{"id":165111,"date":"2014-11-27T08:07:30","date_gmt":"2014-11-27T07:07:30","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=165111"},"modified":"2014-11-28T08:45:08","modified_gmt":"2014-11-28T07:45:08","slug":"sarajevski-atentat-srbija-i-duh-1914","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2014\/11\/27\/sarajevski-atentat-srbija-i-duh-1914\/","title":{"rendered":"Sarajevski atentat, Srbija i duh 1914."},"content":{"rendered":"

Autor: Holm Sundhaussen<\/strong><\/em><\/p>\n

\"\"<\/a>U obimnim istorijskim istra\u017eivanjima o Julskoj krizi iz 1914. i uzrocima Prvog svetskog rata, sarajevski atentatori i kraljevina Srbija igraju tek marginalnu ulogu, ako se uop\u0161te i spominju. Reprezentativni primer tog pogleda na istoriju je knjiga Fritza Fischera \u201ePosezanje za svetskom mo\u0107i\u201c iz 1961, koja je u Nema\u010dkoj izazvala \u010duvenu Fischerovu kontroverzu.[1] Na 700 strana ove knjige uop\u0161te se ne spominje ime atentatora Gavrila Principa; ono nije vredno \u010dak ni fusnote, a ime premijera srpske vlade Nikole Pa\u0161i\u0107a navodi se samo jednom, onako uzgred. Sli\u010dan stav imaju i pripadnici Fischerove \u0161kole. Za\u0161to su olako pre\u0161li preko atentata i ignorisali ulogu Srbije? Zato \u0161to su bili uvereni da bi i bez atentata, pre ili kasnije (i neizbe\u017eno!) do\u0161lo do velikog rata. Atentat im nije bio potreban kako bi objasnili uzroke rata. A budu\u0107i da atentat nije igrao nikakvu ulogu u tome, onda nije bilo va\u017eno ni to da li je zvani\u010dna Srbija bila ume\u0161ana u pripremanje ovog (ne)doga\u0111aja, da li je bila upoznata sa planovima za atentat i da li je morala\/mogla da spre\u010di atentat.<\/p>\n

U poslednjih nekoliko godina (ne samo sa knjigom Christophera Clarka)[2] ovaj determinizam \u2013 moralo je da bude tako kako je bilo \u2013 doveden je u pitanje, a s njim i o\u0161tra podela izme\u0111u povoda i razloga. U op\u0161tem prikazu Prvog svetskog rata iz 2003. Michaela Salewskija, Principovo ime dodu\u0161e nedostaje u registru, ali se zato pojavljuje na jednom mestu u tekstu, u slede\u0107em komentaru:<\/p>\n

\u201eDvadeset osmi jun 2014. je verovatno najsudbonosniji dan 20. veka, bez obzira na sve ve\u0107 utvr\u0111ene strukturne neizbe\u017enosti i uzro\u010dnosti \u2013 dakle \u2019prakatastrofa\u2019. \u010cesto se tvrdi: da nije bilo ubistva austrijskog prestolonaslednika, neki drugi doga\u0111aj bi izazvao rat, a i procena \u2019zrelosti za rat\u2019 upu\u0107uje na isti zaklju\u010dak. Me\u0111utim, su\u0161tinsko pitanje glasi druga\u010dije: kako da znamo da li bi posle 27. juna uop\u0161te do\u0161lo do doga\u0111aja sli\u010dnog onome od 28. juna? Mi pretpostavljamo, \u017eongliramo verovatno\u0107ama i ignori\u0161emo stvarnost. Prosto ne mo\u017eemo da znamo \u0161ta bi se dogodilo da nije bilo ovog gnusnog dvostrukog ubistva.\u201c[3]<\/p>\n

Salewski optu\u017euje Gavrila Principa i Crnu ruku za deo odgovornosti za rat i milione \u017ertava. Mo\u017eemo da raspravljamo o oceni Salewskog, ali ne mo\u017eemo da raspravljamo o tome da li zaista znamo \u0161ta bi bilo kad bi bilo. Mo\u017eemo da navodimo indicije, upore\u0111ujemo verovatno\u0107e, ali \u201e\u0161ta bi bilo kad bi bilo\u201c pripada carstvu virtuelne istorije. Vredi razmisliti o tome \u0161ta se nije desilo a moglo se dogoditi, i ispitati alternative, ali treba biti svestan \u010dinjenice da u virtuelnoj istoriji ne postoji izvesnost.<\/p>\n

Nije sporno da je \u010din Gavrila Principa i njegovih istomi\u0161ljenika povod, a ne uzrok Prvog svetskog rata. Uzrok, ili skup uzroka, toliko se razilaze da se \u010dak postavlja pitanje da li je mogu\u0107e jasno razdvojiti povod i uzrok, kao \u0161to su to u\u010dinili Fritz Fischer i njegovi sledbenici. Isprva je atentat bio samo povod da \u201eratna strana\u201c u Be\u010du, u \u0161ovinisti\u010dkoj atmosferi odnese prevagu nad ostalima. To je bilo mogu\u0107e, jer je najistaknutiji protivnik eventualnog rata, nadvojvoda Franz Ferdinand, bio mrtav i zato \u0161to su neki koji su se do tada protivili ratu promenili mi\u0161ljenje. Atentat je prokr\u010dio put onima koji su ve\u0107 du\u017ee vreme \u017eeleli rat i \u010dekali priliku. Ubijeni prestolonaslednik je \u010desto i o\u0161tro govorio protiv vojne akcije (sa jednim izuzetkom krajem 1912). Ne zato \u0161to je bio pacifista; on je rat smatrao legitimnim sredstvom za sprovo\u0111enje politi\u010dkih ciljeva, a naro\u010dito ne zbog toga \u0161to je gajio simpatije prema Srbiji \u2013 ve\u0107 pre svega zato \u0161to je bio zabrinut za unutra\u0161nju stabilnost Habsbur\u0161ke monarhije, zbog \u010dega se zalagao za o\u010duvanje statusa kvo. Barem u doglednoj budu\u0107nosti.<\/p>\n

Austrougarska je jo\u0161 od nagodbe iz 1867. postala jako neobi\u010dna dr\u017eava, koja je podse\u0107ala na Jugoslaviju iz 80-ih godina 20. veka, ili na dana\u0161nju Bosnu. Bila je to dr\u017eava kojom se te\u0161ko vladalo. Prestolonaslednik je bio svestan tih problema i \u017eeleo je da izbegne rat, barem tada ili u bli\u017eoj budu\u0107nosti. Tek su njegova smrt i licemerna tuga i bes zbog njegove smrti zapalili iskru u \u201eburetu baruta\u201c. A kao \u0161to Franz Ferdinand nije bio pacifista, tako ni vlade mnogih drugih zemalja nisu sledile pacifisti\u010dki kurs. Da li je vlada u Beogradu bila izuzetak? Da, ka\u017ee Mile Bjelajac u svom eseju objavljenom 2014:<\/p>\n

\u201eSrbija i Crna Gora su posle Balkanskih ratova bile materijalno iscrpljene zemlje sa desetkovanim stanovni\u0161tvom. Bio im je potreban vi\u0161egodi\u0161nji period mira\u2026 Zato su srpska vlada i srpska vladaju\u0107a dinastija \u010dinili sve kako bi ostali u \u0161to boljim odnosima sa Austrougarskom. Premijer Nikola Pa\u0161i\u0107 je \u017eeleo da smiri situaciju izraziv\u0161i u svom ekspozeu iz oktobra 1913. \u017eelju za mirom\u2026 Treba podsetiti da je zvani\u010dna Srbija krajem 1912\u2026 izjavila da \u017eeli da \u017eivi u miru i prijateljstvu s Austrijom.\u201c[4]<\/p>\n

Dodu\u0161e, i vlade drugih zemalja su u svojim slu\u017ebenim izjavama tvrdile da \u017eele mir. \u0160ta to dokazuje? Bila je to samo jedna strana medalje. Druga strana je bila to da su \u0161irom Evrope uticajni politi\u010dari i vojni zapovednici bili uvereni da se nacionalni ciljevi mogu ostvariti i ratom i da je rat legitimno sredstvo ostvarivanja tih ciljeva. Niko od odgovornih nije mogao ni da pretpostavi kako \u0107e izgledati eventualni svetski rat. Razlike me\u0111u stavovima vlada su se ogledale jedino u proceni kada je \u201epravi trenutak\u201c za po\u010detak tog rata. U toj ta\u010dki su se razilazili stavovi politi\u010dara i vojnih lica u Be\u010du (i u Berlinu) na jednoj strani, i vlade u Beogradu na drugoj. Dok su u Be\u010du i Berlinu smatrali da vreme ne radi za centralne sile i da ne bi smelo dugo da se \u010deka, Srbiji 1914. (posle balkanskih ratova i velikih materijalnih i gubitaka u stanovni\u0161tvu) rat nije odgovarao. Zvani\u010dna Srbija u tom trenutku nije \u017eelela rat. To mo\u017eemo prili\u010dno ubedljivo da tvrdimo. Me\u0111utim, da je Srbija na du\u017ei rok nameravala da \u017eivi u \u201eprijateljstvu\u201c sa Austrijom, to verovatno ni Bjelajac ne bi rekao.<\/p>\n

Po\u010detkom januara 2014. srpski mediji su detaljno izve\u0161tavali o prona\u0111enom pismu, koje je guverner Bosne i Hercegovne Oskar Potiorek 13 meseci pre atentata napisao austrougarskom ministru finansija Bili\u0144skom. U njemu Potiorek obja\u0161njava da se Austrougarska \u201cza samo nekoliko godina mora spremiti za neizbe\u017eni\u2026 rat (protiv Srbije)\u201d. To je bilo 13 meseci pre doga\u0111aja u Sarajevu (odnosno neposredno po zavr\u0161etku Drugog balkanskog rata, u kome je Srbija gotovo udvostru\u010dila svoju teritoriju). Srpski mediji i ve\u0107ina politi\u010dara, ali i neki srpski istori\u010dari \u2013 o Emiru Kusturici da ne govorimo \u2013 zaklju\u010dili su da se sada predistorija Prvog svetskog rata mora napisati iznova, jer se pojavio dokaz da je rat bio planiran pre atentata, tako da atentat postaje neva\u017ean.[5] To \u0161to je re\u010d o kopiji pisma \u010diji original jo\u0161 nije prona\u0111en nije problem, jer je pismo sigurno verodostojno, \u0161to je potkrepljeno mnogim drugim izvorima.<\/p>\n

Na zajedni\u010dkoj sednici saveta ministara 7. jula 1914, ministar finansija Bili\u0144ski, koji je zamenio Potioreka na mestu guvernera Bosne i Hercegovine, prime\u0107uje: \u201cGeneral Potiorek ve\u0107 dve godine (a ne tek 13 meseci!) smatra da moramo da odmerimo snage sa Srbijom kako bismo zadr\u017eali Bosnu i Hercegovinu\u201d.[6] Zapisnik je odavno dostupan; objavljen je jo\u0161 1966. U medijskoj kampanji u Srbiji neobi\u010dna je okolnost da se ne\u0161to ve\u0107 poznato prodaje kao senzacionalna novost. O\u010digledno je da srpski mediji nisu upoznati sa \u201cmejnstrimom\u201d istra\u017eivanja na Zapadu, na koja su veliki uticaj imale Fischerove teze.<\/p>\n

Klju\u010dna teza koju zagovaraju srpski istori\u010dari o po\u010detku rata je nesumnjivo ta\u010dna. Ta\u010dno je da su vode\u0107i politi\u010dari i vojna lica Austrougarske monarhije dugo pre atentata zagovarali \u201epreventivni rat\u201c protiv Srbije. Ta\u010dno je da nikada nije dokazana direktna odgovornost ili saizvr\u0161ila\u0161tvo vlade Nikole Pa\u0161i\u0107a za atentat u Sarajevu. I ta\u010dno je da je navodni \u201eodbrambeni\u201c austrougarski rat bio u stvari agresija, kojom je \u201eratna strana\u201c u Be\u010du poku\u0161ala da nadomesti unutra\u0161nje slabosti monarhije nadaju\u0107i se da \u0107e tako o\u010duvati status velike sile. Svi argumenti su, kao \u0161to sam rekao, ta\u010dni (ta\u010dni u najpozitivnijem mogu\u0107em smislu), to jest \u201e\u010dinjenicama\u201c se nema \u0161ta prigovoriti, naro\u010dito na njihovom izboru i tuma\u010denju. Posle svega \u0161to danas znamo (ili barem verujemo da znamo), malo je verovatno da su Pa\u0161i\u0107 i njegova vlada bili ume\u0161ani u pripreme atentata. Ostaje nejasno da li su imali konkretne(!) informacije o tome. Izjave politi\u010dara su protivre\u010dene. Ako je vlada imala konkretne informacije i ako nije \u017eelela rat u tom trenutku, onda sledi zaklju\u010dak da je izgubila kontrolu nad tajnom organizacijom Crna ruka, vojnom tajnom slu\u017ebom i delovima vojnog rukovodstva (\u0161to je tako\u0111e poznato).<\/p>\n

U (naizgled beskrajnoj) raspravi o povodu i uzroku Velikog rata suprotstavljene su dve teze: jedna koja se odnosi na aktere, i druga koja je povezana sa sistemom vrednosti toga vremena. Prva spada u oblast \u201eklasi\u010dne\u201c diplomatske istorije. U njenom sredi\u0161tu su Julska kriza iz 1914. i pitanje \u0161ta su politi\u010dari, vojska i diplomati uradili, to jest \u0161ta je ko kada kome rekao i \u0161ta je ko odlu\u010dio. Druga teza se odnosi na su\u0161tinsku i ukorenjenu predstavu o pravu i pravdi, o \u201elegitimnim\u201c i \u201enelegitimnim\u201c ciljevima. Ove teze su me\u0111usobno povezane, ali sa bitno druga\u010dijim te\u017ei\u0161tima.<\/p>\n

Druga teza se bavi smislom i \u201elegitimno\u0161\u0107u\u201c politi\u010dkog i vojnog delovanja. Tada i danas. Prema njoj postoje dr\u017eave koje su se borile za \u201epravedne\u201c i one koje su se borile za \u201enepravedne\u201c ciljeve, to jest postoje \u201edobre\u201c i \u201ezle\u201c dr\u017eave. \u201eKlju\u010dni pojmovi\u201c koje iznosi srpska strana u ovom kontekstu glase: \u201edemokratska Srbija\u201c i \u201etamnica naroda\u201c Austrougarska; moderno pravo naroda na samoopredeljenje protiv kolonijalizma\/imperijalizma velike sile; \u201epacifisti\u201c protiv \u201ehu\u0161ka\u010da\u201c; \u201edugogodi\u0161nja\u201c pretnja Srbiji od strane Austrougarske; neravnopravna borba izme\u0111u Davida i Golijata uz ogromne \u017ertve, koja je Srbiji i habsbur\u0161kim ju\u017enim Slovenima donela slobodu u Prvom svetskom ratu.<\/p>\n

U raspravi o Prvom svetskom ratu se \u010desto me\u0161aju moral i odgovornost dr\u017eava\/vlada. Smatram da je neophodno i smisleno praviti razliku izme\u0111u morala i odgovornosti. \u0160to se ti\u010de morala (a time i davanja smisla i legitimnosti doga\u0111ajima), Srbija zbog pozivanja na pravo na samoopredeljenje na svojoj strani ima moderne, progresivne argumente, dok Austrougarska iz ove perspektive izgleda kao relikt pro\u0161losti. Ali, postoji jedno ali. Srpski nacionalni intelektualci, politi\u010dari i nau\u010dnici \u010desto veoma razli\u010dito shvataju princip samoopredeljenja, i od slu\u010daja do slu\u010daja ga povezuju sa drugim principima (\u201eistorijskim pravom\u201c ili strate\u0161kim i ekonomskim argumentima).<\/p>\n

Balkanski ratovi 1912\/13. ozna\u010davaju veliku prekretnicu u istoriji Srbije. Osvajanje vardarske Makedonije i Kosova i te\u017enja da se iza\u0111e na Jadransko more preko severne Albanije, nisu se mogli opravdati pravom naroda na samoopredeljenje. Sli\u010dno va\u017ei i za Bosnu i Hercegovinu, koja se prikazivala kao \u201esrpska zemlja\u201c. Ali sa kojim opravdanjem? Dok se u slu\u010daju Kosova moglo pozivati na \u201eistorijsko pravo\u201c, to u slu\u010daju Bosne i Hercegovine nije bilo mogu\u0107e. Istorijski se ne mo\u017ee (a ni tada se nije moglo) tvrditi da su Bosna i Hercegovina \u201esrpske zemlje\u201c. U ovom slu\u010daju se argumenti oslanjaju na jezi\u010dke i etnografske nalaze ili, konkretnije re\u010deno, na definicije. Definicije same po sebi nikada nisu ta\u010dne ili pogre\u0161ne, prikladne ili neprikladne, verodostojne ili protivre\u010dne. Najva\u017enije je da nikada nisu ta\u010dne ili pogre\u0161ne. Kada je reformator srpskog jezika Vuk Karad\u017ei\u0107 sredinom 19. veka sve koji govore \u0161tokavskim nare\u010djem (a time i veliku ve\u0107inu stanovni\u0161tva Bosne i Hercegovine) ozna\u010dio \u201eSrbima\u201c \u2013 time je utvrdio jednu definiciju. Ako je prihvatimo, Bosna i Hercegovina (barem na osnovu jezika) jeste \u201esrpska zemlja\u201c, \u010dije stanovni\u0161tvo onda ima pravo na samoopredeljenje. Ali isto tako sve koji govore \u0161tokavskim nare\u010djem mo\u017eemo definisati kao \u201eHrvate\u201c (za tako ne\u0161to ne morate biti Ante Star\u010devi\u0107) ili \u2013 za\u0161to da ne \u2013 \u201eHercegovce\u201c ili \u201eBo\u0161njake\u201c. U poslednjem slu\u010daju Srbija bi bila \u201ebo\u0161nja\u010dka zemlja\u201c.<\/p>\n

Naravno, to je besmislica. Ali prema rezultatima popisa stanovni\u0161tva iz 1910. ne mo\u017ee se izvu\u0107i zaklju\u010dak da su Bosna i Hercegovina bile \u201esrpske zemlje\u201c. Oni koji su se izjasnili kao pravoslavci (i koji su se smatrali Srbima) \u010dinili su 43 odsto stanovni\u0161tva, ali i kao relativno najve\u0107a grupa (ostali su se izjasnili kao muslimani ili katolici) nisu imali ni ubedljivu, a kamoli apsolutnu ve\u0107inu. Me\u0111utim, ako muslimane smatrate \u201cu stvari\u201c Srbima, \u010diji su preci izdali svoju \u201epravu\u201c veru (pri \u010demu vera nije li\u010dni ve\u0107 izbor zajednice), onda dobijate tro\u010detvrtinsku srpsku ve\u0107inu. Ne\u0107u se upu\u0161tati u ovo pitanje, ve\u0107 \u0107u se samo ograni\u010diti na zaklju\u010dak da je u slu\u010daju vardarske Makedonije, Kosova i Bosne i Hercegovine (na izlazak Srbije na Jadransko more preko severne Albanije ne treba tro\u0161iti re\u010di) \u2013 opravdanje za srpske teritorijalne pretenzije bilo isto toliko arbitrarno koliko i opravdanje svih drugih dr\u017eava u sli\u010dnim situacijama. Naravno, u Beogradu nisu sanjali o \u201esvetskoj mo\u0107i\u201c kao u Vilhelmovom Berlinu, ali je i u Beogradu svakako postojala te\u017enja ka statusu regionalne sile. To zna\u010di da su izme\u0111u velikih sila i manjih dr\u017eava postojale odre\u0111ene, ali ne i su\u0161tinske razlike, tako da moralni argument gubi na te\u017eini.<\/p>\n

Gotovo svuda u Evropi je sopstvenoj dr\u017eavi pripisivana bo\u017eanska priroda, a ispunjenje nacionalnih ciljeva, bez obzira na njihov sadr\u017eaj, smatralo se \u201esvetom\u201c du\u017eno\u0161\u0107u. Tako je mislio i devetnaestogodi\u0161nji Gavrilo Princip. Atentat koji je izveo bio je izraz ovog eufori\u010dno-nacionalnog raspolo\u017eenja. Iako su on i njegovi prijatelji iz mre\u017ee Mlada Bosna \u010ditali i anarhisti\u010dku i socijalisti\u010dku literaturu, i zalagali se za prevazila\u017eenje konfesionalnih razlika (smatraju\u0107i religiju privatnom odlukom svakog pojedinca) \u2013 svima njima je najva\u017enije bilo ostvarivanje nacionalnih ciljeva.<\/p>\n

\u201ePre socijalne revolucije moramo ukloniti nejednakosti me\u0111u narodima\u201c, obja\u0161njavao je Princip psihijatru Martinu Pappenheimu[7] tokom izdr\u017eavanja kazne u tvr\u0111avi Terezijen\u0161tat, \u201ci uvereni smo da se me\u0111u narodima moraju stvoriti takve veze koje uklanjaju me\u0111usobne razlike; ali se mi nacionalisti, iako smo \u010ditali anarhisti\u010dke i socijalisti\u010dke spise, nismo previ\u0161e posvetili ovom pitanju(!), jer smo smatrali da svako od nas ima jednu drugu, nacionalnu du\u017enost\u201d.[8]<\/p>\n

Nacionalno pitanje je odnelo prevagu nad svim drugim pitanjima, \u0161to je potpuno odgovaralo \u201cduhu vremena\u201d tada\u0161nje Evrope. Nacionalizam nije poznavao teritorijalne granice. Bio je to transnacionalni i transteritorijalni fenomen koji je zapalio \u010ditavu Evropu.<\/p>\n

\u010cak je i moralno uzdizanje atentata kao \u201ctiranoubistva\u201d (oslanjanjem na anti\u010dku i novovekovnu filozofiju) prili\u010dno upitno. Franz Ferdinand je mo\u017eda bio privatno autoritaran i odbojan, ali nije bio tiranin. A ne mo\u017eemo da znamo da li bi to postao. Isto tako on nije pripadao \u201cratnoj strani\u201d, kako tvrde savremeni srpski mediji, ve\u0107 njenim protivnicima. Me\u0111utim, Princip i njegovi prijatelji to nisu znali. Oni su poverovali u propagandu. Ovu zabludu dvoje ljudi je platilo svojim \u017eivotima. Franz Ferdinand nije bio Dionizije I od Sirakuze,[9] ni Cezar, a kamoli Hitler.<\/p>\n

U su\u0161tini, re\u010d je o tome da li svrha opravdava sredstvo? Cilj atentata je bio oslobo\u0111enje od austrougarske vlasti i ujedinjenje ju\u017enih Slovena u zajedni\u010dku dr\u017eavu. Oba cilja su postignuta. Stvarnost u prvoj jugoslovenskoj dr\u017eavi Gavrilo nije do\u017eiveo. On nije do\u017eiveo sudar svog mladala\u010dkog entuzijazma i slobodarske retorike, ili svoje naivnosti i megalomanije, sa stvarno\u0161\u0107u. Nije do\u017eiveo da vidi kako se cilj pretvara u svoju suprotnost. Hrvati, bosanski muslimani i mnogi biv\u0161i habsbur\u0161ki Srbi, \u201coslobo\u0111enje\u201d su zami\u0161ljali potpuno druga\u010dije. A budu\u0107i da nova (jugoslovenska) vi\u0161enacionalna dr\u017eava, koja je po mnogo \u010demu podse\u0107ala na habsbur\u0161ku, nije odgovarala Principovim zamislima, postavlja se pitanje da li bi onda usledio novi atentat? Mo\u017eda na vode\u0107eg hrvatskog opozicionog politi\u010dara (setimo se ubistva u skup\u0161tini 1928), ili na kralja Aleksandra koji je ubijen 1934. dospev\u0161i tako na dugu listu \u017ertava politi\u010dkih atentata? Postoje li \u201cdobri\u201d i \u201clo\u0161i\u201d atentati? Ko o tome odlu\u010duje? Cilj je uvek pri ruci. Tada kao i danas.<\/p>\n

Okrenimo se sada odgovornosti. Polazim od teze da velike dr\u017eave snose ve\u0107u odgovornost od manjih, jer su odluke prvih zna\u010dajnije od odluka potonjih. Time manje dr\u017eave ne osloba\u0111am odgovornosti, jer je poznato da naizgled bezna\u010dajni povodi i uzroci mogu da imaju razorne posledice, ali tek kada se ume\u0161aju velike dr\u017eave. Zato smatram da Austrougarska i Nema\u010dka (ali i Rusija, Francuska i Velika Britanija) snose daleko ve\u0107u odgovornost od Srbije za doga\u0111aje tokom Julske krize 1914. Da Vilhelmova Nema\u010dka nije podr\u017eala Austrougarsku, a Rusija Srbiju i Francuska Rusiju, verovatno ne bi bilo Prvog svetskog rata. Ali time se vra\u0107amo u virtuelnu istoriju. Odgovornost je uvek vezana za odre\u0111eni slu\u010daj, dok ga moral nadilazi, to jest ne mo\u017eemo ga menjati od slu\u010daja do slu\u010daja. \u201cDobrih\u201d i \u201cnedu\u017enih\u201d dr\u017eava i nacija ima jednako malo koliko i \u201czlih\u201d i \u201ckrivih\u201d. Postoje samo donosioci odluka koji odgovorno ili neodgovorno deluju \u0161to, zavisno od resursa kojima raspola\u017eu, vodi manje ili vi\u0161e pogubnim doga\u0111ajima.<\/p>\n

Dolazim do zaklju\u010dka: postavlja se pitanje da li sto godina kasnije \u201cduh 1914\u201d i dalje mo\u017ee i treba da bude uzor, model za oblikovanje stvarnosti i budu\u0107nosti: obo\u017eavanje dr\u017eave i nacije i prihvatanje rata ili atentata kao sredstva za ostvarivanje \u201cnacionalnih ciljeva\u201d. \u201cVeliki\u201d, \u201cspektakularni\u201d \u010din, o kome je Gavrilo Princip sanjao i koji je na kraju izveo i zbog koga ga mnogi Srbi (ali ne i \u201coslobo\u0111eni\u201d Hrvati i muslimani) do\u017eivljavaju kao heroja, dakle taj \u201cveliki\u201d \u010din izaziva podozrenje ve\u0107ine gra\u0111ana Evrope. Promenio se i pogled na \u201cEvropu\u201d. Milioni mrtvih u Prvom svetskom ratu ne smatraju se vi\u0161e samo \u201cnacionalnim \u017ertvama\u201d i \u201cpalima za otad\u017ebinu\u201d (prema krilatici \u0161to vi\u0161e to bolje), ve\u0107 sve vi\u0161e kao ljudi koji su ginuli za izuzetno sumnjive \u201cideale\u201d. O sarajevskom atentatu i uzrocima Prvog svetskog rata ne mo\u017eemo govoriti, a da se ne osvrnemo na militarizaciju velikih delova dru\u0161tva i njegovog nacionalisti\u010dko-ideolo\u0161kog naoru\u017eavanja.<\/p>\n

U tom pogledu Srbija nije izuzetak. Kada pro\u010ditamo statut javnog udru\u017eenja Narodna odbrana, statut tajne organizacije Crna ruka, dela antropo-geografa Jovana Cviji\u0107a ili srpske ud\u017ebenike geografije i istorije iz tog perioda, sti\u010demo utisak o pravim razmerama srpskog militantnog nacionalizma. To je tako\u0111e \u201c\u010dinjenica\u201d koja se potpuno ignori\u0161e u dosada\u0161njoj srpskoj istoriografiji. Na\u010din na koji se se\u0107amo atentata i po\u010detka rata 1914-1918. manje govori o samim doga\u0111ajima, a daleko vi\u0161e o kulturi se\u0107anja i sa njom povezanim sistemom vrednosti.<\/p>\n

Vratimo se jo\u0161 jednom na Fritza Fischera. Zna\u010daj njegove veli\u010danstvene knjige je pre svega u tome \u0161to se on kriti\u010dki bavio sopstvenom, nema\u010dkom pro\u0161lo\u0161\u0107u. Mo\u017eda je to jednostrano stanovi\u0161te, zbog koga je knjiga nai\u0161la na velike otpore, ali je ono bilo neophodno, neizbe\u017eno i zastupano u pravom trenutku. Gde je srpski Fritz Fischer?<\/p>\n

Predavanje odr\u017eano 4. jula 2014. na konferenciji u Berlinu.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a><\/p>\n

TEMA \u2013 PRVI SVETSKI RAT
\n\u2014\u2014\u2014\u2013<\/address>\n
Griff nach der Weltmacht: Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914-1918. D\u00fcsseldorf 1961. Srpski prevod: Fric Fi\u0161er, Posezanje za svetskom mo\u0107i. Politika ratnih ciljeva carske Nema\u010dke 1914-1918. Beograd 2014. \u2191<\/address>\n
Christopher Clark, The Sleepwalkers. How Europe Went to War in 1914. London 2012. Srpski prevod: Kristofer Klark, Mese\u010dari: kako je Evropa krenula u rat 1914. Smederevo 2014. \u2191<\/address>\n
Michael Salewski, Der Erste Weltkrieg. Darmstadt 2003, str. 84 f. \u2191<\/address>\n
Mile Bjelajac, Serbien im Ersten Weltkrieg, u: Gordana Ili\u0107 Markovi\u0107 (ur.): Veliki rat \u2013 Der gro\u00dfe Krieg. Der Erste Weltkrieg im Spiegel der serbischen Literatur und Presse. Wien 2014, str. 47-70; citat na str. 48. \u2191<\/address>\n
Vest TANJUG-a od 5.1.2014. preneli su brojni srpski mediji: Pismo koje otkriva ko je \u017eeleo Prvi svetski rat, B92 od 5.1.2014; Branko Pejovi\u0107, Po\u0107orekova najava rata godinu pre Sarajevskog atentata, Politika online od 6.1.2014; Bojan Bilbija, Nemci odbijaju odgovornost za rat, Politika online od 9.1.2014. Itd. \u2191<\/address>\n
Mikl\u00f3s Komj\u00e1thy (ur.), Protokolle des Gemeinsamen Ministerrates der \u00d6sterreichisch-Ungarischen Monarchie (1914-1918). Budapest 1966, str. 145. \u2191<\/address>\n
Martin Pappenheim, Gavrilo Princips Bekenntnisse. Ein geschichtlicher Beitrag zur Vorgeschichte des Attentats von Sarajevo. Wien 1926; citirano prema Gregor Mayer, Verschw\u00f6rung in Sarajevo. Triumph und Tod des Attent\u00e4ters Gavrilo Princip. St. P\u00f6lten, Salzburg, Wien 2014, str. 35. \u2191<\/address>\n
Ibid., str. 36. \u2191<\/address>\n
Dionizije I od Sirakuze bio je vladar Sirakuze, dana\u0161nje Sicilije. Smatra se najgorim primerom despota \u2013 okrutan, sumnji\u010dav i osvetoljubiv. \u2191<\/address>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Klju\u010dna teza koju zagovaraju srpski istori\u010dari o po\u010detku rata je nesumnjivo ta\u010dna<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-165111","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/165111","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=165111"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/165111\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=165111"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=165111"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=165111"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}