{"id":110034,"date":"2013-04-02T10:04:28","date_gmt":"2013-04-02T08:04:28","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=110034"},"modified":"2013-04-02T10:04:28","modified_gmt":"2013-04-02T08:04:28","slug":"kolonizacija-kosova","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2013\/04\/02\/kolonizacija-kosova\/","title":{"rendered":"Kolonizacija Kosova"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Autor: Vladan Jovanovi\u0107<\/strong><\/p>\n

Rekonkvista Stare Srbije<\/span><\/p>\n

Od svih fenomena koji su tokom 20. veka naru\u0161avali stabilnost jugoslovenske dr\u017eave, najve\u0107i deo se ispoljavao u formi manjinskog pitanja ili se posredno ticao (ugro\u017eenih) prava manjina. Po okon\u010danju Prvog svetskog rata, upravo je odnos dr\u017eave prema nacionalnim i verskim manjinama promovisan kao merna jedinica demokrati\u010dnosti jednog dru\u0161tva, pa je to bio glavni preduslov za potpisivanje Sen\u017eermenske konvencije (1919). Jugoslovenske vlasti su se bojale da \u0107e, ukoliko prihvate tu konvenciju o manjinama, ugroziti sopstvenu nezavisnost zbog \u010dega se sa njenim potpisivanjem odugovla\u010dilo. Me\u0111utim, s obzirom na slabe kontrolne mehanizme tek osnovanog Dru\u0161tva naroda, manjine su i dalje tretirane kao \u201cnu\u017eno zlo\u201d koje je trebalo u ekonomskom i politi\u010dkom smislu onesposobiti, tim pre \u0161to su naseljavale pograni\u010dne krajeve jugoslovenske kraljevine.<\/p>\n

Muslimani koji su zate\u010deni na prostoru Kraljevine SHS su, nezavisno od svog socijalnog statusa, nekako olako poistove\u0107eni sa \u201cvlastodr\u0161cima\u201d iz prethodne epohe, \u0161to je stvorilo atmosferu revan\u0161izma, u kojoj je njihovo iseljavanje trebalo da bude krajnja mera. Ukidanjem feudalnih odnosa, oko 60% muslimanskih zemljoposednika na Kosovu, Sand\u017eaku i u Makedoniji je ostalo bez izvora prihoda, pa su im na raspolaganju ostale dve mogu\u0107nosti: da se preorijenti\u0161u na trgovinu i zanate ili da emigriraju u Tursku. Albanci su 1918. mogli biti nezadovoljni iz vi\u0161e razloga: u njihovim sredinama su otvarane dr\u017eavne \u0161kole na turskom (a ne albanskom) jeziku, vrata dr\u017eavne slu\u017ebe za njih su bila zatvorena, njihova verska nadle\u0161tva su bila politizovana, a politi\u010dka tursko-albanska partija D\u017eemijet stavljena je van zakona (1925).<\/p>\n

Od 1936. zapo\u010deo je talas oduzimanja zemlje od Albanaca u pograni\u010dnim krajevima, pri \u010demu im je ostavljano svega po 0,4ha po \u010dlanu doma\u0107instva. Ne\u017eeljeni rezultati kolonizacije naterali su vlasti da na ovaj na\u010din uni\u0161te osnov albanske egzistencije i primoraju ih na iseljavanje. Takva politika je poja\u010dala antidr\u017eavno raspolo\u017eenje kod Albanaca, koji su postali prijem\u010diviji za velikoalbansku i italijansku propagandu.<\/p>\n

Ako se analiziraju rezultati srpske istoriografije o kolonizaciji Kosova, mo\u017ee se zaklju\u010diti da je me\u0111uratna kolonizacija bila poku\u0161aj ispravljanja \u201cistorijske nepravde\u201d, s obzirom na uverenje da je etni\u010dka struktura Kosova neprekidno menjana u korist Albanaca, od kraja 17. veka pa sve do 1912. godine. Ono \u0161to je o\u010digledno u dostupnoj arhivskoj gra\u0111i je namera da se tamo nasele \u201cnacionalno zaslu\u017eni i provereni elementi\u201d, odnosno ratni dobrovoljci, \u010detnici, \u017eandarmi, grani\u010dari, izbeglice i partijski aktivisti, mada je me\u0111u kolonistima bilo i penzionisanih slu\u017ebenika, propalih trgovaca, avanturista i pustolova.<\/p>\n

Zanimljivo je da su i posle Drugog svetskog rata mere kolektivizacije i nacionalizacije direktno poga\u0111ale preostale turske zemljoposednike, dok su napu\u0161tene zemlji\u0161ne parcele deljene kao nagrada ratnim dobrovoljcima. Skromno u\u010de\u0161\u0107e muslimana u antifa\u0161isti\u010dkom pokretu svrstalo ih je u nelojalne manjine, \u010dak i u Titovoj Jugoslaviji. Mere obra\u010duna sa \u201creakcijom\u201d i \u201cklasnim neprijateljem\u201d dovele su februara 1945. do uvo\u0111enja vojne uprave na Kosovu, tokom koje je stradalo dosta civila, dok su mnogi napustili zemlju. Ve\u0107 narednog meseca, iz bezbednosnih razloga je doneto \u010duveno re\u0161enje o zabrani povratka predratnih kolonista na Kosovo, ali je ubrzo sam Tito to dozvolio.<\/p>\n

Jedan od glavnih protagonista kolonizacije u obe Jugoslavije, Sreten Vukosavljevi\u0107, smatrao je da je nakon 1918. pritisak selja\u010dkih masa na dr\u017eavu bio tako sna\u017ean da je vlast morala da im iza\u0111e u susret boje\u0107i se socijalne revolucije. On je \u010dak savetovao seljake da prisvoje zemlju svojih aga i begova i time stave dr\u017eavu pred svr\u0161en \u010din. Uzgred budi re\u010deno, on je bio poverenik za agrarnu reformu Kraljevine SHS, ali i \u010dlan prve Titove vlade, zadu\u017een za kolonizaciju.<\/p>\n

Jeftina kolonizacija u re\u017eiji nestabilne dr\u017eave<\/span><\/p>\n

U prvoj deceniji jugoslovenske dr\u017eave bilo je popularno praviti paralele sa tada\u0161njom Musolinijevom akcijom Bonifica integrale kojom je on naselio 20.000 porodica ratnika i poljoprivrednika na potezu od Rima do Napulja. Takvom deurbanizacijom Musolini je spre\u010dio navalu seoskog stanovni\u0161tva u gradove, pa se \u010dinilo da se sli\u010dan recept mo\u017ee primeniti i na Kosovu i u Makedoniji. Ipak, to je bilo nemogu\u0107e iz vi\u0161e razloga.<\/p>\n

Za razliku od sli\u010dnih kolonizacionih poduhvata toga doba (Argentina, Kanada, Kavkaz), naseljavanje Kosova i Makedonije je imalo nagla\u0161enu nacionalnu notu. U kosovskom slu\u010daju, akcenat nije bio na naseljavanju beskrajnih, pustih predela radi kultivacije zemlji\u0161ta i modernizacije prostora (\u0161to se mo\u017eda delimi\u010dno mo\u017ee tvrditi za Makedoniju), ve\u0107 nivelisanje demografske slike koja je me\u0111u onda\u0161njom srpskom elitom opisivana kao \u201ejeziva\u201c.<\/p>\n

Iz perspektive dr\u017eave, jugoslovenska kolonizacija je bila \u201enajjeftinija\u201c, to jest za jednu iseljeni\u010dku porodicu je izdavano 10.000 dinara, dok je na primer istovremeno u Kanadi svaki kolonista dobijao 160.000, u Pruskoj 120.000, a na Kavkazu 90.000 dinara. Zato su naseljenici na Kosovu, Metohiji i u Makedoniji bili prezadu\u017eeni, \u0161to je delimi\u010dno re\u0161ila vlada Milana Stojadinovi\u0107a, otpisuju\u0107i najve\u0107i deo njihovih dugova (80%).<\/p>\n

Kolonizacija je bila regulisana uredbama (1919, 1931) i zakonima (1922, 1931, 1933), a za njeno sprovo\u0111enje bili su zadu\u017eeni Ministarstvo za agrarnu reformu (to jest Vrhovno agrarno povereni\u0161tvo u Skoplju) i kontroverzni Savez agrarnih zadruga Ju\u017ene Srbije. Dugogodi\u0161nji upravnik tog Saveza bio je Vasa \u0160aleti\u0107, biv\u0161i pisar ko\u017earskog zavoda u Skoplju i vlasnik zavidnog broja nekretnina. On je u iseljavanju Albanaca i otkupu njihovih imanja video \u201clogi\u010dni nastavak oslobodila\u010dkog rata\u201d. Ina\u010de, Savez je bio paradigma korupcije: samo u prvoj polovini 1920-ih dr\u017eava je u njega ulo\u017eila 64 miliona dinara, uprkos proma\u0161enim investicijama i finansijskim malverzacijama pri nabavci gra\u0111evinskog materijala i poljoprivrednih sprava.<\/p>\n

Prilikom naseljavanja kolonisti su osloba\u0111ani dr\u017eavnih poreza na 3-5 godina, a od dr\u017eave su imali besplatan transport i gra\u0111evinski materijal. Li\u010dani su \u010dak prenosili \u010ditave ku\u0107e i sklapali ih na novim imanjima. Uglavnom im je deljena neobra\u0111ena dr\u017eavna zemlja, napu\u0161tene parcele iseljenika (skoro \u010detvrtina zemlji\u0161nog fonda su bila \u201ebezvlasni\u010dka imanja\u201c) i zemlja oduzeta od albanskih odmetnika \u2013 ka\u010daka. Samo na teritoriji agrarnog povereni\u0161tva u Pe\u0107i bilo je skoro 10.000 ha tzv. ka\u010da\u010dkog zemlji\u0161ta. Podela zemlji\u0161nih parcela po politi\u010dkoj liniji nije bila jedini problem koji je naseljenike \u010dinio nespokojnim. Oni su \u017eiveli na neuknji\u017eenim posedima, koji su vi\u0161e puta menjali vlasnike. Samim tim bili su zgodna meta za ucene, naro\u010dito uo\u010di op\u0161tinskih ili parlamentarnih izbora.<\/p>\n

U neprijateljskom okru\u017eenju<\/span><\/p>\n

Adam Pribi\u0107evi\u0107, ro\u0111eni brat poznatijeg srpskog politi\u010dara iz Hrvatske, Svetozara Pribi\u0107evi\u0107a, nakon nekoliko godina provedenih kao kolonista u Vu\u010ditrnu lepo je primetio da su samo gor\u0161taci iz dinarskih krajeva uspevali da pre\u017eive kao naseljenici na Kosovu. Sa druge strane, smatralo se da bi nad crnogorskim kolonistima i \u201enasrtljivim Dinarcima\u201c trebalo sprovesti neku vrstu \u201ekulturne prinude\u201c, jer su redovno izazivali konflikte sa domorocima, prodavali ma\u0161ine i klali stoku dobijenu od agrarnih vlasti. Seoski Albanci i varo\u0161ki Turci su na kolonizaciju gledali kao na nacionalno ugro\u017eavanje, a \u010dak su i lokalne vlasti popreko gledale na doseljenike. \u010cinovni\u0161tvo se iz politi\u010dkih razloga nije libilo da koloniste pla\u0161i raseljavanjem, naro\u010dito uo\u010di izbora. Sa druge strane, kolonisti su bili zgodno sredstvo za pla\u0161enje mesnog stanovni\u0161tva, na \u010dije se glasove tako\u0111e ra\u010dunalo.<\/p>\n

U brdovita albanska naselja kolonizovani su najpre Crnogorci, jer se smatralo da su bili mentalno i kulturno najsli\u010dniji Albancima. Prema re\u010dima na\u010delnika Ministarstva agrarne reforme iz septembra 1919, postojala je namera da se dobrovoljci i Crnogorci naseljavaju prvenstveno u Metohiji i Drenici \u201eda se na taj na\u010din spre\u010di dalje upadanje Arnauta\u201c. Posebna kategorija subjekata bili su \u201edobrovoljci\u201c, kojima je jo\u0161 1917. srpska vlada na Krfu obe\u0107ala dovoljnu koli\u010dinu obradive zemlje kao znak priznanja za stupanje u srpsku vojsku. Milorad Vuji\u010di\u0107, potonji ministar unutra\u0161njih dela je smatrao da srpske koloniste treba naseljavati isklju\u010divo u zonama jakog dejstva naoru\u017eanih ka\u010daka. Na sli\u010dan na\u010din je razmi\u0161ljao i Vasa \u010cubrilovi\u0107 koji je predlagao naseljavanje \u010ditavog grani\u010dnog pojasa prema Albaniji.<\/p>\n

Ina\u010de, militarizacija podru\u010dja je usledila kao posledica lo\u0161e bezbednosti u krajevima prema Albaniji i Bugarskoj, koja je trajala prakti\u010dno od poslednjih godina Osmanskog carstva. Problem naoru\u017eanog albanskog stanovni\u0161tva (koji tako\u0111e poti\u010de iz turskog doba) dovodio je u pitanje sam ustavni poredak Kraljevine SHS, zbog \u010dega su vojska i \u017eandarmerija bile neprekidno mobilisane sve do 1924, kada je pomo\u0107u artiljerije uni\u0161teno uto\u010di\u0161te ka\u010daka u Drenici. Sa druge strane, kolonisti su sistematski naoru\u017eavani iz magacina pri agrarnim povereni\u0161tvima, jer su bili naj\u010de\u0161\u0107e \u017ertve napada ka\u010daka. Tek nakon incidenta u Labu, gde su srpski naseljenici masovno prodavali oru\u017eje Albancima, doneta je odluka da se i oni razoru\u017eaju. Iskrenost koncepta razoru\u017eanja na Kosovu ozbiljno je dovedena u pitanje kada je tokom izborne kampanje 1927. nosilac vladine liste podelio 500 pu\u0161aka gnjilanskim Albancima. Jednom re\u010dju, op\u0161ta anarhija. Dok sam sre\u0111ivao arhivsku gra\u0111u, nametao mi se utisak da vlast te ljude na Kosovu svesno gura jedne na druge i da \u0161tavi\u0161e \u201enavija\u201c \u010das za jednu, a \u010das za drugu stranu.<\/p>\n

Prilikom potera za naoru\u017eanim bandama vr\u0161ena je nekontrolisana represija nad \u010ditavim selima, \u0161to je unosilo dodatni nespokoj me\u0111u sve slojeve stanovni\u0161tva. Albanci su definitivno zazirali od dr\u017eave, dok su se kolonisti dr\u017eali zajedno, me\u0111usobno se \u017eenili i udavali, pojavljivali se grupno na glasa\u010dkim mestima, \u010dak su se i sahranjivali na zajedni\u010dkim grobljima. Mnogi naseljenici su smatrali da ih je dr\u017eava izigrala. Marta 1936. dobrovoljci iz gnjilanskog sreza su gotovo prete\u0107im tonom tra\u017eili od kneza Pavla da im se dodeli obe\u0107ana zemlja zbog koje su u\u010destvovali u oru\u017eanim akcijama protiv albanskih ka\u010daka. Umesto toga, oni su i dalje ostali nadni\u010dari kod lokalnih Albanaca.<\/p>\n

Pritisnuti takvim tegobama, mnogi kolonisti su sredinom 1920-ih godina dobijenu zemlju nelegalno prodavali i vra\u0107ali se u rodni kraj, ili su je iznajmljivali muslimanskim veleposednicima, a oni se selili u obli\u017enje varo\u0161i. Postoji procena \u017daka Ansela (Jacques Anselm) da se do 1928. skoro 65% kolonista sa Kosova i Makedonije vratilo u zavi\u010daj. Zato je 1927. izvr\u0161ena prva ozbiljna revizija kolonizacije, a Vrhovno agrarno povereni\u0161tvo (kojim su rukovodila mahom vojna lica) organizovalo je inspekcije i pretilo oduzimanjem imovine i krivi\u010dnim gonjenjem svima koji su se bavili takvom trgovinom. Kolonisti su se slu\u017eili trikovima, pa su sa kupcima sklapali \u201eugovore o ustupanju\u201c sa klauzulama o otkupu dugova, koji su obi\u010dno odgovarali tr\u017ei\u0161noj vrednosti nekretnine. Jedno selo u tetovskom kraju (Brvenica) je bilo naseljeno \u010detnicima koji su se specijalizovali za trgovinu dr\u017eavnim zemlji\u0161tem i niko im nije mogao ni\u0161ta. Na kraju krajeva, i imanja Nikole Pa\u0161i\u0107a i Milana Stojadinovi\u0107a u tzv. ju\u017enim krajevima su kupovana jeftino, a potom prodavana me\u0161tanima za basnoslovne sume novca.<\/p>\n

Iseljavanje \u201cnaroda turske kulture\u201d i pitanje od\u0161tete<\/span><\/p>\n

Nakon Velike isto\u010dne krize s kraja 19. veka, masa neetni\u010dkih Turaka je, vo\u0111ena verskim ose\u0107ajem, propast Osmanskog carstva do\u017eivljavala kao sopstvenu nesre\u0107u, pa se iseljavala u Tursku smatraju\u0107i je svojom pravom domovinom. Balkanski ratovi, definitivan slom Carstva, Prvi svetski rat i stvaranje jugoslovenske dr\u017eave produbili su ova demografska pomeranja. Me\u0111u uzrocima iseljavanja dominirali su, kako se onda govorilo, \u201cverski fanatizam\u201d koji Tur\u010dinu zabranjuje da \u017eivi pod upravom \u201cnevernika\u201d, rodbinske veze, strah od odmazde zbog u\u010de\u0161\u0107a u ratu na protivni\u010dkoj strani, ali i nada u bolji \u017eivot u Turskoj.<\/p>\n

Iseljavanje muslimana iz obe Jugoslavije bilo je deo \u0161ire \u201edeosmanizacije\u201c Balkana, koju su podr\u017eavali i sprovodili balkanski re\u017eimi, nezavisno od svog ideolo\u0161kog profila. Metodologija iseljavanja je bila sli\u010dna i u monarhisti\u010dkoj i u socijalisti\u010dkoj Jugoslaviji, po\u010dev od obaveze istupanja iz jugoslovenskog dr\u017eavljanstva, jednostavne procedure za iseljavanje, do birokratskih komplikacija za potencijalne povratnike (kojih je bilo dosta). Kada se radi o procenama broja iseljenika, tema se pokazala jako pogodnom za manipulacije i preterivanje. Iako neki albanski istori\u010dari navode fantasti\u010dne brojeve (na primer dva miliona ljudi albanskog porekla koji su zavr\u0161ili u Turskoj), ve\u0107ina dostupnih izvora ne pru\u017ea dokaze da je do kraja 1970-ih u Turskoj bilo vi\u0161e od 450.000 Turaka i Albanaca, poreklom sa jugoslovenskih prostora.<\/p>\n

Ina\u010de, \u010ditava ideja o iseljavanju jugoslovenskih muslimana u Tursku neprekidno je ubacivana iz Turske, koja je nameravala da naseli opustele predele na krajnjem istoku zemlje i emigrante sa Balkana eventualno upotrebi u borbi protiv Kurda. Ta ideja je plasirana putem medijske propagande o lagodnom \u017eivotu u Maloj Aziji, ali i akcijama turskih diplomatskih predstavni\u0161tava u Jugoslaviji. Formalni rezultat bile su Konvencija o iseljavanju \u201eneslovenskog elementa\u201c (200.000 ljudi) iz 1938. i tzv. D\u017eentlmenski sporazum izme\u0111u Tita i turskog \u0161efa diplomatije Keprilija iz 1953, koji je trebalo da \u201eo\u017eivi\u201c prethodnu konvenciju, kroz formu \u201espajanja porodica\u201c. Ina\u010de, prema jednom projektu iz 1935. jugoslovenske vlasti su radi podsticanja iseljavanja Albanaca predlagale veoma konkretne mere: suzbijanje propagande protiv iseljavanja koja je dolazila iz Tirane, \u0161to \u010de\u0161\u0107e pozivanje \u201eneslovenskih regruta\u201c na vojne ve\u017ebe, preme\u0161taj \u201eneslovenskih \u010dinovnika\u201c u druge delove zemlje, ka\u017enjavanje \u0111a\u010dkih roditelja, \u010de\u0161\u0107e progla\u0161avanje sto\u010dnih zaraza u albanskim selima, zabranu sa\u0111enja duvana, nacionalizaciju li\u010dnih imena i geografskih naziva i sli\u010dno.<\/p>\n

Nezavisno od karaktera svog dr\u017eavnog ure\u0111enja, Jugoslavija je bila \u201esau\u010desnik u zlo\u010dinu\u201c koji je velikodu\u0161no prihvatio tursku ideju i razradio je do tan\u010dina. Gotovo identi\u010dan proces iseljavanja je organizovan u Rumuniji i Bugarskoj. Sa druge strane, uklju\u010divanje Albanaca u takav migracioni proces i njihovo isticanje u prvi plan bilo je ekskluzivna ideja srpskih i jugoslovenskih vladaju\u0107ih elita. Nelojalnost Albanaca u me\u0111uratnom periodu pripisivana je njihovoj \u201esklonosti iredentizmu\u201c, a u ranim 1950-im njihovoj odanosti Enveru Hod\u017ei i Staljinu, koji su bili ideolo\u0161ki neprijatelji jugoslovenskog socijalizma. Ratni zlo\u010dini (prvenstveno \u010detni\u010dkih jedinica) nad sand\u017ea\u010dkim i kosovskim muslimanima i ru\u0161enje verskih objekata tako\u0111e su podgrevali stanje kolektivnog straha. Dalje iseljavanje su podsticali razni zakoni socijalisti\u010dkog re\u017eima o zabrani \u0161erijatskih sudova i verskih \u0161kola, no\u0161enja fered\u017ee i drugih \u201cateisti\u010dkih\u201d propisa koji su zadirali u patrijarhalni svet muslimana (zakon o braku, obavezna \u0161kola). Ve\u0107 1951. muslimani su po\u010deli masovno da se izja\u0161njavaju kao Turci, ne bi li bili uzeti u obzir za emigriranje. Stoga je izme\u0111u dva popisa stanovni\u0161tva na Kosovu (1948-1953) broj lica koja su se deklarisala kao Turci narastao \u010dak 26 puta, iako su u turskoj ambasadi u Beogradu ponavljali kako su voljni da \u201epre\u0107utno\u201c prime i izvestan broj Albanaca.<\/p>\n

Kako u me\u0111uratnom, tako i u posleratnom periodu, velike akcije razoru\u017eanja kosovskih Albanaca su prethodile velikim iseljeni\u010dkim talasima. Nakon skromnih rezultata kampanje razoru\u017eavanja deset okruga s po\u010detka 1920-ih godina, pokrenut je ve\u0107i deo albanskog stanovni\u0161tva. Neki su se odmetali u ka\u010dake, a neki iseljavali. Tokom 1955\/56. jugoslovenska slu\u017eba dr\u017eavne bezbednosti, na \u010delu sa Aleksandrom Rankovi\u0107em, sprovela je jednu takvu kampanju, a Rankovi\u0107 je i me\u0111u turskim diplomatama va\u017eio za osobu koja \u201ebdi nad izvr\u0161enjem D\u017eentlmenskog sporazuma iz 1953.<\/p>\n

Pitanje obe\u0161te\u0107enja iseljenika je bilo najte\u017ee. Ono je privremeno re\u0161eno 1936. kada je Jugoslavija isplatila Turskoj 17 miliona dinara za otkup zemlji\u0161ta muslimana radi naseljavanja \u201cna\u0161eg zdravog nacionalnog elementa\u201d, zadu\u017eiv\u0161i se kod Dr\u017eavne hipotekarne banke. Me\u0111utim, problemi su nastupili januara 1950. kada je u Ankari potpisan Protokol o obe\u0161te\u0107enju turske imovine i imovinskih interesa u Jugoslaviji, koji je predvi\u0111ao da turski vlasnici imovine budu oslobo\u0111eni svih poreza i dugova koji su nastali pre nacionalizacije. Pored toga, Turska je zahtevala da Jugoslavija isplati u devizama svu imovinu onih koji su se iselili pre aprila 1941. Suma koju su potra\u017eivali iznosila je 20 miliona dolara, dok je jugoslovenska strana cenila da je pola miliona dolara sasvim dovoljno obe\u0161te\u0107enje, \u0161to je u Ankari shva\u0107eno kao uvreda.<\/p>\n

Epilog<\/span><\/p>\n

Rezultat me\u0111uratne kolonizacije juga (Kosova, Metohije i Makedonije) bio je 19.500 naseljenih porodica u ne\u0161to od preko 1.000 kolonija. Ako se tu ura\u010dunaju i porodice starosedelaca koje su dobile zemlju, onda je oko 48.000 porodica na direktan na\u010din bilo obuhva\u0107eno agrarnom reformom i kolonizacijom. Istina, \u010dak jedna petina izdeljenog zemlji\u0161ta bila je neobradiva, \u0161to je uz nepovoljno podneblje, lo\u0161u bezbednosnu situaciju (ka\u010daci), samovla\u0161\u0107e policije i poreskih organa \u2013 celu tu famu o bogatom Kosovu i \u201eraju Ju\u017enih Slovena\u201c \u010dinilo najobi\u010dnijom propagandom. Naravno, neki su nasedali na tu pri\u010du, poput istarskih Slovenaca, koji su se umesto u Agentinu zaputili u Makedoniju i gorko pokajali (Bistrenica u srednjem Povardarju). \u010citava ta ideja o seobi ljudi iz naprednijih sredina na jug ostala je na nivou propalog eksperimenta. Pomenuti Adam Pribi\u0107evi\u0107 je tvrdio da je bila potrebna ve\u0107a hrabrost zaputiti se na Kosovo nego u Ameriku. I pored toga, najve\u0107i broj kolonija nikao je upravo na Kosovu (Gra\u010danica, Lab, Vu\u010ditrn), gde je sagra\u0111eno i najvi\u0161e naseljeni\u010dkih ku\u0107a.<\/p>\n

Kolonizacija Kosova nije zadovoljila ni dr\u017eavu, ni koloniste, a jo\u0161 manje starosedeoce. Sami dr\u017eavni funkcioneri koji su u\u010destvovali u tom procesu su sredinom 30-ih godina izjavljivali kako je naseljavanje Srba me\u0111u pola miliona Albanaca bilo \u010dist proma\u0161aj. Odsustvo \u201eduha misije\u201c mo\u017ee ilustrovati podatak da su od 23 ministra agrarne reforme (koliko ih se smenilo tokom 20-ih godina) svega \u010detvorica obi\u0161li \u201eju\u017ene krajeve\u201c. To pokazuje da u procesu naseljavanja nije bilo kontinuiteta, jer ga je sprovodilo politi\u010dko telo po definiciji sklono \u010destim promenama. Zato se i samo \u010dinovni\u0161tvo ose\u0107alo ugro\u017eenim i nestalnim, pa je korupcija uzimala maha. Veleposednici su dobijali nepravednu naknadu, dok su obeshrabreni kolonisti postali teret, briga, ali i pretnja za dr\u017eavnu administraciju.<\/p>\n

Nakon Drugog svetskog rata, 15.770 izbeglih srpskih porodica je ostalo bez prava povratka u \u201eju\u017ene krajeve\u201c, jer se novi re\u017eim u po\u010detku distancirao od rezultata me\u0111uratne kolonizacije. Zapravo, njihovo vra\u0107anje je marta 1945. privremeno obustavljeno Odlukom 153 zbog najavljenje revizije dodeljivanja zemlje izme\u0111u dva sveska rata, a ve\u0107 avgusta je donet i Zakon o reviziji kolonisti\u010dkih odnosa. Prema njegovim odredbama, zemlja je oduzimana isklju\u010divo kolonistima kojima je pre rata dodeljena zemlja privatnih vlasnika, ili ukoliko se nisu bavili zemljoradnjom. Time je na\u010dinjen poku\u0161aj da se ispravi nepravda naneta albanskim seljacima prilikom prvog talasa kolonizacije. Septembra 1945, svega 3.352 biv\u0161ih kolonista je dobilo pravo da se vrati na svoja imanja na Kosovu i Metohiji, dok su mnogi preusmereni ka Vojvodini ili su ostali u centralnim delovima Srbije. \u010cak se i Slobodan Milo\u0161evi\u0107 nosio mi\u0161lju da nakon Oluje izgnanike iz Hrvatske naseli na Kosovu, ali je ta misija bila potpuno naivna i nerealna.<\/p>\n

Manipulisanje kosovskim mitom i Srbima sa Kosova doseglo je svoj vrhunac upravo u doba Slobodana Milo\u0161evi\u0107a, kada se na Kosovo gledalo vi\u0161e kao na izborne jedinice u kojima se mogu zloupotrebiti (nepostoje\u0107i) glasovi Albanaca. Vi\u0161e od dve poslednje decenije, sistem koji po\u010diva na mediokritetstvu i bespogovornoj poslu\u0161nosti omogu\u0107ava da se na \u010delu vitalnih dr\u017eavnih sistema na\u0111u osobe koje su, najbla\u017ee re\u010deno, nedorasle svom poslu. Istina, i u kraljevskoj Jugoslaviji \u010dinovni\u0161tvo je i\u0161lo na jug po kazni, pa su na Kosovu zavr\u0161ili najgori kadrovi, u profesionalnom i moralnom smislu. Za oficire je Tre\u0107a armijska oblast bila \u201ekaznena komanda\u201c, a za prosvetare \u201ejugoslovenski Sibir\u201c. I pored toga, \u010dini se da je vrhunac negativne selekcije kadrova dotaknut krajem 1990-ih, kada su za re\u0161avanje (internacionalizovanog) kosovskog problema bili zadu\u017eeni polupismeni aparat\u010dici poput Zorana Bakija An\u0111elkovi\u0107a. Druga\u010diji ishod, osim uzajamnog nerazumevanja, bahatosti i nasilja bilo je nemogu\u0107e o\u010dekivati. Ta nacionalisti\u010dka stihija je bila potpuno u slu\u017ebi odr\u017eanja tada\u0161nje oligarhije na vlasti. Danas se Kosovom bave ratnohu\u0161ka\u010dki novinar sa RTS-a i jedan nadobudni JUL-ovac.<\/p>\n

Sa druge strane, Srbi sa Kosova se vremenom sve vi\u0161e okre\u0107u crkvi, koja im se jo\u0161 od po\u010detka 80-ih nametala kao zamena za o\u010dekivanu institucionalnu podr\u0161ku srpske dr\u017eave, \u010dije je dru\u0161tvo u me\u0111uvremenu kolabiralo u doba Milo\u0161evi\u0107a. Umesto konkretne pomo\u0107i i traganja za racionalnim re\u0161enjem, crkveni krugovi su sa svojim politi\u010dkim ambicijama postali zna\u010dajan faktor manipulacije kosovskim simbolizmom.<\/p>\n

***<\/p>\n

\u010cinjenica je da se nakon Berlinskog kongresa 1878. albansko pitanje neprekidno razvijalo i internacionalizovalo. Turske vlasti su imale velikih problema sa Albancima u Kosovskom vilajetu, a njihovi skuplja\u010di poreza redovno su izbegavali Drenicu. Uo\u010di propasti Osmanskog carstva, tzv. mladoturski re\u017eim je Albancima ponudio veoma konkretne ustupke koji se ti\u010du obrazovanja i samouprave. Nekoliko godina kasnije, srpska i jugoslovenska dr\u017eava im to nisu ponudile. Naprotiv, pokazale su nespremnost da se odreknu iracionalnih sadr\u017eaja jednog mita, ne uvi\u0111aju\u0107i novu realnost. Pro\u0161lo je pet vekova i stvari vi\u0161e nisu izgledale isto u demografskom smislu. Na\u010din na koji srpska vojska 1912. ulazi na Kosovo (rat), kao da je zacementirao tu epsku liniju po kojoj \u0107e se kretati politi\u010dke elite narednih dr\u017eavnih tvorevina kojima je Kosovo pripadalo.<\/p>\n

Integracija Kosova definitivno nije uspela, uprkos brojnim metodama koje su primenjivane: od eksperimentisanja sa administrativnim statusom (deo pokrajine, razdvajanje Kosova na tri banovine, autonomna pokrajina i sli\u010dno), preko ekspatrijacije i kolonizacije, pa do onih najrepresivnijih mera. \u010cini se da su nedostajale samo iskrene metode integracije (poput kulturne i prosvetne emancipacije). Pritom je procenat srpskog stanovni\u0161tva na Kosovu i Metohiji bio u neprekidnom padu, izuzev blagog porasta tokom 1930-ih godina, zahvaljuju\u0107i kolonizaciji: 64% (1871), 44% (1899), 25% (1912), 26% (1921), 27% (1931), 34% (1939), 27% (1948, 1953, 1961), 21% (1971) i 15% (1981). S obzirom da su Albanci bojkotovali popis iz 1991, procenjuje se da je tada na Kosovu bilo 9-11% Srba, a 2000. bilo ih je oko 7%. Srbi su bojkotovali popis iz 2011, pa ih je tamo zvani\u010dno ostalo svega ne\u0161to preko 1%.<\/p>\n

Neki \u0107e re\u0107i da su se Srbi u okviru Jugoslavije previ\u0161e tro\u0161ili u srpsko-hrvatskom sporu, umesto da su sve snage usmerili na jug. Najverovatnije da sama ideja \u201crekonkviste\u201d nije odgovarala duhu vremena, niti snazi dr\u017eave koja je pretendovala na tu teritoriju. Iz toga su, logi\u010dno, usledile pogre\u0161no koncipirane kampanje koje su kulminirale dono\u0161enjem tragikomi\u010dnog ustava iz 2006. Njegovi autori su jednom science-fiction preambulom nehotice pokazali svoju bezidejnost i nesposobnost da se suo\u010de sa realno\u0161\u0107u.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a><\/p>\n

Dr Vladan Jovanovi\u0107 je nau\u010dni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Ovaj tekst je sa\u017eetak autorovih bele\u017eaka za u\u010de\u0161\u0107e u radio emisiji Pe\u0161\u010danik 29.03.2013. U svom nau\u010dnom radu, autor se bavi problemima integracije Makedonije i Kosova kao biv\u0161ih otomanskih teritorija u me\u0111uratnoj Jugoslaviji. Knjige: Jugoslovenska dr\u017eava i Ju\u017ena Srbija 1918-1929. Makedonija, Sand\u017eak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS (Beograd: INIS, 2002); Vardarska banovina 1929-1941 (Beograd: INIS, 2011).<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Za\u0161to su srpska i jugoslovenska dr\u017eava bile neuspe\u0161ne u kolonizaciji Kosova<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-110034","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/110034","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=110034"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/110034\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=110034"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=110034"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=110034"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}