Da li su danas moguće baršunaste revolucije

Objavljeno: 31.10.2009, 14:38h

Piše: Beta U Varšavi, Berlinu, Budimpešti i Pragu ove jeseni obeležavaju 20. godišnjicu takozvanih baršunastih revolucija koje su dovele do pada Berlinskog zida i mirnih demokratskih promena u tom delu Evrope. U isto vreme, današnji zatvoreni autoritarni režimi pokušavaju da na primerima iz centralne Evrope nauče kako da zaustave slične događaje u svojim zemljama, a međunarodna zajednica kako da u novim okolnostima pruži podršku današnjim nenasilnim pokretima. Od 1989. mnogo se toga dogodilo u svetu – pluralističke demokratije postale su pravilo širom Evrope, od Baltičkih zemalja, do Hrvatske, Srbije, Gruzije ili Ukrajine, navodi Glas Amerike. Pitanje je, međutim, mogu li slični mirni pokreti uspeti danas u zemljama poput Irana, gde autoritarni vladari pokušavaju da uguše pokrete koji žele promene. Pitanje je, takođe, kako bi zapadne demokratije danas trebalo da odgovore na takve pokrete. U raspravi na ovu temu, održanoj nedavno na Institutu Brukings u Vašingtonu, analitičari su ocenili da, premda mirni pokreti imaju svoje vlastite izazove i ne dovode uvek do trenutnih promena, mogu biti efikasniji nego oružani sukobi kada je u pitanju postizanje društvenih promena. Timoti Garton Eš, profesor evropskih studija pri oksfordskom univerzitetu, inače i sam svedok revolucija koje su okončale komunizam u centralnoj Evropi, kaže da ovakvi pokreti danas stvaraju novi model za nenasilne promene. "Nenasilan model iz 1989. imao je za cilj stvaranje najšire moguće društvene koalicije, sa masovnim učešćem građana da bi se tako uspostavljeni društveni pokret mogao iskoristiti za pregovore o kompromisu. Godine 1789. simbol je bio giljotina, dok je 1989. simbol bio okrugli sto za kojim se pregovaralo", kaže Eš. "Predsednika (SAD, Baraka) Obamu neki kritikuju zbog blagog odgovora na ‘zeleni’ pokret u Iranu. Moje je mišljenje da, čak i ako predsednik greši, ne greši mnogo. U kontekstu gde režim pokušava da diskredituje nenasilni pokret tako što ga identifikuje sa ‘velikim sotonom’ – SAD i ‘malim sotonom’ – Velikom Britanijom, te dve države moraju biti vrlo oprezne kako ne bi naškodile samom pokretu", smatra Eš. Nova administracija u Vašingtonu suočena je s nizom teških pitanja, uključujući i ono treba li i kako preuzeti ulogu vođe u pružanju podrške nenasilnim pokretima za promene. Pogotovo što autoritarni režimi uglavnom baršunaste revolucije smatraju vrlo dobro organizovanom prevratničkom zaverom i pretnjom svojoj vlasti. Jedinstveni recepti ne postoje, složili su se učesnici rasprave u Vašingtonu. "Veoma mnogo pažnje se pridaje Gruziji ili Ukrajini i ideji raznobojnih revolucija koje su postigle uspeh. Ali tu su i države kao što je Belorusija, u kojoj uglavnom nije bilo uspeha, Azerbejdžan takođe nije ništa postigao. Na Kubi, 40 godina podrške nije dovelo ni do kakvih promena. U Burmi je slična situacija, kao i u Kazahstanu", podsećaju analitičari. Posebno je osetljiva situacija u Iranu, gde su se prvi put od 1978-79. nedavno moglo videti da građani masovno izlaze na ulice ne samo zbog nepravednih izbora, već i da izraze svoje frustracije, razočaranje i ljutnju jer smatraju da sistem ne služi njihovim interesima. Stručnjaci se slažu da svaka zemlja zahteva poseban pristup, ali da je najbolji način da se pomogne demokratskim pokretima da uspeju – jačanje otvorenosti i privlačnosti slobodnih društava, pružanje informacija ljudima u zatvorenim režimima o situaciji u njihovoj zemlji putem medija, kao i razvoj jasnih i koordiniranih odgovora na takve demokratske pokrete.  Beta/Borba 

Piše: Beta

U Varšavi, Berlinu, Budimpešti i Pragu ove jeseni obeležavaju 20. godišnjicu takozvanih baršunastih revolucija koje su dovele do pada Berlinskog zida i mirnih demokratskih promena u tom delu Evrope.

U isto vreme, današnji zatvoreni autoritarni režimi pokušavaju da na primerima iz centralne Evrope nauče kako da zaustave slične događaje u svojim zemljama, a međunarodna zajednica kako da u novim okolnostima pruži podršku današnjim nenasilnim pokretima.

Od 1989. mnogo se toga dogodilo u svetu – pluralističke demokratije postale su pravilo širom Evrope, od Baltičkih zemalja, do Hrvatske, Srbije, Gruzije ili Ukrajine, navodi Glas Amerike.

Pitanje je, međutim, mogu li slični mirni pokreti uspeti danas u zemljama poput Irana, gde autoritarni vladari pokušavaju da uguše pokrete koji žele promene. Pitanje je, takođe, kako bi zapadne demokratije danas trebalo da odgovore na takve pokrete. U raspravi na ovu temu, održanoj nedavno na Institutu Brukings u Vašingtonu, analitičari su ocenili da, premda mirni pokreti imaju svoje vlastite izazove i ne dovode uvek do trenutnih promena, mogu biti efikasniji nego oružani sukobi kada je u pitanju postizanje društvenih promena.

Timoti Garton Eš, profesor evropskih studija pri oksfordskom univerzitetu, inače i sam svedok revolucija koje su okončale komunizam u centralnoj Evropi, kaže da ovakvi pokreti danas stvaraju novi model za nenasilne promene.

"Nenasilan model iz 1989. imao je za cilj stvaranje najšire moguće društvene koalicije, sa masovnim učešćem građana da bi se tako uspostavljeni društveni pokret mogao iskoristiti za pregovore o kompromisu. Godine 1789. simbol je bio giljotina, dok je 1989. simbol bio okrugli sto za kojim se pregovaralo", kaže Eš.

"Predsednika (SAD, Baraka) Obamu neki kritikuju zbog blagog odgovora na ‘zeleni’ pokret u Iranu. Moje je mišljenje da, čak i ako predsednik greši, ne greši mnogo. U kontekstu gde režim pokušava da diskredituje nenasilni pokret tako što ga identifikuje sa ‘velikim sotonom’ – SAD i ‘malim sotonom’ – Velikom Britanijom, te dve države moraju biti vrlo oprezne kako ne bi naškodile samom pokretu", smatra Eš.

Nova administracija u Vašingtonu suočena je s nizom teških pitanja, uključujući i ono treba li i kako preuzeti ulogu vođe u pružanju podrške nenasilnim pokretima za promene. Pogotovo što autoritarni režimi uglavnom baršunaste revolucije smatraju vrlo dobro organizovanom prevratničkom zaverom i pretnjom svojoj vlasti.

Jedinstveni recepti ne postoje, složili su se učesnici rasprave u Vašingtonu. "Veoma mnogo pažnje se pridaje Gruziji ili Ukrajini i ideji raznobojnih revolucija koje su postigle uspeh. Ali tu su i države kao što je Belorusija, u kojoj uglavnom nije bilo uspeha, Azerbejdžan takođe nije ništa postigao. Na Kubi, 40 godina podrške nije dovelo ni do kakvih promena. U Burmi je slična situacija, kao i u Kazahstanu", podsećaju analitičari. Posebno je osetljiva situacija u Iranu, gde su se prvi put od 1978-79. nedavno moglo videti da građani masovno izlaze na ulice ne samo zbog nepravednih izbora, već i da izraze svoje frustracije, razočaranje i ljutnju jer smatraju da sistem ne služi njihovim interesima.

Stručnjaci se slažu da svaka zemlja zahteva poseban pristup, ali da je najbolji način da se pomogne demokratskim pokretima da uspeju – jačanje otvorenosti i privlačnosti slobodnih društava, pružanje informacija ljudima u zatvorenim režimima o situaciji u njihovoj zemlji putem medija, kao i razvoj jasnih i koordiniranih odgovora na takve demokratske pokrete. 

Beta/Borba 

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register