Utisak je da je tek drasticna odluka Pedija Esdauna, da smeni 60 funkcionera RS zbog nesaradnje sa Hagom, primorala beogradske zvanicnike da ovog puta stave prst na celo i porazmisle isplati li se izazivati sudbinu

Piše: Ivan Torov

Utisak je da je tek drasticna odluka Pedija Esdauna, da smeni 60 funkcionera RS zbog nesaradnje sa Hagom, primorala beogradske zvanicnike da ovog puta stave prst na celo i porazmisle o mogucim reperkusijama, odnosno isplati li se izazivati sudbinu

Jos se nisu dovrsili bilansi predsednickih izbora u Srbiji, a prica o „saradnji” sa Haskim tribunalom za ratne zlocine, posle sedmomesecnog zastoja, ponovo je izbila u prvi plan. Tako nesto se, doduse, i ocekivalo, ali ne i da ce biti reaktivirana na stari, dobro poznati nacin: polemikama, preganjanjima, optuzbama i kontraoptuzbama. Pre svega, unutar bloka vladajuce koalicije.

Stekao se utisak kao da premijer Kostunica vreba novu priliku kako da odlozi neminovno. Odnosno, da eventualno neispunjavanje obecanja da ce saradnja sa Hagom krenuti s mrtve tacke cim se predsednicki izbori zavrse, opravda novim politicko-proceduralnim razlozima. Najpre su to bili „dupli standardi” medjunarodne pravde, zatim insistiranje na „dvosmernoj saradnji”, a kada su istroseni svi „principijelni” izgovori i oblici svojevrsnog prkosa i teranja inata, lansirana je prica o „sukobu nadleznosti”: poslata je u svet nova poruka da ce se „saradnja intenzivirati” cim se Nacionalni savet na nivou drzavne zajednice do kraja konstituise, tj. izabere predsednika. Za tren oka je jedan, naizgled, proceduralno-tehnicki spor prerastao u pravi pravcati sukob: ostru polemiku u trouglu Vuk Draskovic (sef diplomatije) – Prvoslav Davinic (ministar odbrane) – Zoran Stojkovic (ministar pravde) oko toga u cijoj je nadleznosti Hag. Kako nikome od pomenute trojke ne pada na pamet da preuzme na sebe haski „vruc krompir”, izgledalo je da ce zvanicni Beograd, po svom starom obicaju, otvoriti novi krug opstrukcije i odugovlacenja…

Preokret ili blef

A onda je „neko”, po svemu sudeci, procenio da je djavo odneo salu i da vise nema nimalo prostora za bilo kakvo blefiranje medjunarodne zajednice. Iz Istanbula je stigla ocekivana vest da nema nista od poziva za uclanjenje u Partnerstvo za mir, a iz Njujorka ozbiljno upozorenje da ce se Beograd – nastavi li igru skrivalice sa Hagom – suociti sa neprijatnim posledicama. Medjutim, utisak je da je tek drasticna odluka Pedija Esdauna da smeni 60 funkcionera RS zbog nesaradnje sa Hagom primorala beogradske zvanicnike da ovog puta stave prst na celo i porazmisle o mogucim reperkusijama, odnosno isplati li se izazivati sudbinu.

I desilo se nesto sto donekle moze liciti na preokret, a da li ce to zaista i biti pokazace se vec narednih dana. Sef diplomatije Vuk Draskovic prosledio je optuznice Haskog tribunala protiv cetvorice vojnih i policijskih generala Ministarstvu pravde Srbije i Okruznom sudu u Beogradu (sto, takodje, nije proslo bez uzajamnih „carki” ). Da li je on to ucinio na svoju ruku, distancirajuci se na taj nacin od dosadasnje taktike razvlacenja, ili ce pre biti da je dogovorena formula kojom ce se svetu poruciti da Srbija, uprkos unutrasnjim teskocama i hipotekama, zeli da saradjuje, mozda i nije najbitnije. Ostaje cinjenica da je pravni postupak za izrucenje Nebojse Pavkovica, Vladimira Lazarevica, Sretena Lukica i Vlastimira DJordjevica pokrenut, pa ce se videti sta ce se narednih dana desiti. Hoce li vlast „ubediti” prvu trojicu da se, ipak, dobrovoljno predaju ili ce ministar Jocic poslati policajce po njih. Ili ce se, mozda, citav postupak opet zaglaviti u proceduralno-institucionalnim marifetlucima.

Pretnje skrajnutih

Vlada i sam premijer Kostunica su, nesumnjivo, na ozbiljnim mukama. Tacnije, na pravoj zeravici. Jos nisu valjano preboleli tezak poraz u prvom krugu predsednickih izbora, a vec moraju da se suoce sa jos jednim neprijatnim izborom: ili ce se ponasati kao ozbiljna vlast, kojoj je stalo do ispunjavanja medjunarodnih obaveza, ili ce podleci ideoloskim ogranicenjima nekih njenih delova (pre svih, DS) i domacim antagonizmima, nadajuci se da ce svet, i posle jos jednog izbornog ciklusa, imati razumevanje za Kostunicine probleme kod kuce. Sadasnji premijer je prakticno u slicnoj (delikatnoj) situaciji kao i Zoran DJindjic, 2001, kada je trebalo prelomiti: ili izrucenja ili novi oblik izolacije. DJindjic je to ucinio poslavsi Milosevica u Hag, od Kostunice se ocekuje da to isto ucini sa optuzenim generalima i Ratkom Mladicem.

Predaja trojice (od cetvorice) generala Tuzilastvu u Hagu omogucice mu izvestan predah, pri cemu ni ostvarenje najave Ivice Dacica da ce SPS u tom slucaju uskratiti podrsku manjinskoj vladi ne mora imati teze posledice. Tim pre sto se mnogo ne veruje u odlucnost sada vec prilicno skrajnutog SPS-a da ce to i uciniti, odnosno izvrsiti svojevrsno politicko samoubistvo. S druge strane, vlada ionako nije bas uzivala dobar glas ni u domacim ni u inostranim krugovima zbog oslanjanja na Miloseviceve socijaliste, pa bi eventualno odricanje od njihove pomoci moglo cak blagotvornije da deluje na rejting samog Kostunice nego da i dalje nastoji da marginalizovanu SPS drzi uz sebe, produzavajuci mu vestacki zivot. I, logicno, rizikujuci da zbog toga od sebe odgurne Labusa i Draskovica. U toj varijanti, kako stvari izgledaju, imao bi (precutnu) podrsku novoizabranog predsednika Srbije Borisa Tadica i DS-a, kojima, svakako, u ovom casu ne ide u prilog da pad vlade zbog Haga izazove dublje tektonske poremecaje na srpskoj politickoj sceni na stetu njihovog proklamovanog proevropskog kursa. Ukoliko, pak, Kostunica proceni da su mu socijalisti preci, Tadic ce biti rasterecen makar moralne obaveze da cuva ovu vladu i moci ce mirnije da posmatra kako se ona sama urusava.

Vojni vrh i Hag

Ima, medjutim, nesto sto aktuelnom premijeru moze dodatno da zagorca zivot, vise nego dilema kako reagovati na pretnje SPS-a. Ako isporucivanjem generala i dobije kakav-takav predah, morace da se suoci sa trenutkom kada ce hapsenje Ratka Mladica biti prioritet nad prioritetima, odnosno glavni preduslov opstanka njegove vlade makar do neminovnih vanrednih parlamentarnih izbora krajem ove ili pocetkom iduce godine. Najnovija polemika oko imenovanja predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa haskim sudom i ingerencija Srbije, odnosno SCG, bila je direktan povod Vuku Draskovicu da pokrene jednu drugu, jos delikatniju, potencijalno, i opasniju temu: uloge nacelnika Generalstaba Branka Krge i vojnog vrha u opstrukciji komunikacije sa Hagom i komplikovanju odnosa sa Crnom Gorom povodom „daktilografskih gresaka” u predlozenoj Strategiji odbrane drzavne zajednice. Draskovicev zahtev da Krga bude „penzionisan” aktuelizuje bar dve dileme: da li je i koliko demontirana vojna obavestajna sluzba (drugim recima, ociscena od Milosevicevih struktura) i koliko su utemeljene procene da je general Mladic dosad bio cudesno neuhvatljiv samo blagodareci izdasnoj logistickoj (i svakoj drugoj) podrsci nekih vojnih krugova. Povrh toga, koliko ima istine, a koliko je puka glasina najava da Kostunica insistira na reaktiviranju kontroverznog generala Ace Tomica i njegovog angazmana u vojno-obavestajnim poslovima.

Tu, naravno, ima izvesnog posla i za novog predsednika Srbije Tadica, koji je doskora bio ministar odbrane, i koji bi, istini za volju, mogao da pripomogne u razjasnjavanju dileme da li je i koliko vojni vrh doziveo istinsku transformaciju ili se sve svelo na kozmeticke prepravke.

POLITIKA