{"id":155578,"date":"2014-08-21T08:44:37","date_gmt":"2014-08-21T06:44:37","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=155578"},"modified":"2014-08-21T08:44:37","modified_gmt":"2014-08-21T06:44:37","slug":"kako-se-secati-jamesa-foleya","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2014\/08\/21\/kako-se-secati-jamesa-foleya\/","title":{"rendered":"Kako se se\u0107ati Jamesa Foleya?"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Archie Bland<\/strong><\/p>\n

Nikada nisam bio ratni reporter: nisam hrabar i nemam dovoljno tolerancije na nelagodnost. Me\u0111utim, proveo sam nekoliko godina rade\u0107i u uredni\u0161tvu spoljne politike ovog lista i znam dovoljno o njima da mogu da ka\u017eem da su mnogo komplikovani: \u0161armantni, svojeglavi, neposlu\u0161ni i nepredvidivi, slobodni da te zovu pre \u0161est ujutru (\u201cO, zar je toliko sati u Londonu?\u201d) kako bi ti prepri\u010dali neku crnohumornu anegdotu dok odjekuju minobaca\u010di u pozadini. Nisu ba\u0161 jednostavni ljudi. Ali su me\u0111u najve\u0107ima.<\/p>\n

Retko su samozadovoljni. Ne \u017eele da ka\u017eu svoju pri\u010du, \u017eele da ispri\u010daju pri\u010du nekog drugog. Prvo lice jednine je za kolumniste osu\u0111ene na redakciju koji nisu na\u0161li ni\u0161ta interesantno za pisanje.<\/p>\n

Jedan od na\u0161ih dopisnika je bio uhva\u0107en i pogo\u0111en u razmeni vatre; trebali su sati da ga izvu\u010demo i dopremimo do bolnice, a u jednom trenutku smo se pla\u0161ili i najgoreg. Sre\u0107om, strah je bio neosnovan, a on je insistirao da radi ve\u0107 slede\u0107i dan.<\/p>\n

Kada je njegova odlu\u010dnost u pisanju postala o\u010digledna, iz Londona su na njega vr\u0161eni odre\u0111eni laskavi pritisci da pi\u0161e o neverovatnim pri\u010dama iz vlastitog iskustva; to je i napravio, ali je pritom izazvao konsternaciju u redakciji koju je retko pose\u0107ivao, jer su mu \u010dlanci bili fokusirani na krizu usred koje se na\u0161ao.<\/p>\n

Kada je kona\u010dno zavr\u0161io tekst sa tim stra\u0161nim \u201cJa\u201d, oko 650 re\u010di, propratio ga je zaklju\u010dkom da je njegova povreda bila \u201czapravo, samo te\u0161ka povr\u0161inska rana\u201d. Ispunio je formu i vratio se onima koje je posmatrao. \u010clanak je bio briljantan.<\/p>\n

\"\"Nisam znao Jamesa Foleya, ali njegov posao u re\u010di, snimku i fotografiji jasno govori da je bio deo te dostojanstvene tradicije. Njegovo izve\u0161tavanje je bilo istrajno, a pisanje sve\u017ee i neposredno, nikada nije podleglo odre\u0111enoj vrsti sentimentalnosti koja mo\u017ee da prevlada kod drugih koji su svedoci takvih groznih de\u0161avanja.<\/p>\n

Na internet stranici Global Posta je video koji je snimio na vrhuncu bitke za Aleppo, Sirija, 28. avgusta 2012. godine. Materijal je sirov, nemontiran, samo niz drhtavih snimaka sa ulica i iz bolnice, koji neustra\u0161ivo pokazuje ljudsku cenu rata. Traje osam minuta u kojima Foley nije prozborio ni re\u010d, sem pitanja koje je uputio civilu koji je oplakivao nekoga\u201d \u201cKo je ubijen? Ko? Ko?\u201d<\/p>\n

Sada je ISIS \u2013 ili IS, ili kako god da je do trenutka dok ovo \u010ditate ta kolekcija psihopata i pirata odlu\u010dila da se zove \u2013 objavio snimak koji izgleda da pokazuje kako su Foleya ubili. Foley nije be\u017eao od toga da nam prenosi najstra\u0161nije detalje: na tom videu na Global Postu su snimci mrtve dece koje je te\u0161ko izbrisati iz se\u0107anja. Snimci koje je napravio nisu bili samo deo \u010dina, nego nepristrasni zapisnik o njemu.<\/p>\n

Snimak koji su napravile njegove ubice, na drugu stranu, jednak je napadu na strelca Leea Rigbya u Woolwich pro\u0161le godine gde je snimanje zapravo bio cilj. Martin Amis je skovao izraz \u201chororizam\u201d referi\u0161u\u0107i se na 11. septembar, ali \u010dini se da je on ipak prikladniji kada se primeni na manje ambiciozne zlo\u010dine, koje su po\u010dinili prvi ekstremisti ove univerzalno povezane ere: oni su u nekom smislu trivijalni kada se usporede sa mno\u0161tvom nasumi\u010dnog nasilja, svoju snagu pronalaze upravo u toj samoj trivijalnosti – u usmjerenoj bezumnosti \u010dina koji je istovremeno tako mali i tako sveobuhvatat, tako strate\u0161ki samopora\u017eavaju\u0107, a opet tako ostavlja bez odgovora.<\/p>\n

Vesti iz daleka ne mogu u su\u0161tini ovde da nas terori\u0161u, pa tako bez fotografija smrt Foleya u nekom smislu ne zna\u010di ni\u0161ta. Sa fotografijama to \u201cni\u0161ta\u201d poprima oblik, postaje zastra\u0161uju\u0107i ponor, kojem smo podrugljivo pozvani da prisustvujemo od nihilista koji su u stanju da uni\u0161te sve \u0161to je vredno samo kako bi mogli stajati na vrhu ru\u0161evina i proglasiti sebe kraljevima.<\/p>\n

U redu je, onda, odbiti da to gleda\u0161, ili da deli\u0161, taj groteskni kraj Foleyevog \u017eivota koji govori mnogo manje o njemu nego njegov \u017eivot. Me\u0111utim, zatekao sam se razmi\u0161ljaju\u0107i u utorak, da taj \u010desto ponavljani zaklju\u010dak nije dovoljan.<\/p>\n

Pre\u010desto se, kao posledica takve strahote povla\u010dimo u preispitivanja, opsesivno se bave\u0107i sopstvenim reakcijama na dru\u0161tvenim mre\u017eama, umesto da se bavimo samim zlo\u010dinom. Potpuno je razumljivo: ova ubistva prevazilaze na\u0161e razumevanje, poku\u0161aj da ih logi\u010dki shvatimo je izraz bespomo\u0107nosti, izumiranje nade.<\/p>\n

Na kraju, bilo da pogledamo snimak ili ne, ne pravi veliku razliku. Pomisao na njegovo postojanje nije mnogo manje mo\u0107na od samog gledanja: mo\u0107 hororizma ne dolazi iz posmatranja nego iz mu\u010dnog razgovora koji sledi. Bolje je da zagrobni \u017eivot tog u\u017easavaju\u0107eg snimka zapamtimo kao fusnotu. Ni\u0161ta od toga nema veze s nama.<\/p>\n

Umesto toga trebalo bi da pogledamo fotografije Foleya kako odlazi na svoje zadatke, nasmejanog \u010doveka u panciru sa kacigom na glavi, sa kamerom u jednoj ruci i do pola popu\u0161enom cigaretom u drugoj. I da, pamtiti Foleya na ovaj na\u010din je bolje, mnogo bolje.<\/p>\n

Kao \u0161to obi\u010dno biva, ne sla\u017eem se sa ve\u0107inom \u010dlanova zna\u010dajnog plemena kojem je pripadao: u trenucima poput ovog, njihove pri\u010de jesu va\u017ene, teraju nas da se preispitamo da li informacije koje od njih dobijamo vrede u\u017easne cene koju pla\u0107aju, i da obratimo vi\u0161e pa\u017enje na svet koji bi bez njihovog napora za nas ostao nevidljiv.<\/p>\n

Ali u tom slu\u010daju, trebamo preuzeti jo\u0161 jedan korak. Najbolji na\u010din da ispri\u010damo Foleyevu pri\u010du i odamo po\u010dast njegovom \u017eivotu, o\u010digledan je: ne kroz fotografije njega, nego kroz slike drugih koje nam je usadio u pam\u0107enje, glasove koje je poku\u0161ao da izvu\u010de iz dela sveta za koji nam se ponekad \u010dini da bi ga najradije zaboravili. U jednoj od depe\u0161a iz Aleppa, jednoj od poslednjih koje je napisao pre otmice, Foley je \u201cnaslikao\u201d prekrasan, ne\u017ean portret jednog ven\u010danja u Siriji. Mlado\u017eenja je snajperista pobunjenik, a njegova mlada medicinska sestra koja ga je negovala kad je ranjen.<\/p>\n

Uprkos svom tom u\u017easu, Foley je na\u0161ao ljude koji su imali razloga za slavlje. \u201cNiko ne mo\u017ee zasutaviti \u017eivot\u201d, jedan gost mu je rekao. \u201cNiko ne mo\u017ee zaustaviti ljude. Niko ne mo\u017ee zaustaviti one koji idu s bogom\u201d.<\/p>\n

Kontrapress<\/a>\/Independent<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ne trebamo gledati ni deliti fotografije njegove smrti, nego ga se se\u0107ati kroz snimke drugih koje je napravio<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-155578","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/155578","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=155578"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/155578\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=155578"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=155578"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=155578"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}