‘Odbrana bilo čijih parcijalnih interesa – vlasti, kapitala, ideologija… suprotna je suštini novinststva’

by | jan 26, 2024 | Intervjui | 0 comments

Sa Zdravkom Huberom se znam od beogradskih brucoških dana i on je jedan od ljudi kome sam zahvalan za moju novinarsku karijeru. Iako, za razliku od Zdravka, nijesam odabrao studij novinarstva na Fakultetu političkih nauka nakon dvogodišnjih osnovnih studija, upravo je on taj koji me je nagovorio da uradim prve tekstove za podlistak Omladinskih novina koji je bio namijenjen beogradskoj omladini, a koji je on uređivao. Značajnije od toga, Zdravko je znao da iskoristi moj crtački i satirični talenat i da mi dozvoli da za to omladinsko glasilo crtam kratke satirične stripove. Kada sam profesionalnu novinarsku karijeru počeo u Radio Titogradu, Zdravko, tada jedan od urednika NON-a (Nove omladinske novine), nije mi dao mira, već me nagovorio da ponekad nešto napišem za njih.

Kad smo malo omatorili krajem osamdesetih, Zdravko je došao u dnevnik Borba, a ja sam AB revoluciju dočekao kao urednik ekonomske rubrike u glasilu crnogorskih sistemskih ljevičara – Komunistu, nedjeljniku koji je pečatan u Borbinoj štampariji. Zdravko me je preporučio tadašnjem gloduru Borbe Staši Marinkoviću za poziciju šefa dopisništva u Crnoj Gori. Nastavili smo zajedničke borbe i u Našoj Borbi sve dok Zdravko i grupa starih ‘borbaša’ nije odlučila da pokrenu novi dnevni list – Danas, za koji sam jedared vodio dnevnik.

Duško VUKOVIĆ: Upravo sam odgledao i odslušao tvoje veteransko svjedočenje (pogledajte video na kraju teksta intervjua) i neka to bude povod da veteranski razgovaramo za portal PCNEN o prošlim, sadašnjim i budućim vremenima u kojima nas veterana neće biti.

Da li je novinarstvo u prošlim vremenima, u kojima su novinari smatrani društveno političkim radnicima, bilo bliže onome o čemu i sam govoriš – služenju javnosti – od novinarstva u komercijalnim  medijima tranzicionih post jugoslavenskih društava i država?

Zdravko HUBER: Pripadnici naše generacije u svojim profesionalnim, pa i ličnim životima imaju iskustvo iz dva različita društvena sistema. Rekao bih da su sve  kritike iz liberalno-demoktstskog sveta izricane na račun jednopartijskih  realsocijalističkih sistema bile tačne, ali sada itekako znamo da su i levičarske kritike tržišnog kapitalizma itekako osnovane. Pre se moć struktura koje su gušile slobodu medija i težile uspostavi vlastite dominacije nad društvom zasnivala na ideološkom monopolu, sada je generator moći najdirektnije novac i profit. Alibi realsocijalističkim uzurpatorima slobode bile su navodna jednakost i socijalna pravda, u neoliberalnom kapitalizmu to su ljudske slobode, uključujući i slobodu preduzetništva kao zaista moćan motor ekonomskog prosperiteta.

Treba reći da pomenuti alibiji nisu puka izmišljotina ili laž. Tako bi to zapravo  trebalo da bude u poštenom socijalizmu, odnosno u poštenom kapitalizmu. Ali stvarnost nikad nije na nivou zamišljenih koncepata i proklamovanih ideala. Suštinu ozbiljnog, odgovornog, kompetentnog – jednom rečju profesionalnog novinarstva ja vidim upravo u razotkrivanju svih društvenih deformacija koje štete jednoj zajednici, kvare je i dehumanizuju zarad interesa nekih koji su bili vešti da na izvorima društvene moći zagrabe više. U tom smislu, pa i nema suštinske razlike u profesiji novinar nekad i sad. Služiti interesima javnosti, ne stavljati se u funkciju ničijih parcijalnih interesa, pritom – ne zaboravimo to nikako- praviti atraktivan, zanimljiv medijski sadržaj, koji će ljudi sa zanimanjem i poverenjem čitali, slušati i gledati – to je novinarstvo u svim društvenim uređenjima i ideološkim sistemima.

Omadinska štampa

VUKOVIĆ: Naša generacija pamti i postojanje omladinskih i studentskih medija. Ti si se više od mene kalio tamo. Nešto ne vidim da takvi mediji postoje u našim tranzicionim buržoaskim demokratijama?

HUBER: Tako razvijena i kvalitetna omladinsko-studentska štampa je pravi fenomen jugoslovenske verzije socijalizma. Izdavač ovih listova, kasnije i elektronskih medija, su bile omladinske društveno-političke organizacije, koje su se u raznim periodima različito zvale i koje su bile – ne zabovimo to – definisane ustavom, kao i Savez komunista, Sindikati i drugi subjekti političkog sistema. Dakle – jedna mala demistifikacija – omladinska štampa je postojala zato što je politički vrh smatrao da treba da postoji i da je to korisno. Posredstvom omladinskih  politickih organizacija, redakcije i čitave novinske kuće koje su se bavile izdavanjem omladinskih glasila, dobijale su solidna sredstva iz državnog budžeta. Dakle – nastavljam sa demistifikacijom – omladinska štampa u Jugoslaviji je nešto sasvim drugo u odnosu na istočnoevropske subverzivne samizdate, ili na zapadne alternativne fanzine, naši omladinski mediji su bili deo onog što se zvalo  društveni sistem informisanja.

E, sad, kako naš politički sistem od pedesetih godina postaje manje ideološki rigidan, omladinskim redakcijama je ostajalo nešto prostora da, bar dok ne budu “uhvaćene na delu”, rade i mimo onoga što su velike gazde očekivale. I, po pravilu, one su to radile. Strana mi je svaka patetika, ali pitam se i sad u starosti: šta će vam mladost i energija koju ona nosi ako nećete i da rizikujete, da se na tragu vlastitih ubeđenja suprostavite nekom trenutno jačem od vas?

Pripadam generacijama koje su spremno ulazile u te rizike. Činili su to mladi žurnalisti i pre nas. Omladinska štampa pedesetih godina se  široko otvorila za teme iz svakodnevnog života, nevezano za politiku, ideologiju i druge ,,velike priče” i to je bilo pomeranje u odnosu na krutost i prepolitiziranost koje su vladali u tadašnjoj javnoj komunikaciji. Šezdesetih godina jugoslovenska omladinska štampa se pridružuje globalnom svetskom talasu bejbibumerske ,,kritike svega postojeg”, mi sa kraja sedamdesetih, i naročito početkom osamdesetih, brže i hrabrije od etabliranih medija i drugih kreatora javnog mnenja vidimo da se realnom socijalzmu bliži kraj i idemo u susret velikim promenama.

Konkretno, mi u beogradskim Omladinskim novinama, kasnije preimenovanim u Nove omladinske novine NON, koncepcijski se pomeramo ka onom što se u udžbenicima novinarstva zove njusmagazin. Postajemo nedeljnik koji pretenduje da piše ne samo o pitanjima vezanim za mladu generaciju, već o svim relevantnim društvenim temama. Tako smo uspeli da skrenemo pažnju na sebe kao nove novinarske snage.

Ako sam kako-tako uspeo da objasnim šta je bila omladinsko-studentska štampa u socijalističkoj Jugoslaviji, jasno je da je tako nešto u tranzicionom postjugoslovenskom Regionu apsolutno nemoguće i nezamislivo. Novi mladi, pošteni, hrabri, ambiciozni žurnalisti moraju tražiti kuću negde drugde. Ne znam gde. Možda na društvenim mrežama, ali sa više velikih ideala nego što ja iz svoje autsajderske pozicije vidim kod mladih ljudi.

borba

 

VUKOVIĆ: Koliko mene sjećanje služi, u tim socijalističkim omladinskih i studentskim medijima je odnjegovana generacija novinara/ki koji su u tranzicionom metežu i mutljagi spašavati smisao i čast profesije?

HUBER: Sa ponosom ističem da je moja ekipa iz Omladinskih novina, koja se od sredine osamdesetih godina počela okupljati u Borbi, ostala imuna na zov nacionalističko-ratničkih truba iz devedesetih godina. Ali ne bi bilo korektno reći da je podela među srpskim pa i jugoslovenskim novinarima u tragičnim događajima devedesetih godina bila po generacijskoj osnovi. Podelili smo se na one koji su bez otpora pristali da budu propagandisti novih vlastodržačkih struktura (u Beogradu to je bilo na miloševičevsko-memorandumskoj političko-ideološkoj platformi) i na one koji su i u ratnim uslovima ostali verni idealima profesionalnog novinarstva. Na toj osnovi u Borbi, kao saveznom glasilu, stvoren je jaki centar otpora novom podjarmljivanju novinara i njihovom pretvaranju u ratne propagandiste. Tu smo se potpuno razumeli mi tadašnja mlađa srednja generacija netom pristigla iz omladinske štampe i stari borbaši, kojima u novije vreme proskribovani crveni komunisticki pedigre nimalo nije smetao da razumeju novo vreme i opredele se za pravu stranu. Antiratno nastrojena Borba je postala kuća i drugih novinara sa jugoslovenskih prostora koji nisu hteli da se uklope u političko-medijske aranžmane u svojim sredinama. Uostalom, i ti si uoči nagoveštene jugoslovenske tragedije postao crnogorski borbaš i znaš kroz šta smo sve prolazlili.

VUKOVIĆ: Naravno da znam, ali danas kad razgovaram sa mlađim kolegama o budućnosti novinarstva ponestaje mi argumenata za ubjeđivanje da ostanu u profesiji i bore se. Možeš li mi posuditi koji argument?

HUBER: Na svakome je da napravi dogovor sa sobom, a da su pred novinarstvom razni izazovi to je tačno. Naša generacija je protivnike slobodne reči videla prvenstveno u nedemokratski nastrojenim centrima političke moci. U tvrdom socijalizmu postojali su ideološki tabui koje nije bilo pametno dovoditi u pitanje. Kapitalizam i tržište umnožili su broj onih koji bi da medije podrede svojim interesima. Da se razumemo: legitimno je da se u uslovima ekonomske, političke i svake druge kompetitivnosti razni subjekti bore za što pozitivniju sliku o sebi u javnosti. Otuda tolika ekspanzija piar službi.

Novinarima pripada uloga da uvek prvenstveno budu u službi javnosti. Kome je to motiv, taj ima razloga da profesionalnu sreću traži u novinarstvu. Ja hoću da verujem da čovečanstvo nikad neće pristati da bude svedeno na masu potrošača, verujem da će ljudski duh i intelekt uvek želeti da znaju istinu o svetu i društvu u kojem žive, da neće olako nasedati na propagandne poruke koje ih, zahvaljujući novim tehnologijama, zasipaju sa svih strana. Ako se ovaj moj optimizam pokaže tačnim, onda će i ubuduće biti mesta i potrebe za delatnošcu prikupljanja, obrade i plasmana objektivnih, proverenih i tačnih informacija, a to je suština novinarstva.

nasa borba

VUKOVIĆ: Dugo se sporim sa onima koji misle da bi uvođenje licenci za novinare spasilo profesiju. Šta ti misliš o licencama?

HUBER: Koliko mi je poznato, vi u Crnoj Gori ste više razmišljali o tim licencama. Ne znam svu argumentaciju onih koji su za licence, ali vidim, ako ne baš opasnost, a ono, svakako, lošu mogućnost da u našim krhkim demokratijama, bez zrele ktitičke javnosti, jedan ovakav institut bude zloupotrebljen. Kako osigurati da se uloge dodeljivača licenci ne dočepaju oni kojima je više do kontrole medija i favorizovanja podobnih novinara, nego do novinarskog profesionalizma.

Nije isto, ali nije loše imati na umu poražavajuće efekte rada tzv. nezavisnog regulatornog tela za elektronske medije u Srbiji. I to je trebalo da bude nešto u korist objektivnog, profesionalnog informisanja javnosti, a pretvorilo se u sramni mehanizam za pravdanje svih prljavština koje čine prorežimske televizije, vršeći ulogu besomučnih propagandista vladajuće grupe.

Dobri zakoni, pravna država koja ih primenjuje i zrela javnost koja ume da razlikuje istinu od manipulacije – to je ambijent u kojem može da se razvija profesionalno novinarstvo.

VUKOVIĆ: U agendi korporativnih vlasnika medija novinarstvo nije na povlaštenoj poziciji. Mogu li novinarstvo spasavati novinari preduzetnici? Šta tvoje iskustvo preduzetnika novinara ima da ponudi kao odgovor?

HUBER: Opet mi daješ priliku da se malo pohvalim onim sto smo postigli mi, 18 novinara poktetača lista Danas. U početku su nas duhovito zvali medijska preduzetnička komuna. Tih, sa znacima navoda ili bez – kako hoces, “revolucionarnih” 90-tih godina, mi smo zaista samo mislili kako praviti slobodne, od vlasti nezavisne novine. Oko sebe smo okupili i druge ljude istih ambicija i shvatanja. Hajde da ne prećutim, našlo se tu i 109 hiljada maraka donacije od švedskog Helsinškog odbora.

danas

Ako ne baš drugog dana, a ono drugog meseca postalo nam je jasno da to što hoćemo može da uspe samo ako postane održiv biznis. Tako smo mi, stari levičari, postali preduzetnici, da ne kažem pripadnici klase kapitalista, ,,vlasnici sredstava za proizvodnju”, što bi tekao drug Lenjin. Šala na stranu, Dangraf – kako nam se firma zvala – uspešno je poslovao 24 godine, redovno isplaćivao 70-ak plata, izmirivao sve društvene obaveze, čak je stekao i neku imovinu.

Kad već pomenuh Lenjina, red je da se setimo i Marksa. Od njega su oni koji nisu učili ,,marksizam” da bi stekli potvrdu o političkoj podobnosti i gradili karijeru, nego da bi stvarno nešto naučili o zakonitostima u funkcionisanju društva, mogli naučiti i to da kapital ima zakonomernu težnju ka koncentraciji i centralizaciji. Smejao se neko ili ne ovim mojim teorijsko-ideoloskim pošalicama, na medijskoj sceni Srbije, a kako vidim i u regionu, dešava se upravo to: sve veći broj manjih medijskih poduhvata ili se gasi ili se utapa u veliki korporativni biznis. Ko preživi – pričaće kako je tamo. Ako nije pretenciozno s moje strane, ja bih ambicioznim žurnalistima srednje generacije predložio da ne traže sreću samo u okrilju velikih izdavačkih korporacija. Korporacije će sugurno biti, i već jesu, glavni igrači na medijskoj sceni, ali zašto bi bili jedini? Ja sam za postojanje i etabliranih i alternativnih medija, mada su mi srcu bliži ovi drugi.

Nadam se da će i ubuduće biti novinara koji ce poći od stava: mi hoćemo da pravimo takve i takve novine; hajde da vidimo kako je to moguće uraditi, kako da se nametnemo i opstanemo sa takvim proizvodom jer je to ono u šta mi verujemo i za šta  se borimo.

Nova gazdarica slavnog NIN-a je upravo ovih dana pokazala kako izgleda suprotna, korporativna logika. Navodno neka istraživanja pokazuju (a to znamo i bez istraživanja) da bi na trzištu bolje prošle neke lakše, zabavnije novine, pa hajde da razmontiramo ovaj sadašnji ,,teški” NIN. Nadam se i želim da se cenjene kolege ne razočaraju u drugoj velikoj medijskoj korporaciji United Media u kojoj nameravaju da nastave svoje novinarske karijere. Tamo će biti pod istim krovom sa novom generacijom  “mojih” danasovaca. Bilo bi dobro i da razbarušeni novinari nešto nauče o korporativnoj disciplini i efikasnosti, ali i da korporacije prihvate da je novinarstvo više od biznisa. Ako odbacite ideale istinoljubivosti, borbe za pravdu, a prigrabite medije, onda niste ništa bolji, ako ne i gori od moćnika starog režima koji su u medijima videli prvenstveno sredstvo za ostvarenje svojih političkih interesa, tačnije svoje dominacije. Odbrana bilo čijih parcijalnih interesa – vlasti, kapitala, ideologija… suprotna je suštini novinststva. Za istinskog novinara iznad svega je interes javnosti.

Napomena: Za ovaj razgovor koristili smo vajber (engl. Viber), višeplatformsku aplikaciju.

 

0 Comments

Submit a Comment