Посланица Јована Блаженог

Дукљански писац Јован Николаидис је преко портала Антена М упутио псеудовјерску посланицу “Црногорским православним модернистима”, предлажући нови модел “Цркве”!

Текст посланице под називом “Црногорска православна црква Анте Портас”, Јован Николаидис је отпочео као неки јуродиви библијски проповједник, све да се приближи православном пучанству, којег органски не подноси.

Послије уводне псеудорелигијске мантре, на реалност је прешао следећом тврдњом: ”Црна Гора ни данас нема чврсто конституисану грађанску државу. Разбуцана на српско и црногорско, уз пратњу мањина који преже да очешу колико ко може.” (1)

И тако, Николаидис види “разбуцаност државе на српско и црногорско“, успут “лахко пљуцнувши” на Бошњаке и Албанце- видјевши их како, користећи изненада указану прилику- “чешу” ресурсe државе Црне Горе?!

При том, не осврћући се на факт да је дводеценијски удар по православном народу Црне Горе јасни пројекат шовинизиране државне “елите” и идеологије, којој допринос дају и двојица Николаидиса- Јован и Андреј.

Да је то тако, свједочи поприлично погани осврт Јована Николаидиса на Митрополију црногорско приморску коју је, у свом тексту, овако оквалификовао: “Интерес је Српске православне цркве (како кажу: духовни слугани црногорских православаца), данас, у Црној Гори, да одржи најконзервативније феудализовано православље. Православље које воли мрак и режање из мрака поствизантијског – пријетње на вјернике ако јој нису вјерни.” (1)

Укратко, Николаидис у садашњој Православној цркви Црне Горе види “најконзервативније феудализовано православље”- које “воли мрак”, и “које живи у поствизантијском мраку”, а уједно лелече што због православног расцијепа Бошњаци и Албанци “преже да очешу колико ко може”, од државе, наравно! Чудна је ова идеолошка разапетост улцињског писца, зар не?!

Пљунути на претке, “надмене примитивце”!?

Какве обрисе реформисане, “псеудоправослaвне ЦПЦ” предлаже Јован Николаидис- можемо видјети кроз многе цитате његовог текста.

Рецимо, ево његовог предлога за “либерализацију” Цркве, гдје каже:
“Црногорска православна црква таквој духовној окупацији (окупацији СПЦ, оп.а.) може стати украј.

ЦПЦ би требала (што је данас за већину православних цркава јерес), да до крајњих граница либерализује своје послање.

Либерализам јој је потребан, не као хедонистичка врата у извитопереност, већ као умна позивница на ослобађање од мрачне прошлости, умишљене савршености и нарцисоидне убијеђености.” (1)

Да не би било забуне, Николаидис под “ослобађањем од мрачне прошлости”, не подразумијева ослобађање Црногораца од последица прошлости мрачне турске окупације, већ њихово ослобађање од “мрака династије Петровића”.

А каква је Црна Гора била у временима Петровића, Николаидис овако описује: “Камена пустиња црногорска плутала је у времену без обличја, док су се успостављале многе европске институције, али их је овај пук с камена одбијао надменим примитивизмом.“ (1)

Тако Николаидис сугерише православцима Црне Горе- да се ослободе од заблуда, те да схвате да су им преци били “пук надмених примитиваца”, а династија Петровић “носилац мрака”- јер није у Црној Гори “успоставила европске институције”?!

Ова теза Николаидиса покреће логична питања. Рецимо, да ли су преци данашњих Турака, Бошњака и Албанаца такође били “пук надмених примитиваца”, јер њихове вође, на територији која је била под Отоманима, такође нису “успоставили европске институције”?!

А да се подсјетимо: Никшић је био под Турцима 395. година, Подгорица 399. година, Пљевља и Бијело Поље по 429. година, Рожаје се налазило 457. година под турском окупацијом, и гдје су биле, сво то вријеме, успостављене “европске институције” на том дијелу Карадага, јелте?!

Либерално, дукљанско- протестантско православље

Да констатујемо, из претходно наведеног- Јован Николаидис под либерализацијом “Цркве” подразумијева, и предлаже црквено пљување по Петровићима и садашњим “нецивилизованим” православцима, који су “надмени примитивци”, баш као што су им преци били.

А таквим их је окарактерисао, јер у Средњем вијеку, на слободној територији подловћенској, нису биле успостављене “европске институције”- којих, гле чуда, ни данас нема у Црној Гори, јер се она претворила у приватни посјед шефа режима и грабљиве дворске квазиелите, којој припада и дотични Јован Николаидис.

Правећи се да не види све то, Николаидис се залаже за “рефеудализацију црквене организације”, и то на следећи начин: “Учењима из јеванђеља ширити миритељство. Литургију освјежити народским поучењима којима би украсили Посланице.” (1)

Дакле, послије излива антиправославне медијске канализације, Николаидис предлаже “миритељско православље”, при чему би, по свему судећи, овакви његови шовинистички испади, темељно набијени мржњом- управо били те “миритељске Посланице”, које би се читале посред “освјежених литургија”, како каже?!

Крајње је интересантно то што је Николаидис овај свој сумбурни псеудорелигијски концепт “назвао”- ”ратом са непросвијећеношћу” и “борбом блажених са сатанским”(1), при чему је он “просвијећен и блажен”, а правослaвљу је намијењена улога “сатанског”, што је “нормално” од таквих чудака, јелте?!

Послије свега изреченог,Јован Блажени је дао наредбу “исцрпљеним религиозним трудбеницима ЦПЦ”, следеће садржине: ”Све што је могуће учинити да ЦПЦ буде институција једне врсте, условно речено: протестантског православља.” (1)

Е сад, искрено се надамо се да су “преосвијетљени дукљански митрополит- Алaх Је Један” и Стево Рогамски Гњурац, ронилачки викар Дукљанске надбиЦкупије, добро прочитали ову Посланицу Јована Блаженог Николаидиса.

Ако јесу, одмах могу отпочети проповиједати либерално- дукљанско и протестантско- антипетровићевско православље, све са цитатима Јована Блаженог у својим “освјеженим литургијама”.

“Црногорска правослaвна црква свих вјера и нација”?!

Наравно, “освјежене литургије ЦПЦ” се могу употпуњавати и Посланицама дукљанског академика Радована Радоњића.

А Радоњић је давно конципирао и јавности предочио- “генијалну идеју” стварања “Црногорске правослaвне цркве свих вјера и нација”, која ће “свој непатворени свељудски екуменизам супротоставити”- мрском “словенству и православљу?! (2)

Да, управо тако, овај дукљански академик је још 2000. године предлагао стварање нове ЦПЦ- која ће се супротставити “словенству и православљу”, “фантазмагоричним и фарсичним “православним трансферзалама” и “свесловенским вертикалама”?! (2)

При чему, дукљански академик и атеистички сањар Радован Радоњић није објаснио јавности- како таква псудорелигијска организација може бити црногорска- ако је “свих народа”, а како православна- ако је “свих вјера”?

И уопште, зашто мора да се зове црква- ако ће се у њој молити и муслимани, а не, рецимо- џамија?! Да није, случајно, овим предлогом- логика Радована Радоњића помало “ударила дробом о ледину”, како то народ умије рећи?

Зар није логичније да се ова “екуменска” вјерска организација “шалабајзерског типа” назове: Дукљанско- бошњачка православно- муслиманска црквена- џамија?!

А дукљанска мора у префиксу бити, свакако, јер и Јован Николаидис у овом свом тексту каже да “ЦПЦ тече из дукљанског почела”! (1)

Црква “дукљанског почела”, терапеутска за тијело и дух!

За “Цркву која тече из дукљанског почела”(1), Николаидис тврди да би морала имати следеће “исцелитељске особине”: “Терапеутска и за тијело и за дух Црногораца, али и отворена за све друге вјернике. Не догматско-демагошка, што је њен крвник, Српска православна црква, била и остала.” (1)

“Крвник је СПЦ”, рече ли ово носилац граЏанске идеологије Јован?! Рече, али ћемо се на то вратити доцније.

Збиља, да ли ће, из терапеутских разлога, Николаидис предложити да се “Институт др Симо Милошевић” претвори у први велики храм “Цркве свих вјера и нација”?

Што се тиче питања симбола на храмовима те “Цркве”, то је ријешено захваљујући генијалном дрводељи Алекси Бечићу, који је на Дан младoсти исклесао oбједињујући вјерски симбол са постаментом у облику слова Т ( Т- као Тито).

Када је месија Бечић на хоризонталу тога постамента уградио три символа вјере, у фундамент положио Кур’ан и ‘Библу’, у процесу ручног издизања “сакралног објекта”- десило се чудо невиђено.

Наиме, стотине камера су фиксирале да су муслимани и хришћани Црне Горе, као опарени бјежали из својих цркви и џамија, те сташним трком (претичући тркачког шамиона Хусеина Болта), на “крилима демократије долетјели” да виде месију Алексу Демохриста, и символе своје нове вјере. (3)

Нећемо се освртати на зле језика који тврде да је Бечић “украо и оваплотио идеју дукљанских лудака”, већ ћемо констатовати да је Дукљанска протестантско православна црква Радоњића и Николаидиса добила оргиналне симболe нове религије, захваљујући Алекси, те само још фали да се негдје пронађу вјерници свих вјера за ову “Цркву”- који се за сада добро крију, или спретно утичу овим лудацима.

Његоша и Св. Петра Цетињског- чистити као губу из торине?!

Ако се мора истаћи најјача мисао у тексту Јована Никоалидиса, то би било мјесто гдје каже како “ЦПЦ” мора да: “Повеже светост библијску са традицијом, која је била и остала – паганска. Да, најзад, умјесто Вијенца, епа хетерогене идеје, почне Јеванђеље по Јовану да сриче, обдан и ноћу.” (1)

Дакле, Николаидис предлаже да “умјесто Вијенца, епа хетерогене идеје (Горског Вијенца, Његошевог, оп.а.)”, којег стално “сриче крвник” у виду СПЦ и Митрополије црногорско приморске, Дукљанска православно протестантска црква “удари реконтру”, те “почне Јеванђеље по Јовану да сриче, обдан и ноћу.”

На питање, на које Јеванђеље по Јовану, које је супротстављенио Горском вијенцу, мисли Јован Николаидис- одговор је врло лак.

Он сигурно мисли на “Јевањђеље Јована Никоалидиса”, објављено у Побједи 28. фебруара 2004. године, које je имаlo наслов “Његош и посљедице”.

У том “Јевањђељу”, управо овај исти месија Јован Николаидис, у стилу егзерцисте, пише Посланицу Црногорцима, ове садржине: „Црногорци морају и Његоша и Светог Петра Цетињског ставити на хируршки сто, да би отпочео час анатомије.

Једног геноцидног у перу, другог геноцидног на дјелу, спасити и од њих самих и од наших параноидних склоности идолопоклонству, сводећи их мирном анализом на надареног литерату и отреситог народног ујединитеља, не на божанства.

Све друго је болест, епидемија, распад. Кренемо ли у чишћење своје губе из своје торине, постаћемо већи него што смо, часнији него јесмо, слободнији него колико прижељкујемо.“ (4)

Петровићи, геноцидни на перу и на дјелу?!

Послије свега што је натрањао, Николаидис се на Антени М осврће на свој текст, на овај начин: “Да ли је овакав приједлог једног ортодокса који бога слави, док цркву презире, канонски или није, је ли јерес или добронамјеран став грађанина, питање је које би тражило ширу елаборацију. Ми се не бисмо са противницима изнесеног приједлога спорили.”

Одговор на дилему Јована Николаидиса, “ортодокса који бога слави, док цркву презире”, те да ли је његов елаборат “канонски или није, је ли јерес или добронамјеран став грађанина”, се налази у истој реченици коју је написао.

Наиме, ако се Бог слави, тада се Бог пише великим почетним словом, иначе се Бог, чак ни реторички- нити слави нити поштује.

Ако “цркву презире”, како му онда може бити “канонски, с моралне тачке” било какав “концепт Цркве”, који предложи?

Ако династију Петровић третира мрачњацима, а претке данашњих православаца “надменим примитивцима”, јер нису “стварали европске институције” у осамнаестом вијеку, тада би се Николаидис морао упитати- зашто тих европских институција нема у данашњој Црној Гори, која је сада на нивоу средњевјековног феуда, личног посједа, иако је двадесет први вијек?!

Тврдња Николаидиса да је Његош “геноцидан у перу, а Св. Петар Цетињски “геноцидан на дјелу”, те да их теба “очистити као губу из своје торине”, понајвише говори о овом улцињском писцу.

Овакве псеудорелигијске опсервације сатанистичког типа, на тему Православне цркве и православне религије, говоре да се Јован Николаидис претворио у еталон неке, до сада непознате, душевне болести.

У јавности се експонира као изопачени библијски мудрац, али са ефектним пројавама ексклузивног моралног стрмоглава.

Такав какав јесте, Јован Николаидис ће се темељно згадити и коректним атеистима, а не само православним вјерницима, јер је у више махова преступио границу разума.

Отишавши, својом слободном вољом, у неко чудно лудило- он код јавности не изазива само гађење и подсмијех истовремено, већ и сажаљење, због непотребног личног унеређивања! Овај тужни и несрећни кловн, рекао би један мој колега.

Референце:

(1) (Црногорска православна црква Аnte Portas, Јован Николаидис, портал Антена М, 20.07.2019.)
(2) (FORTITER IN RE, SUAVITER IN MODO: “Одважно у чину, благо у начину!”, aутор: проф. др Радован РАДОЊИЋ, портал Цркве свих вјера и нација, 15. 09. 2000. године, цитат: “Храбро је (Црногорска православна црква, оп. а.) повукла једини одговарајући потез: фантазмагоричним и фарсичним “православним трансферзалама” и “свесловенским вертикалама”, супротставила је свој непатворени свељудски екуменизам. Управо онако, како и приличи једном истинском духовном стожеру у мултинационалној и мултиконфесионалној држави. И као одговор и словенству и православљу…”
“У тим чињеницама, прије и много више него у било чему другом, треба тражити и узроке и објашњења: окупљања око Црногорске православне цркве не само вјерујућих Црногораца, него и многих припадника других нација и вјероисповијести.”
(3) (“Лидер Демократа „ствара“ нове вјерске симболе: Бечић у споту „ујединио“ три религије”, портал ИН4С, 26.05.2019., цитат: “У споту Алекса Бечић дjеље у дрвету непознати религијски симбол којим се обједињавају православни и католички крст, као и муслимански полумјесец, а народ трчећи напушта своје богомоље, како би видио чудо које се дешава.”)
(4) (“Његош и посљедице”, Jован Никоалидис, Побједa, 28. фебруара 2004. године)

Objavio/la na 23:14. Objavljeno u Blog. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2019 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-