Piše: Duško Vuković
Znate li šta znači glagol grezati, upitao sam veću grupu mladih ljudi sa kojima sam sinoć kratko bio u društvu. Gledali su me zbunjeno. Pitao sam da li ima neko sa sjevera Crne Gore. Javilo se dvoje. Na moj prijekor da bi oni morali znati značanje glagola, djevojka iz Bijelog Polja je pitala da li to ima veze sa gaženjem snijega.
Glagola koji označava ono hodanje po snijegu kada vam noge duboko upadaju i sa mukom ih vadite iz bijele mase sjetio sam se jer su pahulje lelujale zrakom dok sam išao u Centar za građansko obrazovanje, gdje sam polazncima Škole ljudskih prava trebao da govorim o tranzicionoj pravdi i inicijativi za formiranje Regionalne komisije za utvrđivanje ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava na prostoru bivše Jugoslavije.
Snijeg je kasnije tokom noći napadao do impresivne visine za Podgoricu, a ja sam nastavio da se sjećam riječi koje novinari rijetko ili nikako ne koriste kada izvještavaju o vremenskim neprilikama u zimsko doba. Riječi koje me vraćaju u djetinjstvo i snijegom zameteni zavičaj na Durmitoru.
Kad kažemo pada snijeg, to jeste određeno, ali ne dovoljno za one koji su odrasli u snjegopadnim planinama. Ima raznih vrsta snijega i raznih vrsta padanja. Suv snijeg je zrnja, a lapavica je onaj što se miješa s kišom. Ako je nošena snažnim vjetrom, zrnjini ujedi za lice znaju biti prilično bolni. Lapavica vas skvasi gore od najjačeg pljuska.
Kad snijeg pada u obliku velikih pahulja i gusto, onda se to opisuje glagolima loparati ili plasati. “Zaloparalo, pa ne prestaje”, “Jedanak plasa”. Kad se pahulje jedva naziru, onda se koristi glagol truniti. “Neće veliko pasti. Samo truni”.
Metereolozi su danas saopštili precizno u santimetrima koliko je đe palo snijega. Za snijeg koji je napadao u Podgorici, onaj od 17 centimetara, u mom zavičaju bi se reklo da je čarapaš.
Obilne sniježne padavine, kako se obično danas kaže, u mom zavičaju su nazivane velikom upađom. “Bojati se velike upađe”, govorili su seoski metereolozi, a njih je bilo koliko i odraslih žitelja.
Snijeg u stanju žitke hladne kaše, koju napravi kiša, nema više pravo da se snijegom zove. On je zaśera.
Kroz zaśeru se ne greže, nego se gaca. A pošto se vratih glagolu koji je otvorio ovaj asocijativni niz, da se odužim i onom koji označava pravljenje puta kroz snijeg – prtiti. I onome koji opisuje gaženje snijega sa namjerom da se od njega napravi čvršća podloga – gambati.
Ako se neko sjeti još čega u vezi sa snijegom, neka mi javi. Ja sam proprtio i nije bila velika grežnja. A ova bi zima mogla biti upadna mimo druge.
G. Vukovicu,
Hvala!
Neke izraze nijesam znao (grezati) a neke sam zaboravio – pa ste me potsjetili.
U svakom slucaju izuzetno vrijedan tekst.
Mislim da bi bila dobra ideja da ovo pretvorite u stalnu rubriku u kojoj bi svako mogao da da prilog i da nas (sve) potsjeti koliko jezicko blago imamo i koliko smo ga bacili u zaborav zbog srpsko-hrvatskog jezika.
Mislim da ovakvi tekstovi mogu lako da dokazu da je crnogorski jezik postojao, i da i dalje zivi (u sjecanjima – posebno starijih ljudi sa sela) vise od bilo kojeg profesora ili strucnjaka u CG (a, posebno, van nje).
Cestitam.
Poslednji put sam zgazio u snijeg, sada te daleke, 1969-e godine. Pokusacu da aktiviram moju memoriju, koja me je do sada dobro sluzila, i da se podsjetim rijeci koje postavio gospodin Vukovic. Sjecam se kada je snijeg padao, a ja hteo da odem do prvog komsije, koji je bio udaljen nekolika kilometra, baba mi je govorila da ne idem po ovom Kijametu. Takodje baba mi je naredila da se obavezno dobro obujem, jer svaka bolest dolazi s’ noga. Ne nosi one gumene opanke, da se nebi spoticao na ovu poledicu, uzmi one vunene carape, navuci priglavke i nazuj one opanke od krmece capre. Takodje, kaze moja dobra baba, obuci one suknene gace i onu pletenu fanjelu. Posto je snijeg bio do koljena, dobro bi bilo, kaze ona, da obujes one gete.
Sto se tice Vukovicevih rijeci: grezati, zrnja, lapavica, laparati, plasati, truniti, prtiti, gacati, kao i neke druge su mi dobro poznate. Istina, ako te rijeci ne upotrebljavamo duze vremena, postepeno, memorija ih brise iz sjecanja. Poznato je da u toku svake godine odumire poneki jezik u svijetu. Treba pisati i zapisivati rijeci koje manje upotrebljavamo i tako spasiti jezik od postepenog nestajanja. Hvala gospodine Vukovicu sto nas podsjecas na fine rijeci koje su sa lakocom izgovarali nasi pretci.
И ја Вам захваљујем, госп. Вуковићу, на изношењу ових лијепих израза (примјера провинцијализма), које многи од нас до сада нијесу чули. Провинцијализам је, као што знамо, језично обиљежје или појава ограничена на говор неких крајева (у Вашем случају, сјеверних крајева ЦГ), а ако је ограничена на неко уже подручје или мјесто, зове се локализмом. Мислим да треба учинити све да се ови локални варијетети једног језика (у нашем случају – српског) не забораве, прије свега ако се ради о архаизмима, а Ваши текстови су свакако драгоцјени у том смислу. Иначе, употреба локализама и разни дијалекти су карактеристични за већину језика: када боравим у Италији, често се одушевљавам када чујем употребу, углавном код старијух људи, разноврсних дијалеката на сјеверу, који се међусобно знатно разликују не само од регије до регије, већ од мјеста до мјеста. А на њемачком говорном подручју се већ деценијама осјећа интензиван развој књижевности на појединим дијалектима, нарочито на алеманском, који у својој швајцарској варијанти заузима посебно мјесто у јавном животу.
У смислу горе изнесеног, бесмислен је покушај претходног коментатора да из употребе неких локализама или архаизама изводи закључак о некаквој посебности језика на овом подручју у односу на српски (а локализми које сте представили су неразумљиви и историјски незаступљени на претежном дијелу територије ЦГ, колико разумијем). То је моје мишљење, али не и основни разлог за моју интервенцију, а њега ћу изнијети у сљедећем коментару.
Дакле, сваки покушај очувања неких наших лијепих локализама, архаизама је за поштовање. С друге стране, дегутантна је офанзива, политичка и прије свега медијска, вјештачког наметања тзв. црногорског језика на свим пољима. Тај тренд често производи комичне резултате, јавља се употреба неких нових кованица као што је био случај у Хрватској 90-их (па су се правиле шале – “околотрбушни панталодржач” и сл.).
Но, нормалан грађанин би све ове манифестације друштвених патологија (које су посљедица националне и сваке друге острашћености људи који имају кључне положаје у држави) некако и могао поднијети, да у посљедње вријеме не долази до насртаја на оне најмлађе, који ни за шта нијесу криви – на нашу дјецу. Врши се агресија на њихову психу, разум, савјест, младост.
То је већ недопустиво, превршена је свака мјера.
Ево одломка из књиге “Црногорске народне бајке”, коју је “приредио С. Ивановић, а која је лектира за шести разред основних школа у ЦГ (бајка “Шого и царев син” – обратити пажњу на стил и садржај одломка):
“Путуј, путуј, наљегу на једно мјесто, преко пута најавио мрав. Наљеже поред једне воде, кад поред воде стоји нешто крека. Кад онамо, кад истурио талас рибу, па је оставио на суву, вода се врнула а ње стоји крека. Кад онамо, кад орао крсташ замотао се у једно грање, па га стоји крека, не може да се курталише.”
Дакле, умјесто Чика Јове Змаја, Ршума, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, Иване Брлић Мажуранић (који су избрисани из црногорске лектире), наша дјеца треба да читају ове лудости? Ово је лектира која треба да их заинтригира, да у њима развија укус, смисао за лијепо и узвишено?
А ево одломка из још једне бајке – “Нафака”, још једним примјером “нове” дјечје књижевности, обавезне лектире за једанаестогодишње ученике у ЦГ, у којој се описује ритуално клање четворомјесечне бебе:
“Трговац купи четворомјесечну бебу од сиромашних родитеља и затим брзо одјезди на коњу. Тако га је гонио једно два сахата – па се заустави, сјаше с коња па узме дијете у руке, па извадивши нож иза паса, убоде га на неколико мјеста; затим га бачи у један трњак увјерен да је мртво. Опет се попне на коња и са још већом брзином одјури. У хитњи заборави нож, који остане забоден у тијелу ђетињем.”
Да ли је овим манијацима циљ да нам излуде дјецу!?!
Само на крају да додам, тј. да се обратим људима који су одговорни за увођење ових лудорија у школе у ЦГ: проћи ће једног дана и ова перверзна времена, треба бити оптимиста – али дјецу нијесте смјели да дирате, да их уводите у Ваше екстремистичке игре, болесници једни!
odličan tekst. braniti bogatstvo jezika je dužnost naša bez obzira na ove mudrovine koje čitam tipa… provincijalizmi i slično… kao da je riječ vodovod globalna a ne kovanica provincijalna iz XIX stoljeća koju danas smatramo normalnom…
još jednom hvala na tekstu i mislim da je avetno ne shvatiti da je važno vozačima i narodu je li lapavica u pitanju recimo ili nije… Amerikanci imaju riječ za lapavicu koju koriste u vijestima. Koja je ta naša savremena globalna riječ ako nije lapavica?
Svi su izgledi da ima jos takvih ‘pametnjakovica’ koji smatraju da su Crnogorci prije dolaska Vuka cotavoga, (da oproste osobe sa invalidetom), bili mutavi, i da nijednu nijesu znali prekameniti. Dodje taj brkati Vuk u Crnu Goru, zapisa puno nasih rijeci, i taj jezik nazva srpski. Sada mi od tih istih nasih rijeci, jezik nazivamo pravilnim imenom- Crnogorskim. Tu nebi trebalo da bude nikakve ljutnje.
Ovdje gdje ja zivim, u sjevernom dijelu Australije zivi oko 35 000 starosjedelaca ovog kontinenta, i govore preko stotinu razlicitiih jezika. Mnogi od tih jezika se razlikuju jedan od drugoga, kao recimo, ruski i francuski. Radeci osamdesetiih godina po ovim australskim pustinjama, bio sam puno puta u kontaktu sa Aboridzanima. Gledao sam njihove crteze na zidovima pecina koji su stari preko 30 000 godina. Ima puno njihovih jezika koji nestaju. Australska vlada cini sve da bi sacuvala sto vise rijeci tih jezika, gdje ponekad, ima desetak osoba koje jos govore tim jezikom. Sve se snima i zapisuje.
Kod nas neki kazu da su te nase rijeci arhaicne, da su neki lokalizmi, pa jos na pojedinim forumima, sprdaju se, i izruguju se tim nasim lijepim rijecima. I Vuk je puno puta bio odusevljen crnogorskim govorom (jezikom).
Trebamo uz pomoc ovih novih tehnologija zapisivati te rijeci. Istina, iako ih manje upotrebljavamo, trebamo ih sacuvati za buduce generacije. Zivjeli!
Kad se snijeg preko noći smrzne, pa se može ići po njemu bez upadanja, to je “površica”.
Ako je veoma hladno pošto napada suvi snijeg, toliko da se mijesi pod nogama dok se hoda ili prolazi autom, a ne zbija se, onda se kaže da se snijeg “usolio”.
Ako je snijeg napadao veliki, pozeljeno bi bilo koristiti Krplje. Takodje nije preporucljivo zenskinjama da nose mini suknje. Pupak mora da bude dobro zasticen, trebalo bi da i muskarci i zene oblace Prtenice sa duzim nogavicama. To je dobro za odrzavanje dobrog zdravlja.
Neke rijeci su mipoznate, nekesam znao, ali ih odavno nijesam cuo. Nova rijec mi je “gambati”. Mislim da se to moze prevesti kao “nogati”, uz pretpostavku da je ova rijec nastala od italijanske rijeci za nogu: “gamba”. Znao sam da je na primorju italijanski jezik imao uticaj na odredjeni broj rijeci, a ako je moja pretpostavka tacna, to znaci da je italijanski uticaj stigao i na sjever.
@svima
Hvala na doprinosu, posebno onima koji su se sjetili još ponečega u vezi sa snijegom. Ja sam se, u medjuvremenu, sjetio i ‘pršeša’, suvog i laganog snijega, koji pršti pod nogama i od koga skije, pri oštrijim zavojima, prave snježnoskoke. Čajova napomena u vezi sa mogućim korijenom glagola ‘gambati’ upućuje na oprez pri zaključivanju da su neke riječi baš naše. ‘Kijamet’ je, primjera radi, turcizam, a za takvo vrijeme u mom zavičaju se kaže i ‘zatvorni dan’.
Поштована господо, интересантно је да сам готово све изразе које је госп. Вуковић презентовао у овом интересантном тексту пронашао у “Речнику српскохрватскога књижевног језика”, (Нови Сад – Загреб 1967, друго фототипско издање 1990). Ево неких примјера, које сам пресликао из овог драгоцјеног дјела:
1) грезати, -ам несврш. покр. в. грезнути.
— Нигде снег под ногама не пропада, или,
као што Црногорци кажу, не »греза«.
Нен. Љ.
2) лапавица ж а. ситна киша са снегом.
— Дошао [је] с њом по киши и лапавици.
Л-К. Мрачну ноћ, мокру од лапавице, шиба ветар. Ђос. Д. б. расквашен снег с
блатом и водом. — Снег се држао до по-
дне, а онда настала лапавица. Ћос. Б. Га-
цам лапавицом и спотичем се. Марк. М.;
3) лопарац, -рца м 1. крупан снег. — На-
пољу је падао крупан, топао лопарац. Уск.
2. сува риба. Деан. Рј.;
4) ппасина ж снежна лавина. — Негдје
над нама пуцају силне пласине, спуштајући
се према сјеверу, а нама у тунелу све топлије.
Бен.;
5) трунити, труним несврш. ситно, помало падати, вејати (о снегу): труни снијег. Вук Рј.;
6) гацати, гацам и гацатн, -ам несврш. 1.
газити, ићи по води, блату, влажном снегу.
— Литија је гацала по блату. Андр. И.
Гуске и патке гацају свечано у набујале,
журне воде.;
7) пртити, -им несврш. а. правити пртину.
— Ишли су поново узбрдо пртећи кроз све
дубљи снег. Дав.;
8) гамбати, -ам несврш. покр. ићи као
гамбав, шепав; храмати, шепати. — Брзо се
дигне, па гамбајући јаче него прије потрчи.
Крањч. С.
С поштовањем,
Ah,gospodine perfect stranger,ovo je bilo pro catedra.Bas!
Nesto o izrazima u razlicitim jezicima: “Ever needed to describe a fear of having no beer? Or for woman who looks pretty from the back but not from the front.”
U ovom danasnjem svijetu, gdje je u upotrebi vise od 6000 razlicitih jezika, puno se puta desava da, kada se nesto prevodi sa jednog jezika na drugi, recenica i njen smisao gube u prevodu. Bolje receno, ponekad je tesko nesto prevesti, recimo sa crnogorskog jezika, na engleski ili pak, na slicne jezike kao sto su srpski, hrvatski ili bosanski.
Ovih dana izlazi knjiga iz stampe koja ce biti od pomoci svima koji zele da prevedu pravilno rijeci i recenice sa mnogih jezika. Naziv knjige je “The Meaning of Tingo”. Autor je Adam Jacot de Boinod. “Tingo” je rijec na Pascuence, jezik koji se govori na Uskrsnjem ostrvu. Kad se prevede ta rijec, ona bi znacila da kad neko zeli pozajmljivati stvari iz kuce svog prijatelja, pozajmljjuje sve dotle dok ne ispprazni, dok ne pozajmi sve.
Adam je ideju za pisanje knjige dobio “prelistavajuci” 280 recnika stranih rijeci. Naisao je da u Albansko-Engleskom recniku ima 27 razlicitih rijeci za brkove.
Sada nesto o nasem “Kijametu”. Gospodin Vukovic kaze da je ta rijec turskog porijekla. Ako iz te rijeci ‘izvedemo’ slicne druge rijeci, kao kijati, kijavica, svi su izgledi da su i ove rijeci turcizmi. PS: Trebali bi kao kinezi zabraniti da upotrebljavamo strane rijeci, kao i da nase rijeci ne upotrebljavaju drugi bez nase dozvole.
Zivjeli!
@Veljko B Ilic
Nadam se, gospodine Iliću, da ovo o zabrani ne zborite ozbiljno.
Naravno da nijesam mislio ozbiljno, gospodine Vukovicu. To je bila samo “igra rijeci”, jedno se misli, drugo se pise, a trece se radi. Potpuno sam svjestan, da niko nikome ne moze zabraniti upotrebu bilo kojih rijeci. Istina, nebi trebali upotrebljavati neke ‘bezobrazne’ rijeci, a koje bi trebali zabraniti da se pisu, ili usmjeno izgovaraju na javnom mjestu. Budite mi pozdravljeni.
“У смислу горе изнесеног, бесмислен је покушај претходног коментатора да из употребе неких локализама или архаизама изводи закључак о некаквој посебности језика на овом подручју у односу на српски (а локализми које сте представили су неразумљиви и историјски незаступљени на претежном дијелу територије ЦГ, колико разумијем). P.S.
“Поштована господо, интересантно је да сам готово све изразе које је госп. Вуковић презентовао у овом интересантном тексту пронашао у “Речнику српскохрватскога књижевног језика”, (Нови Сад – Загреб 1967, друго фототипско издање 1990). Ево неких примјера, које сам пресликао из овог драгоцјеног дјела:
1) грезати, -ам несврш. покр. в. грезнути.
— Нигде снег под ногама не пропада, или,
као што Црногорци кажу, не »греза«. Нен. Љ. …. P.S.
@P.S. Nas prijatelj P.S., najozbiljnije iskritkova svakoga kome moze da padne na pamet da tvrdi da su Crnogorci govorili svojim jezikom prije srpsko-hrvatskog jezika, zacetog na Beckom dogovoru vidjenijih Srba i Hrvata, daleke 1850 (godine). Napade nas sto promovisemo lokalizme i arhaizme – a zatim pronadje nase (crnogorske) rijeci u recniku standradnog srpsko-hrvatskog “knizevnog jezika”.?! I to podnese kao “dokaze”. Cega?
Dakle, prvo nas P.S. ostro iskritikuje za sve lokalizme , arhaizme, koje cine crnogorski jezik posebnim – a zatim ponesen veliko-srpskim zarom pronadje recnik u kojemu su skoro sve te rijeci unesene kao knjizevni standard? Nema cak ni napomene da su “arhaizmi”? Ono sto je P.S. – na brzinu promaklo je da Ljuba Nenadovic kao izvor rijeci “grezati” navodi crnogorski jezik: “kao sto Crnogorci KAZU” .
Lj. Nenadovic je, u jednom drugom tekstu, to malo dublje elaborirao. U “Pismima o Crnogorcima” (1857) Lj.N. kaze: “Bio sam u crkvi i pohodio sam skolu na Obodu. U svim skolama je jezik crnogorski, u mnogome razlican od onoga priznatog lepog jezika na kome je Biblija prevedena”, misli na Vukov jezik. “Ako Crnogorci produze svoje skole, kao do sada, onda posle sto godina izmedju ta dva jezika bice veca razlika nego sto je izmedju portugalskog i spanskog”.
Imajuci u vidu ove kontradikcije, bilo bi pozeljno da nam P.S. objasni sto je zapravo zelio da kaze?
Mogli bi logicki zakljuciti (iako niko od nas nije strucnjak), da je ipak postojao jedan jezik s kojim su se Crnogorci sporazumijevali – a koji nije bio srpski – vec jedan od (juzno)slovenskih jezika – blizak srpskom i hrvatskom (“naski”). Ako je taj jezik postojao – a jeste – onda te rijeci nikako nijesu mogle da budu (za stanovnike CG) “lokalizmi” (a jos manje arhaizmi) – vec njihov standardni jezik!
Uostalom, na tom jeziku je ispjevan i Gorski Vijenac. Mozda je to i razlog sto niko Njegosa u Srbiji ne razumije – vec su im potrebni recnici da bi ga prevodili (i jesu ga preveli). Samo da potsjetim: Njegosev Gorski Vijenac je objavljen 1847 – (3 godine prije radjanja “srpsko-hravtskog”). Ali to je druga tema – pa da ne skrecemo sa one glavne – a to je bogatstvo crnogorskog jezika.
Cinjenica je da smo prihvatnjem “srpsko-hrvatskog”, kao standradnog jezika, osudili na “tihu smrt” nas crnogorski jezik. Mislim da je vrijeme da ga vaskrsnemo. Ne u smislu nasilnog vracanja na staro-crnogorski jezik – vec u smislu proucavanja tog jezika. Jer to su nasi “korijeni”. Kao sto Englezi s ponosom proucavaju jezik Chauser-a (Coser), ili Irci I Skotlandjani studiraju Gaelic, Velsani njihov jezik (Welsh – cak se taj jezik sve vise ponovo i govori!) , itd. tako bi i mi trebali da ozbiljno proucavamo jezik nasih predaka – i njegovo (ocigledno) bogatstvo izraza.
Ne smatram da je ovim zatvorena diskusija po ovom pitanju. Ovo je veoma korntradiktorno pitanje i trebace vremena da strasti (posebno sa srpske strane) splasnu da bi se moglo razumno o tome govoriti. Za one koje intesuje vise ova tema predlozio bih da procitaju razgovor o tom pitanju na http://www.filg.uj.edu.pl/~wwwip/postjugo/texts_display.php?id=131
Nema opasnosti i stete od “viska znanja” – ali od manjka ima.
Мој добри госп. Стојановићу, мислим да је велика штета што у свим Вашим коментарима у којима ме помињете, али апсолутно свим, се бавите подметањем (а на крају, у Вашем уобичајеном “П.С.”, никада не пропустите прилику да ме увриједите), јер држим да у Вама има одређених потенцијала који су пожељни за вођење конструктивне дискусије. Велика штета, јер ово је интересантна тема о којој би се имало рећи доста интересантних ствари.
“Dakle, prvo nas P.S. ostro iskritikuje za sve lokalizme , arhaizme…” – наш добри госп. Стојановић
“И ја Вам захваљујем, госп. Вуковићу, на изношењу ових лијепих израза (примјера провинцијализма)…
Мислим да треба учинити све да се ови локални варијетети једног језика (у нашем случају – српског) не забораве, прије свега ако се ради о архаизмима, а Ваши текстови су свакако драгоцјени у том смислу…
Дакле, сваки покушај очувања неких наших лијепих локализама, архаизама је за поштовање…” – моја маленкост
Поштовани господине, надам се да ћете једног дана разумјети зашто Вас сматрам неозбиљним саговорником, с којим није могуће успоставити било коју форму конструктивног дијалога.
Уколико једног дана одлучите да упристојите вокабулар и да аргументацију не базирате на подметању саговорницима и неистомишљеницима, слободно закуцајте на моја врата. Са задовољством ћу Вам их отворити.
С поштовањем,