. To je manjinska tradicija Jevreja koji nisu \u017eudeli za naglo osvojivim dru\u0161tvenim pozicijama i koji su pristajali na status \u201esvesnih parija\u201c. Sve veli\u010dane jevrejske osobine \u2013 \u201ejevrejsko srce\u201c, humanost, humor, nezavisna inteligencija \u2013 zapravo su osobine parija. Sve jevrejske mane \u2013 nedostatak takta, politi\u010dka glupost, kompleks ni\u017ee vrednosti i gomilanje novca \u2013 zapravo su karakteristike etabliranih. Uvek je bilo Jevreja koji se nisu odricali svog pogleda na svet u zamenu za bolji kastinski polo\u017eaj i prividnu sigurnost finansijskih transakcija.<\/p>\n

Za njih istorija vi\u0161e nije zatvorena knjiga i politika vi\u0161e nije privilegija ne-Jevreja. Oni znaju da stavljanja jevrejskog naroda van zakona zna\u010di stavljanje van zakona ve\u0107ine evropskih nacija. Izbeglice koje su primorane da idu iz jedne zemlje u drugu samo su prethodnici svojih naroda \u2013 ukoliko sa\u010duvaju svoj identitet. Prvi put istorija Jevreja ne stoji zasebno, ve\u0107 je povezana sa istorijom drugih naroda. Zajedni\u0161tvo evropskih naroda se raspalo onoga \u010dasa kada su dozvolili, i zato \u0161to su dozvolili, da najslabiji me\u0111u njima bude isklju\u010den i progonjen.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Rijetko emotivan tekst autorke iz 1943. godine, o izbjegli\u0161tvu Jevreja u svijetu zahva\u0107enom Drugim svjetskim ratom<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":189282,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-189281","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/189281","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=189281"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/189281\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/189282"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=189281"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=189281"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=189281"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}