{"id":138541,"date":"2014-02-22T08:48:55","date_gmt":"2014-02-22T07:48:55","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=138541"},"modified":"2014-02-22T08:48:55","modified_gmt":"2014-02-22T07:48:55","slug":"sveti-sava-i-nasi-muslimani","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2014\/02\/22\/sveti-sava-i-nasi-muslimani\/","title":{"rendered":"Sveti Sava i na\u0161i muslimani"},"content":{"rendered":"

Autor: Olga Zirojevi\u0107<\/strong><\/p>\n

Kult Svetoga Save bio veoma jak i me\u0111u muslimanima, pa je otuda jedan od va\u017enih uzroka \u0161to su Turci spalili njegovo telo bilo ba\u0161 to veliko po\u0161tovanje koje su mu ukazivali muslimani.<\/p>\n

Po dubokom narodnom uverenju kult predaka ima magijsku za\u0161titnu mo\u0107, i to ogromnu, protiv svih zala. Otuda se mo\u0161ti mu\u010denika za veru i drugih svetiteljstvom oven\u010danih hri\u0161\u010dana jo\u0161 iz najranijih vremena hri\u0161\u010danske crkve po\u0161tuju kao svetinja \u201enad kojom se samo mo\u017ee vr\u0161iti sveta liturgija, a i preko kojih, zbog zasluga svetiteljskih, u\u010dinjenih za vreme zemaljskog \u017eivota njihovog, Bog izvodi blagodet svoju, kojom isceljuje bolesne, i spasava od raznih beda i nevolja. One se, dakle po\u0161tuju kao posredni\u0161tvo pred Bogom, oru\u0111a njegove natprirodne mo\u0107i, a ne kao bo\u017eanstvo\u201c. Manastiri i crkve bili su, stoga, utoliko ugledniji, pose\u0107eniji i bogatiji ukoliko su imali mo\u0107nije i \u010dudotvornije svetiteljske mo\u0161ti. Me\u0111u izuzetno po\u0161tovane bogomolje ubrajala se, od vremena prenosa tela Svetoga Save (1237) i Mile\u0161eva.<\/p>\n

\"\"<\/a>Po\u010dev\u0161i od 16. veka datiraju svedo\u010danstva o tome da Svetog Savu ne po\u0161tuju samo pravoslavni nego i narodi \u201edrugog jezika i zakona\u201c, kao i muslimani, najverovatnije, jo\u0161 od svoje hri\u0161\u0107anske starine. Nekoliko stranih putnika, koji su u tim vremenima svra\u0107ali u Mile\u0161evu, bele\u017ee kako Turci po\u0161tuju telo Svetoga Save i \u010dine milostinju (Francuz \u017dan \u0160eno, 1547), da kalu\u0111eri \u017eive od milostinje \u201e\u0161to im ponajvi\u0161e pru\u017eaju Turci koji sveca osobito \u0161tuju i jako ga se boje\u201c (Venecijanac Katarino Zen, 1550), \u010dak se kazuje da Mile\u0161evi \u201eve\u0107u milostinju daju Turci i \u017didovi nego li hri\u0161\u0107ani\u201c (Venecijanac Benedetto Ramberti, 1553; Francuz Pjer Leskalopje, 1574), kao i da je Sveti Sava po\u010divao u srebrnom kov\u010degu i \u201esve je to od Turaka do dana dana\u0161njeg netaknuto ostalo\u201c (Austrijanac Melhior Sajdlic, 1559). U svojim Hronikama grof \u0110or\u0111e Brankovi\u0107 pri\u010da kako je neki beg javio turskim vlastima da \u201eTurci veruju Svetom Savi i uzimaju znak krsta i pokr\u0161tavaju se\u201c. Stoga je bilo nare\u0111eno, kazuje se tu dalje, da se spali svetiteljevo telo. \u0110akon Atanasije, savremenik i hroni\u010dar ratnih zbivanja potkraj 16. veka, navodi da je Sveti Sava spaljen od Turaka zato \u0161to je jedan Tur\u010din bio izle\u010den na sve\u010devom grobu od besa. I prema narodnoj pesmi (Sveti Sava i Sinan-pa\u0161a silni): \u201eMilje\u0161evka \u0111aurska je \u0107aba,\/O svecima i svakoj nedjelji,\/Tu je mnogo \u0111aurskih had\u017eija,\/\u0160to dolaze te se svecu mole,\/Da je tako neka i ostane,\/Al sam \u010duo i ljudi mi ka\u017eu,\/Da ka svecu idu na klanjanje\/Ba\u0161 i na\u0161i Turci Osmanlije,\/Ovaj svetac, ka\u017eu, \u010duda \u010dini: \/Od slepijeh postaju okati,\/Gluvi namah u \u010dasu pro\u010duju,\/Nemima se jezik odre\u0161uje,\/Hromima se noge opravljaju,\/Maniti se brzo pametuju\u201c.<\/p>\n

Strahopo\u0161tovanje prema manastiru Mile\u0161evi susednih Srba muslimana, do danas se sa\u010duvalo, pi\u0161e 1934. prota Stevan Dimitrijevi\u0107, \u0161to je za ovog autora, istovremeno, i dokaz (uz druge) da povod za spaljivanje Svetog Save (u 1594. godini) nije nikako mogao pote\u0107i od njih. I po mi\u0161ljenju Tihomira \u0110or\u0111evi\u0107a \u201ena\u0161 narod je, bez obzira na veru, gledao u Svetom Savi narodnog sveca. \u201eU tome nisu \u010dinili izuzetak ni na\u0161i muslimani. Sa njegovim spaljivanjem oni nisu imali nikakve veze. Ovo po\u0161tovanje Svetog Save \u2013 kazuje se tu dalje \u2013 moralo je izazvati sablazan kod slu\u017ebenih predstavnika turske vlasti. Oni su zato u\u010dinili da telo bude odneseno i spaljeno\u201c. I Milenko Filipovi\u0107 isti\u010de da je kult Svetoga Save bio veoma jak i me\u0111u muslimanima, pa je otuda jedan od va\u017enih uzroka \u0161to su Turci spalili njegovo telo bilo ba\u0161 to veliko po\u0161tovanje koje su mu ukazivali muslimani.<\/p>\n

Na obli\u017enju Savinu vodu \u2013 izvor iz stene koji je, po narodnom verovanju, potekao na svetiteljevu zapovest \u2013 muslimani su oduvek dovodili bolesnike (o \u010demu sredinom 19. veka svedo\u010di i ruski konzul Aleksandar Giljferding), pa i danas to \u010dine, a za nemo\u0107nije nose vodicu ku\u0107ama, pa ih njome zapajaju, umivaju i kupaju.<\/p>\n

Stamovnici Hisard\u017eika, muslimanskog sela nadomak Mile\u0161eve, rado su se odazivali na manastirsku mobu u vreme kosidbe, \u017eetve i drugih radova. Bilo je i drugih znakova pa\u017enje; pred manastirskim mostom na Kosa\u0107anki Hisard\u017eani bi sjahali s konja i, tek, ostaviv\u0161i manastir za sobom, ponovo pojahali (\u201ena\u0161i su nam stari kazivali, da ovako radimo i da manastir kao svoje \u010duvamo\u201c)<\/p>\n

I u susednom Prijepolju muslimani su rokove (vade) ra\u010dunali sve po pravoslavnom kalendaru, rado su svra\u0107ali litiju da pro\u0111e kroz njihova imanja, nagra\u0111uju\u0107i za to monahe, a oni koji p\u010delare odvajali bi po malo voska za manastir. Za vreme turske vladavine u ovakvim slu\u010dajevima govorili bi: \u201eDr\u017eava je na\u0161a, ali je zemlja srpska i zemlji smo zave\u0161tani\u201c.<\/p>\n

Pa i deo mo\u0161tiju Svetog Save \u2013 desna ruka – koja je, ka\u017eu, nekim \u010dudom spasena od vatre, nalazila se, sve do 1912. godine, u familiji \u010cengi\u0107a u selu Potpe\u0107u kod Pljevalja. Po sa\u010duvanom predanju \u201emuslimani iz Hisard\u017eika (kod Prijepolja) iz porodice Kapid\u017ei\u0107a (Dizdarevi\u0107a?) odneli su iz Mile\u0161eve kivot u kome su nekad bile mo\u0161ti Svetog Save, pa su u njemu potom \u010duvali vo\u0107e\u201c. Ovaj drveni kov\u010deg nalazi se danas u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja i \u201enije mnogo star\u201c, tvrdi Sreten Petkovi\u0107.<\/p>\n

Opet po svedo\u010denju prote Stevana Dimitrijevi\u0107a \u201eu Gusinju i njegovoj nahiji Srbi strogo svetkuju Svetoga Savu, pa i muhamedanci po\u0161tuju ime njegovo zbog \u010dudesa koja je, po pri\u010danju, tamo u\u010dinio, kao s Plavskim Blatom, izvorom Cijevne i svojim Po\u010divalom\u201c. Tamo se veruje i to da je on nau\u010dio ora\u010da da \u201egoni brazdu s obje strane njive i tkalju da potku provla\u010di s jedne i druge strane\u201c.<\/p>\n

Ova pojava je poznata i kod drugih naroda. Heroji civilizatori odnosno sveci civilizatori, a tako je prevashodno bio shva\u010den Sveti Sava, centralne su li\u010dnosti najrazvrsnijih predanja ovog tipa. Kao putuju\u0107e bo\u017eanstvo \u2013 gr\u010dka predanja o bogovima puna su tih primera \u2013 Sveti Sava obilazi srpske zemlje, zavodi red i u\u010di narod raznim ume\u0107ima (\u201ezna sve zanate\u201c), \u0161to upu\u0107uje na zaklju\u010dak da je na njega preneta uloga staroslovenskog boga Daboga odnosno Hermesa i Vodana.<\/p>\n

U mnogim na\u0161im krajevima ima naziva Savina voda, jer se veruje da je te vode (kao i mnoga planinska jezera) otvorio Sveti Sava udariv\u0161i \u0161tapom – \u0161takom (njegov nerazdvojni atribut) o zemlju ili kamen, a to je, opet, starozavetno predanje vezano za Mojsijevo ime. I za Hrista se govori da \u201eiz kamena isto\u010di vodu i napoji \u017eedne ljude\u201c. Tu svoju mo\u0107 Bog je preneo na svoje svetitelje i ima na hiljade izvora za koje se veruje da su ih otvorili svetitelji bo\u017ejom milo\u0161\u0107u. I danas su to mesta molitve i isceljenja za vernike i inoverne.<\/p>\n

No, kult Svetog Save nije \u017eiveo samo u narodnom predanju, on se \u2013 \u0161to je dosada\u0161njim istra\u017eiva\u010dima izmicalo \u2013 \u010duvao i u pisanoj knji\u017eevnosti. Re\u010d je o pesmi Poziv na vjeru Muhameda Hevaije Uskufije. Ovaj pesnik sa dva pseudonima Hevai (ili Havai) i Uskufi \u2013 ro\u0111en 1601. godine kod Donje Tuzle (Dolno Solan, kako sam kazuje), po mnogo \u010demu je jedinstven u ju\u017enoslovenskoj literaturi; begovskog porekla i visoko obrazovan pisao je i pevao, poput svoje bosanske sabra\u0107e, na orijentalnim jezicima (turski, arapski, persijski), ali je poznatiji kao aljamiado (alhamiado) pesnik. Jer, uz romanske jezike na Iberijskom poluostrvu (Mozarapi su se slu\u017eili arapskim slovima \u010dak i kada su pisali latinski), brojne evropske (gr\u010dki, albanski, bugarski, poljski, beloruski), azijske (persijski, \u010derkeski, indijski, malajski, tatarski), afri\u010dke (berberski, etiopski) i slovenski jezik u Bosni \u2013 Hevaija ga naziva bosanskim (kasniji prepisiva\u010di naziva\u0107e ga srpskim odnosno hrvatskim) \u2013 pisan je arabicom sve do 1942. godine. Druga osobenost aljamiado knji\u017eevnosti bila bi njena okrenutost narodnom nasle\u0111u, pa su i malobrojni autori ove knji\u017eevnosti i njihove pesme bili i glas savesti (uo\u010dava se njihov kriti\u010dki odnos prema vlasti uklju\u010duju\u0107i i verske dostojanstvenike) \u2013 iako suvi\u0161e slaba\u0161an \u2013 jedne epohe. Otuda i u ve\u0107 pomenutoj Hevaijinoj pesmi Poziv na vjeru (naslov je dao neki od kasnijih prepisiva\u010da) koja je, smatra se, jedna humana poruka srpskim pobunjenicima da se vrate mirnom \u017eivotu \u2013 ili, kako bi se to danas reklo, poziv na su\u017eivot \u2013 ima mesta i za Svetog Savu: \u201eNek ne \u010dini silu, slavu (tj Slavenu odnosno hri\u0161\u0107aninu),\/Ne prili\u010di nek se lavu (tj. ne prili\u010di niko lavu),\/Nek u(z)nade (spoznati, upoznati) Svetog Savu!\/Hod\u2019te nami vi na viru!\u201c.<\/p>\n

Osu\u0111uju\u0107i nasilje nad jednokrvnom bra\u0107om \u2013 \u201eOtac jedan, jedna mati\/Prvo bi nam valja znati\/Jer1 \u0107emo se paski klati\/Hod\u2019te nami vi na viru!\u201c \u2013 Hevaija, rekli bismo, upu\u0107uje muslimane na svetosavsko u\u010denje ra\u010dunaju\u0107i na neosporni autoritet ovog svetiitelja, budu\u0107i da je za obe konfesije Sveti Sava bio, pre svega \u010dudotvorac i u\u010ditelj, poput nekada\u0161njih heroja civilizatora.<\/p>\n

Ima, dodu\u0161e, i suprotnih tuma\u010denja; naime, da je u pesmi re\u010d o pozivu sunarodnicima drugih konfesija da prihvate islam.<\/p>\n

Treba, svakako, naglasiti da je Hevaija, pesnik \u010distog, lako razumljivog i turcizmima nenatrunjenog jezika, bio tipi\u010dan predstavnik islamskog misti\u010dnog pesni\u0161tva, a zna se da su sufijski (misti\u010dni) redovi najvi\u0161e doprinosili stvaranju sno\u0161ljivih odnosa me\u0111u raznim verama u Osmanskom Carstvu. Najzad, Molitva, jedna od Hevaijinih pobo\u017enih pesama, mogla je i tada, a mo\u017ee i danas, kako to isti\u010de Muhamed Hukovi\u0107, \u201eposlu\u017eiti svakom vjerniku, pripadniku bilo koje religije. Kao da je pisac namjerno izostavio sve odrednice koje bi Molitvi davale uzak konfesionalni karakter i oduzele joj univerzalnu primjenu\u201c (\u201eBo\u017ee jedini, uka\u017ei da me\u0111u nama ne budi opa\u010dina, ni la\u017e, ni nevira. Kako si od jednog kolina stvorio, onako na brastvo utviruj, ne po viri od istoka i zapada, sa svoje strane svojoj milosti i rodu i prijateljem po putu sastavi\u201c). Najzad, i pozivanje na Svetog Savu upu\u0107ivalo bi na Hevaijinu sno\u0161ljivost, smisao za su\u017eivot i pomirljivost, \u0161to je jo\u0161 davnih dvadesetih godina minulog veka isticao i Hamza Humo.<\/p>\n

—————<\/p>\n

1 Jer = lokalni izraz u zna\u010denju za\u0161to prim. aut.<\/em><\/p>\n

Republika<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Kult Svetoga Save bio veoma jak i me\u0111u muslimanima, pa je otuda jedan od va\u017enih uzroka \u0161to su Turci spalili njegovo telo bilo ba\u0161 to veliko po\u0161tovanje koje su mu ukazivali muslimani. <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":138542,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-138541","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/138541","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=138541"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/138541\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/138542"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=138541"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=138541"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=138541"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}