Migrantske borbe u začaranom krugu

Objavljeno: 05.09.2019, 07:00

Eksternalizacija granica je neokolonijalna praksa putem koje EU proizvodi tampon-zone radi zaštite od neželjenih migracija

Piše: Ana Vilenica 

Zapadne sile migrantskoj krizi prilaze u skladu s vlastitom istorijom kolonijalnog nasilja. Umesto prihvatanja i pružanja uslova za život, finansiraju kampove i kaveze za migrante u balkanskim i severnoafričkim zemljama. Organizacije, grupe i pojedinke koje pomažu migrante rade to u sve težim uslovima, jer je na delu kriminalizacija solidarnosti.

Počev od 2016, Evropska unija intenzivira napor u cilju sprečavanja i filtriranja migranata koji žele da zatraže azil u zemljama Evropske unije. Takvu politiku migrantske krize treba razumeti kao reorganizovanje odnosa između zapadnih sila i njihovih istorijskih predvorja. Cilj takve politike jeste da se migranti, opaženi kao opasnost, drže na odstojanju po svaku cenu.

Zato je Evropska unija eksternalizovala svoje granice i proizvela teritorije u kojima migranti cirkulišu na sigurnoj udaljenosti od željenog odredišta. Takve teritorije proizvedene su na primer u zemljama Zapadnog Balkana i u zemljama Severne Afrike, gde se svakodnevno odvijaju opasne borbe za slobodu kretanja protiv sistemskog napada tvrđave Evrope.

Granična policija BiH na graničnom prelazu Klobuk kod Trebinja zatvara migrante u kaveze koji su donirani iz EU. U kaveze se zaključavaju žene i deca, a granične službe tvrde da kavezi zadovoljavaju standarde EU. Internacionalna organizacija za migracije (IOM), koja upravlja sredstvima iz EU za pomoć migrantima, ne nalazi u ovome nikakav problem. U Libiji politike EU svesrdno doprinose ciklusu ekstremnog nasilja spram migranata.

Tokom 2018. istraživači Human Rights Watcha izvestili su o nehumanim uslovima u tamošnjim kampovima, koji uključuju: seksualno nasilje, prinudni rad, iznude, nehigijenske uslove, pretrpanost smeštajnih kapaciteta, nedostatak hrane i adekvatne zdravstvene zaštite, kao i nasilje čuvara, koje uključuje prebijanje, bičevanje i elektro-šokove.

Evropski lideri opravdavaju kontrolu eksternih granica kao način obračuna s krijumčarskim mrežama i kao humanitarno sprečavanje korišćenja opasnih migrantskih ruta, kako na moru tako i na kopnu. U praksi, eksternalizacijom Evropska unija prebacuje odgovornost za kontrolu svojih granica na zemlje koje aktivno ucenjuje, čime sprečava pravnu odgovornost koju ima kada tražioci azila dođu na teritoriju zemalja EU.

Proizvodnja cirkularnog kretanja nasilnim proterivanjem

Pored mera privremenog zadržavanja u kampovima i kavezima, proterivanja (push-becks) su postala jedna od glavnih strategija ilegalnog zadržavanja migranata u eksternalizovanim graničnim zonama.

Proterivanja su sistemske institucionalne prakse nasilne direktne deportacije ili drugih oblika vraćanja preko granica koja se dešavaju svakodnevno kako bi se cirkulisanje migranata1 držalo podalje od teritorija zemalja (starog centra) EU. Strategija potiskivanja, uklanjanja i izbacivanja migranata sa teritorije zemalja EU orkestrirana su od strane EU i vlasti zemalja na čijoj se teritoriji ili u teritorijalnim vodama proterivanja organizuju.

Eksternalizovana granica u zemljama Severne Afrike manifestuje se jednim delom kroz proterivanja na Mediteranu. More nije neutralni apolitični prostor, već prirodna granica koja se instrumentalizuje u procesu upravljanja migracijama. Zone za traganje i spasavanje se iz zona odgovornosti u aktuelnim politikama eksternalizacije granica transformišu u zone suvereniteta, a oni uhvaćeni u prelasku kriminalizuju se i kažnjavaju.

U svojim izveštajima, Alarm Phone, samoorganizovani hotlajn za ljude na brodu u opasnosti, dokumentovao je veliki broj slučajeva presretanja i nasilnog vraćanja splavova, čamaca i brodića na kojima su bili migranti na teritorije zemalja koje nemaju status niti mogu biti sigurne zemlje zbog osnovanih sumnji da se u njima s migrantima nehumano postupa.

“Jebeno je nehumano šta nam rade. Na moru smo duže od 24 časa. Došli su avionima, helikopterima i sa ostalom mašinerijom. Znaju gde se nalazimo ali ništa ne preduzimaju. Čekaju da Libijci sutra dođu i da pokupe naše leševe. Kada budu došli po nas, i oni preživeli će da skoče u more jer im je bolje da umru nego da se vrate u Libiju. Zašto ne dopuste da nas bilo koji ribarski brod spase kako bi se izbegle smrti (…) – ovako je jedan preživeli sa čamca u opasnosti opisao postupanje Italijanske obalske straže.

S druge strane, na zapadnobalkanskoj eksternoj granici mnogi se suočavaju s nasilnim proterivanjima iz Slovenije, Hrvatske i Mađarske u zemlje Evrope periferije. Najveći broj proterivanja zabeleženih u izveštajima organizacije Monitoring pograničnog nasilja (Border Violence Monitoring) dešavaju se u pograničnim zonama Hrvatske i Bosne i Hercegovine kao posledica skretanja Balkanske rute, koje se dogodilo nakon zatvaranja granice između Srbije i Mađarske i intenzifikacije pograničnog nasilja od strane Hrvatske.

Industrija proterivanja na ovim teritorijama koristi termalne kamere za nadgledanje kako bi se locirali ljudi na putu, krađu novca, telefona i ličnih stvari od strane policije, kao i fizičko i psihološko nasilje koje uključuje prebijanje palicama i zastrašivanje vatrenim oružjem. Među merama proterivanja je i suspendovanje zakona odbijanjem da se migrantima pruži mogućnost da zatraže azil.

„Pucali su na nas! Ne u vazduh, već levo i desno oko nas. Jedan dečak se toliko uplašio da je počeo da plače”4 – ovako je jedan čovek koji je u julu putovao u grupi od deset osoba opisao ophođenje hrvatske policije. Drugi pak opisuju kako su ih prebili policajci u špaliru sa uperenim lampama, zatvaranje u prostorije bez osnovnih higijenskih uslova, prevoz kombijem bez dotoka kiseonika, kao i da je policija gurala migrante u reku.

Proizvodnja mobilnih zajedničkih dobara i kriminalizacija solidarnosti

Kao odgovor na sistematsku kriminalizaciju migracija, koja proizvodi dominaciju, disciplinu i represiju, uključujući rasne, kolonijalne i ekonomske hijerarhije, javljaju se autonomne i poluautonomne društveno-političke infrastrukture. U pitanju su tzv. mobilna zajednička dobra,2 koja uključuju: spasonosne informacije o situaciji na terenu, proizvodnju prostora za privremeno stanovanje i odmor, osnovna sredstva za preživljavanje kao što su hrana, voda, sredstva za higijenu, kao i samoorganizovanu medicinsku pomoć.

Pejzaž proizvodnje mobilnih zajedničkih dobara i solidarnosti vrlo je raznolik i obuhvata migrantske mreže, pojedinke i pojedince, militantne grupe koje zagovaraju politiku bez granica (No Border), različite nevladine organizacije čiji rad postaje legitimna strategija borbe u vanrednom stanju, ali i druge društvene organizacije, pa čak i gradove koji praktikuju funkciju utočišta.

Kao odgovor na učestala proterivanja i sve veći broj mrtvih na Mediteranskoj ruti, usled ukidanja humanitarnog aspekta upravljanja granicama, autonomne organizacije i nevladina udruženja koji se bave traženjem i spasavanjem migranata vratile su se na more, uključujući „zonu smrti” u okolini libijske obale.

Italijanski brod „Mare Ionio” spasao je 18. marta 49 osoba sa olupine brode, i iskrcao ih u Lampeduzu. Nakon ulaska u luku migranti su uzvikivali: „Sloboda, sloboda!”. Iako je upitno kakva ih sloboda čeka na teritoriji tvrđave Evrope, sigurno je da je u tom trenutku za njih sloboda bila napuštanje svega onoga od čega su pobegli, uključujući torturu u libijskim kampovima.

Tokom prošle godine, u prvih devet meseci intenziviranja rute kroz BiH, rad neregistrovanih međunarodnih solidarnih grupa se tolerisao. Slično kao i u pograničnim zonama u Srbiji prema Hrvatskoj i Mađarskoj, zajedno s migrantima samoorganizovane grupe i pojedina nevladina udruženja pokušala su da stvore infrastrukturu za preživljavanje na eksternoj granici.

Pre svega u pitanju je pokušaj da se za sve obezbede hrana, smeštaj, medicinska nega i osnovne informacije. Međutim, sa uspostavljanjem slabo opremljene, pa i opasne, zvanične infrastrukture,3 rad solidarnih grupa je zabranjen. Kako izveštava Monitoring pograničnog nasilja, 22. maja je socijalni centar koji je vodilo Sarajevsko nezavisno udruženje „Aid Brigade” zatvoren, a volonteri su saslušavani u policiji, nakon čega im je zabranjen ulazak u BiH na godinu dana zbog neposedovanja validne dozvole za boravak i rad s migrantima.

Najdramatičniji oblici kriminalizacije solidarnosti odnose se na kriminalizovanje organizacija koje deluju u Mediteranu. Italijanska vlada pokušava na sve načine da onemogući rad ovim grupama. Najveću pažnju dobio je slučaj kapetanice Karole Raketa (Carole Racketa), koja je uhapšena neposredno nakon što je brodom „See Watch 3” pristala u Lampeduzu.

Ovaj brod je 12. juna spasao 53 osobe u međunarodnim vodama u blizini Libije. Nakon sedamnaest dana na moru, sa sve većim brojem bolesnih koji su zahtevali hitnu medicinsku pomoć, kapetanica je donela odluku da pristane uprkos zabrani obalske traže. Na obali su je dočekale dve manje grupe ljudi. Jedna koja je aplaudirala njenom suprotstavljanju Salviniju i druga grupa, u kojoj su bili pripadnici Salvinijeve ekstremno desničarske partije Liga. Ova mizogena i rasistička grupa je kapetanici, dok ju je odvodila policija, poželela da je „siluje banda crnaca s njenog broda“. Ovaj slučaj je proizveo masovnu solidarnu reakciju koja je zahvatila i nepolitizovani deo javnosti.

Građanska (ne)poslušnost

Eksternalizacija granica je neokolonijalna praksa putem koje EU proizvodi tampon-zone radi zaštite od neželjenih migracija. U ovim zonama se migracijama upravlja kroz prinudno cirkularno kretanje koje se proizvodi proterivanjima, deportacijama i svakovrsnim premeštanjima unutar eksternalizovanih graničnih zona, dok se takva regulacija remeti samoorganizovanim, autonomnim, poluautonomnim i humanitarnim praksama.

Ovu godinu obeležila je veća vidljivost kriminalizacije solidarnosti i javno legitimisanje nasilja i ilegalnih manevara od strane desničarskih (ali ne samo desničarskih) zvaničnika država EU, kojim se proizvodi začarani krug za migrante. Tako je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović potvrdila da Hrvatska praktikuje ilegalna proterivanja, jer je, kako je rekla, „malo sile neophodno“.

S druge strane, Mateo Salvini, ministar unutrašnjih poslova Italije i zamenik premijera, progurao je dve mere kako bi legalizovao svoju represivnu nacionalističku antimigrantsku politiku, koja će intenzivirati prinudnu cirkulaciju i dalje otežati rad solidarnih grupa i organizacija na Mediteranu.

U pitanju su Zakon o imigraciji i bezbednosti, donet u decembru 2018, koji između ostalog olakšava prisilnu deportaciju proširenjem liste krivičnih dela koja se kažnjavaju deportacijom i ukidanjem zaštite i prava migranata u Italiji. I nova uredba, koja je upravo revidirana i usvojena u italijanskom parlamentu, kojom se brodovi koji prevoze migrante bez dozvole kažnjavaju s milion evra, dok se ignorisanje naredbe kažnjava zatvorom i zaplenom broda.

Kriminalizacijom solidarnosti, već uveliko osiromašeno stanovništvo zemalja koje spadaju u eksternalizovanu granicu postaju taoci politike EU i lokalnih političkih elita koje su im ovoga puta namenile novu ulogu, ulogu granične policije. One koji na nju ne pristaju policija targetira i kažnjava zbog obezbeđivanja hrane, prevoza ili smeštaja migrantima, što se opravdava paketom mera protiv krijumčarenja ljudi.

Uprkos takvim merama, svakodnevno migranti zajedno s pojedinkama i grupama proizvode infrastrukturu koja granice čine poroznijim. Takvi rizični činovi solidarnosti u nekim slučajevima umesto građanske neposlušnosti predstavljaju činove građanske poslušnosti kojima se štite određena zakonska prava i slobode koje države svakodnevno krše da bi ih naknadno legalizovale. U takvim svakodnevnim borbama, kako piše Masimo De Angelis, proizvodnja zajedničkih dobara jeste način da se olakša egzistencija, dok se paralelno povećava moć otpora.

  1. O proizvodnji cirkularnog kretanja migranata na Zapadnom Balkanu videti: Marta Stojić Mitrović and Ana Vilenica, “Enforcing and disrupting circular movement in an EU Borderscape: housingscaping in Serbia”, Citizenship Studies. 24.06.2019.

  2.            O mobilnim zajedničkim dobrima (mobile commons) videti: Papadopoulos, D., and V. S. Tsianos. “After Citizenship: Autonomy of Migration, Organisational Ontology and Mobile Commons.” Citizenship Studies 17: 2. (2013).
  3.             Npr zvanični kamp Vučjak se nalazi nadomak minskog polja, na ledini, bez higijenske infrastructure. U njemu Crveni krst za migrante obezbeđuje jedan minimalan obrok dnevno. Loši uslovi se namerno proizvode kako bi se migranti odvratili od putovanja.

Mašina

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register