Trgovinski rat i mir

Piše: Aleksej Kišjuhas

Od razmene darova, školjki i ogrlica među urođenicima na Trobrijandskim ostrvima, preko cenkanja na buvljaku ili trgovine na seoskoj pijaci, sve do međunarodnih i globalnih trgovinskih sporazuma, važna nuspojava razmene roba i usluga među ljudima i državama jeste – mir među tim ljudima i državama.

I na ovu antropološku i politikološku činjenicu valja podsetiti vlasti u Beogradu i Prištini koje komotno stupaju u međusobni trgovinski – rat. Započelo je skandaloznom kosovskom taksom od 100% na robu iz Srbije, kao navodnom reakcijom na blokiranje članstva Kosova u Interpolu.

Odgovorilo se organizovanim zatvaranjem prodavnica, apoteka, kioska i pekara srpskih privrednika na severu Kosova, odnosno bojkotom kosovskih proizvoda u opštinama severno od Ibra. Očigledno je da od takvog stanja profitiraju samo internacionalni kriminalci i lokalni šverceri, a da su na gubitku građani i njihovi novčanici. Ali, tada se gubi iz vida činjenica da je na gubitku i – mir.

Jer, prisetimo se, bojkot slovenačke robe u Srbiji 1988. godine bio je prvi agresivni čin u drami nastupajućih jugoslovenskih ratova. Taj ekonomski nacionalizam ubrzo je ustupio mesto onom etničkom, krvoločnom i krvoprolivajućem.

Uzgred, na sličan bojkot slovenačke robe bili su pozvali i kosovski privrednici i zvaničnici 2003. godine (zbog hapšenja Agima Čekua u LJubljani), sa sve spaljivanjem ovih proizvoda u Prištini. Zar je moguće da ništa nismo naučili u međuvremenu? Dok je ova mrska i omalena Slovenija tu gde miroljubivo i bogato jeste upravo zato što se, umesto granicama i geografskim veličinama, radije zabavljala prodajom svojih Gorenje frižidera, Lesnina troseda, Triglav osiguranja, Celje prstenja, Fruktal sokova, Tomos motocikala, Elan skija, te Radenska kiselih voda.

Drugim rečima, Plazma keks i Pećko pivo mogu da poguraju mir između Srba i Albanaca mnogo više od svih živih i neživih političara i diplomata, te obavezujućih sporazuma i neobavezujućih rezolucija. Istorija nam je svedokinja: svako uvećanje razmene i trgovine bilo je praćeno smanjivanjem nasilja među ljudima.

Jer tada skapiravamo da je i za nas same zapravo mnogo korisnije i lukrativnije da je druga osoba od koje nešto kupujemo i kojoj nešto prodajemo – živa i zdrava. NJeno blagostanje tada postaje neobično važno za ono naše. Baš kao što se i nužno stavljamo u njene cipele pošto je „mušterija uvek u pravu“.

Čak su i vikinzi i gusari to vremenom shvatili, pa se povukli i nestali sa belosvetskih mora. A mi? Naime, pozni srednji vek i/ili rano moderno doba u Evropi odlikuje dramatičan porast nesputane trgovine, uz prateće kažnjavanje pljačkaških upada, labavljenje hrišćanskih tabua na kamate, i institucionalnu podršku trgovačkoj infrastrukturi. I, gle čuda, istorijski podaci ukazuju na značajno smanjivanje stope nasilnih smrti na Matorom kontinentu.

Gotovo preko noći, zanatlije i trgovci zamenili su vitezove i ratnike kao ekipu koja je „kul“ u popularnoj imaginaciji. A Venecija, Lisabon i Amsterdam postali su ono što jesu zbog trgovine ili posve neviteškog eksport-importa, a ne zbog viteške borbe sa vetrenjačama.

Dakle, uskogrudi merkantilizam i trgovački monopoli povlače se pred slobodnom trgovinom, a velika i moćna carstva poput Švedske, Danske, Holandije, Portugala i Španije transformišu se u trgovačke, a ne vojne velesile. Zapravo, dolazi do hrabre mentalne transformacije u političkim i društvenim vrednostima Evrope: narajcanu potragu za nacionalnom slavom i veličinom vremenom zamenjuje sitnosopstvenička potraga za zaradom, profitom ili kintom.

Uzgred, isto se dogodilo i u Nemačkoj i Japanu (tek) nakon Drugog svetskog rata. U tom smislu, države i građani Zapadne Evrope se od 1945. godine do danas nalaze u najdužem periodu mira u svojoj celokupnoj istoriji, odnosno još od Pax Romana iz davne 180. godine nove ere.

Biće da je tako zato što su države buduće Evropske unije prvo dogovorile slobodnu trgovinu ugljem i čelikom (1951.), tim osnovnim sirovinama rata. A zatim i dodatno razlabavile svoje trgovinske granice, odnosno stvorile Evropsku ekonomsku zajednicu 1957. godine. Drugim rečima, prvo trgovinski mir, brate, mir.

I nije to ništa neobično i neverovatno. Kada se ljudi (uzgred, i majmuni) angažuju u igrama razmene koje ih primoravaju da sarađuju na nekom zadatku od uzajamnog interesa ili dobiti, smanjuju se njihove međusobne tenzije i neprijateljstva. Posve eksperimentalno, i ljudske i neljudske životinje koje kontinuirano stupaju u odnose razmene mnogo su manje sklone da drmaju i drndaju strujom jedni druge.

Čak i ukoliko im za to elektrošokiranje Drugog istraživači ponude neku finu nagradu. Dok antropolozi za ove stvari znaju poodavno i gotovo oduvek. Mnoge „primitivne“ kulture širom sveta, i to uz poprilični trud i napor, održavaju aktivne mreže razmene ili međusobnog darivanja. Pa i ukoliko tada razmenjuju neke sasvim beskorisne drangulije i džidžabidže. Zašto? Zato što ti urođenici, „divljaci“ i „primitivci“ dobro znaju da ova trgovinska stvar doprinosi dugoročnom održanju mira među njima. Ko je tu onda tačno – primitivan?

Nesputana razmena i trgovina jeste zgodna osnova ili čak preduslov za međusobni kontakt, komunikaciju i saradnju, a samim tim i za pomirenje i bolje međuetničke odnose među ljudima. I zato u aktuelnom trgovinskom ratu između Srbije i Kosova mnogo više od pretnje po nekakve suficite i BDP-ove, treba da upozorava pretnja po mir.

Međutim, slobodna trgovina sa pratećim kapitalizmom kao faktor mira i stabilnosti, nije naročito seksi ideja među misliocima i istraživačima. Ne samo zbog levičarskog svetonazora, već i zato što se kulturne i intelektualne elite oduvek osećaju nekako superiorno pred raznim trgovcima, prodavcima, piljarima, pijačarima, torbarima, preduzetnicima, industrijalcima i poslovnim ljudima.

Jednostavno, teško prihvatamo da su prosti i puki trgovci možda (bili) zaslužni za tako plemenitu stvar kao što je – svetski mir. Okej, nije to jedini faktor u istoriji, a izuzetaka je bilo tušta i tma. I Engleska i Nemačka su obilato trgovale među sobom, pa opet zaratiše u Prvom svetskom ratu. Ali, istorijski trend je jasan, koliko i neumoljiv: više trgovine znači manje podstreka i podsticaja na rat.

Naravno, nema sumnje u to da je cena kapitalizma i slobodne trgovine bila plaćena i brutalnom eksploatacijom mnogih muškaraca, žena i dece. Takođe, možda je kao nuspojavu zaista imala mir između tradicionalno i istorijski zaraćenih država Zapada tokom tzv. Doba razuma, ali šta ćemo sa ostatkom sveta?

Odmah su se dogodili i imperijalizam i kolonijalizam i eksploatacija čitavih „nerazumnih“ društava, ljudi i resursa iz tzv. Trećeg sveta širom planete. Međutim, međunarodna trgovina koju nazivamo globalizacijom lagano relaksira čak i ove odnose (neo)kolonijalne moći i dominacije. Na primer, zemlje koje u svojim privrednim ekosistemima imaju otvorene Mekdonalds restorane obično ne ratuju među sobom.

Nije reč o unosu misteriozno miroljubivih kalorija iz Big Meka, pomfrita i milk-šejkova, već o indikatoru učešća nekog društva i države u procesima globalne trgovine i razmene. Dakle, ukoliko je neka država dovoljno integrisana u procese globalizacije i globalne trgovine, pa sebi može da dozvoli otvaranje i izdržavanje profitabilnog Mekdonaldsa, verovatno je da će tamo mir prevagnuti nad ratom.

Izuzetak je bilo NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. Da bi potvrdili pravilo, građani Srbije su već prvog dana bombardovanja demolirali beogradski Mekdonalds, upravo u vandalskom i ratoborno jalovom bojkotu američke robe i usluga brze hrane.

Naprosto, ne radi se o tome da su liberalni kapitalizam i slobodna trgovina inherentno miroljubivi poput poslovičnog DŽona Lenona i Joko Ono u njujorškoj postelji. Već o tome da privrednim elitama ne odgovaraju sukobi i ratovi u društvu. Dotični odgovaraju jedino monopolistima, mešetarima, zelenašima, partokratama, kriminalcima i mafijašima sa one strane zakona.

Ali, čak i tekuće zaraćeni Srbi, Hrvati i Bošnjaci, usred rata u Bosni, sarađivali su onda kada su – trgovali. Da, oružjem, ali ipak trgovali. I pred zavodljivim Zlatnim teletom zarade ili profita odjednom nije bilo važno ko se kojem bogu moli ili klanja, uprkos sveopštoj klanici unaokolo. Upravo zato su trgovinski ratovi toliko zloslutno opasni, a trgovinski mir toliko transformativno miroljubiv.

Ne zveckajmo onda trgovinskim oružjem i ne prebrojavajmo etnička zrnca u robi kao što su hleb i mleko, lekovi i trosedi, čelik i kisela voda, majonez i prašak za pecivo, sladoled i pivo, pelene i krem bananice na severu Kosova ili bilo gde, ikad i uopšte. Neskafa, Pampers ili Aspirin nisu ni srpski ni albanski, baš kao ni kravlji sir i kozje mleko, te paradajz, šljiva ili avokado. Jednostavno je: vodimo šoping, a ne rat.

Danas

Objavio/la na 07:00. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2019 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-