{"id":137397,"date":"2014-02-10T08:44:56","date_gmt":"2014-02-10T07:44:56","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=137397"},"modified":"2014-02-10T08:50:13","modified_gmt":"2014-02-10T07:50:13","slug":"o-cemu-govorimo-kada-govorimo-o-nama","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2014\/02\/10\/o-cemu-govorimo-kada-govorimo-o-nama\/","title":{"rendered":"O \u010demu govorimo kada govorimo o nama"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Autor: Beq\u00eb Cufaj<\/strong><\/p>\n

Dozvolite mi da ve\u0107 na po\u010detku priznam, donekle posramljeno, da naslov ovog eseja nije ba\u0161 najoriginalniji. Preciznije re\u010deno, on asocira na naslove romana dvojice autora koje je ve\u0107ina vas sigurno \u010ditala ili je makar \u010dula za njih. Re\u010d je o Raymondu Carveru, ameri\u010dkom pripoveda\u010du, koji u svojoj knjizi \u201eO \u010demu govorimo kad govorimo o ljubavi\u201c jednostavnim jezikom ilustruje bra\u010dni \u017eivot, gradske \u010detvrti, porodicu, samrtnu postelju, slatki\u0161e, katedralu, autobus, kazino, voz, egzil, domovinu i ljudske drame pro\u0161log veka. Druga aluzija se odnosi na njegovog najboljeg prijatelja i prevodioca sa engleskog na japanski, a danas jednog od naj\u010ditanijih svetskih autora, Haruki Murakamija i njegovu knjigu \u201eO \u010demu govorim kad govorim o tr\u010danju\u201c.<\/p>\n

Priznajem, ponovo uz dozu srama, da sam toliko zbunjen da nemam nikakvu ideju o tome o \u010demu bi ta\u010dno trebalo da govorim. O sebi, a time i o nama. Jer kao \u0161to nas u\u010di Portugalac Fernando Pessoa, svako od nas nije samo jedno. Unutar nas postoji mno\u0161tvo Ja. Ne bezuslovno onih najboljih. Ili obratno. Pri poku\u0161aju da se uzdr\u017eim od teoretisanja i moralisanja, potrudi\u0107u se da u\u010dinim ono za \u0161ta sam verovatno jedino sposoban: da ispri\u010dam pri\u010du.<\/p>\n

Sve vreme svestan da \u0107u do\u017eiveti neuspeh. I sami znate: sve zavisi od toga koliki je taj neuspeh. \u0160to ve\u0107i, to bolje. \u0160to manji, to gore.<\/p>\n

Ukoliko izuzmem nekoliko predavanja koje sam odr\u017eao povodom mog novog romana tokom pro\u0161le godine u Nema\u010dkoj, Austriji i \u0160vajcarskoj, ovo danas bi bio prvi put posle \u010ditavih godinu dana da sam napisao i predstavio ne\u0161to novo pred mnogobrojnom publikom. To va\u017ei i za nema\u010dki, moj drugi, ali i za albanski, moj prvi maternji jezik. Me\u0111utim, to ne zna\u010di da nisam pisao. Naprotiv. Potpuno povu\u010den iz javnog \u017eivota u Nema\u010dkoj ili na Kosovu, u Albaniji i uop\u0161te na Balkanu, ne znaju\u0107i gde sam se zaputio ili \u0161ta bi trebalo da tra\u017eim na tom jo\u0161 neodre\u0111enom mestu, rizikuju\u0107i da zapostavim svoje du\u017enosti oca i mu\u017ea, sedeo sam za radnim stolom ovde u \u0160tutgartu i nisam prestajao da pi\u0161em, neuspe\u0161no na svaki mogu\u0107i na\u010din.<\/p>\n

Bez zadovoljavaju\u0107eg rezultata i bez izgleda da se to promeni. Ono \u0161to time \u017eelim da ka\u017eem jeste da je biti umetnik, a naro\u010dito pisac, neka vrsta posebnog ludila. Naro\u010dito u vremenu koje danas \u017eivimo i u kojem \u017eivimo. Znam da su ovo isto, u razli\u010ditim trenucima i okolnostima, pre mene izgovorile mnoge moje koleginice i kolege. Ali se to posebno odnosi na vreme koje pro\u017eivljavamo sada.<\/p>\n

Pre samo jedne decenije, kao i vekovima pre toga, biti stvaralac bilo je prokletstvo, ali i privilegija. Danas je svako od nas umetnik i pisac. Slikar i muzi\u010dar. Zahvaljuju\u0107i vremenu u kojem \u017eivimo, pesmu, pri\u010du ili roman mo\u017eete da napi\u0161ete na desktopu, smartfonu ili laptopu\u2026, mo\u017eete da fotografi\u0161ete, dizajnirate, pevate, slikate i stvarate. I da onda sve to postavite na virtuelnu mre\u017eu \u2013 Facebook, Twitter, You Tube, gde va\u0161 rad mo\u017ee da se svidi hiljadama i hiljadama ljudi. Mo\u017eda vam to donese i neo\u010dekivani uspeh. \u017divi se brzo. Zaboravlja jo\u0161 br\u017ee. A nove tehnologije, uprkos svom napretku, donose sa sobom i lak\u0161u kontrolu svojih korisnika. O tome drugom prilikom, jer sada \u017eelim da vam ispri\u010dam ne\u0161to \u0161to sam do\u017eiveo u poslednjih mesec dana.<\/p>\n

Dvadeset prvog decembra 2013. seo sam u voz za Pariz, a odatle dalje ka Normandiji. Da li \u0107e me voz odvesti ka svetlosti? Proveo sam ceo dan i no\u0107 u ovoj oblasti, gde su pre gotovo 60 godina u samo nekoliko meseci hiljade mladi\u0107a, roditelja, dece, ljudi razli\u010ditih nacionalnosti iz Evrope i SAD ubijali jedni druge, pretvoriv\u0161i pla\u017ee jednog od najlep\u0161ih delova Evrope u masovne grobnice \u2013 gde se name\u0107e neizbe\u017eno pitanje o smislu, koga nema, o logici, koja ne postoji, o ideologiji, koja to nije, o ose\u0107anju straha i tuge, u\u017easa i prokletstva, i o ovom velikom groblju.<\/p>\n

U nedostatku razumnog obja\u0161njenja za kolektivno ludilo, pitam se da li \u010dovek i \u010dove\u010dansto u sebi nose zna\u010dajan samodestruktivni potencijal, koji nadilazi svaku logiku ideologije i manipulacije masama?<\/p>\n

Pitao sam se o svemu tome dok sam kretao ka Vaterlou u Belgiji, prolaze\u0107i pored mesta gde je Napoleon jo\u0161 uvek verovao u svoju pobedu? Koju pobedu? Onu koju mnogi i danas smatraju najve\u0107im porazom u istoriji \u010dove\u010danstva. Belgijski seljaci jo\u0161 uvek prilikom kopanja temelja nalaze kosti vojnika koji su poginuli pre dva veka. Uprkos napretku u forenzici, te\u0161ko je odgonetnuti da li su ovi ljudi bili Francuzi, Nemci, Belgijanci, Rusi, Austrijanci ili balkanski pla\u0107enici! Isto bismo mogli re\u0107i i za masakr kod Lajpciga\u2026 odakle sam se te\u0161kom mukom zaputio ka Austriji. Zaobi\u0161ao sam \u0160tutgart! Ni sam ne znam za\u0161to. Ili znam. Prosto sam \u017eeleo da dotaknem pro\u0161lost, bez virtuelnog (interneta) i mobilnog (i time krajnje ograni\u010denih kontakata). Put me je odveo do centralnog be\u010dkog groblja. Ugledao sam ime poznate prijateljice, sada verovatno u osamdesetima, koju nisam video nekoliko godina. Kada sam pro\u010ditao njeno ime, pomislio sam da je umrla. Ali ne. Dama o kojoj je re\u010d, poznata Jevrejka, ovekove\u010dila je samu sebe upisav\u0161i na spomenik svoj datum ro\u0111enja. Smrt \u0107e do\u0107i, a u trenutku kada je polo\u017ee kraj njenog supruga, neko drugi \u0107e uklesati datum njene smrti. Tada \u0107e, za razliku od svojih roditelja, bra\u0107e i sestara, mirno po\u010divati i ne\u0107e je pretvoriti u prah i pepeo neka luda\u010dka ideologija. Da li su Brams i drugi kompozitori koji tamo po\u010divaju svojom muzikom predvideli drame koje su sna\u0161le \u010dove\u010danstvo u pro\u0161lom veku? Od centralnog be\u010dkog groblja, preko nepoznatih terena, vozom, autobusom, pe\u0161ke i autostopom, na\u0161ao sam se u Bosni i Hercegovini. Prvo u Sarajevu, gde je pre 100 godina po\u010deo Prvi svetski rat koji je sru\u0161io staru Evropu. A onda ka najve\u0107oj mrlji nove Evrope, gde je pre 19 godina, ponavljam, pre samo 19 godina, uz blagoslov i odobrenje holandskih, a time i evropskih plavih \u0161lemova, u samo 48 sati ubijeno i masakrirano ni manje ni vi\u0161e nego 8.000 dece, mu\u0161karaca i staraca. Samo zato \u0161to su pripadali jednom narodu, slabijem od onog drugog. Srbi pod komandom Milo\u0161evi\u0107a, Mladi\u0107a i Karad\u017ei\u0107a masakrirali su nenaoru\u017eane muslimanske civile, sahraniv\u0161i ih kasnije u masovne grobnice kako bi izbrisali tragove svog zlo\u010dina. Srebrenica pod tmurnim decembarskim nebom deluje poput mesta gde se smrt ose\u0107a na tlu, nebu, drve\u0107u, u \u017ebunju, u ku\u0107ama, na ulicama, malim trgovima, u dolinama i na planinama. A naro\u010dito na mra\u010dnim, duboko nesre\u0107im licima Srba i Muslimana. Odavde Srbija nije daleko i mogu tamo da otputujem prili\u010dno lako. Ovde moram da napravim kratku digresiju. Zahvaljuju\u0107i nema\u010dkom dr\u017eavljanstvu i nema\u010dkom paso\u0161u, jednom re\u010dju, zahvaljuju\u0107i tome \u0161to sam Nemac (iako sa kosovarskim imenom i prezimenom) mogu slobodno da putujem, bez straha da \u0107e me zaustaviti i \u0161ikanirati kao neprijatelja, koga su tokom poslednjeg rata na Kosovu 1999. smatrali \u201eteroristom\u201c, koji se borio protiv srpskih snaga i Milo\u0161evi\u0107evog re\u017eima, re\u017eima odgovornog za najkrvaviji rat u Evropi posle Drugog svetskog rata. Rat, \u010dije rane jo\u0161 nisu zacelile.<\/p>\n

Srbija je zemlja u kojoj \u0107u morati da provedem neko vreme. U Novom Sadu i Novom Be\u010deju u Vojvodini, ali i u Beogradu i Ra\u0161koj. \u017deleo bih da vidim one predele gde je mo\u017eda pokopan moj deda, ubijen u Drugom svetskom ratu. Nikada nam nisu objasnili da li je poginuo tokom poslednje partizanske ofanzive protiv nacista i kolaboracionista (kojima je on izgleda pripadao). Nikada nisu na\u0161li njegov grob. \u017delim kona\u010dno da posle Drugog svetskog rata i ratova iz 90-ih, sada opremljen nema\u010dkim paso\u0161em, posetim one oblasti gde se najverovatnije nalaze njegovi posmrtni ostaci. Bez nade da \u0107u ne\u0161to saznati, jer nagla\u0161avam, ni petnaest godina posle poslednjeg rata na Kosovu jo\u0161 uvek nema saznanja o 1.000 nestalih Albanaca, civila sa Kosova, masakriranih i transportovanih hladnja\u010dama u Srbiju, ba\u010denih u reku Savu i pokopanih ispod drumova, sada prekrivenih asfaltom, kojima putuju automobili iz Srbije, celog Balkana i Evrope. Nedavno su ispod jedne takve ulice, kojom svakog trenutka prolaze automobili brzinom od 60 kilometara na sat, na jugu Srbije u Ra\u0161koj, otkriveni posmrtni ostaci mnogih Albanaca.<\/p>\n

Mogu da zamislim kako se neko pita zbog \u010dega nam ovaj \u010dovek govori o mra\u010dnim pri\u010dama koje su ga podstakle da proputuje celu Evropu! Od francuske Normadije preko Belgije, Nema\u010dke, Austrije, Balkana sve do tu\u017ene pri\u010de o njegovom dedi i telima hiljada nestalih, koji su i danas izvor velike, opipljive i nepodno\u0161ljive tuge i to ne samo \u010dlanova njihovih porodica. I kakve to veze ima sa \u0160tutgartom i Degerlohom (deo \u0160tutgarta \u2013 prim.prev.)? Ja ka\u017eem \u2013 mnogo. Dok poku\u0161avam da rezimiram ovo dugo i duboko uznemiruju\u0107e putovanje, tamo dole u moderno name\u0161tenom stanu na 10. spratu nove zgrade u centru glavnog grada najmla\u0111e evropske dr\u017eave, republike Kosovo, preda mnom su izronile dve slike. Vi\u0161ednevno putovanje po svim delovima ove zemlje i \u0160tutgart. Otvorene rane iz poslednjeg rata na Kosovu, kada su poginule hiljade nevinih ljudi, ulazak NATO snaga, me\u0111u kojima su prvi put posle Drugog svetskog rata bili i nema\u010dki vojnici koji su u\u010destvovali u vojnoj intervenciji protiv Milo\u0161evi\u0107evih snaga. Dakle, posle onoga \u201enikad vi\u0161e\u201c, mi Nemci smo u\u0161li u novi rat, ovoga puta na strani saveza koji je u Drugom svetskom ratu bio protiv nacizma. Sve to posle ponovnog ujedinjenja Nema\u010dke, koja je devet godina kasnije, 1999, zaslugom tada\u0161nje crveno-zelene koalicije preuzela veliku odgovornost u svim oblastima i u svim pravcima. Ovo ponovno ujedinjenje ne samo da je dve decenije kasnije Evropu u\u010dinilo Evropom, ve\u0107 je ona sada nezamisliva bez nema\u010dke uloge i snage. Razlog za radost, ali i za zabrinutost. Ponovo se bude stari resantimani zbog nema\u010dke hegemonije na starom kontinentu, a i \u0161ire. Druga slika je ona o Nema\u010dkoj, o \u0160tutgartu iz 50-ih godina pro\u0161log veka. Da li je bilo takvih kao ja, koji su imali vremena i snage da se iz o\u010daja daju u potragu za nemogu\u0107im. Potragu za smislom zla u ljudima i \u010dove\u010danstvu, kada su nevini mladi ljudi umirali, jer im je neko rekao, naredio, da se pretvore u ubice koje su po beskrajnim evropskim poljima ostavljale svoje \u017eivote. Vekovima.<\/p>\n

Razmi\u0161ljam o svemu tome, ali i o budu\u0107nosti glavnog grada kosovske dr\u017eave, Pri\u0161tini, gde sam proveo prvu polovinu \u017eivota. Zaista, moj \u017eivot se sastoji od dve gotovo identi\u010dne polovine: 24 godine na Kosovu i skoro 20 godina u Nema\u010dkoj daju mi vremensko i fizi\u010dko pravo da se ose\u0107am kao podeljena osoba. Jedna polovina pripada jednoj, druga drugoj zemlji. Dvostruki teret, koji pokazuje svoje pravo lice \u010dim jedna polovina pretegne nad drugom. U Nema\u010dkoj i Evropi \u010desto poku\u0161avam da se izja\u0161njavam kao Balkanac, a ne samo kao Albanac sa Kosova. Balkanac u pravom smislu te re\u010di, dok se istovremeno ose\u0107am kao Nemac. Vreme koje \u017eivimo ne spre\u010dava me da se ose\u0107am kao oboje. Ovo dugujem odrastanju u zemlji iz koje poti\u010dem. Ali tako\u0111e, moram priznati, i traumi pro\u017eivljenih ratova tokom 90-ih. Drugim re\u010dima, kada sam na Kosovu moram da se ose\u0107am Nemcem koji ne prime\u0107uje ovu razorenu i obnovljenu, ranjenu i isceljenu, traumatizovanu i izle\u010denu, siroma\u0161nu i kranje osiroma\u0161enu, dekolonizovanu i korumpiranu, proevropsku i realtursku, muslimansku i dvadesetprocentno hri\u0161\u0107ansku, gotovo \u010dlanicu UN-a \u2013 zemlju koja o\u010dekuje nova priznanja svog postojanja. Kosovo, zemlja mog porekla, 15 godina posle oslobo\u0111enja, jedan je od najneobi\u010dnijih eksperimenata velikih sila, kojim svaka od njih poku\u0161ava da ostvari svoje naj\u010dudnije zamisli. Amerikanci su posle rata na Kosovu podigli svoju najve\u0107u vojnu bazu od Drugog svetskog rata. Ujedinjene nacije upravljaju svojom najsveobuhvatnijom misijom od osnivanja, a Evropska unija najambicioznijom me\u0111unarodnom misijom od svog postanka. Niko od njih nije ostvario ciljeve svoga rada. Kosovo ostaje zemlja bez suvereniteta nad celom svojom teritorijom. Zato \u0161to Kosovo jo\u0161 uvek nije \u010dlan UN. Zato \u0161to gra\u0111ani Kosova, iako tamo postoji najve\u0107a misija u istoriji Evropske unije, jedini na ovom kontinentu nemaju prava na putovanje bez viza u EU. Evropska unija je trebalo da ispuni ovaj zadatak za osam godina koliko je tamo, ali svakoga dana postaje sve o\u010diglednije da nije zakazala samo ona, ve\u0107 i mi, nema\u010dki poreski obveznici, bez ikakve ideje \u0161ta na\u0161i slu\u017ebenici rade na Kosovu. Bla\u017ea verzija neokolonijalizma. Ludilo koje je pripisivano Francuzima u Al\u017eiru, Britancima u Indiji, Nemcima u Africi, na Kosovu je na\u0161lo svoj izraz u bizarnom amalgamu velikih nacija. \u201eMe\u0111unarodna zajednica\u201c, koja je tu da bi re\u0161ila probleme, postala je deo tih problema u poku\u0161ajima da posreduje u nere\u0161enim sukobima, od onih sa Srbima iz severnog dela Kosova, do nestalih ili \u017eargonski re\u010deno \u201emissing persons\u201c. Da budemo jasni: uticaj me\u0111unarodne zajednice, a time i nas poreskih obveznika, bio je veliki, da ne ka\u017eem od \u017eivotnog zna\u010daja. Ali ne smemo zaboraviti gorku stvarnost da se 70% na\u0161e pomo\u0107i Kosovu na neki na\u010din vra\u0107a u zemlju porekla, u d\u017eepove me\u0111unarodnih pomaga\u010da. To se odnosi na posleratnu Bosnu i Hercegovinu i Kosovo, ali i na Haiti i ostale regione pogo\u0111ene prirodnim katastrofama. To se mora promeniti. Ne smemo da se zanosimo time da mi kao Nemci i Evropljani, kao zapadna civilizacija, poma\u017eemo i da \u0107e na\u0161a pomo\u0107 zavr\u0161iti na pravoj adresi. Prisetimo se samo Evrope ili, konkretnije, posleratne Nema\u010dke. \u010cinjenica je da su Nemci bili ti koji su izgubili rat, ali je isto tako ta\u010dno da su nema\u010dke \u017eene u mu\u0161karci obnovili ovu zemlju i storili je onakvom kakva je danas! Moram da podsetim na legendarne \u017eene ove zemlje, na koje smo ponosni i koje su do dana dana\u0161njeg idealni uzori za stvaranje me\u0111unarodnih organizacija! One su predmet istorijskih i sociolo\u0161kih studija i slu\u017ee kao moderni obrazac organizovanja od mesta do mesta, od sela do sela, od grada do grada!<\/p>\n

Ne prestaju\u0107i da razmi\u0161ljam o obema mojim zemljama, o obema mojim prirodama u jednom telu, ne mogu a da se ne osetim o\u010dajno kada pogledam Pri\u0161tinu, glavni grad Kosova \u2013 zabetoniran, ogrezao u kriminalu i korupciji i bez tra\u010dka nade da \u0107e iz ove depresivne situacije brzo iza\u0107i. Zimsko sivilo koje tako neodoljivo podse\u0107a na scene iz filmova Krzysztofa Kieslowskog.<\/p>\n

Ostavljam sav bes po strani da bih pokazao \u0161ta zna\u010di \u017eiveti u Pri\u0161tini. Opisa\u0107u slede\u0107u scenu. \u010cesto se naljutim kada u \u0160tutgart-Degerlohu odem u kupovinu, a neka stara dama, koja je sigurno provela celi svoj \u017eivot u L\u00f6wenstra\u00dfeu i pre\u017eivela sve one prethodno spomenute u\u017ease, odlu\u010di da pro\u0107aska sa prodava\u010dicom u pekari ili u Lidlu. Isto tako jedna stara dama u Pri\u0161tini mora da istrpi pla\u010d svog unuka, jer u ta\u0161ni ima samo 5 evra, a ra\u010dun je 5 evra i 70 centi. Sedamdeset centi ko\u0161ta sok od narand\u017ee, koga \u017ertvuje kako bi kupila preko potrebno mleko za celu porodicu! Treba li da se ose\u0107am sre\u0107nim jer sam joj istog trenutka dao 70 centi i zaustavio pla\u010d deteta? Ne, naprotiv. Ovo dete \u0107e nastaviti da pla\u010de, a njegovo odrastanje u takvim te\u0161ko\u0107ama bi trebalo da bude opomena u kakvom stanju se ova zemlja nalazi. Da li mi, gra\u0111ani hemisfere \u2013 recimo to tako \u2013 bogatih, treba da budemo sre\u0107ni \u0161to dajemo milostinju nerazvijenim oblastima na Balkanu, evropskoj kapiji ka Turskoj, i ostalim zemljama u razvoju?<\/p>\n

Zadr\u017eimo se na Kosovu. Ono je jedina zemlja u Evropi gde, preciznije re\u010deno na njenom severnom delu, imamo zamrznuti konflikt Beograda i Pri\u0161tine, za koji Evropa i SAD predvo\u0111eni nema\u010dkom vladom poku\u0161avaju da prona\u0111u mirno re\u0161enje. Da li je samo etni\u010dka mr\u017enja izme\u0111u Srba i Albanaca razlog za pat poziciju na 15 odsto kosovske teritorije? Naravno da nije. Ovaj deo Kosova ima ne\u0161to \u0161to nema nijedna dr\u017eava u Evropi, a samo delimi\u010dno Kina, Rusija i Afrika. Sve ove velike dr\u017eave, \u201eposrednice\u201c u ovom etni\u010dkom konfliktu, govore o miru, dok im je ne\u0161to drugo na umu. Mineralne sirovine i posebno ruda gvo\u017e\u0111a, koje se nazivaju \u201eretkim rudama\u201c. Preciznije re\u010deno. Retke rude i ostala rudna blaga najsiroma\u0161nije evropske dr\u017eave obezbedi\u0107e najve\u0107im dr\u017eavama Evrope monopol u narednih 200 do 300 godina, jer se one koriste za proizvodnju modernih tehnologija!<\/p>\n

Kao \u010dovek i autor sklon preterivanju, sa balkanskim genima sklonosti ka teorijama zavere, ali istovremeno i sa trezvenim i realisti\u010dnim nema\u010dkim stavom, ohrabri\u0107u se da ka\u017eem: najve\u0107i uspeh me\u0111unarodnih misija u mojoj zemlji je fizi\u010dka bezbednost. Drugim re\u010dima: Kosovo je bezbedna zemlja. Onda sledi gastronomija. Hranu u ovoj zemlji mo\u017eemo da uporedimo sa onom na \u0161tutgartskom va\u0161aru. I tu su internet i telefonija. Prema poslednjim anketama UNDP-a, 78% stanovni\u0161tva Kosova raspola\u017ee internet priklju\u010dkom. \u010cak i u najudaljenijim selima, ljudi poseduju W-LAN i kablovsku televiziju! Fudbal je popularan, ali budu\u0107i da nismo \u010dlanica UN-a, kosovska reprezentacija ne mo\u017ee da igra me\u0111unarodne utakmice, a kosovski klubovi me\u010deve sa Stuttgarter Kickersima, a kamoli VfB-om! Kultura u gradovima cveta. To se odnosi pre svega na subkulturu, muziku, lepe umetnosti i kratkometra\u017ene filmove; ovi poslednji su forma protesta zbog te\u0161ke situacije u svim \u017eivotnim oblastima. Knji\u017eevnost je tako\u0111e dostupna. Nikada ne generalizujem kada govorim o kosovskoj i albanskoj knji\u017eevnosti, ali treba re\u0107i da je stanje u umetnosti i knji\u017eevnosti sli\u010dno onom u Austriji i Nema\u010dkoj \u2013 samo je produkcija manja. Ostajem po strani, jer se pridr\u017eavam zaklju\u010dka velikog majstora Franza Kafke: \u201eMale kulture, prgave kulture!\u201c Jednom re\u010dju, kao autor \u010desto izbegavam da dr\u017eim javne prezentacije i predavanja na jeziku na kojem pi\u0161em. Prosto se ose\u0107am lo\u0161e i strahujem da bi me bilo sramota, jer ljudi i kolege imaju druge brige i probleme sa kojima se svakodnevno suo\u010davaju.<\/p>\n

Drugim re\u010dima, kada su politika, vlada, ali i opozicija korumpirane, o \u010demu se redovno izve\u0161tava, onda su korumpirane i akademska, medijska, umetni\u010dka i ostale elite. Svako sa svakim sara\u0111uje i vi\u0161e ne znate ko je sa kim, a ko protiv koga. Nada u veliki intelektualni pokret, u ugledne li\u010dnosti koje bi mogle da podignu svoj glas kako bi zaustavili ovaj nakaradni razvoj, jedva da postoji. Riba ne smrdi samo od glave, od vlade, ve\u0107 smrdi celo njeno telo, a situacija je do te mere nepodno\u0161ljiva da bi se, dok ovde \u010ditam ove redove, neko mogao zapitati: \u0161ta ovaj \u010dovek tamo tra\u017ei? Ili: za\u0161to ovaj \u010dovek ne poku\u0161a da u\u010dini ne\u0161to vi\u0161e? Smatram da su oba pitanja na mestu. Ali istovremeno ka\u017eem da je krajnje logi\u010dno da vam je za neophodne promene potrebno vi\u0161e vremena, napora, znoja, suo\u010davanja sa stvarno\u0161\u0107u i rasprave sa samim sobom. Nije samo Kosovo korumpirano, ve\u0107 i celi region, nekada sa svojih 22 miliona stanovnika, od kojih je 9 miliona \u2013 Slovenaca i Hrvata \u2013 uspelo da pristupi EU. Ostale dr\u017eave, Bosna, Srbija, Crna Gora, Kosovo, Makedonija i Albanija moraju prvo da zauzdaju ovo zlo, pa tek onda da ga suzbiju, kako bi im se otvorio put da postanu deo na\u0161e evropske porodice. Verovatno je pozicija sa koje govorim veoma udobna. Na prvi pogled. Me\u0111utim, ova udobnost je pro\u017eeta velikim bolom zbog te\u0161kog stanja u svim ovim dr\u017eavama, a posebno na Kosovu. Na\u0161a odgovornost, kao Nemaca i Evropljana, ogromna je, jer smo Kosovu, od 1999. kao regionu, a od 2008. kao dr\u017eavi, pomagali da se slobodno i osna\u017eeno proglasi dr\u017eavom! Svi oni koji razumeju \u0161ta zna\u010di pripadati dvema nacijama, sa ili bez dvojnog dr\u017eavljanstva, mogu da osete teret odgovornosti za dalju podr\u0161ku demokratizaciji i izgradnji pravne dr\u017eave u ovoj dr\u017eavi-bebi koja je jo\u0161 uvek u inkubatoru. Ili laboratoriji. Kako vam se vi\u0161e svi\u0111a!<\/p>\n

Posledica mog dugog putovanja ili \u2013 murakamijevski re\u010deno \u2013 trke je \u2013 da se poslu\u017eim Carverom \u2013 povratak mojoj ljubavi. Nema sumnje, moja ljubav je \u0160tutgart. Svaki njegov deo i sve njegove dobre i lo\u0161e strane. Ono \u0161to mi se tu posebno svi\u0111a jesu ljudi. Razli\u010ditih nacionalnosti i porekla. Znam da nije lako voleti ljude koje ne poznajete. O tome imam jednu originalnu anegdotu. Neposredno posle rata, kolega i ja smo bili na dugom i tegobnom putovanju skupljaju\u0107i materijal za \u010dlanak u Die Zeit-u. Kada me je \u010duo kako govorim o Albancima, rekao mi je: \u201eRazumem to \u0161to voli\u0161 svojih dva miliona Albanaca, ali reci mi, nije li malo naporno da je volim svojih 80 miliona Nemaca!\u201c Danas, 10 godina posle, ka\u017eem da mi te\u0161ko pada da volim 80 miliona Nemaca i jo\u0161 2 miliona mojih Albanaca. Bolje je zato voleti \u0160tutgart. To me navodi na ideju, da ne ka\u017eem zaklju\u010dak, da bi ljudi trebalo da vole one sa kojima \u017eive. Po\u0161tovanje, u\u010dtivost, kultura koji vladaju me\u0111u stanovnicima neke \u010detvrti, sela ili grada, zaista odslikavaju kulturu i stanje u nekom dru\u0161tvu. Uprkos celodnevnom stresu i protivre\u010dnostima zbog kojih vreme tako brzo prolazi, mi kao Nemci moramo biti ponosni na to \u0161to smo. Na to \u0161to svet izuzetno po\u0161tuje Nema\u010dku i njene gra\u0111ane. Sama \u010dinjenica da je nema\u010dki model jedan od najpo\u017eeljnijih na planeti, nezavisno od predrasuda i zavisti i uz sve mogu\u0107e i nemogu\u0107e nesporazume, nezavisno od unutarpartijskih razlika, smatram da nas je nema\u010dka radna etika, suo\u010davanje sa u\u017easnom pro\u0161lo\u0161\u0107u i spremnost na pru\u017eanje pomo\u0107i drugim zemljama i kontinentima stvorila onakvima kakvi smo danas. Naravno da neko mo\u017ee da odmahne glavom u neverici i da pa\u017eljivo preispita ovu tvrdnju. Ipak svi pokazatelji ove dr\u017eave, a naro\u010dito ovog regiona, ubrajaju je me\u0111u one najrazvijenije, bezbedne, obrazovane, integrisane (spoljnopoliti\u010dki posmatrano), itd, itd. To ka\u017eem i zbog \u010dinjenice da sam u ovih 20 godina, koliko ovde \u017eivim, obi\u0161ao ovu veliku i \u010dudesnu zemlju od Meklenburg-Forpomerna (na\u017ealost sve do Zilta) pa do Bertehsgardena i Kenigzea! Sve to mi daje za pravo da se prisetim mudrosti jevrejske majke: \u201ekada ti je najbolje, po\u010dni da pla\u010de\u0161, jer dolaze te\u0161ka vremena!\u201c Mora jo\u0161 mnogo toga da se uradi, a opasnosti su ozbiljnije nego ikada pre \u2013 klimatske promene kao posledica brze industrijalizacije, terorizam i finansijski slom! Strah ose\u0107amo svi i kao gra\u0111ani ove zemlje imamo zadatak da izvr\u0161imo pritisak na svaku partiju da posveti vi\u0161e pa\u017enje za\u0161titi \u017eivotne sredine; moramo da radimo na spre\u010davanju terorizma tako \u0161to \u0107emo pomagati dr\u017eavama u te\u0161kom procesu tranzicije i trebalo bi da se postaramo da bogati daju malo vi\u0161e dr\u017eavi kako bi podr\u017eali one slabije. Ose\u0107am kako se pretvaram u propovednika i zato ovde moram da stanem i ka\u017eem da mi je velika \u010dast to \u0161to me ovaj grad nikada nije izneverio. \u010cak i tokom te\u0161kih perioda mog \u017eivota vezanih za ratove 90-ih ili velike i duge kreativne ti\u0161ine i odsutnosti poput ove poslednje, moj \u0160tutgart me nikada nije napustio. I sam ne znaju\u0107i za\u0161to i kako, moja poslednja stanica svakog pokreta ili projekcije, gde bih potra\u017eio spas ili mir: telesni, du\u0161evni, psihi\u010dki \u2013 stvari ili sumnje verovatno uobi\u010dajene za svakog stvaraoca i pre svega stanovnika ove veli\u010danstvene planete, uvek su me vra\u0107ale \u0160tutgartu. Mora da postoji neki razlog za\u0161to se u mome neznatnom opusu najvi\u0161e spominju Kosovo i \u0160tutgart. Degerloh je jedino mesto koje sam precizno opisao u mojoj poslednjoj knjizi. Kada me neko pita za\u0161to to radim, odgovaram da nemam pojma. Ono \u0161to znam je da mogu da pi\u0161em samo o onome \u0161to poznajem ili vidim, ose\u0107am ili dodirujem. Oti\u0161ao bih \u010dak toliko daleko da ka\u017eem da mi Kosovo nikada nije ukazalo po\u0161tovanje koje sam dobio ovde. Mo\u017eda je to ljubav na prvi pogled. A kao \u0161to znamo, u tom slu\u010daju nema povratka. Pobeda ili poraz.<\/p>\n

Da li je moje dugo putovanje bilo isku\u0161enje, poku\u0161aj da pobegnem iz \u0160tutgarta kako bih prona\u0161ao ne\u0161to \u0161to sam izgubio? Ne znam. Ono \u0161to znam je da neprestano razmi\u0161ljam o mom putovanju Evropom, sve do najdubljih balkanskih ponora.<\/p>\n

Istovremeno moram da priznam da, iako sam telesno ovde, mislima sam u svom rodnom mestu. Nekoliko sela u oblasti Duka\u0111in, koje sam obi\u0161ao posle 19 godina i gde sam zapo\u010deo novu godinu. Sa samo jednim pitanjem, koje postavljam sebi i \u017eelim da ga podelim sa vama: hteo sam da proverim da li je ta\u010dna izreka da je domovina tamo gde vam je dobro?! Gde? Mislim da je ovo pitanje, posebno u vremenu u kome \u017eivimo, pogre\u0161no postavljeno, jer je ne\u010dija domovina tamo gde ima svoj mir i gde se dobro ose\u0107a. U\u017eurbanost i transatlantska putovanja, a naro\u010dito ona unutar na\u0161eg kontinenta, br\u017ea su od putovanja kolima izme\u0111u \u0160tutgarta i Hamburga. To ne zna\u010di da sam doneo odluku. Jedna moja polovina jo\u0161 uvek nije upotpunila onu drugu. Za to je potrebno jo\u0161 vremena. Nekoliko godina. Sve dok Nema\u010dka i \u0160tutgart i matemati\u010dki ne nadma\u0161e moje mesto i zemlju ro\u0111enja. Ono \u0161to \u017eelim da ka\u017eem je da sam tokom posete selima iz kojih poti\u010du moji roditelji, posle du\u017eeg vremena posetio i grob svoga oca. Pitao sam se da li \u0107u do\u017eiveti bolju sudbinu od mog dede \u010dije ime nosim i \u010diji je grob jo\u0161 uvek nepoznat!<\/p>\n

\u010cinjenica da sam se u ovom eseju, koji i treba da bude o meni, prili\u010dno bavio sobom, posledica je ove duge i mukotrpne potrage. Ali smatram da je svakome od nas va\u017eno da zna gde su mu koreni, odakle poti\u010de i \u0161ta \u017eeli da postane, sada i ubudu\u0107e. Da se mi u stvari jedva razlikujemo. Sa na\u0161im porodi\u010dnim pri\u010dama, ili onima o ratu i miru. Da u svakom od nas postoji dva ili vi\u0161e Ja. Da bi bilo dobro da se odlu\u010dimo \u0161ta \u017eelimo da budemo, pre nego \u0161to bude kasno. Da svako od nas ima jedan \u017eivot koji treba \u017eiveti i da treba da izbegavamo gre\u0161ke koje \u0107e nas odvesti na stranputicu. Da je odgovornost i briga za porodicu, za okru\u017eenje i za mesto u kome \u017eelimo da \u017eivimo simbol kulture \u017eivljenja, ali i na\u0161a zaostav\u0161tina.<\/p>\n

Sla\u017eem se sa negde pro\u010ditanom re\u010denicom da je imati umetnika u porodici jednako prokletstvu. Nesigurnost posla, strah od neuspeha, zanemarivanje obaveza, sve ono \u0161to se nekom racionalnom \u010doveku \u010dini kao najve\u0107a no\u0107na mora kada se na\u0111e pred stvaraocem \u010diji se \u010ditav \u017eivot svodi na umetnost. Uspeh je oluja za kojom ostaje pusto\u0161, a neuspeh stanje pred skok u ambis. Iste sumnje mu\u010de i druge ljude. Njih ima gotovo svako ko di\u0161e i razmi\u0161lja o \u017eivotu i smrti. A \u017eivot ide dalje. Re\u010dima na\u0161eg velikog u\u010ditelja, William Faulknera, \u201e\u010dovek je \u010dove\u010danstvo, a \u010dove\u010danstvo \u017eeli i pre\u017eive\u0107e neo\u010dekivano svaku opasnost, svaku katastrofu ma kakva ona bila.\u201c<\/p>\n

Kada sam u ovoj zemlji, u ovom stanu iz koga posmatram ovaj zabetonirani grad, moje misli i moja du\u0161a su u \u0160tutgartu, sa mojom dragom \u017eenom i \u0107erkom. Ali dok \u010ditam ove redove, po\u010dinju da naviru slike lica gra\u0111ana moje druge zemlje, Kosova, Pri\u0161tine i okolnih sela.<\/p>\n

A pre svega slike grobove ljudi palih u poslednjem ratu pre 14 godina na Kosovu. Znate li? Velike porodice, karakteristi\u010dne kosovske porodice, koje su \u017ertvovale svoju decu, \u017eene, sinove, majke i starce i sahranili ih uz svoje ku\u0107e. Po prvi put u istoriji Balkana na Kosovu mrtvi \u017eive pored \u017eivih. Doga\u0111aj bez presedana u novijoj istoriji \u010dove\u010danstva. Da li \u0107e to doprineti miru i sigurnijoj budu\u0107nosti? To zaista ne znam i to ne mo\u017eemo da znamo. Znam samo da kada govorimo i \u017eivimo \u017eivot, moramo da volimo jedni druge, \u010dak i kada tr\u010dimo i jurimo. Jer smo mi kao ljudi, kao \u010dove\u010danstvo \u2013 jedno. Mi smo mi!<\/p>\n

Hvala!<\/p>\n

Govor na novogodi\u0161njem prijemu u op\u0161tini Stuttgart, 2014.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ostavljam sav bes po strani da bih pokazao \u0161ta zna\u010di \u017eiveti u Pri\u0161tini.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":137398,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-137397","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/137397","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=137397"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/137397\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/137398"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=137397"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=137397"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=137397"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}