{"id":130597,"date":"2013-11-22T09:41:21","date_gmt":"2013-11-22T08:41:21","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=130597"},"modified":"2013-11-22T09:41:21","modified_gmt":"2013-11-22T08:41:21","slug":"kako-je-stvoren-novi-svetski-poredak","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2013\/11\/22\/kako-je-stvoren-novi-svetski-poredak\/","title":{"rendered":"Kako je stvoren novi svetski poredak"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Autor: Jamie Martin<\/strong><\/p>\n

Prikaz knjige The Battle of Bretton Woods: John Maynard Keynes, Harry Dexter White and the Making of a New World Order, Benn Steil, Princeton 2013.<\/em><\/p>\n

Kada je ve\u0107 bolesni D\u017eon Mejnard Kejns otputovao na ameri\u010dki jug u martu 1946, odu\u0161evio se onim \u0161to je video. \u201ePrijatan vazduh i jarke ljubi\u010daste boje\u201c Savane pru\u017eili su mu predah od hladnog i vla\u017enog Londona, kako je pisao po dolasku, a deca na ulici bila su veselije dru\u0161tvo od \u201erazdra\u017eljivih\u201c i \u201esve umornijih\u201c gra\u0111ana posleratne Britanije. Kejns je bio u Savani na konstitutivnoj sednici upravnog odbora Me\u0111unarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, dve institucije u \u010dijem je osnivanju u\u010destvovao na konferenciji u Breton Vudsu u julu 1944. O\u010dajni\u010dki se trudio da ubedi Amerikance da ne postave ove dve institucije u Va\u0161ington, gde se bojao da bi bile vi\u0161e privesci ameri\u010dke dr\u017eave nego prava me\u0111unarodna tela, ali njihovo sme\u0161tanje u ameri\u010dku prestonicu bilo je prakti\u010dno re\u0161ena stvar, za \u0161ta je bilo potrebno samo nekoliko glasova iz \u010dudnog niza saveznika SAD okupljenih na sastanku. Kejnsov poslednji poku\u0161aj da obuzda ja\u010danje ameri\u010dke sile nije uspeo. Umro je mesec i po dana kasnije.<\/p>\n

Po zavr\u0161etku Drugog svetskog rata, mnogi su mislili da \u0107e trajni mir biti mogu\u0107 jedino ako nau\u010dimo da vodimo svetsku ekonomiju. \u010cinjenica da je najgori rat u istoriji usledio ubrzo nakon najgore ekonomske krize izgleda da je potvr\u0111ivala da me\u0111unarodna politi\u010dka kriza i ekonomska nestabilnost idu zajedno. To je \u010detrdesetih godina bio relativno nov na\u010din razmi\u0161ljanja o me\u0111unarodnim odnosima. Pregovori o mirovnom sporazumu posle Prvog svetskog rata uglavnom su zaobilazili ekonomska pitanja u korist politi\u010dkih i pravnih \u2013 utvr\u0111ivanja teritorijalnih granica, na primer, ili prava nacionalnih manjina.<\/p>\n

Kada je Kejns 1919. optu\u017eio mirotvorce da ignori\u0161u evropske ekonomske nevolje i razmi\u0161ljaju o novcu samo kao o pobedni\u010dkom plenu, bio je ispred svog vremena: \u201eNeverovatna je \u010dinjenica da su osnovni ekonomski problemi Evrope, koja gladuje i raspada se pred njihovim o\u010dima, bili jedino pitanje za koje \u010detvorka nije pokazala interesovanje\u201c, napisao je Kejns u Ekonomskim posledicama mira, misle\u0107i na kvartet nacionalnih lidera koji su sklopili Versajski ugovor. Njihova indiferentnost nije bila naro\u010dito iznena\u0111uju\u0107a: nacionalni lideri u to vreme nisu imali neposrednog iskustva u vo\u0111enju ekonomskih poslova van svojih granica. Svetski trgovinski sistem koji je iznikao u decenijama pre rata u velikoj meri je funkcionisao oslanjaju\u0107i se na privatni biznis i finansije; zlatni standard je odredio pravila razmene, ali dr\u017eave su se uglavnom dr\u017eale po strani, osim kada su sni\u017eavale trgovinske barijere ili nametale izvr\u0161avanje ugovora. Kada bi stvari po\u0161le naopako, nisu poku\u0161avale da interveni\u0161u.<\/p>\n

To je po\u010delo da se menja nakon 1918. Kako se Evropa teturala od jedne do druge ekonomske krize, postalo je o\u010digledno da se moraju prona\u0107i trajnija re\u0161enja. Ovog zadatka se prihvatila novoformirana Liga naroda, ispunjavaju\u0107i ekonomske i finansijske funkcije mnogo \u0161ire od onih koje su predvideli njeni utemeljiva\u010di: spasavanje srednjih i isto\u010dnih evropskih dr\u017eava od posleratne hiperinflacije, prikupljanje i tuma\u010denje statisti\u010dkih podataka i sazivanje niza (uglavnom neuspe\u0161nih) me\u0111unarodnih konferencija o trgovini i finansijama, od kojih je najpoznatija bila ona u Londonu 1933. Do tog trenutka, evropske privrede po\u010dele su da izmi\u010du kontroli, kako se zaraza depresije ubrzano \u0161irila po kontinentu i Britaniji, uni\u0161tavaju\u0107i bankarski sistem gotovo svake dr\u017eave koju je dotakla. Investitori su prebacivali novac od jedne do druge zemlje, ostavljaju\u0107i za sobom trag u vidu jurnjava \u0161tedi\u0161a na banke i valutnih kriza.<\/p>\n

U prvim godinama Drugog svetskog rata, kada su i savezni\u010dki i stru\u010dnjaci Osovine po\u010deli da zami\u0161ljaju kako bi posleratni svet mogao da izgleda, najva\u017enije pitanje za njih bilo je kako spre\u010diti povratak ekonomskog haosa iz 1930-ih. U nizu pregovora koji su po\u010deli 1941. i kulminirali u Breton Vudsu jula 1944, britanski i ameri\u010dki zvani\u010dnici raspravljali su kako da obnove stabilnu i otvorenu kapitalisti\u010dku svetsku ekonomiju na na\u010din koji bi ubla\u017eio ekscese kapitalizma i obezbedio dr\u017eavama ve\u0107u slobodu da slede svoju nacionalnu ekonomsku politiku. O\u010digledno je bio potreban novi oblik me\u0111unarodne uprave: stalni sistem, regulisan zakonima i pod nadzorom me\u0111unarodnih tela, koji bi usmeravao interakciju nacionalnih ekonomija. Ni\u0161ta sli\u010dno nikada ranije nije postojalo. Taj novi, intervencionisti\u010dki model organizovanog kapitalizma \u2013 po ugledu na njudilovsku ameri\u010dku dr\u017eavu \u2013 bi\u0107e pro\u0161iren na \u010ditav svet.<\/p>\n

Ovo nije bio lak zadatak: zahtevao je kompletnu reviziju pravila me\u0111unarodnog finansijskog poslovanja. Ali kada su britanski i ameri\u010dki zvani\u010dnici otvorili razgovore, prvo su postavili politi\u010dki neugodno pitanje trgovine. To je bio nesre\u0107an po\u010detak. Tridesetih godina, Stejt departmentom je zavladala fundamentalisti\u010dka tr\u017ei\u0161na filozofija tada\u0161njeg dr\u017eavnog sekretara Kordel Hala, a budu\u0107i da se Amerika bli\u017eila otvorenoj podr\u0161ci britanskim ratnim naporima 1941 \u2013 i bankrotirana i ratom izmorena Britanija postajala sve o\u010dajnija da dobije pomo\u0107 SAD \u2013 iskrsla je prilika da se Halove laissez-faire vizije sprovedu u delo. \u010clanom VII Zakona o zajmu i najmu propisano je da, u zamenu za ameri\u010dku pomo\u0107, Britanija mora da se odrekne svih budu\u0107ih diskriminacija protiv uvoza iz SAD. To je prakti\u010dno zna\u010dilo ukidanje sistema britanskih imperijalnih preferencijala. (Jedan konzervativni lord opisao je ovaj zahtev kao \u201eobrnutu Bostonsku \u010dajanku\u201c.)<\/p>\n

Mnogi su imperijalne preferencijale smatrali ne samo nose\u0107im stubom imperije, ve\u0107 i sredstvom za ubla\u017eavanje sasvim izgledne slabe posleratne britanske pozicije: odustajanje od sistema trgovinskih barijera i kontrole razmene pretilo je da izlo\u017ei Britaniju jeftinoj stranoj konkurenciji i da je ostavi fatalno vezanom za SAD ako ova padne u recesiju nakon rata (\u0161to su mnogi predvi\u0111ali). Kejns se slagao sa preovla\u0111uju\u0107im mi\u0161ljenjem u Britaniji kada je u martu 1941. primetio da ameri\u010dki zvani\u010dnici tretiraju Britaniju \u201egore nego \u0161to smo mi sami smatrali da valja tretirati \u010dak i najubogiju i najneodgovorniju balkansku zemlju\u201c.<\/p>\n

Da li su Britanci bili prisiljeni da pristanu? Mnogi konzervativci i imperijalisti su verovali da jesu, i ovo je jedna od osnovnih tvrdnji koje Ben Stil iznosi u svojoj novoj knjizi o pregovorima koji su doveli do Breton Vudsa. Po Stilovom mi\u0161ljenju, Britanija je bila primorana da sklopi \u201efaustovsku pogodbu\u201c: da odustane od onoga \u0161to je naizgled jedino garantovalo produ\u017eetak njene imperijalne egzistencije u zamenu za dovoljno novca i robe da pre\u017eivi rat. Prema Stilu, Amerika je tako vodila ekonomske pregovore da sebi obezbedi posleratnu dominaciju. \u201eNa svakom koraku u Breton Vudsu,\u201c pi\u0161e Stil, \u201eAmerikanci su podse\u0107ali Britance, ako treba i brutalno, da u novom poretku nema mesta za ostatke britanske imperijalne slave.\u201c<\/p>\n

U avgustu 1941, Kejns, sada u ulozi savetnika ministra finansija i \u0161efa posleratnog ekonomskog planiranja, vratio se sa pregovora o Zajmu i najmu u Va\u0161ingtonu da napravi nacrt za novo me\u0111unarodno monetarno ure\u0111enje. Tokom nekoliko sastanaka u leto 1942, Kejns i njegov ameri\u010dki kolega, ekonomista i zvani\u010dnik ministarstva finansija SAD Hari Dekster Vajt, prepirali su se o tome da li treba osmisliti nova monetarna pravila me\u0111unarodne ekonomije.<\/p>\n

Bio je to neobi\u010dan spoj: Kejns, svetski poznati ekonomista i intelektualac, protiv Vajta, opskurnog tehnokrate i kasno stasalog nau\u010dnika, radni\u010dkog sina jevrejskih imigranata iz Litvanije, koga je ameri\u010dko ministarstvo finansija dovelo sa malog univerziteta u Viskonsinu. Nijedan nije u\u017eivao u dru\u0161tvu onog drugog: Kejns se prezrivo odnosio prema, kako je smatrao, inferiornom intelektu \u201eestetski nesnosnog\u201c Vajta , \u010diji mu je \u201egrubi hrapavi glas\u201c bio naro\u010dito neprijatan. Kejns je, s druge strane, bio tipi\u010dan nadmeni engleski lord; kako je Vajt nabacio britanskom ekonomisti Lajonelu Robinsu, \u201eva\u0161 baron Kejns sigurno pi\u0161ki parfem\u201c.<\/p>\n

Ako zanemarimo razmirice, njih dvojica su se na kraju uglavnom slo\u017eili oko osnovnih ciljeva novog me\u0111unarodnog monetarnog sistema: stabilizovati kurseve; olak\u0161ati me\u0111unarodnu finansijsku saradnju; zabraniti konkurentsku depresijaciju valute i proizvoljne izmene vrednosti valuta, i ograni\u010diti me\u0111unarodni protok kapitala kako bi se spre\u010dile kratkoro\u010dne, spekulativne investicije za koje su svi verovali da su destabilizovale me\u0111uratni monetarni sistem. Tako\u0111e su se slo\u017eili oko potrebe da se uspostavi nova me\u0111unarodna institucija koja \u0107e pru\u017eati finansijsku pomo\u0107 dr\u017eavama sa trgovinskim disbalansima i sprovoditi pravila o vrednosti valuta (budu\u0107i Me\u0111unarodni monetarni fond), i jo\u0161 jedna koja \u0107e obezbe\u0111ivati kapital za posleratnu obnovu (budu\u0107a Svetska banka). Strogo kontrolisani i regulisani me\u0111unarodni finansijski sistem zameni\u0107e nekoordinisani i konkurentski sistem iz me\u0111uratnih godina. A kada se valute stabilizuju \u2013 nadali su se oni \u2013 svetska trgovina \u0107e mo\u0107i da se nastavi.<\/p>\n

Jedan od najinovativnijih aspekata anglo-ameri\u010dkog dogovora bio je to \u0161to je za prioritet postavljena potreba pune zaposlenosti i mera socijalne za\u0161tite na nacionalnom nivou, kao va\u017eniji cilj od duboke me\u0111unarodne ekonomske integracije. U tom pogledu dogovor je bio kejnzijanski i predstavljao je dramati\u010dan zaokret od starih pretpostavki o na\u010dinu funkcionisanja finansijskog sistema. Pod zlatnim standardom, koji je olak\u0161ao period finansijske i trgovinske globalizacije krajem 19. i po\u010detkom 20. veka, dr\u017eave nisu imale mnogo moguc\u0301nosti da reaguju na ekonomske krize, osim smanjenja potro\u0161nje i povec\u0301anja kamata u nadi da \u0107e cene i nadnice toliko pasti da privreda mo\u017ee sama da se oporavi.<\/p>\n

Stanovni\u0161tvo je jednostavno moralo da pregura periode deflacije i masovne nezaposlenosti, jer dr\u017eava nije mogla mnogo da im pomogne: guranje ekspanzivnih fiskalnih i monetarnih mera (\u0161to dr\u017eave obi\u010dno danas \u010dine) ugrozilo bi konvertibilnost dr\u017eavne valute u zlato. Iz tih razloga, zlatni standard je bio pogodan za devetnaestovekovni svet gde nije bilo mnogo organizovanih radni\u010dkih partija i sindikata, ali on vi\u0161e nije odgovarao zamr\u0161enom svetu masovne demokratije. Kejnzijanska revolucija u ekonomskom upravljanju dala je dr\u017eavi niz novih jakih alatki za odgovor na unutra\u0161nje ekonomske nevolje \u2013 ali one ne\u0107e mo\u0107i da prorade sve dok se igra po pravilima zlatnog standarda.<\/p>\n

Ono \u0161to je bilo potrebno i \u0161to su Kejns i Vajt \u017eeleli da uspostave bio je sistem fiksnih ali prilagodljivih kurseva, koji \u0107e omogu\u0107iti dr\u017eavama da vode unutra\u0161nju politiku ne brinu\u0107i mnogo o tome kako \u0107e to uticati na njihov me\u0111unarodni ekonomski polo\u017eaj. Uz kontrolu kapitala, ovaj sistem \u0107e raditi na stabilizaciji valute, kao i zlatni standard, ali tako da dr\u017eavama obezbedi vi\u0161e prostora za intervencionisti\u010dke i socijalne metode nacionalnog ekonomskog upravljanja, koje su ne\u0161to pre toga u\u0161le u modu iz atlantskog sveta. Kompromis koji su Kejns i Vajt postigli zasnivao se na ovom osnovnom uvidu i odra\u017eavao novi (dodu\u0161e kratkotrajni) konsenzus: da dr\u017eava svojim gra\u0111anima duguje osnovnu ekonomsku sigurnost.<\/p>\n

Skup Monetarne i finansijske konferencije Ujedinjenih nacija, gde je Kejns-Vajtov dogovor trebalo da se odobri, bio je zakazan za 1. jul 1944, tri nedelje nakon savezni\u010dke invazije na Normandiju. Pored o\u010diglednih problema koje je taj datum predstavljao za prekookeanska putovanja, Va\u0161ington je \u010duven po neizdr\u017eivoj letnjoj \u017eezi. Ve\u0107 bolesni Kejns insistirao je da se sastanak odr\u017ei na nekom hladnijem mestu, ako je mogu\u0107e na Stenovitim planinama. Na savet Stejt departmenta, ministar finansija SAD Henri Morgentau izabrao je luksuzni hotel Mount Washington u malom njuhemp\u0161irskom selu Breton Vuds.<\/p>\n

Na otvaranju konferencije, glavna atrakcija je po svemu sude\u0107i bio Kejns. Prema Lajonelu Robinsu, \u201efotografisan je iz najmanje 50 uglova\u2026 lord Kejns stoji; lord Kejns sedi, lord Kejns razmi\u0161lja, lord Kejns lebdi\u2026\u201c Kada je pravi rad po\u010deo, tekao je ubrzanim tempom (prebrzim za Kejnsa, koji je pretrpeo manji sr\u010dani udar posle dve nedelje). Prva ta\u010dka dnevnog reda bila je osnivanje dva nova me\u0111unarodna tela. Neke nezapadne dr\u017eave ozbiljno su se pobunile zbog toga kako \u0107e globalna hijerarhija biti organizovana u okviru novog sistema. Najspornije pitanje bilo je kakvo \u0107e prava glasa imati razli\u010dite zemlje u MMF-u \u2013 \u0161to je bilo klju\u010dno za izbor direktora i do\u017eivljavalo se kao stvar presti\u017ea. Zapisnici sa sednica konferencije pokazuju koliko su se strastveno neke od siroma\u0161nijih zemalja, poput Kine i Indije, borile da poprave svoju zastupljenost. Kako je jedan indijski delegat tvrdio (na kraju bezuspe\u0161no):<\/p>\n

Nije u pitanju samo veli\u010dina Indije, niti samo stanovni\u0161tvo Indije \u2013 a mogu da dodam da je svaki \u010detvrti \u010dovek zastupljen na ovoj konferenciji Indijac \u2013 nego Indija prema \u010disto objektivnim ekonomskim kriterijumima smatra da je ona veoma va\u017ean deo sveta, a verovatno \u0107e biti jo\u0161 zna\u010dajnija u predstoje\u0107im godinama.<\/p>\n

Planovi za me\u0111unarodni ekonomski razvoj tako\u0111e su bili sporni, jer su se delegati iz Indije i drugih zemalja borili da se MMF obave\u017ee na ambiciozan program posleratnog razvoja u \u201eekonomski zaostalim zemljama\u201c. Prili\u010dno neuspe\u0161no: ove nove institucije osmi\u0161ljene su tako da se vodilo ra\u010duna o ameri\u010dkim i evropskim interesima.<\/p>\n

Ameri\u010dku dominaciju nad ovim sistemom garantovala je jo\u0161 jedna klju\u010dna \u010dinjenica: 1944. godine ameri\u010dki dolar je bio jedina raspolo\u017eiva dovoljno rasprostranjena valuta da omogu\u0107i me\u0111unarodnu razmenu prema novom \u201ezlatnom standardu razmene\u201c. Ovo je trebalo da bude modifikovana verzija zlatnog standarda koja bi prakti\u010dno omogu\u0107ila dr\u017eavama da odrede vrednost svoje valute u odnosu na dolar onako kako smatraju da treba (u zavisnosti od toga da li im je prioritet ekonomski rast, na primer, ili kontrolisanje inflacije), dok se dolar mogao zameniti za zlato po fiksnoj stopi od 35 dolara za uncu. To je zna\u010dilo da \u0107e, po okon\u010danju rata, ameri\u010dki dolar prakti\u010dno postati svetska rezervna valuta \u2013 \u0161to je ostao do danas (iako vi\u0161e nije vezan za zlato).<\/p>\n

Ovakav aran\u017eman \u0107e Americi omogu\u0107iti povla\u0161\u0107eni polo\u017eaj da se prema svetu \u201ebesplatno\u201c zadu\u017ei, kako je kasnije govorio \u0160arl de Gol, ali \u0107e funkcionisati samo dok Amerika bude prepoznavala svoj nacionalni interes u odr\u017eavanju zlatne konvertibilnosti. Hari Dekster Vajt o\u010digledno nije predvideo scenario po kome se to ne bi desilo, ali upravo se to dogodilo sedamdesetih godina, kada se deficit stvoren finansiranjem rata u Vijetnamu toliko nagomilao da je po\u010delo juri\u0161anje na zlatne rezerve SAD. Godine 1971, Ri\u010dard Nikson je uklonio vezanost dolara za zlato \u2013 prakti\u010dno okon\u010dav\u0161i Breton Vuds \u2013 jer nije \u017eeleo da podigne kamatne stope da zaustavi odliv zlata, \u0161to bi verovatno izazvalo recesiju (bli\u017eili su se izbori). Do tada, uspeh zlatnog deviznog standarda je bio prili\u010dno dobar: u godinama dok je bio na snazi, imali smo stabilan kurs, nezapam\u0107en globalni ekonomski rast, preporod svetske trgovine i relativno nisku nezaposlenost. U tom periodu tako\u0111e su stvoreni brojni razli\u010diti modeli socijalne dr\u017eave \u2013 u Evropi, SAD i Japanu \u2013 ba\u0161 kao \u0161to su ekonomisti u Breton Vudsu nameravali.<\/p>\n

***<\/p>\n

\u0160ta da ka\u017eemo o \u010dinjenici da je jedan od tih ekonomista bio sovjetski dou\u0161nik? Zajedno sa svojim poznatijim kolegama Ald\u017eerom Hisom i Vitakerom \u010cembersom, Vajt je bio odgovoran za predavanje poverljivih ameri\u010dkih dokumenata Rusima tokom rata, uglavnom u vezi sa informacijama za koje je smatrao da \u0107e pomo\u0107i SSSR-u da obezbedi pozama\u0161an posleratni zajam. Vajtovi postupci doveli su ga pred Odbor Predstavni\u010dkog doma za antiameri\u010dke aktivnosti 1948, ali razmere i razlozi njegove saradnje ostali su nejasni. Ve\u0107ina istori\u010dara smatra da je on igrao relativno malu ulogu, i da su njegovi postupci bili vo\u0111eni ne toliko ideologijom koliko \u017eeljom da pomogne ratnim saveznicima. Ako posleratni mir bude zavisio od trajne ameri\u010dko-sovjetske saradnje, vladalo je mi\u0161ljenje, bolje je zadr\u017eati dobre odnose sa Rusima.<\/p>\n

Globalizacija s kraja 20. veka pokrenuta je dok se kejnzijanski konsenzus raspadao. Dr\u017eave su primoravane da navuku, kako ka\u017ee Tomas Fridman, \u201ezlatnu luda\u010dku ko\u0161ulju\u201c u vidu jednoobraznih tr\u017ei\u0161nih mera, kako bi odr\u017eale nacionalnu konkurentnost u liberalizovanoj svetskoj ekonomiji. Zagovornici Kejnsove i Vajtove kreacije tvrde da bi novi regulatorni sistem po ugledu na Breton Vuds ubla\u017eio o\u0161trice globalizacije u interesu dr\u017eavnog i nacionalnog socijalnog sistema. Stilova kritika Breton Vudsa napisana je jednim delom u nameri da obuzda njihov entuzijazam: uvek \u0107e postojati nepomirljive napetosti izme\u0111u vo\u0111enja nacionalne ekonomske politike, pi\u0161e on, i po\u0161tovanja me\u0111unarodnih pravila. To je usud sistema Breton Vudsa i bi\u0107e usud svakog njegovog naslednika. Trajni sistem me\u0111unarodne monetarne saradnje, tvrdi on, ne mo\u017ee postojati bez nekog oblika zlatnog standarda koji spre\u010dava dr\u017eave da petljaju sa svojim valutama. (On tvdi da bi u budu\u0107nosti tome mogla da poslu\u017ei neka digitalna zamena za zlato.)<\/p>\n

Ali Breton Vuds je tako\u0111e bio sistem osmi\u0161ljen da garantuje jednoj sili, Sjedinjenim Ameri\u010dkim Dr\u017eavama, nesrazmeran uticaj u diktiranju pravila po kojima \u0107e se voditi svetska posleratna ekonomija. Ameri\u010dki dolar je ustoli\u010den kao globalna rezervna valuta, a institucije Breton Vudsa izgra\u0111ene su tako da osiguraju SAD poslednju re\u010d o tome kako \u0107e te institucije raditi. Kejns je s pravom bio zabrinut u Savani 1946. da \u0107e ti organi na kraju raditi ne toliko kao me\u0111unarodne institucije, koliko kao sredstva za obezbe\u0111ivanje dominacije SAD. Ali stvari se nisu razvijale ta\u010dno onako kako je on predvideo. Tek su po ukidanju sistema Breton Vudsa sedamdesetih godina MMF i Svetska banka po\u010dele da igraju ulogu koja \u0107e ih dovesti na zao glas krajem veka \u2013 ulogu strogih uteriva\u010da pravila liberalizovane me\u0111unarodne ekonomije diktirane iz Va\u0161ingtona.<\/p>\n

Od tog trenutka, dr\u017eave koje su primale pomo\u0107 MMF-a prisiljavane su da izvr\u0161avaju tipi\u010dan niz disciplinskih i liberalnih politi\u010dkih naloga: uklanjanje kontrole kapitala i carina, privatizacija, deregulacija, razbijanje sindikata i obuzdavanje javnog duga. Neoliberalne dogme zamenile su etatisti\u010dke i kejnzijanske ideje koje su prvobitno rukovodile ovim institucijama. Osamdesetih i devedesetih godina, MMF je postao slu\u0161kinja Va\u0161ingtonskog konsenzusa, zahtevaju\u0107i da se razli\u010dite nacionalne ekonomije sveta oblikuju u skladu sa njegovim strogim pravilima. To nije bilo ono \u0161to su Kejns i Vajt imali u planu.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik<\/a>\/London Review of Books<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Globalizacija s kraja 20. veka pokrenuta je dok se kejnzijanski konsenzus raspadao. Dr\u017eave su primoravane da navuku, kako ka\u017ee Tomas Fridman, \u201ezlatnu luda\u010dku ko\u0161ulju\u201c u vidu jednoobraznih tr\u017ei\u0161nih mera, kako bi odr\u017eale nacionalnu konkurentnost u liberalizovanoj svetskoj ekonomiji.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-130597","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/130597","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=130597"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/130597\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=130597"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=130597"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=130597"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}