Rafailovići – raj za odmor

Objavljeno: 10.09.2009, 23:09h

Zvuči neverovatno, ali prvi put sam, sa suprugom u Crnoj Gori odmarao 2005. godine

Zvuči neverovatno, ali prvi put sam, sa suprugom u Crnoj Gori odmarao 2005. godine

Piše: Dragan Banjac

Nekolicina mojih prijatelja uveravaju me da „veoma dobro" poznajem Crnu Goru (valjda i Crnogorce), u čemu verovatno ima manje istine nego preterivanja. Istina je da sam dugo bio saradnik „Monitora", kratko prošle godine i „Vijesti", preko dve godine dopisnik nekadašnjeg dnevnog lista „Publika" iz Beograda, a katkad bi mi se otelo da poznajem stotinu najboljih Crnogoraca (većinu lično) ali sve više se uveravam da moja saznanja o ovoj divnoj maloj zemlji i njenim žiteljima nepresta(l)no valja produbljivati. Možda bi pomenuti spisak trebalo malo dopuniti novim imenima, a neke „izbačiti", ali priznajem taj me stav piše u grupu onih Crnogoraca za koje kažu da su hvalisavci, iako „u principu" nisam takav.

Zvuči neverovatno, ali prvi put sam, sa suprugom u Crnoj Gori odmarao 2005. godine. Slučajno smo otkrili privatni hotel Ranka Babovića i Donjem Stolivu i tamo je bilo veoma lepo. Sve na svom mestu, blizu prelepi Kotor, a preko mora još bliži i uvek na vidiku Perast, mesto gde sam imamo nameru da se, ako svevišnji podari godine, trajno nastanim i dočekam starost kako se narodski kaže. Kotor mi je bio prevelik zalogaj (hteo bih samo unutar zidina) i godinama me je je držala ta peraštanska febra, što bi kazali meni i dalje dragi Dalmatinci, sve dok nisam otkrio da su se tamo nastanila dvojica (bivše estradne Sarajlije) koje ne bih rado imao u komšiluku. Odluku nije promenilo ni saznanje da je tamo kvadratima obezbeđen i meni veoma dragi Novica Jovović, najpoznatiji (i najbolji) podgorički advokat.

Onda smo (2006), opet slučajno otkrili Rafailoviće, raj za odmor na crnogorskom primorju. Prošle i pretprošle godine pohodili smo Novigrad (Istra) i Ohrid, a ove zbog porodičnih problema mislili smo da se odmor preskače. Iskrsla je prilika, a stari beogradski drugar Branislav – Banjiša Špadijer (koga bih da mogu postavio za crnogorskog ministra turizma) posredovao je kod jednog trojice braće (Luka), suvlasnika hotela „Obala", gde nas je čekala soba. 

Da, ipak, krenem od granice, ulaska u Crnu Goru. Naši su nas, ispostaviće se, vizitali nekoliko minuta duže. Na crnogorskoj smo teritoriji, nema mnogo automobila, sa obe strane možda pet-šest i dva autobusa, ali oseća se nešto neuobičajeno. Posle tridesetak sekundi čekanja rukom zove policajac. Vozim lagano, stajem, razmišljam gde su prsluk, vatrogasni aparat… Najpre priđe dečarac i uze 10 evra za ekološku taksu. Nalepi, veli, u desni gornji ugao. Nakon još toliko, eto policajca. Mlad, kršan, kao većina na ovu stranu, ali malo pustio stomak. „Jeste li dugo čekali, gospodo?", kaže i pomislih da mu odgovorim: Što nas z…….š, čoveče. Kažem da smo na punkt pristigli pre jedva dva minuta, ali on je zaista mislio da smo čekali više od kvarat sata. „Imali smo ođen nekih problema, jedno lišavanje slobode, kolega nije znao engleski, ja sam pomagao u prevođenju, izvinite ako ste dugo čekali", kaže dok lagano titra s našim dokumentima ne gledajući šta u njima piše. Ponovo kažem da nismo čekali više od tri minuta računajući i njegovo objašnjenje, a on (na pločici stoji Milan Vojvodić) vrati papire i poželi nam srećan put.

Luki Rafailoviću sam rekao da stižemo koji dan ranije, ali teško se izvući iz Podgorice, pogotovo iz kuće Vukovića, Dobrile Plamenac-Vuković i Dragoljuba-Duška Vukovića, starog drugara iz „Borbe" i „Naše Borbe". Sve se moralo probati, sirevi, skorup, pršuta, mimoza salata, teletina na pari… Duško je fanatičan biciklista-rekreativac, priča o starim i planira nove rute. Odlazimo u bajk centar kod Severina, nešto preskače u zadnjem točku, ali tu su Adis, Ivan i družina. Sve središe, probaju, vraćaju bicikl i sa Durkovićem, Ratkom Rakićem, bivšim Zagrepčaninom rodom iz Like brzo dogovoriše kuda „da voze u neđelju".

Prilazimo Cetinju. Rado bih makar na pola sata video pesnika Mladena Lompara, ali supruga kaže da ću se posle setiti Zdravka i Marka Salatića iz Zelenike, Gorana i Zorana Arapovića iz Herceg Novog, brojnih Dubrovčana… U smiraj dana stižemo pred „Obalu" u Rafailovićima. Kao da se tri godine nije micao na istom mestu nailazimo na Milorada Pelevića, šefa restorana. Pedesetpet godina je u struci, deset godina tacnu je nosio u Beču, služio svojevremeno Josipa Broza i Urha Kekonena… Nije nas zaboravio. Na recepciji kao i ranije srdačno i veselo. Šef Đole, recepcionerke Miljana i Svetlana, momci za smeštaj Sale, Bane, Raja, svi hoće pomoći, da unesu stvari, pokažu garažu. Stiže i Luka, tu je i drugi brat Vaso, treći Sima je uglavnom u drugom objektu, dvesta metara dalje.

U Rafailovićima imate istinski mir. Nema onih „njuški" koje biste sreli u Budvi recimo (i u Herceg Novom), ali zbog toga posebno obožavam ovo nekadašnje ribarsko mesto. Malo mi nedostaje vozić koji je, rekoše ne radi zbog obližnje grdosije u Bečićima (hotela Splendid) ali sam ga brzo prežalio. Išli bismo u Budvu, obišli stari deo grada i svratili u „Palmu" na kafu i kolač, ali naši Kapičići (Beba i Dragan) su se već vratili u Beograd…

Lepo je ovde. Braća Luka, Simo i Vaso podsećaju na zaboravljene, gotovo nepostojeće familije. Još se, čujem, nisu izdelili, skromni su i pored toga što ih pišu u dobrostojeće. Uspeli su da na svojoj zemlji, sopstvenim radom steknu zavidan kapital – desetak zgrda, manjih hotela… Saznao sam ponešto i o njihovim političkim opredeljenjima, ko za koga navija i slično, ali to nije za javnost. Sačuvaću za sebe.

U glavnom objektu komleksa – restoran Obala i recepcija su centar dešavanja. Sve vrvi od gostiju ceo dan. Čuju se razni jezici, a konobari k’o na struju. Od stare garde prepoznao sam Grgu (Šefke Bubuljica) i Ljubišu Trifunovića. Još uvek su onako brzi i uljudni, ali ništa ne zaostaju ni braća Bojan i Boris Mijajilović, Nikola Isailović, Nenad, pogotovo mlađani Stefan Miličković, koji se živ pojede što Crna Gora nije pobedila Kipar. Naravno bio je na stadionu. U ekipi je i jedna krupna „zverka", Beograđanin Milovan Blagojević, kuvar u beogradskom novinarskom klubu MPC klub (Tanjugov pres-centar, u Knez Mihailovoj broj 6) koji je ovde privremeno. Iako poseduje titulu Međunarodnog viteza kulinarstva dobro se uklopio u atmosferu „Obale".

Zanimao sam se malo i za istoriju Paštrovića. Prvi zapisi datiraju od 1355. godine kada je car Stefan Dušan ovdašnjeg vlastelina Nikolicu Paštrovića poslao „na poslanstvo u Dubrovnik". Otuda i ime plemena čija se opština pominje još 1377. godine. Na razmeđi Turske imperije i Mletaka godine 1423. sa Mlecima su potpisali sporazum kojim su postali njihovi podanici i obavezali se da će ratovati u njihovu korist „od Skadra do Kotora" za šta su im Mlečani ostavili autonomiju i pređašnja prava, uzimali ih u zaštitu i omogućavali slobodnu trgovinu u celoj Republici. U sastavu Mletačke republike ostaju sve do njenog pada 1797. godine, otkad su deo ilirskih provincija, potom Habzburškog carstva.

Stoga Milovan Pelević kaže da su najbolje živeli „pod Mlecima", dodajući da su još davno zarekli da se svaki Paštrović „ima oženiti u crnogorskoj kapi". Valja navesti da su najpoznatiji Paštrovići srpski despot Stefan Štiljanović, srpski i ruski pisac Simeon Piščević, Stjepan Mitrov Ljubiša, takođe pisac i mitropolit crnogorski Visarion Ljubiša. Evo i prezimena: Paštar, Bečići, Čučuci, Gracuni, Klapavice, Kalađurđevići, Dabkovići, Kuljače, Kentere, Kažanegre, Balići, Mitrovići, Grlomani, Anđusi, Đuraševići, Sankovići, Jovanovići, Rađenovići, Luketići, Vojnići, Rafailovići, Markićevići, Divanovići, Goliši, Ljubiše, Niklanovići, Krute, Radovići, Vukovići, Sklenderi, Pavlovići, Kaloštrovići, Đedovići, Đakonovići, Zenovići, Perazići, Bosnići, Franovići, Franićevići, Srzentići, Davidovići, Mikovići, Medigovići, Gregovići, Androvići, Radanovići, Šoljage, Vukotići, Suđići, Andrići, Midžori, Todorice, Armenci, Medini, Milutinovići, Draškovići, Živkovići, Perovići, Mainići.

Među već malobrojnim turistima dosta je Rusa. Nisam baš ljubitelj ničeg ruskog (izuzev Fjodora Mihailovića Dostojevskog i Jelene Isinbajeve), ali se ne čuju, veoma su pristojni, čak na plaži sakupljaju otpatke koje „proizvode" Srbi, Crnogorci i Dodikovi Bosanci. Dosta je obaveštenja na ruskom, ima oglasa i na olucima, čak na rasvetnom stubu Manastira Morača. Ima i komičnih scena; u bašti restorana negde u nivou „Splendida" nogata plavuša dok je pevušila gostima okrenula pozadinu, a pevala šankeru. Pre dva dana stigli su Česi. Piju dosta piva i znaju sve igrače Srbije i Crne Gore. Ima i Francuza. Dođite u Rafailoviće. Ovde svi pitaju „kakva je voda"? Prisetio sam se Dubrovnika, gde sam davno naučio da se uvek pita „kakvo je more"? Ali do tog Grada ima nekoliko brda i jedna granica. Da nije bilo dvojice krivoustih i danas bi tamo „činio banju".

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

  1. perfect stranger says:

    Хахахахахахахахахахахахахаха!!!

  2. Maśa says:

    To me ‘raj za odmor’ means peace and tranquility.
    We are all searching for a peace and tranquility in our lives. Peace means different things to different people.
    It could mean lying in the sun by the pool, or hiking through the woods, or it could mean finding that beautiful place and being there when no one else is around.
    Peace and tranquility that we seek is not really found in any special place at any special time. It is just state of mind that we put ourselves in when we find such place and such time. That said, don’t you think that we could also find ‘raj za odmor’ in other places and other times? I think that it is possible, and it just takes a little brain power on our part, but it can be done.

    I hope that you have a great weekend and a very peaceful, tranquil vacation.

  3. Vladimir Nedovic says:

    “Lepo je ovde. Braća Luka, Simo i Vaso podsećaju na zaboravljene, gotovo nepostojeće familije. Još se, čujem, nisu izdelili, skromni su i pored toga što ih pišu u dobrostojeće. Uspeli su da na svojoj zemlji, sopstvenim radom steknu zavidan kapital – desetak zgrda, manjih hotela…”

    A vidite, ja o Rafailovicima imam potpuno drugaciju sliku. Vi ste tamo prvi put dosli 2006. a ja idem otkad znam za sebe. I promijenio se mnogo, uglavnom nagore.

    Posto su mi mnogi od tamosnjih staro- i novosjedilaca rodjaci (Becici, Kaladjurdjevici, Rafailovici, Stanisici…), uzecu sebi za pravo da ih ‘nagrdim’. Jer to sto su napravili od Rafailovica, to nije samo skrnavljenje, to je sramota. Ja sam kao mlad i naivan mislio da te palate – na 30cm jedne od drugih, sa pogledom u kuzinu prvog rodjaka ili komsije – grade neke dobrostojece izbjeglice ili neki ratni profiteri. Moje najvece razocarenje bilo je kad sam saznao da su te zelene i ljubicaste zgrade, ti velelepni parkinzi, ti soliteri koji pohlepom zatrpavaju korita potoka – djelo upravo Rafailovica, starosjedilaca, onih koji bi trebalo najvise da postuju svoju okolinu a koji su je bez ikakvog obzira, mjere ili ukusa – potpuno unistili.

    I dobro, da ne duzim sad, pitao bih samo g-dina Banjca kako se spustio u Rafailovice. Elem, ja vec par godina imam kosmar parkiranja u istom, jer je na svaki pedalj koji nije zabetoniran – parkirano po neko auto. I pjeske je opasno, a kamoli kolima.

    Znam da moja prababa Andje, koja sa vrha brda u Kuljacama (kako joj i pristaje) gleda sta rade od njene Budve i Becica – grdi svoje potomke. Mozda jednog dana i oni shvate.

  4. Vladimir Nedovic says:

    “meni veoma dragi Novica Jovović, najpoznatiji (i najbolji) podgorički advokat”

    Kako sve detalje zaboravljam, bio sam i ovo ime zaboravio, ali me evo podsjetise tokom novonastale zustre polemike…
    Gospodine Banjac, je li ovo isti onaj Novica Jovovic koji je za reket od milion eura optuzio onoga koga ste vi htjeli da stavljate na plocu sa posebnim privilegijama? Sumnjivo…

  5. perfect stranger says:

    А значи то је тај славни адвокат Јововић? А откуд знате да је он најпознатији и најбољи подгорички адвокат, господине Бањац? Да можда не “спада у ону групу људи за коју кажу да су хвалисавци” – па му Ви повјеровали на ријеч?

    Извините због онога смијеха из првог коментара, не бих желио да испаднем непристојан – желио сам да га образложим али сам послије заборавио (а сад сам се сјетио, надам се да није касно). Ваш текст је интересантан, а има и шаљивих дјелова, али мој смијех није њихова посљедица. Моја реакција се заснива на Вашем ставу да бисте након дугогодишње сарадње са црногорским листовима и неких путовања могли да саставите списак од “100 најбољих Црногораца” (од којих већину лично познајете). Пошто сам то прочитао, одмах сам се сјетио да сте недавно у једном коментару тврдили да је “господин Јово Капичић (озлоглашени голооточки мучитељ и комунистички злочинац – моја примједба) један од највећих Црногораца новијег доба”. Онда ме је при помисли на ту Вашу топ листу “најбољих Црногораца” обузео смијех – каквих би све Франкенштајна, Дракула и Вукодлака ту могло да се нађе! Хахахахахаха! Ту би могло вјероватно да се нађе мјеста и за овог “најпознатијег и најбољег” адвоката, који се “прославио” причом да га је рекетирао лидер ЛСЦГ.

    Будите ми поздрављени господине Бањац и пажљиво бирајте пријатељства.

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register