Open Balkan avantura – od Bajram Curija do Velipojë

Objavljeno: 10.06.2022, 15:09h

Pišu: Dejan Tofčević i Duško Vuković

Noć u Bajram Curiju nije bila dovoljno topla da osuši Duškove patike, pa su japanke bile kvalitetna zamjena na putu do luke Fierza na vještačkom jezeru Koman.

Domaćin je prekinuo svaku komunikaciju sa nama, pa pošto nismo imali instrukcije šta ćemo sa ključem od stana, ostavismo ga sa unutrašnje strane vrata i krenusmo.

I bi Dan Treći

Put dugačak 20-tak kilometara asfaltni je i povoljno nagnut, a na ovoj dionici, blizu Bajram Curija, naišli smo na zapušteno spomen groblje iz komunističkog vremena, na kome nas je pozdravio čopor pasa lutalica, ali smo se, za svaki slučaj, držali malo dalje od njih. Na spomen pločama imena albanskih mladića, poginulih uglavnom u drugoj polovini Drugog svjetskog rata, i jedna sa imenom Svetozara Lekića. Bog zna kakav ga je put i odakle doveo u ove krajeve da u njima ostavi život boreći se za slobodu.

Na ovoj dionici smo popili i prvu rakiju, uživajući u dugoj pauzi za doručak na terasi bara koja je gledala u obližnju rijeku Valbonu. U prijatnoj hladovini smo lenstvovali i protezali se, pijuckali piće i obnavaljali energetske resurse dobro napravljenim doručkom, jer je feribot polazio tek u 13.00 sati. Plovilo je trebalo da nas vozi 2,5 sata do sela Koman odakle nas je čekalo još samo 75 kilometara, mislili smo, nizbrdice i dobrog puta do Velipoja na moru.

Kad se vreme primaklo, po najvećoj vrućini, pređosmo preostale kilometre do mesta odakle kreće brod. Tamo je sve vrilo od naroda koji se ukrcavao i iskrcavao i pedesetak biciklista koji su, ko organizovano a ko za svoj groš, se šarenili, sačekivali, odlazili i dolazili. Mi nađosmo mesto u jednoj kafani da čekamo ukrcaj. Slučajno, za stolom do nas se zadesi grupa biciklista koja je prepoznala jezik kojim komuniciramo i na njemu nas pitali odakle smo. Ispostavilo se da je to grupa biciklista iz Prištine koji su pedalali od Đakovice, a krajnje odredište im je bio Skadar. Sva četvorica su solidno govorili našim maternjim jezikom i to je olakšavalo komunikaciju. Oni pripadaju generacijama koje su učile u školi naški i odlično su vladali njim. Sa biciklistima iz mlađih generacija bismo morali da se sporazumijevamo na engleskom jer tamo više nema interesovanja za učenjem naškog jezika.

Brzo smo se spijateljili i čitavo vreme razgovarali o svemu i svačemu, a kao što je poznato, biciklistički razgovori imaju sve elemente osim završetka, pa smo nakon uplovljavanja razmenili informacije o imenima jer za to nije bilo vremena proteklih sati, i saznali da smo se družili sa braćom Ljumom i Mirerom Ćenom, Safetom Gašijem i Gezimom Radonjićijem. Na obali nađosmo kafanu, popismo piće za srećan put i nastavismo svako svojim – a ipak jednim delom istim – putem, samo što su oni vozili drumske bicikle za razliku od naših sporih planinskih, tako da nismo želeli da ih usporavamo.

Za razliku od sunarodnika iz Albanije i Makedonije sa kojima smo razgovarali i na tu temu, naši prijetelji s Kosova su Duškovo zagovaranje ‘Otvorenog Balkana’ odbijali uz uvjerljive argumente, ali to nije razlog koji bi nas sprečavao da se družimo i razgovaramo o bilo čemu. Tada smo saznali i da je profil puta testerast, a ne kako smo očekivali, ali šta je – tu je.

Od Komana kreće put velike širine i prilično dobrog profila ali užasnog asfalta koji je nanošen i skidan u više slojeva i sada to predstavlja jednu čvrstu i veoma neravnu površinu nepodesnu za saobraćaj. Naši MTB su pravljeni za vožnju po ovakvim terenima i oni za nas nisu bili problem, ali možemo da zamislimo patnju naših novih prijatelja kada su na drumskim biciklima, kod kojih su gume veoma tanke i naduvane na visok pritisak, vozili ovom negostoljubivom podlogom.

Nas dvojica smo lagano, uz kraće pauze, dobro napredovali pored prekrasnog jezera koje se nastavlja posle brane u Komanu i gde postoji nekoliko vrlo lepih auto-kampova gde bi se nekada moglo malo boraviti i meditirati sa pogledom na mirnu vodu u kojoj se ogledaju vrhovi Prokletija.

Pošto nije bilo sumnje da će nas uhvatiti mrak zbog sporog napredovanja, više nismo žurili. Na jednoj dužoj pauzi nas stiže grupa naših novih drugara, koje smo negde razminuli dok su ručavali. Zaustaviše se, malo popričasmo i nastavi svako svojim putem. Slušajući GPS, izbismo na put Skadar – Lješ i odatle kasnije skrenusmo levo ka Velipoju, gde stigosmo tek oko 23 sata. Putem smo morali štedeti bela svetla jer se ona brže troše ali smo ipak uspeli doći do kraja potpuno osvetljeni. Kod bicikla nije samo važno videti noću, nego i biti viđen.

U taverni koju drže Albanci sa Kosova su nam izašli u susret, otvorili kuhinju kojoj je završeno radno vreme, i pipremili picu. Veliko i hladno pivo posle žarkog dana se podrazumeva. Odužili smo im se vjernošću-ručali smo i sjutradan kod njih, a kod Albanaca iz Gostivara doručkovali i kusali odličan sladoled. Rastali smo se kao prijatelji. Open Balkan!

 

Klimaks je već prošao, ali priča ima još jedan nastavak. Strpljenja molimo 😉
Za one koji su nas otkrili kasnije, evo linka za povratak u blsu prošlost
https://www.pcnen.com/portal/2022/06/09/open-balkan-avantura-iz-teta-u-valbonu/

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register