Zasto je Vojska, ciju imovinu neki procenjuju na cak 20 milijardi dolara, najsiromasnija institucija u drzavi

Piše: Milan Culibrk

Ove godine za finansiranje VSCG nedostaje 25 miliona evra, a taj deficit pokrice se prodajom dela vojne imovine* Razliciti principi finansiranja Vojske* Zasto je Vojska, ciju imovinu neki procenjuju na cak 20 milijardi dolara, najsiromasnija institucija u drzavi

Najvisi zvanicnici drzavne zajednice i drzava clanica Srbije i Crne Gore nedavno su, posle medjusobnog prepucavanja na relaciji Beograd-Podgorica, koje je pretilo da preraste u “otvoreni sukob”, pronasli privremeno resenje za finansiranje Vojske SCG. Prema dogovoru koji su clanovi Vrhovnog saveta odbrane, predsednik Saveta ministara Svetozar Marovic, predsednik Crne Gore Filip Vujanovic i v.d. predsednika Srbije Predrag Markovic postigli na sastanku, kojem su prisustvovali i premijeri Vojislav Kostunica i Milo DJukanovic, ministar odbrane SCG Prvoslav Davinic, nacelnik Generalstaba VSCG general-pukovnik Branko Krga i potpredsednici vlada Miroljub Labus i Miroslav Ivanisevic, VSCG ce se finansirati na “jedinstven nacin, u skladu sa Ustavnom poveljom”, a ne po teritorijalnom principu, kako je najavljivao srpski ministar finansija Mladjan Dinkic.

Prevedeno na obican jezik, to znaci da bi neophodni novac za finansiranje Vojske drzave clanice trebalo da obezbede u svojim budzetima, srazmerno ucescu u bruto drustvenom proizvodu (GDP) zajednice. Taj princip, ugradjen i u Ustavnu povelju, do skora niko nije ni osporavao, ali su problemi nastali u trenutku kada je nestasica novca za vojne potrebe kulminirala, posebno na teritoriji Crne Gore, zbog cega je kasnila isplata vojnih plata i penzija. Tako su pocetkom ovog meseca zaposlenima u Vladi Crne Gore isplacene aprilske zarade, dok su istovremeno pripadnici VSCG dobili tek drugi deo februarske plate.

Nezadovoljan sto je Srbija u budzetu za finansiranje VSCG predvidela 3,7, a Crna Gora samo 2,4 odsto svog GDP-a, Dinkic se zalozio da drzave clanice snose troskove Vojske na svojoj teritoriji, braneci svoj predlog racunicom da se obaveze prema drzavnoj zajednici bitnije ne razlikuju, ukoliko se sa ucesca u GDP-u predje na teritorijalni princip, s tim sto bi se u drugom slucaju tacno znalo ko je za sta odgovoran. No, ta ideja “rodjena” je tek kada je na povrsinu isplivala cinjenica da za normalno finansiranje VSCG u crnogorskom budzetu nedostaje oko 25 miliona evra.

Vlada Crne Gore nikada nije ni nameravala da pokrije svoj deo obaveza i zato je u svom budzetu za isplatu vojnih plata i penzija obezbedila sredstva samo za osam meseci. Tako je bilo i prosle kada je tadasnji ministar finansija Bozidar DJelic iz srpskog budzeta pokrio crnogorski deficit za finansiranje VSCG. Srbija vise nece placati troskove Crne Gore. Tim pre sto pokriva sve troskove Saveta ministara, placa sve diplomate SCG, dakle i one iz Crne Gore, a finansira i zasedanja Skupstine SCG, pa i putne troskove crnogorskih poslanika”, objasnjavao je svoj predlog Dinkic. On je i posle dogovora najvisih predstavnika drzavne zajednice i drzava clanica o “jedinstvenom” finansiranju porucio da Srbija ni jedan dodatni dinar nece izdvojiti za finansiranje VSCG i da problema ne bi ni bilo da je i Crna Gora za te namene obezbedila srazmerno isti deo svog GDP-a kao Srbija.

“Postignuti dogovor je potpuno u skladu sa projekcijom srpskog budzeta, u kojem je za finansiranje VSCG u ovoj godini predvidjeno 46,8 milijardi dinara. Nedostatak sredstava u budzetu Crne Gore za finansiranje VSCG bice nadoknadjen prodajom dela vojne imovine i to Srbiju nece nista kostati. Uostalom, po Ustavnoj povelji Crna Gora bi, na osnovu ucesce u GDP-u, za sve potrebe SCG trebalo da izdvaja sedam odsto, a do sada je izdvajala 4,5 procenata. Zato bi taj manjak u ovoj godini trebalo da bude nadoknadjen prodajom nekih brodova i druge vojne imovine, koja se nalazi u Crnoj Gori”, kaze srpski ministar finansija.

Crnogorski zvanicnici optuzili su, medjutim, srpsku vladu da je “jednostrano, bez najave, prestala da uplacuje novac za vojne plate i penzije u zajednicki fond, zbog cega kasni njihova isplata u Crnoj Gori”. Vujanovic je ocenio da nije moguc kompromis izmedju teritorijalnog i principa finansiranja VSCG u skladu sa doprinosom drzava clanica GDP-u SCG i istakao da bi Crnoj Gori, ukoliko se predje na teritorijalni princip, trebalo dati pravo da upravlja i raspolaze imovinom VSCG na svojoj teritoriji. On smatra da bi vojnu imovinu trebalo prodavati prema prioritetima, i to prvo naoruzanje, a zatim opremu i nekretnine, kako bi se u Fondu za reforme obezbedila sredstva za socijalnu zastitu pripadnika VSCG koji ce ostati bez posla. Vujanovic je izneo i misljenje da bi tek na kraju, ako nesto ostane, sredstva iz Fonda trebalo upotrebiti za modernizaciju Vojske.
Daleko ostriji, uz tvrdnju da je Crna Gora prosle godine “ispunila sve obaveze prema SCG”, bio je DJukanovic, optuzujuci Vladu Srbije da je “jednostrano i nenajavljeno” promenila model finansiranja VSCG, a Dinkica za “kaubojski pristup politici”. “Kao zastupnik ideje nezavisnosti, nemam nista protiv da Crna Gora finansira vojsku na svojoj teritoriji i formira svoju diplomatiju, ali to treba realizovati proceduralno korektno i usaglaseno. Nije moguce da nam neko drugi propisuje koliko treba da bude zaposlenih u vojsci na nasoj teritoriji i samo nam ispostavi fakturu za placanje. Crnoj Gori ne treba 6.800 pripadnika vojske, vec najvise polovina od tog broja”, porucio je DJukanovic.
 
“U Crnoj Gori su mozda iznenadjeni, jer su imali dogovor sa bivsom vladom, a moj prethodnik Bozidar DJelic je prosle godine za finansiranje SCG placao vise nego sto je bilo predvidjeno Ustavnom poveljom. Problem je sto ekonomski Crna Gora to ne moze da izdrzi i njoj odgovara samo da bude u zajednici koju ce skoro 100 odsto placati Srbija. Do sada je, naime, Crna Gora, umesto sest-sedam placala dva odsto troskova SCG”, uzvratio je Dinkic, navodeci da je “drugo oko u glavi” odbilo predlog da 2,6 miliona evra, koliko u NBS imaju crnogorske banke, iskoristi za isplatu vojnih penzija, a za neke druge namene je potroseno i 1,6 miliona dolara, koliko je posle odmrzavanja 40 miliona dolara Zajednice PTT-a na racunima americkih banaka, pripalo Crnoj Gori, o cemu su se dogovorili vicepremijeri Labus i Ivanisevic.

Jedna ili dve vojske

Stvari su lagano pocele da se izmicu kontroli i sazvana je hitna sednica VSO u prosirenom sastavu, kao poslednji pokusaj da se zaustave svadje i nadje kakvo-takvo resenje. Uprkos optimistickim izjavama zbog dogovora, stice se utisak da je problem samo odlozen za narednu godinu. Analiticari, naime, procenjuju da ce problema sa finansiranjem VSCG sigurno biti sve do referenduma o drzavno-pravnom statusu, na prolece 2005. (kako predlaze zvanicna Podgorica) ili 2006. godine, kako to tumace zvanicnici iz Beograda i Brisela.

Bilo kako bilo, “ratne sekire” izmedju Beograda i Podgorice privremeno su zakopane, bez pritisaka na bilo koju stranu da obezbedi dodatna sredstva za finansiranje Vojske. Da ih je i bilo, sigurno ne bi imali nikakvog smisla. Kljuc problema je u crnogorskoj kasi, jer bi u vojnom budzetu ostala “rupa” od 12 miliona evra cak i kada bi crnogorska vlada za VSCG, uz predvidjenih 36 miliona (od ukupno 39 miliona za sve troskove drzavne zajednice, jer ce sada morati da izdvaja pare i za tek osnovani Sud SCG, cije ce sediste biti u Podgorici) usmerila i svih 13 miliona evra tekucih budzetskih rezervi. Osim sto o tome niko u DJukanovicevom kabinetu i ne razmislja, takav rebalans verovatno ne bi podrzao ni MMF. Tim pre sto se ove godine u crnogorskom budzetu ocekuje deficit od oko 4,5 odsto GDP-a i to bez onih 25 miliona evra, koliko bi, po Dinkicevim recima, trebalo dodatno da obezbedi za VSCG, da je postovala Ustavnu povelju.

Objasnjavajuci sustinu postignutog dogovora, ministar vojni SCG Prvoslav Davinic, kaze da je reafirmisano resenje iz Ustavne povelje, jer je procenjeno da teritorijalni princip finansiranja predstavlja jako lose resenje. “To bi dovelo zemlju u veoma tesku situaciju sa stanovista stranih partnera, jer bi to prakticno, na neki nacin znacilo stvaranje dve vojske, sto mi necemo. Mi hocemo da ulazimo u medjunarodne integracione procese, a tamo se trazi jedna vojska i to ce jedinstvenim finansiranjem biti i obezbedjeno. Dobili smo i jasan mandat da donesemo uredbu koja ce omoguciti prodaju delova vojne imovine, koja se nece deliti, vec ce se uneti u Fond za reforme vojske.

Samo u ovoj godini deo sredstava tog Fonda bice iskoriscen za pokrivanje deficita u finansiranju VSCG, dok ce od naredne sluziti iskljucivo za nastavak sustinskih reformi i modernizaciju Vojske. Taj fond ce se puniti prihodima od imovine koja nije vojnog karaktera i dela vojne imovine koja vise nije potrebna VSCG. No, ona se nece prodavati, jer na taj nacin ne bi mogle da se podmire ogromne potrebe i sada se traze mehanizmi da se ta imovina u narednom periodu stalno oplodjuje kroz njenu komercijalnu upotrebu. Uz to, dogovoreno je i da Ministarstvo odbrane za nekoliko meseci predlozi mere racionalizacije VSCG, jer je konstatovano da ima vise pripadnika Vojske nego sto je potrebno”, kaze Davinic.
Pare i reforme

Za razliku od zvanicnika iz Beograda i Podgorice, doskorasnji Marovicev vojni savetnik general Blagoje Grahovac ostro je kritikovao dogovor o jedinstvenom finansiranju VSCG, srazmerno ucescu drzava clanica u GDP-u. “To je potpuno pogresno i ta odluka ce imati sire negativne implikacije, jer se nije fundamentalno, pa cak ni povrsno pristupilo reformi Vojske, vec se na pogresan nacin lece posledice odsustva reformi. Rasprodaja dela imovine da bi se lecile stete nema smisla i nece dati nikakvo trajno resenje, jer je problem vojske sistemski, a resava se povrsno. Nijedna sistemska greska na ovaj nacin nece biti resena i samo ce neko privatno imati korist. Odlukom o navodno ubrzanoj reformi pokrivaju se i maskiraju neciji propusti i odgovornost, jer se o reformi prica iz politickih razloga, a nije pocela jer generalski vrh koci promene i cuva pozicije stecene u vreme Milosevicevog rezima. Zbog toga je Vojska velika, troma i glomazna institucija koja mnogo trosi, a u sustini nema svrhu”, ocenio je Grahovac, kojem se samo nekoliko dana kasnije Marovic “zahvalio” na saradnji i razresio ga funkcije vojnog savetnika.
Davinic, pak, tvrdi da u VSCG postoji “izvanredno dobar kadar, spreman na reformu, sa vrlo dobrim idejama kako da se ona najbolje sprovede” i da jos jedino nedostaje novac, jer reforma kosta. “Vec su koncipirani i planovi kako da se reforma sprovede i sada je problem sto ne postoji pravna, zakonska osnova za njenu realizaciju. Da bi reforma pocela prethodno Skupstina SCG mora da usvoji novu strategiju odbrane, kojom ce se uz niz drugih stvari definisati sta su najvece pretnje za nasu bezbednost i na koji nacin cemo na njih odgovoriti. U vojnom i politickim vrhovima drzava clanica postoji konsenzus da vojska mora biti manja, ali je neuputno govoriti o brojkama pre nego sto Generalstab i strucne sluzbe ne utvrde sta je sve potrebno da bi Vojska mogla da odgovori novim izazovima, a za to je opet neophodna nova strategija odbrane”, kaze ministar vojni.

I ta poslednja formalna prepreka na putu reformi uskoro ce nestati, jer je proteklih dana utvrdjena konacna verzija strategije odbrane, koja ce se uskoro naci i pred poslanicima Skupstine SCG. To ujedno znaci da vise nece biti opravdanja ako reforma Vojske i dalje bude tapkala u mestu. V.d. predsednika Srbije Predrag Markovic tvrdi da su promene neophodne, jer se Vojska nalazi u katastrofalnoj situaciji, ne samo bezbednosnoj, vec i egzistencijalnoj. “Iz ugla ljudi koji u njoj rade, kaze on, to je najsiromasnija institucija u zemlji, a sa stanovista imovine kojom raspolaze je najbogatija.”

Sa Markovicevom konstatacijom da je Vojska “siromasni bogatas” slaze se i vecina analiticara. Neki od njih vojnu imovinu procenjuju na cak 20 milijardi dolara, ali istovremeno i upozoravaju da ce njena reforma sigurno kostati nekoliko milijardi dolara. U tu cenu uracunat je i socijalni program za zbrinjavanje viska, koji postoji ne samo u redovima oficira, vec jos vise medju civilima zaposlenim u VSCG.
Komisija Srbije i Crne Gore, koja je trebalo da utvrdi predlog imovine neophodne za funkcionisanje organa i Vojske SCG i predlozi podelu preostale imovine SRJ na drzave clanice po teritorijalnom principu – jos nije zavrsila svoj deo posla, iako je po Ustavnoj povelji i Zakonu za njeno sprovodjenje rok za taj posao istekao jos u septembru, a Skupstina SCG je u oktobru 2003. trebalo da usvoji i zakon o imovini drzavne zajednice. Ta Komisija trebalo bi da nastavi rad za desetak dana, s tim sto je sada neizvesno da li ce se ta imovina dalje deliti, ili ce sva biti ukljucena u Fond za reformu Vojske. Ostaje da se vidi i gde ce biti deponovan novac od prodaje vojne imovine. Predstavnici Srbije smatraju da bi logicno bilo da se taj novac, dok ne dodje vreme za njegovo trosenje, nalazi na posebnom racunu kod NBS, ali je malo verovatno da ce se sa time sloziti zvanicna Podgorica. Tim pre sto je po nekim neproverenim informacijama Vlada Crne Gore novac od prodaje nekih brodova vec usmerila u neke podgoricke banke.

“Cena” Partnerstva za mir

Uz opasku da mnogi samo insistiraju na troskovima ulaska u Partnerstvo za mir, Davinic smatra da bi time SCG dobila ogromno trziste za svoju vojnu industriju. “Trenutno postoji veliki interes, ali i prepreka, jer clanice Partnerstva ne mogu da kupuju velike kolicine naoruzanja i municije od zemalja koje to nisu, a u Evropi su to samo SCG i BiH. Ako je to dobro za sve druge, pa i neutralnu Svajcarsku, valjda je dobro i za nas. Ulaznica u Partnerstvo podrazumeva stabilnu situaciju u zemlji, demokratsko drustvo, trzisnu privredu, civilnu kontrolu vojske i sluzbi bezbednosti, a to ce biti signal i stranim investitorima da je SCG normalna zemlja u koju vredi ulagati. U Poljskoj, Ceskoj i Madjarskoj, posle ulaska u Partnerstvo, strane investicije povecane i za 300 odsto”, navodi Davinic.

Vojna imovina

Vojska SCG raspolaze znacajnom imovinom, koja prevazilazi njene potrebe izmedju 30 i 60 odsto (u zavisnosti od projektovane velicine vojske koja se uzima u obzir). Najnovije podatke o velicini i stanju imovine kojom vojska raspolaze, prikuplja i obradjuje tim strucnjaka Ekonomskog instituta na celu sa generalom Sretenom Cupicem, koji je i pre 10 godina radio na slicnoj studiji. Po rezultatima tog istrazivanja, tadasnja Vojska SRJ imala je 106 kasarnskih kompleksa sa 4.450 objekata, ukupne povrsine od 2.750.000 kvadratnih metara. Van kasarnskih kompleksa nalazilo se dodatnih 6.650 objekata ukupne povrsine 3.850.000 kvadratnih metara. Tako se dolazi do brojke od oko 11.000 objekata sa povrsinom od 6.600.000 kvadratnih metara.

Ako se uzme u obzir broj pripadnika vojske od oko 70.000, ispada da na svakog vojnika dodje oko 94 kvadratna metra prostora u objektima visokogradnje. Ipak, treba uzeti u obzir da su podaci o koma je rec donekle izmenjeni posle bombardovanja od strane NATO-a 1999. godine, kad je znatan broj objekata unisten, a deo objekata je ostao na teritoriji Kosova i Metohije. Trenutno se ocekuje nova precizna studija o stanju imovine kojom raspolaze vojska i konacan zavrsetak rada medjudrzavne komisije za preraspodelu imovine prethodne SRJ izmedju Srbije i Crne Gore, kao i zakon o imovini SCG.

Za razliku od prodaje nepokretnosti, prodaja naoruzanja i vojne opreme je u toku. Uprava sa javne nabavke Ministarstva odbrane SCG najavila je prosle nedelje prodaju dve raketne fregate i dve male diverzantske podmornice, dok je vec ugovorena prodaja rasodovanih raketnih camaca i mobilnih raketnih sistema obala-more u vrednosti pet miliona dolara. U toku je i razmatranje ponuda za prodaju 36 rasodovanih letelica, od kojih je najvecu cenu na javnom nadmetanju postigao helikopter gazela (82.000 dolara). Od osnivanja Uprave sa javne nabavke u avgustu 2003. do sada, prodano je naoruzanja i vojne opreme u vrednosti oko 130 miliona dolara, a sklopljeni su ugovori vredni dodatnih 300 miliona evra. Inace, ova vojna sredstva se po kupovini uglavnom remontuju u nasim remontnim zavodima, cime se i njima obezbedjuje dodatni prihod.