Дукљанско откровење – ресетовање клона

Прије неких пола године, шеф црногорског режима је одлучио да се у Црну Гору из иностранства пренесу посмртни остаци чланова династије Петровић Његош.

Наиме, ради се о преношењу на Цетиње посмртних остатака Михаила Петровића Његоша, сахрањеног у Француској, као и посмртних остатака три сина краља Николе – књаза Данила и војводе Мирка, сахрањених у Бечу, као и принца Петра, сахрањеног у Италији.

Преношење посмртних остатака чланова велике династије Петровића у Црну Гору је апсолутно исправно рјешење, то што се давно требало догодити, али је јако проблематично – ко се тиме бави. Ипак, идемо по реду.

Недостојни ликови организују преношење посмртних остатака

Прије неки дан, јавност Црне Горе је обавјештена да је “предсједник Црне Горе Мило Ђукановић предсједавао првом сједницом Координационог одбора за пренос посмртних остатака потомака династије Петровић Његош из Италије, Француске и Аустрије.” (1)

Црногорски портал ЦдМ је о томе догађају пренио следећу информацију:

“Ђукановић је оцијенио да се чином преноса посмртних остатака испуњава још један дио историјске и моралне обавезе према династији Петровић, који има и државни значај у контексту снажења свијести о идентитету.

“Вођени идејом испуњавања дуга према Династији, наш циљ је да организујемо достојанствени чин са највишим војним почастима, казао је предсједник.” (1)

Предостављен je и списак чланова тога “Координационог одбора”, послије чега се могло спокојно закључити да те особе немају никаквих идеолошких, па ни било каквих додирних тачака са сјајном династијом Петровић- Његош.

На другу страну, шеф режима је у свом говору рекао нешто сасвим чудно- да је чин преношења земних остатака Петровића условљен жељом “снажења свијести о идентитету”?!

И одмах се намеће питање- о каквом идентитету говори шеф режима када се зна да је династија Петровић Његош била носиоц пламеног великосрпског великосрпства кроз историју, и то не само у Црној Гори, већ и у српским просторима, свуда гдје су?

Дукљански академик: Петровићи носиоци свесрпства и светосавља

Да су Петровићи били “вељесрпски вељесрби” стидљиво потврђују и многи представници дукљанске свите- која се у концентричним круговима креће око шефа режима.

Додуше, неки од њих то признају срамежљиво, а неки толико отворено да ту свиту, па и шефа режима- може инфаркт или инсулт “спрашити” од таквих, реалних “великосрпских теза”.

Један од таквих бунтовника је дукљански академик Радован Радоњић, који се отворено успротивио преношењу посмртних остатака чланова династије Петровић Његош у Црну Гору, и то је недавно објелоданио својим ауторским текстом у дукљанском дневном листу Побједа. (2)

Радоњић је свој протест отпочео нападачким питањем упућеном јавности, и то на самом почетку текста, а њега је формулисао овако:

“Јесу ли „династи“ Петровићи, својим оријентацијама и садржајима свог „господарења“ Црном Гором могли допринијети икаквом њеном „идентитетском“ националном и државном искораку који не би био утапање у свесрпство и светосавље, односно свођењу Црне Горе на пуку монету за поткусуривање у игри великосрпских амбиција за „изласком на море“, односно неутаживих руских хегемонистичких аспирација за овладавањем црногорским приморским лукама?” (2)

Укратко, дукљански академик Радован Радоњић је изнио став да династију Петровић он види искључиво као жестоке носиоце свесрпства и светосавља, али и као промотере великосрпства и руских империјалних амбиција.

Искрено речено, управо тако династију Петровић виде сви нормални људи, због очигледности факта. Таквом је виде и многи у окружењу шефа режима, што понекад и признају.

Разлика је у томе што је др Радоњић то искрено и отворено каже, а шеф режима у трансу говори о томе како ће преношење остатака допринијети “снажењу свијести о идентитету”.

И то је чудно, јер “идентитет” којег данас протежира шеф режима представља нешто сасвим ново у историји Црне Горе, чак- прилично изопачено, може се рећи?!

Радоњић, за разлику од њега, отворено каже да Петровићи, као носиоци идеје свесрпства и светосавља, нису “допринијели ‘идентитетском’ националном искораку” Црногораца. (2)

Разочарали су га, темељно, јер нису били онакви каквим би их жељела видјети и актуелна црногорска власт, која то крије, а Радоњић ништа не крије.

“Снажење свијести о великосрпском идентитету”, или како?!

Елем, у наставку текста проф. др Радован Радоњић је објаснио разлоге због чега не треба посмртне остатке Петровића преносити у Црну Гору, опирући се на, како каже, нове “научне истине”.

Радоњић је, зато, одмах оптужио идеолошку дворску свиту шефа режима да се поводи за “одавно морално израубованим политичким рационализацијама дворске историографије”(2), тврдећи да дворски историографи онемогућавају “пробој нових научних налаза о прошлости Црне Горе”(2).

А затим им је “опалио жешћи шамар”, устврдивши да нису пружили “нити један доказ да су „династи“ Петровић Његош икад рекли лијепу ријеч за Црну Гору и Црногорце, осим приликом њиховог тривијалног „сокољења“ да ратују кад то Руси траже, или сами процјењују да је то за експанзију словенства добро и за „уједињење српства“ корисно.” (2)

Укратко, овдје већ др Радоњић види Петровиће као промотере експанзије словенства, руских интереса, уочивши њихову тежњу ка уједињењу српства.
Збиља, па такви су они заиста и били, то се не може оспорити.

Петровићи су били баш такви, и то је др Радоњић лијепо објаснио, Али, он се, као интелектуалац, не слаже што је тако морало бити.

И не мора се сложити, јер на свој став има право као сваки слободан човјек.

Радоњић реално види Петровиће, то је факт, иако их мрзи. А други из тог круга, којима се не свиђају Петровићи, то виде другачије.

Рецимо, један сањар са портала Аналитика- тврди да је проблем Црне Горе искључиво у Сими Милутиновићу Сарајлији, Његошевом учитељу који је, како чудни сањар каже- “посрбио Његоша, а Његош посрбио све Црногорце”!

При чему му није проблем што се до Сарaјлије добар дио Црногораца потурчио, већ је “проблем” што се “остатак посрбио”, јелте?!

Петровићи обнављали Душаново царство, шеф режима то не види!

Дукљански академик Радоњић се на својим тезама није зауставио, већ је јавности Црне Горе и свити шефа режима разоткрио коначну истину следећим мислима:

„Велики владари“ из „светородне породице“ никада нијесу имали неки други стратешки државни програм осим обнове Душановог царства у којему ће они бити „први војници“ и „пред шатор стражит’“ српским краљевима, или мегаломанске идеје о стварања још једног „илирског краљевства“, коме би они као руски опуномоћеници били на челу, опет са главним задатком да убрзају реализацију првог пројекта”!(2)

Искрено љут што су такви факти, које је изнио, Радоњић је тужно закључио да Петровићи нису били „велики владари “, нити су из „светородне породице“, а доказ је то- што им је једини државни програм и циљ био- обнова Душановог царства!
А потом је, страшном силом, отпужио садашњи државни врх, на челу са Ђукановићем, због тога што не желе видјети ту великосрпску очигледност идеолошке суштине династије Петровић Његош.

И то је урадио, с озбиљним претензијама да Ђукановић и окружење- “тривијалним политичким играма без граница” бескрајно избјегавају “тет а тет суочење Црне Горе” са “ноторним фактом” o “двовјековнoм прорускoм и просрпском опредјељењу ‘светородне породице’“(2) Петровић Његош.

Ово je фантастично, за чисту десетку!

Можете замислити, дукљански академик убјеђује, а потом страшном силом оптужује садашњу црногорску власт, на челу са Ђукановићем, и сву дворску свиту која га окружује, да не желе прихватити ноторни факт да су Петровићи били великосрпски великосрби, панслависти, упорни прегаоци обнављања Душановог царства и присталице сталног присуства Русије на тлу Црне Горе.

Заиста невјероватно! Мада, једно је сигурно, Радоњић је сада све остале, који су изван дворске свите, сигурно убиједио да је све тачно тако.

Радоњићева “црква свих вјера и нација”

Послије овог убједљивог излагања факата о Петровићима, да нешто кажемо и о самом аутору.

Наиме, дукљански академик проф. др Радован Радоњић, као највећи критичар изванредног и талентованог великосрпства Петровића, познат је и по идеји стварања Црногорске православне цркве која би, по њему, морала бити “црква свих вјера и нација”, с основним циљем да постане- брана словенству и православљу. (3)

Професор Радоњић је, иначе, имао изузетно богату научну активност, па му је напечатано 38 књига, од којих су пет универзитетски уџбеници.

Објавио је више од 250 стручних и научних радова, при чему је више од педесет преведено на свјетске језике (енглески, француски, руски, италијански, јапански, њемачки, кинески).

Добитник је Награде ослобођења Цетиња (1973), Тринаестојулске награде Црне Горе (1975), Награде ослобођења Титограда (1980) и одликован Орденом рада са златним вијенцем и Орденом Републике са сребрним вијенцем.
Идеологију дукљанског академика Радована Радоњића користи и шеф режима, који се послије темељне пљачке државних ресурса, одједном заложио за промјену идентитета Црне Горе.

Нови идентитет и ресетовани клони

Рецимо, тезе др Радоњића о Православној цркви су прихваћене од стране шефа режима, и оне су та теоретска основа за нападање, прогањање и хајку на Митрополију црногорско приморску, чему смо свједоци.

Професор Радоњић је сада противник преношења земних остатака Петровића на Цетиње, а увијек је био противник династије Петровића уопште.

Можемо очекивати да, колико сјутра, Радоњић покрене идеју да се уклоне сви споменици Петровићима по Црној Гори, те да се скрајну њихови списи и књиге.

И то не би било чудно, поготово ако се идеје Радоњића “приме” у сједишту НАТО пакта, који данас креира нови идентитет Црне Горе, и шефу режима наређује шта да ради.
Узрок таквог понашања НАТО тутора је јасан и разумљив. Ради се о њиховом паничном страху од војно премоћне Русије, и жељи да се њен утицај на православне просторе некако смањи.

У том смислу, циљ им је да се створи нови идентитет православних Срба и Црногораца у Црној Гори, на неким новим основама, антиправославним и антисловенским, гдје би се ти ресетовани клони називали- Црногорцима, и били нешто што историја до сада није видјела.

У тој поганој причи су многи дукљански академици, уцијењени шеф режима, дворска свита квазиинтелектуалаца, који сигурно морају радити то што им се нареди.

Дукљанско откровење, и копрцање до краја баладе

И то ће радити све до момента када ће их сустићи судбина Виктора Порошенка, бившег предсједника Украјине, који је из петних жила, неуспјешно мијењао идентитет Украјине, борио се против православља, све док га Запад није, на крају баладе, елегантно пустио низ воду.
Ипак, на крају, морамо закључити да се овај текст др Радоњића може третирати као ново дукљанско откровење.

Гдје истином о великосрпским великосрбима Петровићима, др Радоњић ефектно идеолошки пребија и шефа режима, и његову тумарајућу дворску свиту.

И још им кроз наслов каже- шта ће се десити када се кости Петровића врате у Црну Гору, а наслов је: “Могли би се суочити и са већим проблемима од оних из 1918. године!” (2)

Оцјена ове поруке др Радоњића, и његових предвиђања, би могла бити једнозначна, потврдна.

Послије овога текста, и чврстих теза др Радоњића, црногорска власт већ има такве проблеме са наставком “творбе новога идентитета”, да га тако изопаченог сигурно неће никад бити!

А окупљање костију свих преминулих Петровића, на родном кршу, носи ону важну метафизичку снагу, од које се немогуће одбранити противницима исконског и снажног духа- Петровића Његоша.

Референце:

(1) (Пренос посмртних остатака/ Ђукановић: Црна Гора испуњава дио историјске и моралне обавезе према династији Петровић, портaл ЦдМ, 29.07.2019.)

(2) (“Могли би се суочити и са већим проблемима од оних из 1918. године”, Радован Радоњић, портал Аналитика- пренесено са Побједе)

(3) (FORTITER IN RE, SUAVITER IN MODO: “Одважно у чину, благо у начину!”, аутор: проф. др Радован Радоњић, портал Цркве свих вјера и нација, 15. 09. 2000. године, цитат: “Храбро је (Црногорска православна црква, оп. а.) повукла једини одговарајући потез: фантазмагоричним и фарсичним “православним трансферзалама” и “свесловенским вертикалама”, супротставила је свој непатворени свељудски екуменизам. Управо онако, како и приличи једном истинском духовном стожеру у мултинационалној и мултиконфесионалној држави. И као одговор и словенству и православљу…”; “У тим чињеницама, прије и много више него у било чему другом, треба тражити и узроке и објашњења: окупљања око Црногорске православне цркве не само вјерујућих Црногораца, него и многих припадника других нација и вјероисповијести.”)

Objavio/la na 15:39. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

3 komentara za “Дукљанско откровење – ресетовање клона”

  1. http://idiprints.knjiznica.idi.hr/14/1/Identitet%20i%20kultura.pdf

    Možda vam bude inspirativan Lino Veljak…

    “Evidentirane poteškoće proizlaze iz izostajanja mehanizama
    kojima bi se diferenciralo metafizički utemeljene identitete od
    pluralno doživljavanih i prakticiranih kolektivnih identiteta.
    Politike identiteta koje ne vode računa o nužnosti uključivanja
    takvih mehanizama tendencijski proizvode stanje koje otvara
    prostor za najraznovrsnije regresije, a razlozi zbog kojih se ti
    mehanizmi ne uvode (ili se, što je još problematičnije, uvode u
    diskriminacijskom obliku: ono što važi za manjinske identitete,
    ne važi i za dominantan identitet) predstavljaju predmet daljnjega istraživanja, koje se mora usredotočiti na analizu interesnih
    konjunktura i odnosa moći: Ili, retorički formulirano, pitanje
    na koje bi ovdje valjalo odgovoriti glasi: Cui bono?”

  2. Film navodi na mnoga razmišljanja. Između ostalog o duhovnom zagađenju vode, tokovima naših rijeka…njihovim izvorima….pamćenju koje putem njih šaljemo u dva sliva…itd.itd…o životu…
    Nadahnjuje me već neko vrijeme pisanje Pavla Florenskog. Kao što one reče u čuvenom pismu drugu:
    “Ali kad život iščezava, čovjeku nije do “dubina”, i kad se ne bavi ničim od onoga što je jedino na potrebu. Ja ne želim “dubine”, ne treba mi književnost, ne trebaju mi “djela” i stvaralaštvo, iako bih možda mogao da dam nešto genijalno. Apsolutna vrijednost, poznanje Boga, ne zavisi od nas, ono se ne sreće “kroz ogledalo u zagonetci” – u nemirnom kolovratu simvola poezije i filosofije; a nama trebaju ne stidljivi osmjesi Mudrosti, no – sve ili ništa! Dodirnuti Boga rukom, ako je to moguće, – mislim da je moguće samo kroz dušu drugoga, Druga; i time sve ispuniti saznanjem stabilnosti, uhvatiti se rukom za “mišicu Silnoga”… Ostalo će sve biti blagosloveno, sveto, dobro, ali ne sada nego tada…
    Čovjeku nije potreban prijatelj, pa ma on bio genije, on se ne nuždava u umnim, prefinjenim i finim odnosima, njemu je potreban jednostavno Drug, i topli, cjelosno ljudski odnosi, takvi odnosi, kada daju sebe, a ne svoje, i uzimaju mene, a ne moje. Da li je to moguće? Ako nije, onda se sav život obvija bezizlazno mračnim pokrivalom, zato što bez toga postaje nemoguće i bilo kakvo stvaralaštvo i djelatnost. Jer “djela” sama za sebe, neosvetljena ličnim odnosima, izgledaju mi isuviše nepotrebna. Sva “djela” imaju za mene samo simvoličku vrijednost, tj. ukoliko ona izražavaju i služe ličnom opštenju, ne unutrašnjem savezu.”
    Hvala za divan i poučan film…

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2019 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-