Rekla si mi da si završila postdoktorske studije i vratila u svoje selo u Srbiju. Šta si ti to studirala po bijelom svijetu da bi se vratila u selo?

U beli svet me je odvelo naučno usavršavanje. Nakon završenih osnovnih i master studija na teorisjkoj fizici u Beogradu, otišla sam u Ljubljanu na doktorske studije. Doktorat sam radila na Institutu Jožef Stefan u grupi za teorijsku biofiziku. Posle doktoriranja, preselila sam se u Beč. Tamo sam bila zaposlena na Fakultetu za fiziku, Bečkog Univerziteta na postdoktorskim studijama, u grupi za Fiziku meke materije. A kada sam i to završila, donela sam veliku životnu odluku: da ne pratim karijerne pute, već da  se vratim tamo gde mi srce zadovoljnije kuca. Tako sam se ove godine vratila u Srbiju. I da, ove mesece sam provela u svom selu kod Vrnjačke Banje, ali to mi je samo privremena destinacija gde skupljam energiju za nove radne izazove koji me čekaju od septembra u Beogradu.

U savremenoj nauci se teži uskim specijalizacijama. Gdje si ti tu?

Tako je. Nauka se razvija ubrzano granajući se, i vodeći nas dalje od onog centra iz kog smo krenuli, ali pritom se te grane malo prepliću s drugim, tako da danas imamo ekspanziju interdisciplinarnosti.

Ja sam se iz tog tzv centra teorijske fizike, uputila u granu koja se bavi dogadjajima na skali od nanometra do milimetra. To je domen klasične fizike, za koju važi Njutnova mehanika i možda na prvi pogled nije izazovna kao zagonetna kvantna fizika. Medjutim, i ona je kompleksna zato što se bavi interakcijama mnogočestičnih problema za čije opisivanje su nam potrebni moćni računari.

Na doktoratu sam se bavila fenomenom elektrostatičke interakcije proteina u fiziološkim rastvorima. Problem je inspirisan biologijom, ja sam koristila matematiku da formulišem problem i došla do fizičkog zakona koji može biti važan u medicini i farmaciji.

Na postdoktorskim studijama sam se bavila sintetičkim molekulima sačinjenim od DNK kratkih lanaca povezanih među sobom tako da formiraju dendrimere – razgranate makromolekule. Opisujući njihove fizičke osobine, otkrila sam da su ovi molekuli dobri nanokavezi, što znači da se mogu koristiti za transport manjih molekula, što je od velikog značaja za farmaciju.

Da zaključim, spektar problema samo na ovoj pomenutoj maloj skali je toliko veliki i raznovrstan da se stvara mnogo novih podgrana specijalizacija u okviru  biofizike i fizike meke materije, udaljujući nas koji se time bavimo od drugih oblasti fizike. Ali svaka ta specijalizacija zađe malo u domen drugih nauka, tako da danas imamo lepu mogućnost da sarađujemo sa kolegama iz drugih nauka.

Kritičari modernih prisupa u nauci koji idu na sve uže specijalizacije kažu da je to postalo toliko ekstremno  da je slično mentalnom hendikepu i da naučnici specijalci gube sposobnost razumijevanja stvarnog svijeta i njegove složenosti.

Rekla bih da takvi kritičari gube sposobnost razumevanja stvarnog sveta i njegove složenosti. 🙂 Uže specijalizacije su neminovnost zbog onog ubrzanog grananja disciplina u okviru date oblasti kog smo pomenuli. Istina je da postoji opasnost da se čovek začauri u toj svojoj uskoj oblasti delovanja. Usled ekspanzivnog razvoja nauke danas je prilično zahtevno pratiti naučna dostignuća i samo iz svoje oblasti. I onda se fizički nema vremena za bavljenje srodnim oblastima i sticanje širine u naučnom radu. Još kako je čovek sklon zaboravljanju, lako se može otuđiti od svoje matične oblasti i ostati začauren u svojoj užoj specijalizaciji. Ali mislim da je to prepoznato kao opasnost i da ozbiljne institucije sistemski rade da to preduprede. Na primer, Fakultet za fiziku u Beču je uveo praksu da profesori ne predaju predmete samo sa svoje katedre, nego da jednom u par godina uzmu predmet koji ne pripada njihovoj oblasti specijalizacije. Isto važi i za asistente. Tako pidstiču da zaposleni redovno obnavljaju čitavo gradivo sa studija i da se dopunski o novim dostignućima iz tih oblasti edukuju.

Doba renesanse je odavno prošlo i mislim da je nerealno očekivati od današnjeg naučnika da bude svestran poput Leonarda de Vinčija

Takođe smatram da je u prirodi naučnika da želi da zna i da bude informisan o dostignućima van svoje oblasti. I mnogi pojedinci individualno rade na tome da budu makar informisani, jer se za neko studiozno bavljenje problemima iz drugih oblasti nema vremena. Doba renesanse je odavno prošlo i mislim da je nerealno očekivati od današnjeg naučnika da bude svestran poput Leonarda de Vinčija. Ipak obim znanja i raspoloživost naučnog alata danas je neuporedivo veći nego tada, što za posledicu ima raspodelu naučnog posla. Mada moram primetiti da među kolegama postoje takvi koji žele i trude se da budu što svestraniji u naučnom radu. Međutim sistem funkcionisanja nauke je takav da ne ostavlja mnogo prostora za eksperimentisanje u rasejanim pravcima.

Nauka zahtijeva velika ulaganja. Kakve su onda šanse malih sistema, malih država da ulažu u nauku? Šta ti, recimo, sada možeš raditi u Srbiji?

Šanse su onakve kakve ih stvorimo. Moram da pomenem svetli primer Slovenije, male države koja je jasno definisala svoj cilj razvoja, pokupila najbolje iz jugoslovenskog sistema i inkorporirala u novi zapadni način funkcionisanja. Tako da, iako je država na geografskoj mapi jedva vidljiva, na svetskoj mapi fizike je itekako prisutna. Država ulaže koliko može u nauku i ima značajan fond za putovanja radi naučnih usavršavanja. Mislim da su ti podsticaji čestih odlazaka što na jednonedeljne konferencije, što na višemesečne razmene važni jer daju mogućnost stvaranja međunarodne saradnje, a ona pak otvara mogućnost lakšeg pristupa većim eu fondovima. Tako onda novac pristiže sa više strana pa i mala država može da prati korak sa svetom, pod uslovom naravno da država napravi prvi korak i sistematski odvaja respektabilan deo budžeta za nauku. I to ne samo da bi se novac uložio reda radi, već da se prepoznaju pravi konkurentni projekti koji prate svetske trendove. Nažalost u Srbiji situacija nije tako srećna. Biti svetski naučnik u siromašnoj zemlji kojoj ulaganje u nauku nije prioritet mnogo je teže nego ostvariti uspeh tamo gde je sve obezbedjeno da do uspeha dodje. Međutim Srbija još uvek ima genijalnih pojedinaca kojima to uspeva za rukom. Nadam se da ću u saradnji sa takvim ljudima i onima iz sveta koje sam do sada upoznala uspeti da nastavim da plivam u svetskim naučnim tokovima.

Svaka inicijativa povezivanja na Balkanu i naučne saradnje  je itekako potrebna, ali bojim se da trenutno nemamo kapaciteta da  sami pomeramo granice nauke sve i da se povežemo, jer su kvalitet i kvantitet nauke opali u svakoj od zemalja, te bi nam trebala pomoć razvijenijih zemalja da svoj nivo podignemo

Gdje je u tim tvojim vizijama region. Koliko inicijativa Otvoreni Balkan može doprinijeti širenju naučne saradnje u regionu?

Region je u zapećku svetske nauke nažalost, čast retkim pojedinačnim izuzecima. Jugoslavija je bila na dobrom putu, ja sam ukačila na osnovnim studijama par profesora koji su išli i na Istok i na Zapad da razvijaju svoju karijeru i nova znanja donosili nazad u matičnu kuću. Nažalost  ratovi 90ih pa posle neuspešna tranzicija su nas skrenuli sa tog puta i ostavili u nekoj izolaciji. Svaka inicijativa povezivanja na Balkanu i naučne saradnje  je itekako potrebna, ali bojim se da trenutno nemamo kapaciteta da  sami pomeramo granice nauke sve i da se povežemo, jer su kvalitet i kvantitet nauke opali u svakoj od zemalja, te bi nam trebala pomoć razvijenijih zemalja da svoj nivo podignemo. Mislim da bi prvo svaka zemlja morala da uloži u stvaranje kadrog kadra, a onda da obezbedi uslove da taj kadar ima čime raditi. Svaka od zemalja regiona ima problem sa odlivom mozgova. Mislim da upravo ti ljudi koji su stekli iskustvo vani mogu pomoći da se nauka zemalja regiona vrati na svetsku scenu. Onda bi procvetala i naučna saradnja u regionu. Ali da bi se dovoljan broj stručnjaka vratio u svoje zemlje, države treba da im obezbede adekvatne uslove za dostojanstven rad. Mora postojati sistemska  podrška, tj državni plan naučnog razvoja, da bi se uspešni ljudi odlučili da napuste  utabane staze za uspeh na Zapadu i svoju karijeru žrtvuju zarad upuštanja u neizvesnu avanturu na  turbulentnom Balkanu, rezistentnom na promene i razvoj.

Koliko ta marginalizovanost u svijetu nauke dodatno doprinosi kolonijalnoj prirodi periferija, kakav je Balkan, u odnosu na centre naučne imperijalne moći?

Doprinosi itekako, sve u skladu sa definicijama kolonijalizma i periferije. U svetu globalizma čovek može lako da ode da živi i radi gde su mu uslovi za to najbolji. Kada su se razvijene zemlje integrisale mi smo krenuli put dezintegracije i sada živimo posledice toga. To koliko države ulažu u prosvetu, nauku i kulturu, mislim da može da bude indikator stepena njene suverenosti.

Nauka ima smisla ako služi opštoj dobrobiti, ali opšta dobrobit nije cilj kapitalističke ekonomije. Može li nauka da se odbrani od zloupotreba korporativne netransparentne i nekontrolisane moći  kojoj je cilj profit i kontrola?

Nauka služi opštoj dobrobiti, a iz te opšte dobrobiti korist mogu da izvuku i takvi korporativni sistemi koje pominjete. Mislim da nauka živi još uvek slobodno od takvih pritisaka. Kapitalizam se jeste uvukao u nauku, ali, koliko mogu da primetim, finansiranje projekata je koliko-toliko transparentno. Ono što je kapitalizam doneo, što se meni lično ne sviđa, je što u većini zapadnih zemalja naučni radnik dobija ugovore oročene na period od 2-3 godine, posle kojih se očekuje da se promeni univerzitet, promeni zemlja, u cilju boljeg povezivanja sa drugim laboratorijama i proširenju iskustva, saradnje, i sl. To je lepo za neki period života, ali mislim da predugo traje taj put do dobijanja stalnije pozicije na jednom univerzitetu. To je jedan od razloga zašto sam odlučila da se vratim, jer sam se zasitila seljenja i promena sredina. Potom, od  naučnika se očekuje da se sam pobrine za svoje finansiranje i finansiranje svojih studenata, ako je došao do pozicije da ima svoju grupu. To se radi pisanjem projekata koje treba da odobri neka komisija. To uzima  prilično vremena i živaca. Ta neizvesnost finansiranja i nesigurnost radnog mesta u takvom kapitalističkom sistemu je mnoge fizičare oterala iz akademije u industriju. To je sada jedan opšti trend na Zapadu. Još jedna stvar koja mi se ne svidja u takvom sistemu, jeste što se potencira da budući rezultati predloženog projekta moraju imati konkretnu primenu, u cilju opšte dobrobiti, kako bi dobili finansiranje. Medjutim, kako ja dolazim iz teorijske fizike, svesna sam da taj zahtev nije uvek realan, tako da mi smeta što se finansiranje fundamentalne fizike zapostavlja na uštrb primenjene. A upravo otkića na polju fundamentalne fizike su ta koja pokreću revolucije, mislim na industrijske, tehnološke. Naravno taj put od otkrića do realizacije je obično dug, a u ovom instant svetu nema se vremena za dugoročne neizvesne projekte.

A kada bi mogla da u nauci radiš šta te je volja, bez ovog tuđeg interesnog uplitanja, na čemu bi voljela da radiš i šta da otkriješ? O čemu mašta mlada naučnica?

Ne maštam o velikim otkrićima. Šta više i dalje imam problem da sebe doživim kao naučnicu. Sebe vidim kao turistkinju koja je stekla privilegiju da zaviri u svet nauke i da u njemu nešto napravi. Dokle god mi bude zanimljivo ostajem u tome da se trudim da doprinesem koliko mogu. Do sada sam uvidela da mi je od same teme istraživanja važniji metod rada. Zanimljivo mi je da koristim matematiku da opišem opšte fenomene u prirodi više nego da prepustim računarima da izsimuliraju  neki konkretan sistem. Nadam se da ću u Beogradu biti zaklonjena od pritisaka kapitalističkih trendova i da ću imati mogućnost da se pre svega bavim fundamentalnom fizikom.

Ne mogu da se sjetim imena, ali sam siguran da je jedna od prvih ekološkinja, Amerikanka, rekla da poslije bicikla nije trebalo izmišljati ništa. Ta sprava koristi svima, a nikome štetu ne pravi. Šta ti kao biciklistkinja i naučnica, naravski, kažeš na ovo?

Kao biciklistkinja apsolutno se slažem sa konstatacijom da je bicikl sprava koja može doneti koristi svima bez pravljenja štete. Meni lično pomaže u naučnom radu jer se često  uputim na neku biciklističku turu kada treba da porazmislim o nekom problemu, steknem motivaciju, inspiraciju, samopouzdanje, snagu, fizičku i mentalnu. Tako da je bicikl moj najveći saveznik u prevazilaženju problema svake vrste. A kao naučnica se ne mogu složiti sa drugim delom, da posle nije trebalo ništa više izmišljati. To prosto nije u prirodi ljudi koji imaju taj poriv za istraživanjem. Još kako nauka ume da nagradi onim eureka momentom, tako i istraživanje donosi sreću onima koji se time bave, rekla bih čak i veću nego što donosi biciklizam kad se savlada neki uspon pa se otkrije prelepi deo planine sa pogledom koji oduzima dah…jer su izazovi s kojima se naučnik sreće teži, ti usponi i padovi traju dugo, neizvesnost je veća, onda je samim tim i nagrada u vidu satisfakcije upečatljivija kada se sve to uspešno savlada. Tako da treba pustiti ljude da se bave onim što ih čini srećnim. Bilo to biciklizam ili nauka, ja preporučujem kombinaciju!

Duško VUKOVIĆ