Kako rangirati znanje?

Objavljeno: 02.09.2019, 10:18

Univerzitet je nešto mnogo više od pokretne trake za izbacivanje izdašno citiranih radova po naučnim časopisima ili superzvezdane kolekcije zaštićenih Nobelovaca po kulama od slonovače

Piše: Aleksej Kišjuhas

Od muzičkih, filmskih i knjiških bestseler top lista (Bilbord, Roling Stoun, IMDb, NJujork Tajms i dr.), rang lista najboljih restorana ili turističkih destinacija (Mišelin, Lounli Planet i dr.), sve do rangiranja čitavih država: „Duing biznis“ liste (na kojoj Srbiji valjda dobro ide) ili liste o „Slobodi u svetu“ Fridom hausa (na kojoj Srbiji ide skandalozno). Dođavola, postoji i rang lista zemalja sveta na osnovu – sreće. Na dotičnoj je prva Finska, poslednji je Burundi, a Srbija je na 78. mestu (od 156). Dakle, 25 najboljih plaža, 100 najuticajnijih žena, 15 najboljih telefonskih kamera, 50 najboljih vina za 2019. ili 500 najboljih pesama svih vremena, šta god, ovakve rang liste zaokupljaju našu pažnju.

I deluju nam kao brza, zgodna i nadasve objektivna procena, te kao efikasni presek stanja jednog inače preterano kompleksnog sveta, mater mu.

Aleksej Kišjuhas

Najnovija rang lista koja je zaokupila pažnju i javnosti i vlasti u Srbiji jeste ona Šangajska. Poput požara u Amazonu, dramatično se proširila vest da je Beogradski univerzitet „pao za 100 mesta“ na Šangajskoj listi, pa su se mnogi mediji, građani i političari odjednom uzvrpoljili, unervozili i zakukumavčili. Bez da o celoj toj drami bilo kakvog pojma imaju. I kao da je ovo jedini (važan) univerzitet u zemlji.

A usput i nije sasvim istinito da je ovaj iz Beograda „pao za 100 mesta“ jer Šangajska lista nije toliko precizna. Ona poimence rangira samo prvih 100 univerziteta na svetu (1. Harvard, 2. Stanford, 3. Kembridž, 4. MIT, 5. Berkli, 6. Prinston, 7. Oksford, 8. Kolumbija itd.), dok preostalu nižerangiranu boraniju abecedno grupiše u blokove od 201-300., 301-400., 401-500. mesta itd. I sad, Beogradski univerzitet je ove godine iz grupe od 301. do 400. mesta zaista pao u onu od 401. do 500. mesta. Ali to nije nužno strmoglavljivanje od stotinu mesta.

Ovo može da bude slobodni pad od samo 3 mesta (sa npr. 399. na 402. mesto), ali i od čak 197 mesta (sa npr. 302. na 499. mesto), što sve ne možemo da proverimo i znamo.

Međutim, mnogo važnija stvar od ovog banalnog toplistašenja i godišnjeg merenja dužine akademskog spolovila jeste sama metodologija ili suština Šangajske liste. Šta ona tačno meri? Šta pokazuje, a šta sakriva? Iako u pitanju jeste najpopularnija rang lista belosvetskih univerziteta, ona nije jedina, niti naročito dobra. I predmet je bezbroj akademskih kritika, kao i kritika od strane Evropske komisije.

A to je činjenica koja se gubi u prevodu zbog naše opsesije rangiranjima glede države nam i srpskoga naroda. I opsesije formom umesto suštine. Naime, Šangajska lista zbraja jedino sledeće: (1) broj nobelovaca koji su bili završili dati univerzitet, (2) broj nobelovaca koji trenutno rade na datom univerzitetu, (3) broj najcitiranijih naučnika koji trenutno rade na datom univerzitetu, i (4) broj naučnih radova naučnika sa datog univerziteta objavljenih u najuglednijim naučnim časopisima. I to je doslovno to. Jednostavno rečeno, Šangajska lista prebrojava samo – naučne zvezde i superzvezde na nekom univerzitetu. Ništa više i ništa manje od toga.

Za neobaveštene laike, ovo i može zazvučati seksi. Stotinu mu švedskih dinamita, valjda su najbolji oni univerziteti koji u svojoj akademskoj ergeli imaju gomilu nobelovaca i visoko citiranih naučnika, zar ne? Pa, ne nužno. Kako to? Pre svega, „selebritiji“ poput nobelovaca i najcitiranijih naučnika su ekstremno retka sorta, zbog čega oni razumljivo i po pravilu – ne drže nastavu. Dakle, umesto da ovi genijalci mlataraju rukama i kredama po amfiteatru ili pregledaju testove i seminarske radove, oni se mahom bave istraživanjem po laboratorijama. I nemaju baš ništa dodirujuće sa studentarijom, posebno sa osnovnih studija. A upravo se o nastavi i pratećim joj stvarima ponajviše radi.

Bar kada je reč o onome što kvalitet univerziteta zaista i znači za studente, njihove roditelje, te građane i društvo u celini. Drugim rečima, dimenzije kvaliteta nekog univerziteta kao što su npr. kvalitet nastave, učenja, tehnička opremljenost, rodna ravnopravnost, inkluzija, demokratičnost, regionalna ili međunarodna saradnja, mobilnost studenata i zaposlenih, doprinos lokalnoj zajednici, izdavačka delatnost, organizovanje konferencija, tribina i kulturnih programa, evaluacija ili mišljenje studenata uopšte itd. – sve su to drangulije koje ekipa iz Šangaja uopšte ne benda, niti ubraja u svoju top listu. A i one jesu neobično važne, možda i (naj)važnije. Razmislimo i sami, šta (treba da) znači – dobar univerzitet?

Ovo sve zato može da znači i hipotetičko sledeće. Lokalni tajkun ili naftni baron može da osnuje privatni univerzitet u prostorijama neke napuštene fabrike ili poljoprivrednog dobra. Nazovimo ga „Gigatrend“. I, za platu od milion dolara godišnje, na njemu može formalno da zaposli desetak nobelovaca koji nisu gadljivi na novac, dok usput ne moraju da drže nastavu, niti da se uopšte pojavljuju na univerzitetu.

I, abrakadabra ili ćiribu-ćiriba, naš hipotetički „Gigatrend“ bi već sledeće godine komotno bio u prvih 100 najboljih univerziteta na svetu na Šangajskoj listi! Uprkos tome što se tamo nastava održava u bivšim štalama za stoku sitnog zuba, nastavu u večernjim satima drže priučeni asistenti i polupismeni članovi tajkunove šire familije, a završne diplome se unaokolo dele kao slatkiši za Noć veštica ili subvencije za strane investitore. Da podsetimo, za Šangajsku listu, „broje“ se samo akademske superzvezde na platnom spisku zaposlenih, odnosno zvezde koje će na naučni rad ispod svog uglednog imena i prezimena potpisati naš „Univerzitet Gigatrend“.

S tim što ovo i nije toliko hipotetički scenario. Slučaj sa „skromnim“ i visoko citiranim matematičarem u penziji koji priželjkuje laptop, Stojanom Radenovićem, kao i sa naprasno otvorenim „budžetskim linijama“ za državno „pumpanje“ ranga na Šangajskoj listi, ukazuje na upravo ovakav – (giga) trend.

Realno drugorazredni i trećerazredni univerziteti širom sveta zaista masovno zapošljavaju i, sa više ili manje masnoće, dobro plaćaju „transfere“ citiranih i plodnih naučnika kako bi „pogurali“ svoje mesto na Šangajskoj top listi. Ostale suvisle kritike koje se upućuju Šangajskoj listi tiču se njene hronične pristrasnosti prema velikim univerzitetima (veći broj zaposlenih znači veći broj publikovanih radova), istorijski prestižnim i/ili bogatim univerzitetima (koji magnetno i/ili lukrativno privlače naučne superzvezde), prema prirodnim naukama na univerzitetu (osim ekonomije, ne postoje Nobelove nagrade iz društvenih nauka), te prema naučnim radovima, a ne naučnim knjigama.

Ali, dovoljno je uključiti i zdrav razum. Kako se niko nije zamislio nad sledećom činjenicom: ukoliko je samo jedan „profa iz podruma“ zaista bio „vukao“ ceo Beogradski univerzitet za stotinu i kusur mesta na famoznoj Šangajskoj listi – pa onda možda nešto nije u redu sa tom Šangajskom listom?

Naravno da je Univerzitet Harvard i kvalitetniji i bolji od Univerziteta u Mrduši Donjoj. Međutim, Harvard nije (naj)bolji samo kvantitativno zato što je od 1901. godine u svojim školskim klupama ili za katedrama imao 158 Nobelovaca. Već i zato što su tamo i nastava i oprema i podrška i doprinos široj zajednici i mobilnost i ravnopravnost studenata itd. i vanserijski i izuzetni. A kako mi ovde stojimo po tim pitanjima?

Sve ovo ne znači da je Šangajska lista nebitna ili beznačajna, samo da je i pristrasna, uska i neobično ranjiva na manipulacije. Što je već teren na kojem se mi odlično snalazimo. Dodatno (finansijsko) motivisanje ovdašnjih naučnika da objavljuju svoja istraživanja i smatranja u najuglednijim svetskim naučnim časopisima jeste i potrebno i važno. Iako oni ili mi to mahom već mukotrpno radimo iz mnogih ličnih, naučnih, profesionalnih i, do kraja, posve perverznih ili mazohističkih razloga. Ali ovo ne bi smelo da se pretvori u podršku formalnim potpisivanjima i veštačkim dopisivanjima, lažnim bildovanjima i steroidnim pumpanjima, sve zbog jedne top liste iz Šangaja.

Pa onda, deder soma evra za gospodinov potpis „Univerzitet u Beogradu“ na nekakvu mrsku nauku, a koga briga za nastavu, studente i realno stanje na univerzitetu. Kao stvari koje su „proizvedene u Kini“, dolaze nam i ajfoni vrhunskog kvaliteta i kancerogene dečje igračke. Ne dozvolimo da Šangajska lista postane kancer naučnog istraživanja i rangiranja univerziteta i znanja u Srbiji. Ili su možda kupovina naučnika, potpisa ili afilijacija korak unapred u poređenju sa kupovinom diploma i doktorata?

Univerzitet je nešto mnogo više od pokretne trake za izbacivanje izdašno citiranih radova po naučnim časopisima ili superzvezdane kolekcije zaštićenih Nobelovaca po kulama od slonovače. Niti su profesori fudbaleri, a naučnici „ljudski resurs“ koji se kupoprodaje. Univerzitet je preozbiljna, slobodna i autonomna obrazovna institucija sa tradicijom još od srednjeg veka, a koja je posvećena i nezavisnom istraživanju, ali i poučavanju mladih ljudi.

U pitanju je pre svega jedna živa i aktivna društvena zajednica studenata, profesora i znanja, a koju je izuzetno teško izmeriti i rangirati. Dok je za priprostu, banalnu i marketinški orijentisanu Šangajsku listu relevantan samo puki broj bivših i sadašnjih nobelovaca, fildsovaca, te afilijacija po (prirodnjačkim) naučnim radovima. I ništa više od toga. Kvantitet, a ne kvalitet; forma umesto suštine. Zato je ovu listu i toliko lako izigrati ili izvarati jednom skromnom „budžetskom linijom“, odnosno privlačenjem par akademskih selebritija kako bi se prevario sistem. A čemu smo mi ovde svakako vični i neobično skloni.

Danas

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register