{"id":138330,"date":"2014-02-20T09:23:49","date_gmt":"2014-02-20T08:23:49","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=138330"},"modified":"2014-02-20T09:23:49","modified_gmt":"2014-02-20T08:23:49","slug":"darvinitis-u-ekonomiji","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2014\/02\/20\/darvinitis-u-ekonomiji\/","title":{"rendered":"Darvinitis u ekonomiji"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Pi\u0161e: Biljana Stojkovi\u0107<\/strong><\/p>\n

Nemam obi\u010daj da se bavim blogerskom \u201eliteraturom\u201c, ali povremeno se povodom nekog teksta upali crvena lampica u stru\u010dnim krugovima i, hteli\u2013ne hteli, do\u0111ete u posed naopakih tekstova koji vas totalno zaprepaste. Mislim da se mo\u017eemo slo\u017eiti oko toga da su najgore one gluposti koje pi\u0161u razni priu\u010deni likovi koji, pro\u010ditav\u0161i jednu knjigu i pone\u0161to na nekom sajtu, pomisle da su sve nau\u010dili i dohvate se olovke kako bi narodu razotkrili sve tajne nauke.<\/p>\n

Gospodin Radulovi\u0107, ekonomski bloger, do\u0161ao je u \u017ei\u017eu javnosti po\u0161to je postao ministar, i to je, logi\u010dno, podiglo popularnost njegovog internet pisanija. Tako je, na primer, ovih dana aktualizovan njegov stari tekst iz 2008. godine, u kom nam on razotkriva svoje poznavanje evolucione biologije, a sve u cilju demonstriranja \u201enau\u010dne\u201c opravdanosti neoliberalne ekonomske konstrukcije. Ukratko, a o tome \u0107emo govoriti u ovom tekstu, g. Radulovi\u0107 upada u zamku izjedna\u010davanja biolo\u0161kih (evolucionih) i dru\u0161tvenih mehanizama, \u010dime biologiju koristi za koncepcijsko utemeljenje svoje ekonomske teorije. Takvo stanovi\u0161te nije nepoznato, ima \u010dak i svoje ime \u2013 darvinitis (imenovao ga je Raymond Tallis), a lako mu podle\u017eu oni koji evolucionu biologiju poznaju veoma povr\u0161no. Dakle, g. Radulovi\u0107 nije u\u010dinio bilo \u0161ta epohalno ili novo; preciznije, on je reinkarnirao veoma stare ideje \u010dije korene mo\u017eemo prona\u0107i u kasnom 19. i ranom 20. veku. Istine radi, iako su rezultatima savremene biolo\u0161ke nauke sasvim obesmi\u0161ljene, takve teorijske konstrukcije opstaju i danas u malim biolo\u0161kim krugovima, ali cvetaju u izvesnim ekonomskim, antropolo\u0161kim i psiholo\u0161kim kru\u017eocima. Da bismo razumeli odakle poti\u010du ogoljene ekonomske ideje (biv\u0161eg) ministra, moramo se malo pozabaviti istorijom \u201eumre\u017eavanja\u201c evolucione biologije u socijalnu i ekonomsku teoriju.<\/p>\n

Malo istorije\u2026<\/strong><\/p>\n

Godine 1859. pojavljuje se Darvinova knjiga Postanak vrsta koja je kona\u010dno pru\u017eila sasvim jednostavna i jasna obja\u0161njenja procesa evolucije. Centralno mesto u Darvinovoj teoriji evolucije zauzima mehanizam prirodne selekcije. U su\u0161tini, ovaj mehanizam podrazumeva da \u0107e najve\u0107u verovatno\u0107u pre\u017eivljavanja i reprodukcije imati jedinke koje su najbolje prilago\u0111ene uslovima u kojima \u017eivi populacija. Drugim re\u010dima, takve jedinke \u0107e ostavljati najvi\u0161e potomstva za narednu generaciju \u010dime se zastupljenost njihovih osobina s vremenom pove\u0107ava, dok se \u201einferiorna\u201c svojstva s vremenom elimini\u0161u iz populacije.[1] Zna\u010daj Darvinove teorije prepoznali su svi koji su dugo, jo\u0161 od po\u010detka prosvetiteljstva, tragali za naturalisti\u010dkim obja\u0161njenjima postanka \u010doveka i materijalisti\u010dkim odgovorima na pitanja \u201eljudske prirode\u201c. Iako se Darvin u ovoj epohalnoj knjizi nije bavio \u010dovekom,[2] svima je bilo jasno da njegova teorija ima sasvim jasne implikacije na teolo\u0161ke stavove o natprirodnoj kreaciji ljudske du\u0161e.<\/p>\n

Darvinova obja\u0161njenja prirode veoma lako su prona\u0161la put do teoreti\u010dara dru\u0161tva. Zapravo, prva primena Darvinove teorije, pre svega koncepcije \u201eborbe za opstanak\u201c i mehanizma prirodne selekcije, odnosila se upravo na problem organizacije ljudskih dru\u0161tava i me\u0111uljudskih odnosa. Herbert Spencer (1820\u20131903), uticajni britanski filozof, smatrao je da na\u010delo evolucije mo\u017ee predstavljati okosnicu \u201esinteti\u010dke filozofije\u201c, to jest da prirodna selekcija jeste filozofsko na\u010delo koje mo\u017ee ujediniti razli\u010dita polja nauke.[3] Vide\u0107i sebe kao napredne i liberalne mislioce, mnogi industrijalci i filozofi poput Spensera lako su prihvatili biolo\u0161ki determinizam po kome dru\u0161tvene klase predstavljaju manifestaciju prirodnih razlika izme\u0111u ljudi, pri \u010demu su bogata\u0161i biolo\u0161ki superiorniji u odnosu na siroma\u0161ne \u010dlanove dru\u0161tva. Time je dat \u201enau\u010dni\u201c legitimitet klasnoj segregaciji, a na evoluciju dru\u0161tva gledalo se kao na \u201eprirodno\u201c \u010di\u0161\u0107enje od inferiornih \u010dlanova jer oni i jesu znatno \u010de\u0161\u0107e bolesni i imaju kra\u0107i \u017eivotni vek. U to vreme nije bilo ni naznaka razumevanja \u010dinjenice da \u017eivotni uslovi u najve\u0107oj meri odre\u0111uju izlo\u017eenost bolestima, uhranjenost ili bilo koje merilo inteligencije (kroz obrazovanje).<\/p>\n

Potpuno je jasno koliko je doktrina biolo\u0161ke predodre\u0111enosti ljudi pogodovala \u201emoralnom pranju\u201c bogatih industrijalaca koji su svakodnevno bili svedoci neverovatne bede obespravljenih klasa \u2013 ako je ne\u0161to prirodno, onda mora biti i moralno! U tom kontekstu zanimljivo je pomenuti jednog pripadnika visoke klase, prvog profesora sociologije na Jejlu, Williama Grahama Sumnera (1840\u20131910) koji, iako pristalica takozvanog socijalnog darvinizma, donekle uo\u010dava moralne probleme u takvoj dru\u0161tvenoj praksi. Naime, on je prihvatio da je primereno posmatrati ekonomsku borbu kao legitiman test sposobnosti, ali je smatrao da sama dru\u0161tva ne moraju nu\u017eno po\u010divati na takvim pravilima, \u0161to posebno va\u017ei za razvijene i bogate dr\u017eave. Na primer, on ka\u017ee da se dru\u0161tva mogu zasnivati na dva alternativna skupa vrednosti koje je ozna\u010dio kao \u201esloboda, nejednakost i opstanak najsposobnijih\u201c i \u201enesloboda, jednakost i pre\u017eivljavanje nesposobnih\u201c. Jasno je da je Samner tu upotrebio re\u010dnik svog doba, ali mo\u017eemo naslutiti o \u010demu govori. U prvom slu\u010daju on iscrtava dru\u0161tvo surovog kapitalizma i potpuno neregulisanog tr\u017ei\u0161ta u kome se, dodatno, pod parolom potpunih ljudskih sloboda krije apsolutna nebriga dr\u017eave za pojedinca. (\u0160to ina\u010de i jeste, po mom mi\u0161ljenju, osnovna \u201ekvaka 22\u201c ve\u0107ine (neo)liberalnih konstrukata \u2013 tra\u017eili ste slobodu, \u0161ta onda ho\u0107ete od dr\u017eave?!) Alternativna mogu\u0107nost, prema Samneru, podrazumevala bi intervenciju dr\u017eave kroz razli\u010dite socijalne programe, \u010dime se podi\u017ee potencijal jednakosti po\u010detnih pozicija za sve, ali bi to za sobom povla\u010dilo i neke regulative koje pojedinca uvode u sistem po\u0161tovanja odre\u0111enih dru\u0161tvenih pravila (uklju\u010duju\u0107i i porez) a time i gubljenje nekih aspekata individualnih sloboda.[4]<\/p>\n

U svakom slu\u010daju, ugra\u0111ivanje principa evolucije u dru\u0161tvene teorije doprinelo je utemeljenju liberalne ekonomije zapadnog sveta. Nije bilo neobi\u010dno ni to \u0161to se takva zloupotreba biologije pro\u0161irila i na druga dru\u0161tvena pitanja. Naime, biolo\u0161ki redukcionizam, to jest svo\u0111enje svakog aspekta individualne razli\u010ditosti isklju\u010divo na biologiju i postojanje biolo\u0161ki nasledne superiornosti jednih nad drugima, vrlo brzo je od pitanja dru\u0161tvenih klasa preraslo u biolo\u0161ko razumevanje superiornih i inferiornih naroda, \u201erasa\u201c, polova, itd. Epilog su bili rasisti\u010dki i eugeni\u010dki zakoni u zapadnim dr\u017eavama i, kona\u010dno, genocidi tokom svetskog rata i kasnije. Celoj stvari nije ni najmanje pomogao napredak biologije po\u010detkom 20. veka kada u evolucionu teoriju biva uveden pojam gen, materijalna jedinica nasle\u0111ivanja. Ideolo\u0161ka matrica je, naravno, ostala potpuno ista: dru\u0161tvena uloga svakog \u010doveka predodre\u0111ena je nasle\u0111enim genima, pri \u010demu se polovi, porodice, etni\u010dke grupe, narodi i \u201erase\u201c, bitno razlikuju po svojim sposobnostima, to jest genima.<\/p>\n

Odu\u0161evljenje genetikom podstaklo je pravljenje niza teorijskih konstrukata i unutar same biologije i unutar, za tu priliku, pridru\u017eenih disciplina, poput psihologije. Me\u0111u najpopularnijim idejama tog tipa nalaze se sociobiologija i, ne\u0161to mla\u0111a, evoluciona psihologija. Iako donekle razli\u010dite, ove dve koncepcije le\u017ee na istoj teorijskoj platformi \u2013 na genocentrizmu. Zbog devastiraju\u0107ih civilizacijskih efekata socijalnog darvinizma, novi genocentri\u010dni programi donekle su izmenili svoje stavove. Ideje geneti\u010dke determinisanosti etniciteta, \u201erase\u201c, raznih manjinskih grupa i dru\u0161tvenih klasa, iako ne sasvim napu\u0161tene, ustupile su mesto pitanjima porekla univerzalnosti ljudskog etograma.[5] Brojne osobine, kao \u0161to su agresivnost, genocidni ratovi, ksenofobija, nepotizam, strah od autoriteta, makijavelisti\u010dka psiha, promiskuitet mu\u0161karaca, diskriminisan polo\u017eaj \u017eena i tome sli\u010dno, predstavljale bi, po ovim koncepcijama, sastavni deo \u201eljudske (psiholo\u0161ke) prirode\u201c. I opet, s obzirom da su to na\u0161a \u201eprirodna\u201c i \u201euniverzalna\u201c svojstva, zaista postaje problemati\u010dno diskutovati o moralnom vrednovanju takvih pona\u0161anja. Budu\u0107i da osnovni imperativi \u010doveka podrazumevaju raznovrsne kulturne aspekte na\u0161eg \u017eivota, iz premise o glavnoj ulozi prirodne selekcije u evolucionoj liniji na\u0161e vrste proizlazi: 1) da su ne samo svi oblici pona\u0161anja ljudi ve\u0107 i karakteristike ljudskih dru\u0161tava direktno odre\u0111eni genima (genocentrizam), i 2) da sve ove karakteristike predstavljaju adaptacije, ako ne sada onda u nekim drevnim \u017eivotnim sredinama (panselekcionizam).<\/p>\n

Ovako jednostavne ideje veoma su prihvatljive laicima (ili na \u201ebrzinu stvorenim\u201c evolucionistima), posebno onima kojima je bliska konzervativno-liberalna ideologija, jer navodno i \u201esama nauka\u201c potvr\u0111uje ispravnost njihovih stavova. Darvinitis, to jest guranje evolucione biologije i tamo gde joj nije mesto, i danas ima veliku popularnost, kao \u0161to nam je demonstrirao g. Radulovi\u0107. U svom blogu on navodi apsolutno sve odrednice ovakvog mi\u0161ljenja i poziva se na tipi\u010dne predstavnike genocentrizma. Mnogi od njih nisu biolozi, a, zanimljivo, mnogi verni pratioci jesu ekonomisti. Najzanimljiviji u celoj pri\u010di je poznati biolog Ri\u010dard Dokins. Kao i sve sledbenike genocentrizma, g. Radulovi\u0107a najvi\u0161e fascinira koncepcija sebi\u010dnog gena \u2013 ideja da sva \u017eiva bi\u0107a predstavljaju trenutne manifestacije (otelotvorenja) gena koji imaju sebi\u010dni interes da se \u0161to vi\u0161e umno\u017ee, to jest da ih bude \u0161to vi\u0161e u narednim generacijama. Drugim re\u010dima, mi smo lju\u0161ture kroz koje protr\u010davaju geni i podre\u0111eni smo u potpunosti njihovom glavnom interesu. Odatle bi proizlazilo da sve na\u0161e osobine i celokupno okru\u017eenje koje stvaramo, uklju\u010duju\u0107i i dru\u0161tva, jesu posledica gena koji nas teraju da se pona\u0161amo ba\u0161 na na\u010din koji \u0107e njima obezbediti pre\u017eivljavanje i reprodukciju (videti ljudski etogram). Ukoliko se pojavi neka mutacija, te neuspe\u0161ne varijante gena bi\u0107e pre ili kasnije eliminisane iz etograma.[6]<\/p>\n

Jo\u0161 malo istorije\u2026<\/strong><\/p>\n

Svest o tome da darvinitis demonstrira groteskno upro\u0161\u0107avanje kako evolucione biologije tako i dru\u0161tva, i da znatno odstupa \u010dak i od originalnog Darvina, pojavila se uporedo s pojavom sociobiologije, \u010dak i ranije. Za to postoje, to ne smemo zaboraviti, i biolo\u0161ki i ideolo\u0161ki razlozi. Jo\u0161 od po\u010detaka Sinteti\u010dke teorije evolucije (\u010detrdesetih godina pro\u0161log veka), koja je u svojoj su\u0161tini genocentri\u010dna, bilo je velikih imena sa bitno druga\u010dijim stavovima o tome gde je uloga gena u evolucionoj pri\u010di. Ono \u0161to je sinteti\u010dka teorija namerno zaobilazila, bilo je centralno za takozvanu alternativnu sintezu.<\/p>\n

Naime, genocentri\u010dne koncepcije zainteresovane su prevashodno za preno\u0161enje gena u naredne generacije (takozvana transmisiona genetika), dok je alternativna teorija fokusirana na to kako geni ostvaruju funkcije u svakoj jedinki (funkcionalna genetika i molekularna biologija). Ta zamena fokusa potpuno je izmenila i razumevanje evolucionog procesa. Postalo je jasno da u formiranju osobina jednog organizma kroz ontogenezu (individualno razvi\u0107e) pored efekata gena ogroman uticaj ima \u017eivotna sredina u kojoj se organizam razvija. Pored toga, ovde smo razumeli i da prakti\u010dno sve osobine jesu oblikovane mno\u0161tvom gena \u010dija interakcija zavisi od okru\u017eenja u kom se ona ostvaruje. Na ovaj na\u010din je kontinuitet sebi\u010dnog interesa pojedina\u010dnih gena zaista te\u0161ko odr\u017eiv. Najsavremenija istra\u017eivanja molekularne biologije otkrila su nam mno\u0161tvo mehanizama kojima geni me\u0111usobno intereaguju i kako faktori \u017eivotne sredine uti\u010du na ekspresiju gena i kona\u010dno formiranje fenotipa (to jest osobina organizama). Tu oblast istra\u017eivanja nazivamo epigenetikom.<\/p>\n

Iz ovog kratkog biolo\u0161kog prikaza jasno je da \u017eivotna sredina nije samo selekcioni filter koji \u0107e favorizovati prilago\u0111ene a eliminisati neuspe\u0161ne. \u017divotna sredina aktivno kreira fenotipsku razli\u010ditost, \u0161to zna\u010di da jedinke nisu predodre\u0111ene svojim genotipom. Kada govorimo o ljudima, mislim da je svima sasvim poznato da porodi\u010dno i \u0161ire socijalno okru\u017eenje u ogromnoj meri oblikuje svaku osobu, od osobina pona\u0161anja pa \u010dak i do fizi\u010dkih svojstava.<\/p>\n

U ideolo\u0161kom smislu, kao \u0161to mo\u017eete pretpostaviti, ideja o aktivnoj ulozi \u017eivotne sredine u \u201eoblikovanju\u201c ljudi i procesima evolucije bila je sasvim neprihvatljiva za kapitalisti\u010dku nauku zapada zasnovanog na klasnim podelama. S druge strane, uloga \u017eivotne sredine u Sovjetskom Savezu postaje toliko prenagla\u0161ena da je za vreme Staljina i njegovog vode\u0107eg \u201ebiologa\u201c Lisenka bila dovedena do apsurda. Osnovna ideja bila je oponiranje Darvinu i koncepciji prirodne selekcije, jer u besklasnom dru\u0161tvu ne mo\u017ee biti borbe za opstanak ve\u0107 se podrazumeva kooperativna priroda \u017eivog sveta. Dodatno, kada govorimo o ljudima, ako je \u017eivotna sredina faktor koji u potpunosti odre\u0111uje pona\u0161anje i \u017eivotne stavove, onda se svako mo\u017ee razvijati tako da bude sasvim podre\u0111en kolektivnom, a ne sopstvenom interesu. Uz sve to, i pojam gena smatran je bur\u017eoaskim idealisti\u010dkim konstruktom koji nema veze s realno\u0161\u0107u.<\/p>\n

Veoma zna\u010dajni ruski geneti\u010dari, koji su pre Staljinove ere bili na pravom tragu razumevanja evolucije uz ispravno shvatanje uloge \u017eivotne sredine u celom procesu, uglavnom su poslati u gulage zbog pominjanja gena, a ostatak nau\u010dnika uklopio se u lisenkoisti\u010dku nau\u010dnu parodiju. Takvo stanje dovelo je do toga da su se pravi naslednici zna\u010dajnih i va\u017enih ruskih geneti\u010dara pojavili na zapadu kao vrhunski nau\u010dnici svog doba, a listom su bili levi\u010darskog opredeljenja (J. B. S. Haldane, C. H. Waddington, S. J. Gould, R. Lewontin i drugi). Poslednja dva evoluciona biologa koja smo naveli, Guld i Luontin, formirali su, tokom sedamdesetih godina 20. veka, levi\u010darsku akademsku organizaciju Nauka za narod (Science for the People) koja se o\u0161tro suprotstavljala sociobiologiji, \u010dak i fizi\u010dkim napadima na najistaknutija imena tog pravca.<\/p>\n

Savremeni stavovi<\/strong><\/p>\n

Darvinitis je, na\u017ealost, uveliko kompromitovao zna\u010daj biolo\u0161kog znanja za razumevanje \u010doveka kao biolo\u0161kog, dru\u0161tvenog i kulturnog bi\u0107a. Danas, me\u0111utim, malo koji obrazovani biolog podr\u017eava darvinitis, i to iz najmanje tri razloga. Prvo, na osnovu znanja iz genetike pona\u0161anja, ozbiljne nau\u010dne oblasti koja se bavi analizom uticaja gena i \u017eivotne sredine na formiranje pona\u0161anja, poznato nam je da u ukupnoj raznolikosti (a tu mo\u017eete strpati kakve god ho\u0107ete osobine u pona\u0161anju, uklju\u010duju\u0107i i inteligenciju) geni u\u010destvuju podjednako ili \u010dak i manje od faktora \u017eivotne sredine (zavisno od konkretne osobine). Drugim re\u010dima, ta istra\u017eivanja nam potvr\u0111uju da se me\u0111usobno razlikujemo u genima koje smo nasledili, ali da njihov uticaj na fenotip pona\u0161anja jeste, u kona\u010dnici, oblikovan socijalnim kontekstom. Danas nam je molekularna biologija razjasnila i mehanizme putem kojih se ostvaruje ovaj uticaj sredine \u2013 zavisno od socijalnih uslova, odnosa sa drugim ljudima, na\u0161ih iskustava tokom \u010ditavog odrastanja i zrelog perioda \u017eivota, oblikuje se mre\u017ea aktivnih i neaktivnih gena u me\u0111usobnim interakcijama koja \u0107e formirati na\u0161 pona\u0161ajni fenotip (videti epigenetiku).<\/p>\n

Drugi razlog za neprihvatanje darvinitisa je evoluciono biolo\u0161ki. Tokom evolucije, po\u010dev\u0161i od brojnih preda\u010dkih vrsta do anatomski savremenog \u010doveka, jasno su detektovani pravci promena na\u0161eg mozga, organa koji ima centralnu ulogu u celoj ovoj pri\u010di. Ovaj organ jeste evoluirao u biolo\u0161kom kontekstu, kao i bilo koji drugi, i danas poznajemo mno\u0161tvo geneti\u010dkih noviteta u odnosu na na\u0161e najbli\u017ee srodnike \u2013 \u0161impanze. Fantasti\u010dno je, me\u0111utim, to \u0161to su pojedina\u010dno male, ali kumulativno velike promene dovele do posebnosti na\u0161eg mozga koje ne uo\u010davamo kod drugih sisara, ili bar ne u tolikoj meri. Dobili smo sposobnost da apstraktno mislimo, promi\u0161ljamo, izmi\u0161ljamo, razumemo kauzalnosti, donosimo svesne odluke i tome sli\u010dno. Na osnovu tog biolo\u0161kog potencijala, koji smo tokom evolucije zaradili, mogli smo napraviti kulturu i sve \u0161to uz to ide. Drugim re\u010dima, biologija je omogu\u0107ila na\u0161e progresivno osloba\u0111anje od biologije!<\/p>\n

Tre\u0107i razlog se jednostavno nadovezuje na prethodni \u2013 pojmovi biolo\u0161ke i kulturne evolucije kvalitativno su sasvim razli\u010diti. Celokupan biolo\u0161ki potencijal iskoristili smo da napravimo paralelni evolucioni svet \u2013 kulturu (gradove, dr\u017eave, institucije, moralne sisteme, pa i ekonomiju). U tom paralelnom svetu, oslobo\u0111eni biolo\u0161kih sprega, mo\u017eemo napraviti \u0161ta god po\u017eelimo! Svest o tome da su na\u0161a pona\u0161anja razlo\u017ena, promi\u0161ljena, oblikovana prevashodno socijalnim a ne biolo\u0161kim kontekstom, u ogromnoj meri nau\u010dena i vaspitana, predstavlja osnovu ljudskih individualnih i kolektivnih sloboda i jeste pokreta\u010d svih dostignu\u0107a \u010dove\u010danstva.<\/p>\n

Ovde \u0107u jo\u0161 jednom podvu\u0107i veoma va\u017enu stvar: pored toga \u0161to je neta\u010dan, darvinitis, to jest biolo\u0161ki redukcionizam, daje nam viziju ljudi koji su subordinirani i ukalupljeni sopstvenim genima, prepu\u0161teni njihovom sebi\u010dnom interesu reprodukcije. U svojoj velikoj i va\u017enoj knjizi evolucioni biolog Guld[7] izjedna\u010dava biolo\u0161ki determinizam s teorijom ograni\u010denja, pa ka\u017ee: \u201eMalo je tragedija ve\u0107ih od spre\u010davanja \u017eivota i malo nepravdi dubljih od osporavanja mogu\u0107nosti za borbu ili \u010dak nadu \u2013 i to ograni\u010denjima koja su nametnuta spolja, dok se la\u017eno tvrdi da se nalaze unutra.\u201c<\/p>\n

Guldov citat mo\u017eemo povezati i sa ekonomijom, kako smo i po\u010deli ovaj tekst. Da li dana\u0161nja svetska ekonomija funkcioni\u0161e po principima krvolo\u010dne kompeticije i borbe za opstanak? Odgovor je sigurno \u2013 da, ali samo zato \u0161to smo trenutni sistem takvim i napravili. Izjedna\u010davanje ekonomije sa prirodnim zakonima, \u0161to jeste neoliberalna tendencija \u201e\u010dika\u0161kih de\u010daka\u201c, ubedilo nas je da je takav sistem \u201eprirodno stanje stvari\u201c, zakucano u na\u0161im genima, i sa tim se moramo pomiriti. Upotrebom biologije u ekonomskoj argumentaciji g. Radulovi\u0107a i njemu sli\u010dnih, reklo bi se da smo napravili pun krug \u2013 nanovo smo izjedna\u010deni sa \u017eivotinjom.<\/p>\n

Imala sam nekoliko motiva za ovaj podu\u017ei tekst. Prvo, kao evolucionom biologu i geneti\u010daru, veoma mi je stalo da se moja nauka po\u0161tuje i u okvirima dru\u0161tvenih nauka. Istorijski prikaz trvenja i nesporazuma \u010dinio mi se neophodnim za sticanje tog po\u0161tovanja. Drugo, \u017eelela sam da poka\u017eem da iz poznavanja biologije ne proizlazi takozvano prirodnja\u010dko razumevanje dru\u0161tva, koje bi, prema priu\u010denim evolucionistima, moralo nu\u017eno da sledi. Tre\u0107e, a mislim da je to va\u017eno jo\u0161 milion puta naglasiti \u2013 odluke o tome kakvo dru\u0161tvo ili ekonomiju \u017eelimo ne zavise ni najmanje od na\u0161e biologije. Ovde nastupaju mehanizmi kulturne evolucije! Sve je na stolu \u2013 revolt, revolucija, reforme\u2026 bez ikakvih biolo\u0161kih ograni\u010denja. Na nama je da svesno odlu\u010dimo da li \u0107e nam osnovni pravac dru\u0161tvenog razvoja biti gomilanje profita ili ljudsko dostojanstvo.<\/p>\n

Pitam se, da li je slu\u010dajno to \u0161to su najbolji i najpoznatiji svetski evolucioni biolozi bili i ostali levi\u010dari?<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/p>\n

————–<\/p>\n

Na osnovu onoga \u0161to je napisao u svom blogu, mo\u017eemo re\u0107i da je g. Radulovi\u0107 dobro razumeo ovu jednostavnu koncepciju prirodne selekcije. \u2191<\/em><\/p>\n

Darvin \u0107e tek kasnije, 1872. godine, objaviti knjigu o poreklu \u010doveka. Prvi prevod \u0161tampan je u Srbiji davne 1922. godine \u2013 \u010covekovo poreklo, preveo Nedeljko S. Divac (Beograd: Geca Kon). \u2191<\/em><\/p>\n

Spenser je posebno bio uticajan u SAD. Najve\u0107\u00ed broj obrazovanih Amerikanaca je, u to doba, na Darvinovu teoriju evolucije gledao Spenserovim o\u010dima. \u2191<\/em><\/p>\n

Na ovom mestu zamolila bih sociologe da nam do kraja objasne odnos izme\u0111u pojmova jednakost i sloboda budu\u0107i da se ti pojmovi, kod nas laika, zaista mogu razumeti kao suprotstavljeni u mnogim aspektima dru\u0161tvene teorije. \u2191<\/em><\/p>\n

Postojanje odre\u0111enih oblika pona\u0161anja u ve\u0107ini ljudskih populacija (univerzalni etogram) klju\u010dni je dokaz za sociobiologe da su te osobine uslovljene genima. O kakvom je nau\u010dnom metodu ovde re\u010d suvi\u0161no je govoriti! \u2191<\/em><\/p>\n

Ri\u010dard Dokins je svetski poznat popularizator biologije i jedan od najistaknutijih ateista dana\u0161njice. Njegove knjige prevo\u0111ene su i na srpski jezik (u izdanju smederevskog Heliksa). Niko ne negira koliko su ove knjige, kada se ti\u010du isklju\u010divo evolucione biologije i prezentovanja dokaza evolucije, va\u017ene za podizanje svesti i znanja o evoluciji kao prirodnom procesu. Dokinsovo biolo\u0161ko znanje, dakle, nije ni najmanje sporno, iako njegovi genocentri\u010dni stavovi jesu, zbog \u010dega je veoma \u010desto kritikovan u kompetentnim biolo\u0161kim krugovima. Iako je svoje stavove znatno ubla\u017eio u odnosu na vreme kada je napisao Sebi\u010dni gen, on nije sasvim napustio koncepciju koja ga je proslavila. \u2191<\/em><\/p>\n

Stephen Jay Gould, The Mismeasure of Man (New York and London: W. W. Norton and Co., 1996). \u2191<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pitam se, da li je slu\u010dajno to \u0161to su najbolji i najpoznatiji svetski evolucioni biolozi bili i ostali levi\u010dari?<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-138330","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/138330","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=138330"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/138330\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=138330"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=138330"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=138330"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}