Kako je poznata estradna trudbenica silno naljutila mentalne naslednike nekadasnje “Politike” i “Vjesnika”, i zasto je to dobro

Piše: Teofil Pancic

Sve sto sam pre rata, za onih nasih prvih zivota, znao o Tuzli moglo je manje-vise stati u onu floskulu o “gradu soli”; obaska sam znao za stadion u Tusnju, to Opste Mesto nasih pradavnih nedeljnih popodneva iz ususkanih aistorijskih vremena poznog titoizma (“nedjelja popodne, nogometni dan”, dobro kaze Stulic B. Johnny): secate se dobro onih kombinovanih radio-prenosa Prve savezne lige, i neobicno uzbudljivog “derbija zacelja” Sloboda-Osijek, uz poslovicno reportersko unjkanje “u Tusnju tece osamdeset i peti minut, i nula je nula”… Ima li jos nesto? Hm, u vojsci sam upoznao Sasu & Nermina, dvojicu simpaticnih Tuzlaka od prave gradske raje, kao i nesto onih zivopisnih likova “od Tuzle”, pa sam preko ovih potonjih nazalost saznao za bizarni zvucno-kulturoloski fenomen nazvan Kalesija sound… I to je manje-vise to.

A onda, jednog muljavog novembarskog dana 1991. godine, dok je u Hrvatskoj besneo rat a u Srbiji pandemijska glupost, neka me je nevolja o kojoj ne zelite nista da znate naterala da se u ratno nedoba zaputim iz “mracnog i sramnog” (op. cit. sv. Justin Celijski) Beograda u zamraceni i takodje sramni Zagreb, u kojem bi tih predugih ratno-pozadinskih noci poneko (kao porodica Zec) umeo da omrkne a da potom nikada ne osvane. Enivej, direktno se vise nije moglo putovati jer su izmedju “Srbije koja nije u ratu” i Hrvatske koja bezbeli jeste, postojala jos samo vrednim trudbenickim rukama zasejana minska polja, a preko Madjarske nisam mogao jerbo nisam imao vazeci pasos. Preostala je, dakle, samo Bosna, tada joste skoro pa nadrealno “mirna”: genijalci iz komsiluka, a bogami i iz susjedstva, jos su se predomisljali kako da joj najbolje zakrenu vratom, po mogucstvu tako da je najvise zaboli i da se – ako uopste prezivi – od toga nikada ljudski ne oporavi. Nakon nesto raspitivanja, ustanovio sam da je najbolje ici preko Tuzle: do tamo jednim autobusom pa odatle drugim, pravo za Agram, pa kom opanci, kom obojci! I zapravo, sve sto pamtim iz mozda dvocasovnog nervoznog tuzlanskog interregnuma jeste konfekcijska Autobuska stanica i nesto njene socrealisticke okoline, s mukom dopijena flasa-zidarusa mlakog i prilicno groznog tuzlanskog piva i… novinski kiosk. A na pultu ordinarne tuzlanske trafikuse kocopere se, nuto djavla, “Politika” i “Vjesnik” jedno do drugog; scena koja kao da mi je dosla pred oci iz jednog tada jos sveze, ali vec vrlo definitivno i neopozivo Bivseg Zivota. Prizor tako “obican” a vec u tom casu sustinski nemoguc, direktno avetinjski, zombijevski. Prizor koji ne moze da bude, jer ako jeste, onda smo se dzaba koljuckali po kucama, a i sire. Tja, uostalom, nije dugo ni potrajao, ponajvecma voljom onih koji su bas tu “Politiku” i bas taj “Vjesnik” kontrolisali i sistematski punili mentalnim nusproduktima svojih besramnih trbuhozboraca.

Prvi sam put “posle rata” bio u Tuzli u novinarskom konvoju koji je pratio DJordja Balasevica na dobro poznati “koncert dobre volje” u Sarajevu. Tuzla je u medjuvremenu, tokom rata, iznikla u simbol “grada tolerancije” u kojem vlast “drze multietnicke stranke”, i koji se “odupro nacionalistickom ludilu” etc. Jakako, odvise bi lako bilo dokazivati da to u svemu “nije bilo bas tako”, da tu ima, jelte, “elemenata propagandisticke idealizacije” i tome slicno; samo, znate, takve stvari necu (alo, bre: NECU) da slusam iz gadnih usta onih koji su i od takvih standarda – pa ma koliko bili krnji – bili beskrajno daleko, tj. beskrajno ispod njih! Jer im je sto je moguce savrsenija etnicka cistota bila i nacelni ideal i prakticni program, i jos su se dicili time.

Pa dobro bre, Pancicu, “zasto je sve ovo vazno”, i koga je briga za tvoje memoarske fragmente?! Ma jasta da nije vazno, ionako nista vise nije vazno, ako cemo pravo. Te mi krhotine secanja sluze samo zato da nekako bolje prispodobim – a i da citaocu moguce nekako docaram – sta se to zapravo dogodilo pre neki dan kada je (beo)gradjanka Fahreta Jahic – poznatija kao estradna personality Lepa Brena – zapevala u Tuzli, kao i gde i kome je to ona zapravo dosla. Jerbo to kao da mnogima nije jasno, kao sto ni nekima “tamo” nije jasno sta ona ima da trazi kod njih. Jer, sta je zapravo Fahretu J. docekalo u Tuzli, i pokusalo da spreci njen koncert? Lokalni mentalni naslednici onih istih pogibeljnih “Politika” i “Vjesnika”, koji su galamili i bacali verbalne pomije na “izdajicu roda svog” i “beogradsku cetnikusu” koja da je za vreme rata “podrzavala agresora”; kada je gradjanka Jahic, pak, trebalo da se vrati ovamo, docekana je salvom beogradskih tabloidnih izlucevina jer je, zamislite strahote, sa suprugom polozila venac na spomenik Tuzlacima izginulim od “srpskog fasistickog terora”. Ovo je silno najedilo ovdasnju namnozenu parapatriotsku ekipu, vazda spremnu da zasmrdi gde god i kome god treba. A sta je tu zapravo greh? Zar odati pocast zrtvama? Ma ne – kaze spomenuta Ekipa – problem je u formulaciji. Ma nije moguce? Pa dobro, ako je tako, predlazem tuzlanskim vlastima da nacine gest dobre volje, i da preformulisu tekst na spomeniku, koji bi ubuduce bio posvecen zrtvama srpskog antifasistickog terora…

Nemam nikakvih iluzija o estradnoj menazeriji svih vrsta, iz svih krajeva rahmetli SFRJ: u boljem slucaju sve je to prodeveralo kroz devedesete cvrkucuci kako se “ne bave politikom” i najstroze pazeci da se necim ne zamere “mesno nadleznim” vlastima, a bogme ni svojoj mahom priprostoj i debelo zaludjenoj publici. A ako se ponegde bas “moralo”, nisu bili s raskida ni da daju poneku zescu patriotsku izjavu ili da se slikaju u maskirnoj uniformetini sa oznakama one Naoruzane Bande koja trenutno drzi vlast u njihovom kraju. Po svemu sudeci, nije ni Pretty Brena u svemu tome ostala posve neduzna. Pitanje je samo: ko moze da joj sudi? Gori ili bolji od nje? E pa, ovi prvi ne mogu, a ovi drugi nece! I tacka.

A vesele Tuzle sto se smatra, nadam se da joj je pivo sada bolje, a i da je nabavila jos koju kozu pored one koju je, jadnu, svu vec izmuzla; i takodje znam – video sam – da joj stampa od svake fele i dalje landara po kioscima. Mozda sam naivan, ama mi se cini da je to neotklonjivo dobar znak, i da Oni ipak nisu pobedili. A ko su to Oni? E pa, Oni su svi oni koji se najradije predstavljaju kao Mi, svi ti, dakle, ponosni uzurpatori prvog lica mnozine! I valja svakom cestitom celjadetu vazda pisati, govoriti i pevati njima uzinat, pa neka puknu.

Vreme