{"id":184868,"date":"2015-07-13T07:00:35","date_gmt":"2015-07-13T05:00:35","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=184868"},"modified":"2015-07-12T16:26:57","modified_gmt":"2015-07-12T14:26:57","slug":"bila-sam-u-srebrenici-pre-20-godina","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2015\/07\/13\/bila-sam-u-srebrenici-pre-20-godina\/","title":{"rendered":"Bila sam u Srebrenici pre 20 godina"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Aleksandra Nik\u0161i\u0107<\/strong><\/em><\/p>\n

\"Aleksandra-Niksic_\"Sedela sam sa koleginicom u danas nepostoje\u0107em \u0160umatovcu u centru Beograda, nervozna \u0161to ve\u0107 danima ne dobijam novu dozvolu za odlazak preko Drine od “ministarstva informisanja” na Palama koje je u to doba vodila \u0107erka Radovana Karad\u017ei\u0107a. Tek sam se vratila iz Banja Luke, gde smo dobili priliku da prvih dana jula 1995. godine razgovaramo sa tada\u0161njim komandantom Vojske Republike Srpske, gospodarom \u017eivota i smrti u Bosni, Ratkom Mladi\u0107em. U sedam ujutru, uz rakiju. Prepri\u010davala sam koleginici da me je Mladi\u0107, kada je video da sam popila tu jutarnju lozu, potap\u0161ao po ramenu, rekav\u0161i skoro kao komandu: “E, takva meni snajka treba.” Nemogu\u0107e je da mi Sonja Karad\u017ei\u0107 zbog toga ne daje dozvolu, slo\u017eile smo se.<\/p>\n

Mladi\u0107 je bio samo \u0161lag na novinarskoj torti. Prethodna dva meseca su, \u010dinilo mi se, bila najnapornija u mojoj do tada skoro \u010detvorogodi\u0161njoj karijeri “stringera” \u2013 u prevodu, devojke za sve, od telefoniranja, rezervisanja sme\u0161taja, razmenjivanja novca, prevo\u0111enja i pisanja na terenu sada ve\u0107 biv\u0161ih jugoslovenskih republika. Ameri\u010dki magazin Tajm, jedan od mojih poslodavaca, posle godina i godina poku\u0161aja, dobio je priliku za novi intervju sa Slobodanom Milo\u0161evi\u0107em i ceo jun 1995. godine bio je posve\u0107en samo tome. Tokom vi\u0161e sati razgovora sa vrhu\u0161kom Tajma, Milo\u0161evi\u0107 nije odustajao od svoje glavne poruke, da mo\u017ee da doprinese uspostavljanju mira u Bosni za \u0161est meseci.<\/p>\n

Bio je 11. jul 1995. godine. Pitale smo se kako da proverimo glasine koje smo slu\u0161ale o pokretima nekakvih bagera i velikih kamiona u isto\u010dnoj Bosni. Neki su, navodno, stizali i sa ove strane granice. Iz Bosne se nije \u010dulo ni\u0161ta. Telefonske veze su bile gore nego ikada, mobilni telefoni su jo\u0161 uvek bili nedosti\u017eni, internet jedva da je funkcionisao i u Srbiji. Vesti nisu otkrivale ni\u0161ta, \u010dak ni izme\u0111u redova .<\/p>\n

Nekoliko dana kasnije, iz Budimpe\u0161te sti\u017ee pri\u010da, preko Tuzle, Zagreba i Be\u010da, da se ne\u0161to “u\u017easno” de\u0161ava u Isto\u010dnoj Bosni. Detalja je malo, pouzdanost pri\u010de se te\u0161ko mo\u017ee proveriti. Zovem “vezu” u Bratuncu, gradu blizu Srebrenice, ne javlja se. Zovem Tuzlu, opet preko Budimpe\u0161te i Be\u010da, poznanica radi u komesarijatu Ujedinjenih nacija za izbeglice. “Ne znam ni\u0161ta, samo da se oprema veliki prostor za sme\u0161taj ljudi.” Kojih ljudi, odakle? “Ne znam ni\u0161ta”, odbrusila mi je i spustila slu\u0161alicu.<\/p>\n

“Prostor za sme\u0161taj ljudi” mo\u017ee da zna\u010di mnogo toga. Se\u0107am se prvih takozvanih izbegli\u010dkih kampova u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji sa po\u010detaka sukoba 1991. godine. Priznajem, Srebrenica mi ne pada na pamet. Rudarski gradi\u0107 pod za\u0161titom mirovnjaka Ujedinjenih nacija se, posle incidenata nastalih zbog nesta\u0161ice hrane koje je jedva umirio francuski general Filip Morijon, retko od tada pominjao.<\/p>\n

Javlja mi se “veza” iz Bratunca, u Beogradu je. Ne mogu telefonom, ka\u017ee, idemo na kafu. Tihim glasom, kao da meri svaku re\u010d, ka\u017ee mi da je pobegao od mobilizacije. “Sve su kupili, \u010dak su i tek oporavljeni vojnici morali da se vrate u jedinice tamo negde oko 9. jula”, ka\u017ee.<\/p>\n

Dozvola za ulazak u Republiku Srpsku i dalje nije stizala, a bilo je sasvim jasno da se mora oti\u0107i preko granice. Preko Hrvatske nisam mogla sa tada jugoslovenskim dokumentima, a “moji” stranci nisu dobijali vize da u\u0111u u Srbiju i Republiku Srpsku, pa smo smislili da se na\u0111emo negde na sredini. “Nisam novinar, bo\u017ee me sa\u010duvaj, idem kod prijatelja”, slagala sam uspavanog policajca i pre\u0161la u Zvornik.<\/p>\n

Iskoristila sam, priznajem, \u010dinjenicu da se moje prezime mo\u017ee \u010duti na sve tri zara\u0107ene strane u Bosni i uspela da se na\u0111em sa kolegama iz britanskog Dejli Telegrafa. Stigli smo u Tuzlu 16. jula, otprilike kada i prvi Srebreni\u010dani.<\/p>\n

Do tada sam mislila da sam oguglala na sve. Tri godine rata u Bosni su me nau\u010dile da se pona\u0161am poput robota i pravim foldere u glavi, “posao” i “neposao”, i po potrebi se prebacujem iz jednog u drugi. A sada sam slu\u0161ala ili prevodila re\u010denice u koje, da sam ih \u010dula u nekom filmu, nikada ne bih poverovala. Smisao je bio isti, kao i pri\u010da, samo su se glasovi smenjivali. \u017denski, i poneki de\u010diji. Pucnjava, proterivanje iz ku\u0107a, odvajanja mu\u0161karaca na stranu pod pretnjom oru\u017eja… Uzaludna nada da \u0107e UN vojnici za\u0161tititi one koji su na\u0161li uto\u010di\u0161te u njihovoj bazi. Kroz jecaje se \u0161aputalo o masovnim streljanjima, o zatvaranju mu\u0161karaca u napu\u0161tenu fabriku i \u0161kolsko dvori\u0161te. Volonteri su zapisivali imena onih kojih nije bilo u Tuzli.<\/p>\n

Stizali su autobusi, kamioni, pe\u0161aci, \u010dinilo se da nikada ne\u0107e stati, sve do poslednjih dana jula. Mi smo krenuli u suprotnom pravcu, ka Srebrenici. Povremeno bi putem pro\u0161ao poneki vojni kamion, ku\u0107e su, kao i ranije, ve\u0107inom bile napu\u0161tene, i\u0161arane rupama od metaka, mnoge sru\u0161enih krovova.<\/p>\n

Posle silnih peripetija, dobili smo dozvolu da u\u0111emo u Srebrenicu, poslednjeg dana jula 1995. Srpska zastava se vijorila na jarbolu, zameniv\u0161i onu plavu, Ujedinjenih nacija. U op\u0161tini sada”srpske” Srebrenice nas je primio tek pristigli na\u010delnik, spreman da nam poka\u017ee \u0161ta su sve za sobom ostavili ” Ori\u0107evi teroristi”.<\/p>\n

U gradu skoro da nije bilo nikoga. Duvao je neki vetar, se\u0107am se dobro, i donosio miris za koji sam mislila da su otpadne vode. “Ovde ionako nema kanalizacije, mora da je to, po\u010detak avgusta je”, govorili su mi.<\/p>\n

Po\u010detak avgusta je doneo jo\u0161 jednu tragediju, Oluju, surovu vojnu operaciju Hrvatske na republiku Srpsku krajinu. Vi\u0161e od dvesta hiljada ljudi je preko no\u0107i napustilo domove u Kninu i okolini, be\u017ee\u0107i od nadolaze\u0107e vojske i napada. Retki su samo ostali, uglavnom stari, a vi\u0161e od \u0161esto ljudi je izgubilo \u017eivot. Putevi ka Srbiji bili su zakr\u010deni traktorima sa \u010ditavim porodicama, danima bez uputstava kuda, uz retku pomo\u0107 uglavnom me\u0161tana kroz \u010dija sela i gradove prolaze. Mo\u017eda zbog ovog u\u017easnog egzodusa, vlasti Republike Srpske nisu obra\u0107ale preteranu pa\u017enju na novinare, pa \u010dak i strane, koji se muvaju po Srebrenici i okolnim selima. Nekoliko dana smo lutali po brdima, tra\u017ee\u0107i mesta na kojima su se sakrivali oni koji su uspeli da pobegnu iz opkoljene Srebrenice koja su nam pre\u017eiveli u Tuzli navodili. Bezuspe\u0161no smo poku\u0161ali da se probijemo i do \u017depe, gde je, navodno, bilo jo\u0161 \u017ertava, ali nas je u tome spre\u010dio miniran put.<\/p>\n

I onda smo, slu\u010dajno prolaze\u0107i pored seoskog fudbalskog igrali\u0161ta gde su, prema re\u010dima pre\u017eivelih, bili dovo\u0111eni zarobljeni mu\u0161karci iz Srebrenice, kolega i ja videli uzak put duboko u brda. Na\u0161a lada niva uspela je da se probije do pola staze. Ostavili smo je tu, povukli ru\u010dnu i krenuli pe\u0161ke. Sunce se jedva probijalo kroz guste kro\u0161nje \u0161ume, olak\u0161av\u0161i malo krivudavi kozji uspon.<\/p>\n

Da nije bilo zgu\u017evane crvene krpe \u2013 za koju se posle ispostavilo da je deo pionirske marame \u2013 ne bih ni primetila to malo skrovi\u0161te na poljani u brdu iznad Kravica. Nabacane grane i kamenje krili su jo\u0161 ne\u0161to. Mu\u0161ka cipela virila je iz pantalona koje su ve\u0107 po\u010dele da se raspadaju. Ne\u0161to dalje, drugo telo. I jo\u0161 desetak, samo na tom mestu.<\/p>\n

Ba\u010dena dokumenta, fotografije \u010dvrsto stisnute u jo\u0161 uvek zgr\u010denoj ruci. Drhtavim rukopisom ispisana imena, o\u010digledno na brzinu. Nekoliko brojanica, istrulelo vo\u0107e ili povr\u0107e, vi\u0161e nije moglo da se razazna koje. Leto je bilo vrelo, tela su bila na brzinu prekrivena li\u0161\u0107em, granama ili daskama. Neka su bila u vojni\u010dkim pantalonama, one stare JNA vojske. Oru\u017eja nije bilo, ponegde neki Kuran.<\/p>\n

Stajali smo u tom \u0161umarku mo\u017eda deset minuta, mo\u017eda satima. Kroz glavu su mi prolazile re\u010denice izgovorene u pola glasa o Mirsadu koji je puzao uz brdo iza igrali\u0161ta kriju\u0107i mla\u0111eg brata pod svojim telom. O stricu koji je ostao u gradu jer nije be\u017eao ni od Nemaca u Drugom svetskom ratu, pa ne\u0107e ni od kom\u0161ija. Na njegovom telu je bio drugi deo one pionirske marame.<\/p>\n

Rekli su mi da su ove \u0161ume poznate po vukovima i medvedima koji pro\u017ediru sve \u0161to na\u0111u. Tokom tih dana ih nisam srela. Vi\u0111ali smo ponekad jata ptica kako kru\u017ee visoko iznad \u0161ume.<\/p>\n

Blok u kome sam bele\u017eila imena sa li\u010dnih karti, fotografija i umrljanih papiri\u0107a popunila sam za par dana. I drugi, pa i tre\u0107i. Provodili smo sate, sve do zalaska sunca, u brdima i poljima oko Srebrenice te nedelje. Stara topografska mapa ovog dela Bosne na koju sam naletela na buvljoj pijaci u Br\u010dkom pokazala se korisnijom i ta\u010dnijom od mnogo savremenijih. Poku\u0161avala sam ta\u010dkama da obele\u017eim mesta do kojih smo uspevali da stignemo, kao da \u0107e mi sve te mehani\u010dke radnje odagnati slike mrtvih tela ili krvlju umazanog zida u Kravicama, kasnije dokazanog mesta egzekucije desetina Srebreni\u010dana.<\/p>\n

Po\u010dele su da sti\u017eu prve vesti o \u017ertvama. Jedino \u0161to je bilo jasno je da u Srebrenici nema vi\u0161e onih koji su tu \u017eiveli do jula 1995. godine. U septembru su vlasti Republike Srpske ponovo prestale da izdaju dozvole za odlazak u ove krajeve. Onda su po\u010deli mirovni pregovori u Dejtonu, \u010diji se ishod, plan za budu\u0107nost Bosne i Hercegovine, smatra za kraj troipogodi\u0161njeg rata koji je odneo vi\u0161e od sto hiljada \u017eivota dok je polovina predratnog stanovni\u0161tva, dva miliona ljudi, napustila domove.<\/p>\n

Zima, ona prava, bosanska, spre\u010dila nas je da odlazimo u Srebrenicu sve do prole\u0107a 1996. godine. Rat je bio zavr\u0161en, u Palama, ratnoj prestonici Republike, uspostavljala se vlast, predgra\u0111a Sarajeva nezvani\u010dno razmenjena za neke druge ustupke ostala su bez srpskih stanovnika. Razmere zlo\u010dina u Srebrenici su postajale sve o\u010diglednije. Sada je ve\u0107 bilo vi\u0161e novinarskih ekipa, podstaknutih svedo\u010denjima pre\u017eivelih i izve\u0161tajima humanitarnih organizacija, pa i obave\u0161tajnih slu\u017ebi.<\/p>\n

Odlazili smo u brda oko grada, sada ve\u0107 zabele\u017eena na mapama. Tragova je bilo sve manje, zima i divlje \u017eivotinje su u\u010dinili svoje. Ekipa stranih patologa pregledavala je lokacije ozna\u010dene kao mogu\u0107e masovne grobnice. Kravice su bile puste, korov je obrastao bazu Ujedinjenih nacija u Poto\u010darima. Srpske izbeglice iz drugih delova Bosne, sme\u0161tene u Srebrenicu, na sve na\u010dine su poku\u0161avale da odu iz grada i okolnih sela. “Ne \u017eivi mi se ovde”, rekla mi je jedna \u017eena.<\/p>\n

Svakog jutra smo dolazili u mali restoran par kilometara od Srebrenice. Ponekad bih razmenila nekoliko re\u010di sa Du\u0161anom i njegovim ro\u0111akom koji su radili za patologe. Nisam im bila preterano simpati\u010dna, stalno ne\u0161to pitam, rekli su mi. Ameri\u010dki patolog koji je vodio operaciju pretra\u017eivanja jo\u0161 uvek zvani\u010dno nepotvr\u0111enih masovnih grobnica bio im je zanimljivija tema: svi pri\u010daju da na teren vodi i svoje ljubimce, neke zmije otrovnice, i voli ih vi\u0161e nego sebe. Pri\u010dalo se o Dejtonu, o novcu za obnovu koje \u0107e zavr\u0161iti u d\u017eepovima “onih na vlasti”, skoro pa uobi\u010dajena pri\u010da uz jutarnju kafu bilo gde u Bosni.<\/p>\n

Tog dana sam do\u0161la sama na kafu, bez “stranaca”. Du\u0161an se spremao da krene na posao, ustao je od stola i tutnuo mi novine u ruke.<\/p>\n

“Terali su me da ih zakopavam, sad mi pla\u0107aju da ih otkopavam”, rekao mi je. I ni re\u010d vi\u0161e.<\/p>\n

U jesen 1996. godine, posle nedelja provedenih u Bosni, dobila sam posao u Beogradu. U Srebrenicu nisam vi\u0161e odlazila, sve re\u0111e i u Bosnu. Koliko god se trudila, slike sa onih polja i dalje su bile tu, nemogu\u0107e ih je bilo potisnuti, pa sam, lai\u010dki, verovala da \u0107e nestati ako ih ne podsti\u010dem odlascima u Bosnu. Sada se ve\u0107 govorilo o vi\u0161e od osam hiljada ubijenih mu\u0161karaca i de\u010daka iz Srebrenice tokom tih nekoliko dana jula. Osnovan je Ha\u0161ki tribunal, a Mladi\u0107 i Karad\u017ei\u0107 su optu\u017eeni za ratne zlo\u010dine , izme\u0111u ostalog i za genocid u Srebrenici i troipogodi\u0161nju opsadu Sarajeva.<\/p>\n

Nisam ni pri\u010dala mnogo o danima provedenim u Bosni, a ni pisala, nije bilo gde, sve do pada Slobodana Milo\u0161evi\u0107a u oktobru 2000. Balkan su tresli drugi doga\u0111aji, sukobi i nasilja, a ja sam sve \u010de\u0161\u0107e zaglavljivala agencijsku stolicu, kucaju\u0107i na sve modernijim tastaturama. Odlasci na teren su sada bili poput nau\u010dnofantasti\u010dnih filmova u odnosu na po\u010detak devedesetih, pa \u010dak i sa prvim mobilnim telefonom, nekom simens ciglom koja je radila tamo gde i ajfoni verovatno ne bi mogli.<\/p>\n

Me\u0111unarodni krivi\u010dni tribunal za biv\u0161u Jugoslaviju u Hagu<\/p>\n

Onda su me poslali u Hag. Su\u0111enje Slobodanu Milo\u0161evi\u0107u, po\u010delo u februaru 2002, u\u0161lo je u drugu godinu i novinarske veli\u010dine \u017eeljne slave iz moje tada\u0161nje firme vi\u0161e nisu imale nimalo volje da se bak\u0107u prou\u010davanjem mapa na kojima je obele\u017een i najmanji zaselak u nekom neprohodnom delu Bosne. Jo\u0161 manje ih je interesovala tehni\u010dki potkovana pri\u010da poznavalaca oru\u017eja ili stru\u010dnjaka za me\u0111unarodno pravo. Eto meni prilike da provodim sate gledaju\u0107i Milo\u0161evi\u0107a koji ne\u0161to, kao, zapisuje dok povremeno baca pogled u publiku sa druge strane stakla. Iako ne mo\u017ee da ih vidi, nije propu\u0161tao priliku da se povremeno osmehne ili onako naizgled studiozno gleda u jednu ta\u010dku.<\/p>\n

Sem studenata me\u0111unarodnog prava, novinara koji moraju da se vrate u praistoriju hvataju\u0107i bele\u0161ke u blok\u010detu i ponekog posetioca, mala galerija uz sudnicu nije bila popunjena kao u prvim danima procesa.<\/p>\n

Do te srede.<\/p>\n

Krenula sam da sednem na uobi\u010dajeno mesto, ali je stolica uz staklo bila zauzeta. \u017dena u sivom mantilu, kose sakrivene crnom maramom, \u010dvrsto je u ruci stiskala kovertu sa zgu\u017evanim fotografijama. Pored nje, sme\u0111okosi de\u010dak, tek na pragu tinejd\u017eerskih godina, nije odvajao pogled od sudnice, jo\u0161 uvek prazne. Ne znam ni danas za\u0161to, ali ne\u0161to mi nije dalo da im pri\u0111em. Drugi deo galerije su zauzeli studenti iz neke evropske zemlje, opremljeni mini pravnim priru\u010dnicima sa definicijama onoga \u0161to \u0107e upravo slu\u0161ati. Sela sam pored njih, ra\u010dunaju\u0107i da \u0107u mo\u017eda nau\u010diti neki novi pravni termin.<\/p>\n

Stra\u017eari su uveli Milo\u0161evi\u0107a u sudnicu, stigli su i tu\u017eioci, branioci i zapisni\u010dari. Tog dana je neki britanski profesor obja\u0161njavao nekakve geostrate\u0161ki va\u017ene rute, monotonim u\u010denja\u010dkim glasom, da su \u010dak i prevodioci pre\u0161li na autopilot. Studenti su, \u010dinilo mi se, po\u010deli da igraju papirnu verziju podmornica, a Milo\u0161evi\u0107 je lice zabio u svoje bele\u0161ke.<\/p>\n

Samo je de\u010dak u crnoj, pa\u017eljivo ispeglanoj ko\u0161ulji netremice gledao kroz staklo, pravo u njega. Istori\u010dar je pomenuo isto ono brdo iznad Kravica na kom sam provela nedelje. \u017dena se trgla, zadrhtala i zajecala. De\u010dak nije odvajao pogled od Milo\u0161evi\u0107a. On nije ni podigao glavu, minutima, mo\u017eda i satima.<\/p>\n

De\u010dak je uhvatio majku pod ruku i tihim glasom rekao: “Idemo, majko. On ne zaslu\u017euje da vidi na\u0161u patnju.”<\/p>\n

Ponovo mi ne\u0161to nije dalo da im pri\u0111em. De\u010dak i majka su iza\u0161li iz Ha\u0161kog tribunala ne okrenuv\u0161i se. Vratila sam se na su\u0111enje Milo\u0161evi\u0107u, pa posle Krsti\u0107u, Tolimiru, pratila procese Karad\u017ei\u0107u i Mladi\u0107u. Znam da je i njih neko njih netremice posmatrao satima. I nadam se da im se svakodnevno pokazuje ova internet strana.<\/p>\n

www.vice.com<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ba\u010dena dokumenta, fotografije \u010dvrsto stisnute u jo\u0161 uvek zgr\u010denoj ruci. Drhtavim rukopisom ispisana imena, o\u010digledno na brzinu. Nekoliko brojanica, istrulelo vo\u0107e ili povr\u0107e, vi\u0161e nije moglo da se razazna koje<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-184868","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/184868","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=184868"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/184868\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=184868"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=184868"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=184868"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}