Žene na Balkanu u sjenci braće

Objavljeno: 29.06.2008, 08:27h

Andriana Zaharijević: Razlike među feministkinjama – u Crnoj Gori, Srbiji i svuda u svetu – tolike su da je gotovo nemoguće reći „svaka feministkinja je takva i takva" ili „sve feministkinje su to i to… dakle, feminizam je takav i takav", a da se ne bude zlonameran

Andriana Zaharijević: Razlike među feministkinjama – u Crnoj Gori, Srbiji i svuda u svetu – tolike su da je gotovo nemoguće reći „svaka feministkinja je takva i takva" ili „sve feministkinje su to i to… dakle, feminizam je takav i takav", a da se ne bude zlonameran

Piše: Jelena Martinović

Tradicionalna crnogorska sredina je gotovo zatečena pokretanjem priče o rodnoj ravnopravnosti. Proevropska orijentisanost zahtijeva promjene. Šta vi, kao neko sa otklonom, mislite o dometima politike rodne ravnopravnosti u Crnoj Gori?

– Teško da mogu znalački da govorim o tome šta se zbiva u Crnoj Gori. Na mene je, međutim, ostavila snažan utisak izvesna podvojenost, karakteristična i za Srbiju, a čini mi se i načelno za zemlje koje gravitiraju između apstraktnog skupa vrednosti koje vezujemo za „Evropu" i nečeg „našeg", starog, tradicionalnog: ili se pitamo šta će nam feminizam kad smo već ravnopravne, ili šta će nam to kad te ravnopravnosti zapravo ni ne treba da bude. Ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da rodnu ravnopravnost ne treba vezivati nužno za evropske vrijednosti. Nje treba da bude prije i nezavisno od toga kome i kada pristupamo, kazala je za „Vijesti" Adriana Zaharijević. najistaknutija srpska predstavnica trećeg talasa feminizma, govoreći o svom viđenju dometa politike rodne ravnopravnosti u proevropski orjentisanoj Crnoj Gori. Ona je urednica monografije „Neko je rekao feminizam", koja je nedavno predstavljena u Podgorici, u knjižari "Karver". Zbornik među čijim su se koricama našli tekstovi 26 autorki, govori o tome kako je feminizam uticao na žene 21. vijeka.

Koja su najkritičnija mjesta na kojima se uočava neravnopravnost?

– Sva su mesta kritična. Muškarci i žene žive u zajedničkom svetu i svaki aspekt tog života treba da prođe kroz temeljne i višestruke promene da bi se do suštinske ravnopravnosti došlo. To kažem zato što su nominalno sva prava već osvojena, ali je njihova primena – kod nas i drugde – sporna. Primera radi, žene imaju pravo da naslede i poseduju imovinu, ali se odveć često dešava da je se odriču u ime braće, zato što tako nalaže tradicija. To nas vraća na pitanje privatnih odluka koje izmiču formalno-pravnom sistemu, i upravo je sfera privatnosti najranjivije mesto i u onim razvijenim državama s dužom istorijom pokušaja uspostavljanja rodne ravnopravnosti.

U svakodnevnoj komunikaciji sa ženama koje rade, ostvarene su na profesionalnom i emotivnom nivou, nailazim na stav: "Ja se osjećam ravnopravno, nijesam nikada bila u situaciji da se osjetim diskriminisano". Da li je to zaista tako ili se jednostavno nešto ne prepoznaje, zahvaljujući stereotipovima?

– Da, to je izrazito čest stav među mlađim ženama koje su rođene sa svim pravima o kojima su naše pretkinje mogle samo da sanjaju. Te žene mogu da se udaju, ali ne moraju; mogu da rode jedno ili više dece, ali uz pomoć lako dostupne kontracepcije i povećane svesti o zaštiti mogu da kontrolišu svoju plodnost; one mogu lako da se razvedu, uprkos pritiscima zajednice, jer im pravo to omogućuje, a mogućnost da rade i unovče svoje obrazovanje im dopušta da, recimo, i po razvodu održe nezavisan status. Svaki put kada čujete neku ženu koja vam tako govori, pomislite kako je bila srećna što je imala podršku roditelja, prijatelja i partnera da se ostvaruje i da zanemaruje različite oblike diskriminacije koji se mogu susresti na svakom koraku.

Koliko su žene same odgovorne? Nastavila bih prethodno pitanje: One koje se osjećaju ravnopravno (zbog načina vaspitanja, onda i obrazovanja i na kraju načina života) ne razumiju one koje su ostale zarobljene u stereotipovima i ne čine ništa da im pomognu.

– Pre svega, žene jesu odgovorne. Nisu sve žene, samim tim što su žene, automatski i feministkinje, iako postoje izvesna iskustva u kojima se najveći broj žena – bez obzira na mnogovrsne razlike – odlično razume. Prema tome, odgovorne su i one žene koje omogućuju da hijerarhije opstaju svojim pristankom na njih, ali i one koje smatraju da je njihova lična ostvarenost proizvod samo ličnih napora. Da bi se među njima uspostavio most i da bi među ženama bilo više razumevanja, potrebno je poznavati vlastitu istoriju koja nam govori o tome da nijedna pojedinka nije sama izmenila svet i da su postojale nebrojene žene koje su mnogo toga žrtvovale da bismo mi danas imale mogućnosti izbora.

Da bi društvo prepoznalo i prihvatilo probleme rodne ravnopravnosti, potrebno je odrediti pravilan pristup. Da li je bolji metod korak po korak ili onaj radikalni koji bi tradicionalnu patrijahalnu orjentisanost dekonstruisao da bi se počelo sve iz početka. Promjena ili građenje?

– I promena i građenje. U nekim je sferama jednim dekretom moguće uneti ogromne promene, u nekim su drugim, pak, potrebni vekovi da bi se shvatanja za korak pomerila. Kao što sam već rekla, ovo je zajednički svet u kojem je nemoguće zaustaviti vreme da bismo videli kako bi stvari izgledale kada bismo nešto radikalno izmenili. Raspolažemo ograničenim sredstvima, svi mi, i muškarci i žene, ma koliko bili (ne)osvešćeni, i promene do kojih je došlo svima su već temeljno izmenile živote. Iako nema sumnje da bismo se lagodnije osećali da je do mnogih promena došlo brže i bezbolnije.

U feminističkom vokabularu je stereotip česta riječ. Da li postoji opasnost po feminizam da postane stereotip?

– Moje je duboko uverenje da ne postoji; pre svega zato što sve žene koje za sebe kažu da su feministkinje predstavljaju „feminizam". A razlike među feministkinjama – u Crnoj Gori, Srbiji i svuda u svetu – tolike su da je gotovo nemoguće reći „svaka feministkinja je takva i takva" ili „sve feministkinje su to i to… dakle, feminizam je takav i takav", a da se ne bude zlonameran. Primera radi, ranije je bilo uvreženo mišljenje da feministkinje nemaju i ne žele decu, pa se feminizam osuđivao kao antimaterinska ideologija. Danas je takav stav naprosto suprotan činjenicama: feministkinje zaista mogu da nemaju decu, ali mogu biti i predane majke. Uz sve varijacije između.

Nakon gotovo dva vijeka feminističkog aktvizma, šta je učinjeno po ženskom pitanju?

– Učinjeno je mnogo. Žene danas mogu da se bore za svoja prava i, iako će ih većina i dalje smatrati autsajderkama, to im je pravo teško uskratiti. Čak i one žene koje ne prepoznaju feminizam u svojoj privatnoj istoriji ne ostaju ravnodušne kada im neko ispriča priču o prošlim borbama. A sve, čak i najprivilegovanije žene u nekom trenutku svog života osete kako je teško izaći na kraj sa vekovima opstajnim hijerarhijama koje su u ženama oduvek prepoznavale manje vredno biće. Prema tome, iako je odista mnogo učinjeno, posao nije završen i biće potrebno još mnogo individualnog i zajedničkog truda da svako/a od nas živi život vredan življenja, lišen osećaja potmule krivice, odricanja i nepravde.

Vijesti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register