Putešestvije, peti dan… Puća i bespuća Švarcvalda

Objavljeno: 15.10.2015, 13:36h

Jutros nas probudi magla. Nije ona bila klik koji razdvaja san od jave, već nam je doprlo do svesti da ovih ovde jesenjih dana u blizini reke je možemo svakog dana očekivati. Još ne znajući kakvo vreme magla skriva počesmo planirati vožnu do Donauešingena, mestašca odakle počinje Dunav, evropski rečni gorostas koji ovde u Tutlingenu više liči na prljavu baruštinu. Sunce pobedi maglu i nas trojica spremno i već uigrano skidosmo bicikla sa nosača podesismo opremu i zaputismo se na putešestvije. Cilj se nalazi na četrdsetak kilometara od nas što sa povratkom čini nekih osamdesetak, što je skroman zalogaj za ovu grupu biciklista. Za popodne je najavljena i gradska fešta, tako da znamo gde ćemo potrošiti ostatak vremena. Oznake dunavske biciklističke rute su prilično dobro postavljene, osim na mestima kuda smo mi prolazili, tako da smo stizali u neko selo, pa ga napuštali u određenom pravcu po savetu jedne meštanke, zatim se vraćali u njega po nagovoru druge i konačno po savetu policijske patrole ga po treći put napustili odlazivši putem čiji putokazi nikako ne pokazivahu naše odredište. Tim putem susretosmo grupu iskusnijih planinara čija predvodnica nam ljubazno objasni kako ćemo pregaziti Dunav i opet se dohvatiti biciklističke staze. Da, pregaziti Dunav! Na tom mestu nam nije bio ni do kolena, čak ni do članaka. Ustvari, uopšte ga nije ni bilo jer je negde pre toga ponirao a umesto njega nas je dočekalo samo njegovo prazno korito. I zaista, odatle nastavismo biciklističkom stazom. Prelepi predeli Švarcvalda su potpuno odstupali od imena crnih šuma. Nisu čak bili ni zeleni, već nekako obojeni onim jesenjim bojama koje lagano slute na miris dima i prijatnost toplote pored šporeta. Kasnije naiđosmo na prilično iskusan biciklistički, a verovatno i bračni, par koji su nam više manuelno nego verbalno objasnili da iz nekog razloga treba da prođemo tuda i tuda. Okretosmo na tu stranu, gde nas postavljena privremena biciklistička signalizacija dovede do makadamskog puta kojim nismo mogli dalje. Vratismo se nazad i naiđosmo na spaljen drveni most. Urođenim osećajem za navigaciju odvezosmo se do nekog mesta i nastavismo glavnim putem. Posle nekoliko kilometara se vratismo na biciklističku stazu i radosno nastavismo prema zacrtanom cilju. Tmasti oblaci ispred nas su ugušili euforiju, koja nam je mrtva pala pred noge sa prvim kapima kiše. Sklonismo se privremeno u napušteni ambar, ali videvši da crni oblaci i vetar nas okružuju i da jedina strana gde još uvek ne pada kiša je ona sa koje smo upravo došli, kretosmo nazad pokušavajući da joj pobegnemo. Ali ovdašnja kiša je trenirala brzinu i na boljim biciklistima od nas, tako da nas je ubrzo stigla i opet postadosmo njene žrtve, kao onomad na Stelviu. Na vreme smo odustali od skrivanja, tako da iskoristismo pljusak u njegovom punom obimu. Kamperu, našoj kući putujućoj, se vratismo mokri do gole kože, a pošto je bilo prilično hladno – i dublje. Ponovo otvorismo tendu, montirasmo žicu i poslagasmo mokro odelo da se barem ocedi kada već od sušenja nema ništa. Potom se posvetismo vatrenoj vodi koja u nama ukresa plamen toplote. Kada oblaci neočekivano odškrinuše nebeske vratnice i sunce granu, odosmo na onaj nemački vašar koji je već počeo i bez nas. Tamo sretosmo onaj stari bračni par biciklista preodevene u svečano ruho, kojima ne uspesmo manuelnim jezikom objasniti šta nam se desilo. Samo im ljubazno odmahnusmo i nastavismo dalje. Na mnogim mestima videsmo različite štandove za prodaju hrane, pića i svakojakih drangulija praćeni glasnim trubačima i ostalom muzikom kako to već obično biva u zemlji nemačkoj. Kobasice su im bile neubedljive, jedino je belo pivo popravljalo gastronomski utisak. Ostade žal što ne saznasmo zašto se kobasice stavljaju u potpuno okrugla peciva koja mogu da pokriju njenu jednu trećinu, kada već postoje i ona gde bi ušuškana senfom mogla čitava da stane. Kao dodatak jelu kod Turaka kupismo neki hleb sa susamom koji popravi utisak, kao i kolač sa šljivama, omiljeni piscu ovih redova. Nastavismo odmor u kamperu, dok nam se oprema cedila pod tendom. Ponadasmo se da će se nebo otvoriti narednih dana i dozvoliti nam da odvezemo ono šta smo planirali, ili barem da se osušimo.

Jutros nas probudi magla. Nije ona bila klik koji razdvaja san od jave, već nam je doprlo do svesti da ovih ovde jesenjih dana u blizini reke je možemo svakog dana očekivati. Još ne znajući kakvo vreme magla skriva počesmo planirati vožnu do Donauešingena, mestašca odakle počinje Dunav, evropski rečni gorostas koji ovde u Tutlingenu više liči na prljavu baruštinu.

dfbc2dba4399e064d77a081a5c64ddf073593c7737a2d9208d0989969455532f

Tog dana sam pregazio Dunav. Duboki, strašni…

Sunce pobedi maglu i nas trojica spremno i već uigrano skidosmo bicikla sa nosača podesismo opremu i zaputismo se na putešestvije. Cilj se nalazi na četrdsetak kilometara od nas što sa povratkom čini nekih osamdesetak, što je skroman zalogaj za ovu grupu biciklista. Za popodne je najavljena i gradska fešta, tako da znamo gde ćemo potrošiti ostatak vremena. Oznake dunavske biciklističke rute su prilično dobro postavljene, osim na mestima kuda smo mi prolazili, tako da smo stizali u neko selo, pa ga napuštali u određenom pravcu po savetu jedne meštanke, zatim se vraćali u njega po nagovoru druge i konačno po savetu policijske patrole ga po treći put napustili odlazivši putem čiji putokazi nikako ne pokazivahu naše odredište. Tim putem susretosmo grupu iskusnijih planinara čija predvodnica nam ljubazno objasni kako ćemo pregaziti Dunav i opet se dohvatiti biciklističke staze. Da, pregaziti Dunav! Na tom mestu nam nije bio ni do kolena, čak ni do članaka. Ustvari, uopšte ga nije ni bilo jer je negde pre toga ponirao a umesto njega nas je dočekalo samo njegovo prazno korito. I zaista, odatle nastavismo biciklističkom stazom. Prelepi predeli Švarcvalda su potpuno odstupali od imena crnih šuma. Nisu čak bili ni zeleni, već nekako obojeni onim jesenjim bojama koje lagano slute na miris dima i prijatnost toplote pored šporeta. Kasnije naiđosmo na prilično iskusan biciklistički, a verovatno i bračni, par koji su nam više manuelno nego verbalno objasnili da iz nekog razloga treba da prođemo tuda i tuda. Okretosmo na tu stranu, gde nas postavljena privremena biciklistička signalizacija dovede do makadamskog puta kojim nismo mogli dalje. Vratismo se nazad i naiđosmo na spaljen drveni most. Urođenim osećajem za navigaciju odvezosmo se do nekog mesta i nastavismo glavnim putem. Posle nekoliko kilometara se vratismo na biciklističku stazu i radosno nastavismo prema zacrtanom cilju. Tmasti oblaci ispred nas su ugušili euforiju, koja nam je mrtva pala pred noge sa prvim kapima kiše. Sklonismo se privremeno u napušteni ambar, ali videvši da crni oblaci i vetar nas okružuju i da jedina strana gde još uvek ne pada kiša je ona sa koje smo upravo došli, kretosmo nazad pokušavajući da joj pobegnemo. Ali ovdašnja kiša je trenirala brzinu i na boljim biciklistima od nas, tako da nas je ubrzo stigla i opet postadosmo njene žrtve, kao onomad na Stelviu. Na vreme smo odustali od skrivanja, tako da iskoristismo pljusak u njegovom punom obimu.

Kamperu, našoj kući putujućoj, se vratismo mokri do gole kože, a pošto je bilo prilično hladno – i dublje. Ponovo otvorismo tendu, montirasmo žicu i poslagasmo mokro odelo da se barem ocedi kada već od sušenja nema ništa. Potom se posvetismo vatrenoj vodi koja u nama ukresa plamen toplote.

Kada oblaci neočekivano odškrinuše nebeske vratnice i sunce granu, odosmo na onaj nemački vašar koji je već počeo i bez nas. Tamo sretosmo onaj stari bračni par biciklista preodevene u svečano ruho, kojima ne uspesmo manuelnim jezikom objasniti šta nam se desilo. Samo im ljubazno odmahnusmo i nastavismo dalje. Na mnogim mestima videsmo različite štandove za prodaju hrane, pića i svakojakih drangulija praćeni glasnim trubačima i ostalom muzikom kako to već obično biva u zemlji nemačkoj. Kobasice su im bile neubedljive, jedino je belo pivo popravljalo gastronomski utisak. Ostade žal što ne saznasmo zašto se kobasice stavljaju u potpuno okrugla peciva koja mogu da pokriju njenu jednu trećinu, kada već postoje i ona gde bi ušuškana senfom mogla čitava da stane. Kao dodatak jelu kod Turaka kupismo neki hleb sa susamom koji popravi utisak, kao i kolač sa šljivama, omiljeni piscu ovih redova.

Nastavismo odmor u kamperu, dok nam se oprema cedila pod tendom. Ponadasmo se da će se nebo otvoriti narednih dana i dozvoliti nam da odvezemo ono šta smo planirali, ili barem da se osušimo.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register