Piše i fotka: Dejan TOFČEVIĆ
U kasno popodne, nakon kratkog odmora u horizontalnom položaju, a po savetu uvek dobro obaveštenog interneta, pođoh da vidim Kazr Al Hosn, najstariju kamenu građevinu u Abu Dabiju. Zgrada se nalazi u blizini hostela u kojem sam odseo, što je prilična preporuka s obzirom na to kakvo je vreme. Naravno, kretoh peške ali abudabijska infrastruktura nije namenjena hodanju putnika namernika, pa se pešaci vrlo često nalaze u situaciji kada se završava trotoar a mora se dalje zelenom površinom, uz neizbežnu grižu savesti jer mi je poznato da je utrošen ogroman trud i sredstva da se ozeleni pustinja u kojoj je posađen i raste ovaj grad.
Nakon desetak minuta ugledah traženu i visoko preporučenu građevinu na interesantnom trgu, mešavini betonske podloge i uredno održavanog pustinjskog peska. Izgleda baš onako kako su nas naučili reditelji filmova o Legiji stranaca ili Lorensu od Arabije da bi trebalo. U početku je to bilo malo utvrđenje koje je štitilo bunar slatke vode ali kasnije je, preko rezidencije gospodara emirata šeika Šakhbuta bin Dijab Al Nahjana, naraslo do pustinjske palate u kojoj je do 1966. bilo središte abudabijske vlade. Na zidinama bež boje koju domoroci nazivaju belom, a ovo utvrđenje zovu Bela tvrđava, više nema naoružane posade. Svečanu stražu i počast ovoj građevini iz dalekog sedamnaestog stoleća daju oblakoderi nanizani oko trga u stavu mirno. Osim samog atrijuma koji je organizovan sa ukusom, palata je prilično dosadna i skromna, a postavka se ponovo svodi na već viđeno, sa neizbežnim portretima i fotografijama raznoraznih šeika i ostalih velikodostojnika. Jedan šeik na crno-beloj fotografiji drži govor, drugi vrši smotru postrojene vojske, treći dočekuje nekakve visoke goste. Ili je to možda onaj prvi, jer svi šeici liče jedan na drugoga i uvek su jednako obučeni. Inače, ovo mesto je pre stotinjak godina bilo centar trgovine prirodnim biserimna, sve dok Kokiči Mikimito nije pronašao metodu gajenja veštačkih, pa se preselio na Daleki Istok. Ja bih ovde napravio tu tematsku postavku, kada bi me neko pitao, jer čuveni biseri iz Persijskog zaliva još uvek krase toalete evropske i američke gospode, i nose se samo u svečanim prilikama kako to nalažu običaji i pristojno ponašanje imalaca takvih drangulija.
Kahva
U susednoj zgradi se nalazi muzej gde se namernici uče starim zanatima tkanja i korištenja oskudnih materijala, koji rađaju u pustinji, od kojih se nekada moralo živeti. Domaćini, vrlo prijatni i elokventni mladi ljudi, predstaviše mi postupak koji se na Arapskom jeziku zove Kahva, po kojem je i naša kafa dobila ime. Prvo se slabije pržena kafa usitni u metalnom avanu, na način da se nekoliko puta tokom ove procedure udari o zidove koji kao zvono obaveštavaju komšije da se kuva kafa i da ih očekuju u svom toplom domu. Zatim se stavi u specijalnu vrstu ibrika, gde se prelije ključalom vodom i još malo se na vatri prokuva. Nakon toga se posebna trava stavlja na lulu da toz ne bi prolazio u fildžane dok mi ih napuniše. Kada se postavljaju fildžani, obavezno se začangrlja da bi susedi znali da je sve spremno. Uživanje u ovom pomalo bezveznom napitku prepustih domaćinima, a ja iz poštovanja prema njihovom trudu za očuvanje tradicije je popih pomalo na silu. Tako se sastajalo i kafenisalo tri puta dnevno, sa komšijama koji su uglavnom bili i familija. Dobri ljudi uvek naprave i lepe običaje.
0 Comments