Neuspeh makronizma u Francuskoj

Piše: Žan-Mari Giti

Izbori nisu dovoljno jemstvo legitimiteta jednog čoveka, posebno ne onog koji izdaje sopstveni tabor, koji se ne može pohvaliti prethodnom političkom karijerom, niti usidrenošću u istoriju (bez ikakvog prethodnog iskustva koje bi mogao iskoristiti i bez ikakvog ideološkog nasleđa za koje bi mogao preuzeti odgovornost). Proglašen pobednikom dvostrukog glasanja obeleženog neočekivanim povlačenjem predsednika, medijskom kampanjom usmerenom protiv kandidata koji je bio favorit i paničnim strahom od ekstremne desnice, Makron je prikupio ograničeni broj glasova.

Ipak, imao je koristi od ogromne parlamentarne većine. Ne uzimajući u obzir ove slučajne okolnosti, pustio je da ga situacija zanese. Nije razumeo da njegova moć nije znak lične sudbine, već patologije naših institucija koje zahtevaju hitnu reformu. Nereprezentativna Narodna skupština, prekomerna koncentracija moći u Jelisejskoj palati i svemoć izvršne vlasti na uštrb zakonodavne: sve su to institucionalni nedostaci na osnovu kojih je makronizam mogao izgraditi iluziju o vlastitoj snazi.

Uspesi u Francuskoj, čak i oni neizvesni, privlače razne vrste oportunista! Mladi predsednik je oko sebe okupio sve one koji su lični uspeh odvojili od političkih korena, koji su bili spremni izdati grupe kojima su pripadali. Makronizam je možda nekima dao iluziju da se radi o političkom centru. Ali on sa centrizmom ne deli nikakvu vrednost. Radi se o konglomeratu karijerista bez skrupula za koje „ni levo ni desno“ ne predstavlja golističku želja da se izbegne zauzimanje strana, pa čak ni mudrost inspirisanu umerenošću i pravednim procenjivanjem, već pre zabrinjavajuću želju da se okonča sa politikom u ime kratkovidnog pragmatizma, bezvrednog liberalnog ekonomizma i individualizma ličnog uspeha. Novi tim je pomislio da bi se demokratija mogla redukovati na nekoliko izbornih konsultacija koje bi se razvlačile kroz vreme što je više moguće.

Makronizam je upravo na ovoj osnovi zaveo trendy buržoaziju velikih gradova, nudeći joj mlado i dinamično ogledalo u kojem se mogla narcistično prepoznati i voleti. Redakcije velike pariske štampe, savršen izraz ove buržoazije, potom su medijska sredstva stavile u službu makronističkoj vladi, tim lakše što su vlasnici preduzeća ovih organa imali svoju računicu u vladi. Makronizam se – na ovako učvršćenoj sociološkoj bazi – poistovetio sa Francuskom, bez najmanje sumnje u legitimitet.

Činilo se posve normalnim da mesto predsednika zauzme bivši izvršni direktor banke, upražnjujući mesto zbog plemenitije i delikatnije funkcije: čuvara nacionalne kohezije. Ovo je prihvaćeno bez razmišljanja o aktivističkoj koncepciji politike, omogućilo je čitav niz mera koje su prošle bez zabrinutosti, bez objašnjenja i bez uključivanja drugih političkih aktera u zemlji: isključujući gradonačelnike, sindikate, drugi Dom i ostala posrednička tela. Ali upravljanje državom ne znači doslovno primenjivanje programa bez uzimanja u obzir okolnosti, opozicije, parlamentarne rasprave ili kapaciteta da se naredbe odozgo sprovedu. Ipak, partija En marche (U pokretu) je pomislila da bi, pod vođstvom aktivističkog predsednika, mogla rukovoditi autoritarnom transformacijom države uz pomoć sile zakonskih ograničenja.

Neuspeh makronizma u Francuskoj se dogodio zbog toga što je ovaj politički, sociološki i pravni dispozitiv naglo zaustavljen buđenjem stanovništva kroz pokret Žutih prsluka. Francuska nije dopustila da se svede na lažnu reprezentaciju i nije se poistovetila sa slikom kojom se cela država nastojala izmanipulisati.

Afera Benala1 koja se odvijala u prvoj godini petogodišnjeg mandata je već bila prvi znak ranog pada makronizma. Tamo gde ima ljudskog, ima i nesvesnog! Predsednik je, opijen ponosom, toliko snažno isticao svoju legitimnost baš zato što ni sam nije ubeđen u nju. To je pokazivao svojim greškama, lapsusima i propustima, od kojih je najupečatljivije bilo dramatizovanje tokom afere Benala: „Neka dođu po mene!“ Kako bolje nego nesvesno izraziti da se nije osećao kao kod kuće u Jelisejskoj palati? To je bila nesretna formula koju su najnevidljivije sile države shvatile doslovno, počev od predsedničke palate, i koju su nedelju za nedeljom stavljale u pokret (en marche), sve dok se nije modulirala u jedan jedini zahtev: Makron je oslobođen!

Makronizam bi u protestnom pokretu još uvek mogao prepoznati povratak vlastitog potisnutog. Kada je društvena i istorijska realnost države negirana i učinjena nevidljivom zbog slepoće ambicioznih, ona je nužnom zakonitošću i bez izuzetka prisiljena da se vrati kao manifestacija teskobe i nasilja. Ali negiranje i prekrivanje realnosti države je toliko esencijalno za makronizam da ga se ne može rešiti. Makronizam je napravio lukave distinkcije između nasilnika – mirnih i aktivnih demonstranata, te pasivne podrške pokretu –distinkcije kakva u realnosti ne postoji. U sâmom društvenom pokretu su ove tri kategorije povezane i solidarne. Makronizam je zapravo nastojao da dâ kazneni odgovor na politički problem, što je samo bilo dodatno poricanje koje je još više osnažilo protestvovanje.

Videli smo kako makronizam ulazi u procese radikalizacije čiji su se različiti znakovi vremenom mogli lokalizovati: upotreba nasilja, laž i manipulacija, okupljanje sekte oko svog gurua. Malo po malo, sve su maske pale. Vlada Francuske, uplašena i u bezizlaznom položaju, potonula je u sektaško skretanje postavljajući na scenu svog obožavanog vođu u medijskoj turneji imenovanoj „Velika debata“. Organi oficijelne štampe su pokazali svoje pravo lice: sudelovali su u manipulaciji informacijama i mnenjem, predstavljali su čist i puki prenosnik vladine komunikacije, u vreme nemira su imali uobičajenu strategiju skretanja komunikacije na nešto drugo i čak su išli dotle da su trgovali lažima države. Nije se oklevalo u pribegavanju zastrašivanju političke opozicije i nezavisne štampe: pretresi, tužbe, diskvalifikacije disidentskog govora. Hitno su izglasani zakoni o policiji i instrumentalizovana je pravosudna institucija, dobivši upute da bude izuzetno oštra, na štetu deobe vlasti.

Ali, pre svega, kroz ovaj proces radikalizacije makronizam se istorijski i trajno povezao sa političkom represijom. Tako da od sada, bez obzira na uspone i padove kojima će se još uspevati održavati na vlasti, makronizam na sebi nosi neizbrisivi pečat pribegavanja nasilju kao znak njegovog neuspeha.

Aleksandar Benala (Alexandre Benalla) je bio Makronov telohranitelj i šef obezbeđenja koji je maja 2018. zloupotrebio svoju poziciju policijskog zvaničnika i pretukao mladog demonstranta na protestu, a optužen je i za kršenje poslovne tajne, te zloupotrebe sistema video-nadzora. Otkriveno je da je posedovao nekoliko diplomatskih pasoša i da je izgradio finansijske veze sa ruskim oligarsima i mafijašima (prim. prev.)

Mašina

Objavio/la na 05:40. Objavljeno u Drugi pišu. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

© 2000 - 2019 PCNEN. All Rights Reserved. Log in

-